header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow САОПШТЕЊА arrow Подсећање: Уредништво: На три вере оком намигују, а ни једну право не верују – трећи део
Подсећање: Уредништво: На три вере оком намигују, а ни једну право не верују – трећи део Штампај Е-пошта
недеља, 19 јун 2016

 ШИБИЦАРЕЊЕ УМЕСТО ОДБРАНЕ ПРАВОСЛАВЉА

Поштовани посетиоци „Борбе за веру“,

И ви сте, верујемо, збуњени и није вам јасно шта се то дешава са врхом Београдске патријаршије. Како је могуће да су наши епископи прво решили да траже одлагање сабора на Криту, па су рекли да неће да иду, и на крају отишли, а Црквама које нису отишле поручили:

Патријарх српски Иринеј нада се да ће Руска Црква и они које су одлучи да не учествују на Свеправославном сабору променити мишљење и придружити се осталима. "Патријарх српски је изразио наду да још постоји могућност да се са свештеног Сабрања упути позив уваженим предстојатељима Антиохијске, Руске, Грузијске и Бугарске цркве да се придруже браћи предстојатељима у недељу на саборном служењу Литургије на празник Силаска Светога Духа на апостоле - Педесетницу, у недељу, наводи се у саопштењу са званичног сајта Београдске патријаршије.

То се потпуно поклапа са ставом Цариградске патријаршије: >>Организатори Свеправославног сабора на Криту се надају ће се четири цркве које су отказале присуство на том Сабору ипак појавити у последњем тренутку, изјавио је за Спутњик представник Цариградске патријаршије архиепископ телмијски Јов. Присуство Сабору прошле недеље отказале су руска, бугарска, антиохијска и грузијска православна црква. „Тужно је што неке цркве не присуствују Сабору, али се ми ипак надамо да ће се предомислити и да ће доћи да учествују у дискусијама. Сабор је место где се може разговарати о најразноврснијим питањима“, рекао је он. Према његовим речима Сабор једногласно сазван, па са тим у вези цркве које се на њему нису појавиле сносе највећу одговорност. Током историје православља је, како каже, било окупљања, без присуства неких цркава, указујући да ће период након одржавања Сабора бити веома важан. Архиепископ Јов је такође одбацио оптужбе да  Васељенска патријаршија покушава да наметне своју вољу другим црквама. „Апсолутно се не слажем. Учествовао сам у припремама Сабора и био сам у прилици да видим колико је напора уложио организациони комитет како би послао позивнице и одговорио на све недоумице“, рекао је он. Према његовим речима, православне цркве које ће присуствовати Сабору на Криту позвале су још једанпут четири цркве да промене своју одлуку, али и да је Руска православна црква одбила позив.Упркос томе, Васељенска патријаршија, чији је и архиепископ Јов представник, нема намеру да прекида везе са било којом од цркава које данас не присуствују Сабору. „Ми не желимо да прекинемо односе са било којом црквом“, закључио је архиепископ.<< (http://rs.sputniknews.com/svet/20160619/1106605502/sabor-crkve-okupljanje.html)

Читаоци сајта Нове српске политичке мисли коментаришу: Мислим да се Руска православна црква покајала чим је чула препоруку овог мудраца, да ће сазвати ванредну седницу синода на којој ће бити одлучено да се иде код Вартоломеја. Кирил ће да остане код куће, а после повратка делегације расправљаће се о његовој одговорности. Главна кривица ћему бити то што се није на време посаветовао са овим мудрацем. Не може Кирил ничим да се правда, јер је требао разумети дубине порука мудраца. Тако је у Пакрацу, у коме има још 11 Срба, рекао да нам нико није ближи од Хрвата. Зна тај где и када треба нешто рећи, па да се то уклопи у политику регионалне стабилности онога који се у име Срба клања пред свима около.“  

Други читалац каже: Невероватно… и ван памети, молимо и преклињемо РПЦ и Председника Путина да се црква Св Саве на Врачару заврши и истовремено готово 20 црноризаца иде на Крит!!? Вероватно очекују да Фанар доврши цркву на Врачару (или Кинези): Памети одазови се!!“

Нашим редовним посетиоцима добро је познато да „Борба за веру“ има многобројне сараднике, који, из разумљивих разлога, желе да остану анонимни. Неки од њих раде у самој Београдској патријаршији, и знају и памте много. С једним смо, поводом новонастале конфузије, направили краћи разговор.  

