header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Владимир Вуковић: Одјеци са мајског Сабора СПЦ 2016. године – поглед из српског угла Црне Горе
Владимир Вуковић: Одјеци са мајског Сабора СПЦ 2016. године – поглед из српског угла Црне Горе Штампај Е-пошта
недеља, 12 јун 2016

 Иако Уредништво „Борбе за веру“ не дели све ставове изнете у овом тексту, нарочито када је реч о „ковању у звезде“ патријарха Иринеја као тобожњег чувара јединства СПЦ, а с чијом је приволом и безаконо са катедара до сада уклоњено седам епископа, - ипак текст објављујемо, јер чврсто верујемо и по досадашњим поступцима видимо да митрополит Амфилохије стреми одвајању од СПЦ. Жао нам је што је на тај пут стао и владика Јоаникије, али се надамо у Бога и његове Угоднике, Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, да такав подухват неће успети.

Уредништво

 + + +

Када је један народ нападнут најгорим непријатељима са свих страна, и споља и изнутра, и духовно и војно и економски и политички, када се том народу покушава одузети и српско име, када се тај народ већ деценијама организовано покушава збрисати са лица земље и тотално распарчати и уништити, тада је том народу изнад свега потребно право и истинско духовно јединство. Српска Православна Црква је то духовно јединство српског народа чувала увијек и то као најважнији гарант опстанка како саме СПЦ тако и српског народа који чини највећи дио њених вјерника. Ако се и СПЦ, по примјеру западних државоликих творевина на Балкану почне постепено разједињавати по државним границама, онда ће и сам Њен опстанак, као и опстанак цијелог српског народа, доћи под велики знак питања. Опасно путовање у разбијање СПЦ почиње са малим корацима које треба сасјећи, понављам сасјећи, још у зачетку и док су још у фази припрема. Какви су дакле то духовни кораци чињени на овом мајском Архијерејском Сабору СПЦ и какви се већи кораци на основу ових мањих могу наслутити или и очекивати у будућности?

Сабор СПЦ је као и сваке године засиједао је у згради Патријаршије Српске у Београду. Трајао је скоро двије седмице, од 14. до 25. маја 2016. године. Завршио се како је и почео, молитвено, а донијети су и одређени закључци поводом разних питања. Изабрани су и нови епископи за неке епархије СПЦ, или су поједини епископи са једне епархије премјештени на другу. Веома штуро званично саопштење са Сабора (које можете прочитати ОВДЈЕ), које је само у општим цртама навело главне закључке и одлуке, не може и не даје нам праву слику унутрашњих процеса који теку у СПЦ као ни величину разлика и непомирљивости ставова појединих група архијереја по одређеним питањима, окупљених прије свега око три кључне личности Сабора СПЦ: Његове Светости Патријарха Српског Иринеја, који и поред понекад показаних мана, ипак веома похвално и упорно, већ годинама покушава и успијева да колико толико очува јединство СПЦ које се прије свега напада из Црне Горе и појединих епархија СПЦ, као и подмукло и прикривено из међународних кругова; Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија, који из свог великог и скоро непреболног сујетног жала што 2010. године није изабран за Српског Патријарха, и који већ подуго, дрско и упорно жели задовољити своју енормно нараслу сујету и монтенегринску мегаломанију а све кроз стварање услова за Аутономну Црногорску Митрополију у којој би он био главни шеф, и која би била најлабавије могуће везана за Београд. (како га само није страх Светог Петра Цетињског и Његоша који су се до смрти залагали за пуно јединство СПЦ); и епископа Бачког Иринеја, који је веома утицајан у свим Црквеним процесима али који је овог пута на Сабору био доста смиренији него обично, јер му је утицај опао због тога што је на прошлогодишњем Сабору СПЦ покушао својеврсни пуч, и наравно остао кратких рукава. Знајући општу консталацију догађаја заиста се може рећи да Његовој Светости Патријарху Иринеју уопште није лако изаћи на крај са свим сујетним соколовима и разлагачима духовног јединства СПЦ с југа и сјевера, али он у томе за сваку похвалу ипак успијева.

Како се каже у званичном Саопштењу СПЦ „најважнија тема овогодишњег заседања Сабора била је припрема за учествовање Српске Православне Цркве на Светом и Великом Сабору Православне Цркве, сазваном за јун ове године на острву Криту“. У вези са тим предстојећим свеправославним Сабором, који се како сада ствари стоје можда неће ни одржати, наш Сабор архијерејâ Српске Православне Цркве је усвојио текст који изражава начелни став по свим кључним питањима о којима ће се расправљати и одлучивати на Великом Сабору. Оно што је донекле процурјело у јавност је чињеница да је наш патријарх Иринеј прије почетка Сабора СПЦ добио од стране владике Атанасија (Јефтића) једно писмо о Критском Сабору, које је потом и разматрано. У том писму, како сазнаје портал Принцип, изнијето је низ замјерки на текст предложених одлука за Свеправославни Критски Сабор као и на начин његовог рада и припрема, што је у суштини један исправан и здрав став владике Атанасија. Посебно питање је да ли ће до Сабора на Криту уопште и доћи, а ако и дође да ли ће он заиста и бити Свеправославни, Велики и Свети, или ће поједине Православне Цркве одбити да пошаљу своје представнике а потом и одбацити његове закључке.

