header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АНТИЕКУМЕНИЗАМ arrow Саопштење митрополије пирејске о критском скупу
Саопштење митрополије пирејске о критском скупу Штампај Е-пошта
субота, 02 јул 2016

 Свештена Митрополија Пиреја

Одељење за јереси и секте 

У Пиреју, 27. јуна 2016. 

Прва жалосна сазнања са Светог и Великог Сабора[1]

С великом тугом и душевним болом пратили смо преко средстава информисања отварање Светог и Великог Сабора, које је отпочело недељном Божанском Литургијом Педесетнице, и у редовима која следе излажемо укратко верном народу Божијем наше прва сазнања.

Прво жалосно сазнање је присуство и заједничка молитва јеретика паписта, протестаната и монофизита на Вечерњој и Божанској Литургији овог великог Господњег празника у храму Св. Мине у Ираклију, нешто што је, као што је познато свима, забрањено свештеним канонима. Православни Предстојатељи и други епископи који су учествовали, погазили су свештене каноне, апостолске и саборске, желећи тако од почетка да пошаљу поруку читавом свету, колико поштују одлуке Васељенских Сабора и последично саборску установу, због које се „кидају“ и говоре високопарним изјавама.

Друго жалосно сазнање је појава званично позваних представника, послатих од јеретичких заједница паписта, протестаната и монофизита на отварању рада Светог и Великог Синода, што је први пут јављена новотарија, страна нашем саборском предању. И заиста, споменути представници су од стране Васељенског Патријарха г. Вартоломеја ословљени као „представници братских Цркава“, пре него што је Свети и Велики Сабор одлучио о црквености или нецрквености наведених јеретичких заједница. Тако је г. Вартоломеј, чинећи преседан, овог пута послао другу поруку члановима Сабора, да нема никакву намеру да именује инославне јеретицима, већ братским Црквама. Никада у историји Васељенских и Помесних Сабора византијске епохе није било појаве „посматрача“. Наиме: да присуствују као уважена лица јеретици, чија су јеретичка учења осуђена од претходних Васељенских Сабора. Јеретици су позивани, али као оптужени, да се бране, а не као уважена лица. Само се на 1. и 2. Ватиканском Концилу појавио статус „посматрача“. Очито је да Свети и Велики Сабор подражава папске образце.

Још једно тужно сазнање је само отварање Светог и Великог Сабора. То је, наиме, чињеница да је Сабор отпочео рад кршењем Правилника о организацији и раду, који је потписан на Сабрању Предстојатеља у јануару 2016. Речени Правилник, између осталог, предвиђа да Сабор „сазива Његово Свјатејство Васељенски Патријарх, уз сагласност Блажењејших Предстојатеља свих општепризнатих Помесних аутокефалних Православних Цркава“ (чл. 1). Пошто сада, дакле, четири Аутокефалне Цркве (Русија, Бугарска, Грузија и Антиохија), основано нису сагласне са сазивањем Сабора и траже у овој фази његово одлагање, не испуњава се услов: „уз сагласност Блажењејших Предстојатеља“. Према томе, немају права, на основу горњег Правилника, ни Васељенски Патријарх, нити све заједно остале Помесне Цркве да сазову Сабор, ако, наравно, желе да буду сагласне с Правилником, који су потписале. Другачије речено, похваљују се Предстојатељи и чланови Сабора што се тачно држе Правилника.

Следеће тужно сазнање је чињеница да је Сабор отпочео рад без претходног признавања одлука и канона свих претходних Васељенских Сабора, тако да и садашњи Свети и Велики Сабору буде стварно органски продужетак свих претходних. Приметите да је помињање претходних Васељенских Сабора био стални обичај, држан од Светих Отаца наведених Сабора. Овим обичајем Свети Оци су желели да изјаве да прихватају све што су претходни Васељенски Сабори одогматили и да имају намеру да наставе њихово дело. Особени је пример признавање Сабора 787. год. за Седми Васељенски Сабор на Осмом Васељенском Сабору Св. Фотија 879-880. год.