БОРБА ЗА ВЕРУ: Да ли бисте нам могли рећи шта се ово десило са врхом Београдске патријаршије? Како је било могуће да прво кажу да неће ићи на Крит, а да сад позивају друге да иду на Крит?

САГОВОРНИК: Ко годинама прати рад најмоћнијих владика код нас, зна да је ово њихова уобичајена трик – политика. Као Броз: жмигавац лево, скретање десно. Ко је заборавио, да га подсетимо на 1997. годину. Тада је донета одлука да СПЦ напусти јеретички Светски савет цркава, и видовданска „Светигора“ 1997. је објавила образложење те одлуке:           

 >>Са разлога што је Свјетски савјет цркава под све већим упливом секуларизма;

са разлога што због самог устројства ССЦ, у коме огромну већину имају протестантске заједнице, Православна Црква бивала је надгласавана, тако да при таквом стању ствари Православна Црква не може утицати на његове одлуке нити бити адекватно заступљена;

са разлога што се у званичним круговима ССЦ све више занемарују питања вјере и поретка и јединства у вјери и изворној Цркви Христовој, за рачун прагматизма и дневне свјетске политике;

са разлога што у званичним круговима екуменског покрета (нарочито послије Генералних конференција у Упсали и Камбери) преовлађује дух и настројење, практично испољавано и примјењивано -религиозног синкретизма;

са разлога што неке и то најзначајније (напримјер Англиканска црква) чланице ССЦ, намјесто да у духу екуменизма умањују постојеће догматске и канонске разлике - уводе нове црквене обичаје и праксу коју догматски правдају, обичаје који угрожавају еванђелски етос и свеукупно хришћанско предање Истока и Запада (рукополагање жена за "бискупице" и "пасторе"), стварајући радикално  нови поредак, еклисиологију и морал у Цркви;

са разлога што ССЦ толерише неке од хришћанских заједница, својих чланица, које противно Еванђељу и Апостолу Павлу, прихватају и благосиљају неприродни и противприродни блуд (вјенчавање лезбијки и хомосексуалаца), што је "срамно и чути";

са разлога што се тај екуменско-синкретистички и секуларистички дух преноси и на поједине православне кругове, нарочито у Дијаспори и мијешаним срединама, па   су   постала   честа заједничка причешћивања и молитвено општење са неправославнима, којима се негира сами етос и светоотачка правила мишљења и живљења у Цркви (значи - негативно се одражава на саму Цркву);

са разлога што органско чланство у ССЦ проузрокује унутар православне Пуноће саблазни и озбиљне поларизације међу Помјесним Православним Црквама (што значи: не доприносећи свехришћанском јединству, оваква врста чланства директно угрожава јединство унутар саме Православне Цркве, да не говоримо о еклисиолошкој неприхватљивости такве врсте чланства!)“

Са свих тих горе наведених разлога, Српска Православна Црква, свједок вјерни и чуварка (заједно са осталим помјесним Православним Црквама) -вјере и етоса једне, свете, саборне и апостолске Цркве Христове, најављује своје иступање из ССЦ и отказивање да буде органски члан ове организације (што су већ учиниле Јерусалимска патријаршија и Грузијска црква). При томе Српска Црква се не отказује да и даље ради "на јединству свих" и да сарађује са свима, na и са ССЦ на хуманитарном пољу, и на другим областима међухришћанске одговорности за мир, праведност, и заједништво међу народима и државама у свијету.<<  

Рекао би човек – савршено. Али ту је била и једна квака. Наиме, иступање је било условно, а не безусловно. Јер, у наставку је писало: С обзиром, међутим, да се овдје ради о далекосежном кораку, који се не тиче само живота и мисије Српске Цркве него и свеукупног Православља и његове спасоносне мисије у свијету, Сабор Архијереја Српске Цркве је одлучио да свој став и мишљење  претходно,  прије  коначног  иступања, д о с т а в и Цариградском и Васељенском патријарху и свима поглаварима помјесних Цркава православних, са предлогом и захтјевом да се што скорије сазове Свеправославно савјетовање по питању даљег у ч е ш ћ а Православних Цркава уопште у Свјетском савјету Цркава. Тек послије тога Савјетовања ће наша Помјесна Црква заузети свој коначни став по овом питању и обзнанити га јавности.“

ПИТАЊЕ: Шта је било касније?