Оно што се између осталог збивало за вријеме мајског засиједања Сабора СПЦ је био и избор нових владика као и попуна упражњених епархија. На жалост, а захваљујући јакој опозицији, наш Патријарх Иринеј ни овог пута није успио да изгура за владику свог кандидата, архимандрита Стефана (Шарића), иначе магистра теологије и руског ђака који је завршио Московску Духовну Академију. Највећу радост међу упућенијим вјерницима у СПЦ изазвао је избор протосинђела Силуана (Мракића), иначе секретара Епископа Ваљевског Милутина, за новог епископа Аустралијско-новозеландског. Овај дивни млади богослов, дипломац Московске Духовне Академије, рођен у Аустралији, кристалне моралне чистоте, блиставог образовања, дубоког смирења, велике духовности, нескривеног патриотизма и непоколебљиве православности представља велику наду читавог српског рода и цијелог Православља.

У вези овог мајског Сабора СПЦ нарочито треба обратити пажњу на веома похвалну саборску борбу нашег првојерарха, Његове Светости Патријарха Иринеја за јединство СПЦ, које је и овога пута нападнуто од стране црногорских епископа аутономаша. Ови залауфани монтенегристички мегаломани, ситни улични ДФ политиканти и шатор демонстранти, дневнополитички гласноговорници и духовни разбијачи СПЦ, упорно желе да на дјелу остваре нескривену и много пута јавно показану сулуду, сујетну и властољубиву жељу митрополита Амфилохија да Православној Цркви у Црној Гори, насупрот вољи њеног вјерног народа и свештенства, намакну аутономни статус, као својеврсну омчу око врата. План им је и да створе свој црногорски аутономашки Свети Синод, о чему већ иду дугогодишње припреме у духовном, политичком, дипломатском и грађевинском смислу, да, и у грађевинском смислу. Све ово за Принцип открива један врло упућени извор из врха Патријаршије у Београду, који је због познатих разлога ипак желио да остане анониман.

ОВА ДВОЈИЦА ВЛАДАЈУ НЕЗАВИСНОМ ЦРНОМ ГОРОМ:

Мило Ђукановић и Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије

Није никаква тајна да Митрополит Амфилохије већ годинама нескривено гура аутономашки антицрквени црногорски пројекат што он уопште не крије и врло често о томе говори без икаквог устручавања. Што лабавији аутономни однос у односу на Београд, је звијезда водиља свих црногорских црквених аутономаша. Једино ново на овом Сабору била је јасна подршка таквом једном сулудом аутономашком пројекту владике Будимљанско-никшићког Јоаникија, што раније уопште није био случај.

По унапријед договореном плану и сценарију између митрополита Амфилохија и владике Јоаникија, први прикривени удар на јединство СПЦ на овогодишњем мајском Сабору СПЦ у Београду, и стварање једног од неколико услова за формирање Аутономне Црногорске Митрополије, извео је новопројављени црквени аутономаш владика Будимљанско-никшићки Јоаникије, иначе дојучерашњи противник исте те аутономашке идеје, и јарки дневнополитички покровитељ про и анти НАТО политичке црногорске коалиције зване Демократски фронт. Он се, како сазнаје Принцип, на наговор и притисак свог духовног оца и архиаутономаша митрополита и самозваног архиепископа Цетињског Амфилохија, на крају прикључио монтенегринском аутономашком кружоку са Цетиња. Сагнуо је главу пред нездравим Цетињским аутономашким пројектом, подржаног од домаћих и страних антицрквених моћника. Ваља напоменути да је прије само неколико година слична лукава аутономашка идеја већ била покренута од стране митрополита Амфилохија, али јој се тада супроставио исти тај епископ Јоаникије и то заједно са епископом Захумско-херцеговачким и Приморским Григоријем и ондашњим епископом Милешевским Филаретом. Аутономашки план митрополита Амфилохија одбио је и тада наш Свјатјејши Патријарх Српски Иринеј, спријечивши тако постепено административно разбијање СПЦ. Како је у међувремену владика Филарет муњевито склоњен са Милешевске катедре, прије свега акцијом двојице црногорских владика, поновни и овога пута здружени црногорски аутономашки удар на јединство СПЦ је организован на овогодишњем мајском Сабору. И то управо на Епархију Милешевску, као некакви духовни лешинари на примамљиви плијен испред носа.