САГОВОРНИК: Касније је био екуменистички скуп у Грацу, на коме је владика бачки Иринеј Буловић рекао да СПЦ неће иступити из Светског савета цркава. То је донело велику забуну међу представнике осталих Православних Цркава.  И заиста – од изласка СПЦ из Светског савета црква не би ништа.

ПИТАЊЕ: Да ли је било још оваквих случајева?

САГОВОРНИК: Наравно. Један такав случај десио се после погрома Шиптара над Србима и њиховим светињама 2004. године. Тада су владика Амфилохије и владика Атанасије наговорили владику Артемија да тужи НАТО државе које нису браниле наш народ и манастире, а кад је он то учинио, наредили су му, под притиском страних господара Србије, да ту тужбу повуче, о чему је он сам писао: После небивалог погрома извршеног над српским народом 17. марта 2004. године, када је између осталог спаљено и уништено 35 српских цркава и манастира, дошло се на идеју да треба покренути тужбу пред Европским судом у Стразбуру против четири европске државе: Немачке, Француске, Италије и Велике Британије, које имају своје регионе на Косову и Метохији, за чију су безбедност и одговорне.

За такав подухват требало је наћи адвоката међународног ранга, стручњака за међународно право. Преко познанства Њ. Пр. Епископа Атанасија (Јевтића), пронађен је адвокат из Израела г. Јаков Вејнрот, којега је на Видовдан 28. јуна у манастиру Грачаници упознао и Њ. Св. Патријарх Павле. Истога дана одржан је и први разговор са њим у манастиру Грачаници. Поред Нас и г. Јакова, у разговору су учествовали владика Атанасије, викарни владика Теодосије, Самуел Авијатар и протосинђел Симеон. Сви су били за то да се тужба покрене у законитом року (6 месеци од догађаја, одн. од 17. марта). Једино је владика Теодосије изразио извесну резервисаност. После обављеног разговора, владика Атанасије са гостима из Израела отпутовао је у Београд, где су посетили високе државне представнике (г. Коштуницу, г. Човића и сараднике г. Тадића), од којих су такође добили подршку за тај пројекат.

О истој теми се разговарало 4. јула у Подгорици, после хиротоније викарног епископа Јована, где је сужени Косовски одбор, после излагања владике Атанасија, прихватио и подржао намеру о покретању тужбе у Стразбуру. Само два дана касније, 6. јула у Патријаршији у Београду, о томе смо разговарали Ми, владика Атанасије, г. Небојша Човић, о. Иринеј Добријевић и о. Симеон, где је идеја о покретању тужбе здушно подржана.

Након три дана Свети архијерејски синод својим актом Број 1404/зап 1009 од 9. јула 2004. донео је одлуку, која дословно гласи: "Обавестити Његово Преосвештенство Епископа рашко-призренског Г. Артемија да Свети архијерејски синод подржава његову намеру да др Јакоба Вејнрота, адвоката из Тел Авива, под одређеним условима, овласти да, против држава које имају војне трупе и цивилну мисију у склопу КФОР-а и УНМИК-а, поднесе тужбу међународном суду у Стразбуру, за накнаду штете за уништене и оштећене цркве и манастире и другу црквену имовину, од доласка међународне мисије на Косово и Метохију. "

Вођени и охрабрени подршком коју смо добијали у више махова у усменим разговорима, а посебно овом одлуком Светог архијерејског синода, Ми смо наставили контакте са адвокатом Јаковом, те је 13. септембра коначно поднето најпре писмо о намерама Суду у Стразбуру, а после извесног времена и тужба.

У међувремену се код неких људи који су били укључени у цео овај процес и подржавали намеру за покретање тужбе, десила извесна промена. Када се сазнало да је тужба подигнута, окренули су се против ње, односно против Нас, и почели су свим силама, свим дозвољеним и недозвољеним средствима да нас приморавају да тужбу повучемо. Тај нови курс је почео 15. децембра 2004.  на, на брзину сазваном (непотпуном), Косовском одбору, који се састао у манастиру Девичу. Настављен је на седници Косовског одбора у Патријаршији у Београду 23. децембра 2004. године, када је вршен невиђени притисак против тужбе од стране епископа Атанасија и митрополита Амфилохија. Та и таква промена става, била нам је несхватљива и - неприхватљива.

Ипак, притисак је достигао кулминацију на заједничкој седници Св. арх. синода и Косовског одбора 28. децембра 2004. године, када је на трочасовној седници једина тема била ТУЖБА. Ту, после дуге и тешке дискусије и непримерених напада на наш став и права Нас као епархијског Архијереја, донета је одлука којом се "Њ. П. Епископ рашко-призренски Артемије УМОЉАВА да повуче тужбу коју је против Немачке, Француске, Италије и Велике Британије поднео Европском суду за људска права у Стразбуру". Разуме се да Ми нисмо дали сагласност на такву одлуку, јер је то било директно мешање у надлежности канонског епископа.

Та одлука Св. синода објављена је у медијима тек на трећи дан Божића, у недељу 9. јануара 2005. године у вечерњим сатима (некоме се журило!!!) преко Информативне службе српске Патријаршије, нашта смо Ми, истине ради, одговорили својим "Освртом на Саопштење Светог архијерејског синода" 10. јануара. На томе се није стало. Горња одлука је поновљена опет на заједничкој седници Св. архијерејског синода и КО одржаној 24. јануара 2005.  године, с тим што је овом приликом додато: "Ову одлуку доставити Преосвећеној Г. Г. епархијским архијерејима Српске православне цркве и Амбасадама дотичних земаља у Београду", што је веома индикативно. Ми смо и овога пута остали при свом ранијем ставу (одн. при тужби).

Одлука Светог синода о повлачењу тужбе (и она од 28. децембра 2004. и ова од 24. јануара 2005. године) ничим није поткрепљена и образложена. Ни један ваљан разлог (па чак никакав) за оправдање такве одлуке није наведен. Усмено је понављано само: "Није време", не доказујући ничим ни ту тврдњу, сем умишљеног страха да КФОР неће штитити Дечане и Патријаршију, тобоже због поднете тужбе.

Поводом новонастале ситуације у вези са нашом тужбом, а бранећи своја канонска права као епархијског архијереја, Ми смо Светом архијерејском синоду 2. фебруара 2005. године упутили акт Ебр. 38, у коме смо на основу светих Канона покушали да покажемо (надамо се и да докажемо) да је сва ова бура око тужбе било незаконито и противканонско мешање у надлежности једног епископа, у његова права и дужности.

Након овога, о тужби више није било дискутовано на седницама Светог архијерејског синода и Косовског одбора, премда је и даље то питање често помињано кроз медије. Борба се пренела на питања српске културне баштине на Косову и Метохији. (http://borbazaveru.info/content/view/1807/)

ПИТАЊЕ: Дакле, ове ствари се годинама понављају: прича се једно, а ради се друго.

САГОВОРНИК: Наравно. И сада иду ти исти трикови, као после прошлогодишњег Сабора у мају. А главни глумци су, увек, владика бачки и митрополит црногорско – приморски. И ваш сајт је писао о томе каква се гужва подигла – тобож, на једној страни владика бачки Иринеј Буловић, који са својим истомишљеницима ноћи у хотелу „Москви“, а не у патријаршији, а  на другој патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије. Буловић наводно брани владике Георгија и Филарета од неканонске смене. Све пуца и прашти у „Блицу“ и другим таблоидима. Кад оно – чим Буловића ставише у Синод, он заборави и Георгија и Филарета и пусти их низ воду. Та прича се прича и ове године – „Блиц“ (у договору с бискупом Гргуром) удара по Буловићу као „плаћенику Руске цркве“ који је „против“ одласка на Крит. Владика Максим „туче по дивизији“ у „Политици“ (треба да идемо на Крит, јер је то хит!), и одједном сви крећу на Крит, а тобож посвађани Амфилохије (који је на Криту већ чекао делегацију СПЦ, знајући да ће она доћи) и Иринеј Буловић загрљени са својим другом из младости, Вартоломејем, певају о братству и јединству између Православних Цркава.

Таква, шибицарска политика, наставиће се све док Београдском патријаршијом владају екуменистичко-новотарски шибицари. А до када ће то бити, остаје да се види.

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 01 октобар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 33 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.