Приликом разговора и одлучивања поводом питања Милешевске Епархије, њен садашњи администратор и владика Будимљанско-никшићки из Берана, Јоаникије (Мићовић), је у црногорском аутономашком духу, а сагласно истовјетним жељама Мила Ђукановића, западних центара моћи и цијелог антисрпског државног врха Црне Горе, лобирао на мајском Сабору, а и прије њега, за укидање цијеле Милешевске епархије. Овај неоцрногорски аутономаш је без трунке стида, потпуно нецрквено, дрско и сирово, без сагласности нижег свештенства, без пристанка вјерног народа, у цезаропапистичком Амфилохијевом стилу, предлагао тотално укидање и потом диобу Милешевске епархије, са тим додатком да територије Милешевске Епархије које територијално улазе у Црну Гору буду укључене у састав Будимљанско-никшићке епархије. Провидни и пропали аутономашки план на релацији Амфилохије-Јоаникије ишао је чак дотле да се после укидања Милешевске епархије измијени и име епархије Будимљанско-никшићке у Будимљанско-полимску, с тим што би град Никшић био „враћен“ Митрополији Црногорско-приморској а град Пљевља са околином био дат владици Јоаникију из Берана. После овога, политиканским црногорским аутономашима остало би само још пар корака до Аутономије Црногорске Цркве. Ти кораци су следећи: избор трећег епископа рођеног Црногорца, изједначавање спољних административних граница државе Црне Горе и спољних граница епархија у Црној Гори, стварање треће епархије на територији независне Црне Горе и то Бококоторске са сједиштем у Котору и добијање коначног благослова од стране Сабора СПЦ за Аутономну Црногорску Цркву. Све би се то одвијало уз синхронизовану акцију државног нарко врха Црне Горе Мила Ђукановића и задату им заједничку кукњаву „јадних и угрожених“ епископа из независног Монтенегра да је стање Цркве у Црној Гори тешко и неподношљиво па да је, већ погађате, једино решење – Аутономна Црногорска Митрополија. У црквеним круговима је одавно познато да је још прије 15-ак година митрополит Амфилохије имао идеју да створи још једну епархију у Црној Гори, Бококоторску, али је то тада осујећено у коријену па се овај Бококоторски пројекат оставља за неке наредне фазе и није ни помињан на овогодишњем мајском Сабору СПЦ. Модернији и прикривенији црногорски аутономашки план митрополита Амфилохија и владике Јоаникија, и овај пут међутим није успио проћи у Београду, јер му се и ове године супроставио наш Патријарх Иринеј као и већина епископа на Сабору СПЦ. Пусти монтенегрински аутономашки снови пошли су и овог љета низ вјетар.

Међутим, овдје овогодишњој црногорској аутономашкој безумној акцији на мајском Сабору СПЦ није био крај. План Б црногорских епископа аутономаша тј. владике Јоаникија и митрополита Амфилохија већ је био спреман. Он се састојао у томе да кад већ не могу на брзину и лукаво укинути Милешевску епархију и директно створити услове да се Црквене границе поклапају са државним границама Црне Горе, покушају барем поставити свог човјека на Милешевску епископску катедру. И покушали су. Бестидност, политиканство и духовно монтенегринско сљепило владике Јоаникија и његовог духовног патрона митрополита Амфилохија, су се показали у потпуности на овом Сабору. Њихов човјек и дуго припремани кандидат за новог викарног епископа владици Јоаникију већ је био спреман кроз план Б. Тај њихов аутономашки кандидат би у каснијем периоду имао за циљ исто што и план А, тј. да подијели Милешевску Епархију како би Пљевља са околином припале Будимљанско-никшићкој епархији и тако се опет створили услови за поклапање државних и црквених граница у Црној Гори, што је вишедеценијски план и Мила Ђукановића и међународне заједнице са Запада. Ту давнашњу жељу предсједника Владе Црне Горе, атеисте, безбожника и антисрбина Мила Ђукановића као и његових западних богоборних ментора, су на овогодишњем мајском Сабору СПЦ заједно гурали и подупирали двојица црногорских аутономаша, митрополит Амфилохије и епископ Јоаникије. Кандидат за викарног епископа, који би Јоаникију помагао у администрирању Милешевском епархијом, био je архимандрит Никифор (Миловић), иначе секретар владике Јоаникија, драги пријатељ америчке амбасаде у Подгорици, миљеник Ђукановићевог државног врха Црне Горе и разних структура државне безбједности. На општу тугу, чемер и жалост црногорских епископа и аутономашких мегаломана из Цетиња и Берана, а на радост Цркве Божије и цијелог српског народа у Црној Гори и шире, овај монтенегрински сирови и бестидни аутономашки план разбијања СПЦ је пропао. Миљеник неоаутономашког епископа Јоаникија, архимандрит Никифор (Миловић), иначе човјек Бог зна каквих моралних квалитета, кога прате бројне и не баш пријатне приче, глатко је одбијен као кандидат за викарног епископа, а јединство СПЦ је одлучном и праведном акцијом нашег Патријарха Иринеја и већине епископа на Сабору још једном сачувано од силовитог напада црногорских епископа аутономаша Амфилохија и Јоаникија.

На крају, црногорски аутономашки кружок морао се задовољити малом утјехом која је, како сазнајемо, прослављена уз сва звона Цетињског Манастира, чак и она разлабављена. По принципу боље ишта него ништа, а ради било каквог успјеха у постепеном стварању предуслова за будуће формирање Аутономне Црногорске Цркве, црногорски аутономашки дует у саставу митрополит Амфилохије & владика Јоаникије, предложио је архимандрита Кирила (Бојовића), архијерејског замјеника Митрополита Амфилохија за Јужну Америку, за викарног епископа Диоклијског. Иако им ни то тражење није лако прошло, већ је зачињено дугим кукумакањем митрополита Амфилохија како он не може све сам стићи и слично, архимандрит Кирило (Бојовић) је коначно прошао избор у Београду. После одређеног натезања ова молба црногорског аутономашког кружока је услишена. Трећи црногорски владика је коначно изабран. Задовољни су сада, бар донекле, и у врху ДПС-а и у америчкој амбасади у Подгорици, и у међународној заједници са Запада и у кабинетима владике Амфилохија и Јоаникија. Сам новоизгласани епископ Кирило (Бојовић), ни крив ни дужан, нашао се у закулисним играма његових ментора. Оно што се о њему може чути у Српској Цркви, је да лично важи за веома честитог и бриљантно образованог монаха кога красе многе врлине али који има и једну велику ману. Он често безглаво слуша свог духовног оца Митрополита Амфилохија па неће бити никакво чудо ако и он врло брзо постане активни дувач у аутономашке трубе својих саслужитеља по епископском чину.

Дакле, црногорском аутономашком кружоку тек предстоји дуга, и надамо се потпуно неуспјешна борба, за њихов монтенегрински аутономашки сан свих снова звани Црногорска Аутономна Црква са Светим Синодом у Подгорици и три епископа који ће унутар Црне Горе, без уплива осталих епископа СПЦ, међусобно одређивати и одлучивати сва црквена питања. По моделу Аутономне Охридске Архиепископије из Македоније или Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата у Украјини. Кад су комунисти већ измислили црногорску и украјинску нацију, кад је Мило Ђукановић већ преварантски и лоповски отцијепио Црну Гору од Србије, „ред је“ да и епископи аутономаши из Црне Горе покажу своје право и дуго скривано монтенегринско политикантско лице. Није стога ни чудо што је у једном ТВ интервјуу владика Захумско-херцеговачки тачно и мудро примијетио: „Митрополит Амфилохије је 99 одсто Србин, а 100 одсто Црногорац.“ За сада су њихови главни планови на мајском Сабору СПЦ у Београду потонули у мутну Морачу и још мутнији Лим и вјерујемо да ће се тамо и даље само котрљати, испод површине ове двије ријеке.

У сваком случају на овогодишњем мајском Сабору СПЦ у Београду намјере двојице црногорских епископа аутономаша су лако прозрене. Православни Срби из Црне Горе, са пажњом и спремни на одлучну акцију чекају њихове следеће потезе. Варају се црногорски епископи аутономаши са Цетиња и из Берана ако мисле да ће вјерни народ у Црној Гори ћутати и да ће српски народ у окупираној Српској Спарти нијемо и мирно посматрати како двојица цезаропапистичких епископа аутономаша и ситних сујетних политиканата, разваљују јединство СПЦ и газе аманете Светог Петра Цетињског и Његоша. Подсјећамо их још једном да је свети Петар Цетињски, заједно са двојицом црногорских главара, написао: „Желимо да Митрополит Црногорски зависи од Пећког патријарха у Србији“, а да је Његош у писму Матији Бану истакао „Србија је матица српства. Без ње никад ништа“. Православни Срби из Црне Горе сигурно је и даље желе што и Свети Петар Цетињски и Његош и презиру из коријена ненародну монтенегринску идеју о црквеном удаљавању од Београда и план о црквеној аутономији Црне Горе. Једно је јасно као дан – српски народ у Црној Гори неће дозволити било какав другачији сценарио од оног Светопетровског и Његошевског.

Извор: "Принцип"

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 13 јун 2016 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 34 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.