Друго тужно сазнање је чињеница да је Сабор отпочео рад на основу Правилника о организацији и раду, који није једногласно прихваћен од свих Предстојатеља на њиховом Сабрању у јануару 2016., пошто га Антиохијска Црква није потписала. Међутим, начело једногласја је неопходно правило и неопходни предуслов за сазивање Сабора, која предвиђа поменути Правилник.

Ипак, отпочео је рад Сабора на основу једногласно прихваћених шест текстова на 5. Предсаборском саветовању. Међутим, ова основа се није потврдила чврстом, јаком и непроменљивом, као што се касније видело. И то зато што шест предсаборска документа нису прихваћена једногласно од представника 5. Предаборског саветовања и од Сабрања Предстојатеља (јануара 2016.), али ни од других јерархија њихових Помесних Аутокефалних Цркава. Када су добиле од Предстојатеља шест предаборска документа, састављена на 5. Предсаборском саветовању, ове Цркве су их у наставку изучавале саборно. Многе од њих, (као Црква Бугарске, Грчке, Грузије итд.) приликом саборског проучавања утврдиле су празне, нејасне, неправославне изразе и др., након чега су уследиле измене и исправке. Разумљиво је, дакле, да за Цркве, које су вршиле исправке и измене након њихових саборских изучавања, не важе више предаборска документа у облику које су она имала на 5. Предаборском саветовању, већ у новом облику, која су добила након исправки. Чињеница да су Предстојатељи потписали шест документа 5. Предсаборског саветовања једногласно (као и Правилник рада Сабора), не значи да су јерарси Помесних Цркава везани потписима Предстојатеља на прихватање текстова каква су била. Лично мишљење једног Предстојатеља ни у ком случају не може да спутава или обавезује Сабор епископа, коме овај приступа на усаглашавање и прихватање његовог мишљења. Јер се тада укида установа Сабора и сваки се предстојатељ обраћа у папу, који одлучује и наређује власно. Највиши орган управљања у Помесним Православним Црквама, сагласно са православним Предањем, није Предстојатељ, већ Сабор Епископа.

Након свега наведеног, бива потпуно јасно да је потпуно погрешна тврдња Вас. Патријарха у његовом уводном говору: „Настављамо, дакле, наш рад на основу текстова једногласно утврђених од Цркава, које је свака Црква већ прихватила“. Овде Васељенски за „једногласно утврђене текстове“ сматра текстове 5. Предаборског саветовања, који су потписани на Сабрању Предстојатеља (јануар 2016.), који, међутим, не важе за одређене Цркве, након исправљања и измена, које су оне донеле саборски. Разумљиво је да треба рећи да не важи и једногласност, о којој говори Васељенски, пошто се поједине Цркве разликују. Такође, излишно је речи да горња погрешна тврдња Вас. Патријарха није била једина у његовој уводној беседи. Постоје и друга места у наведеној беседи, која захтевају критику, и која ће означити друга у Христу браћа.

Друго тужно сазнање јесте чињеница да су четири Цркве, које нису учествовале на Сабору, критиковане на широком плану. Њихово одсуство је представљено као потпуно неоправдано и за осуду у уводним беседама, како Васељенског Патријарха, тако и других Предстојатеља. И ни мање ни више, ове Цркве су с њиховим одсуством представљене као криве и одговорне за стварање раскола и подела. Међутим, речене Цркве савршено нису учестовале, не зато што им је „дунуло“, већ зато што су, као што смо објаснили горе, утврдиле после саборске провере да пресаборски текстови пате од недостатака. И као што је било веома природно, тражиле су одлагање Сабора, из разлога да проуче документа дубље, да учине неопходне преправке, и да тако саставе нове текстове, који би били једногласно прихватљиви од свих Помесних Цркава. Није, међутим, био прихваћен њихов предлог за одлагање Сабора, па се, према томе, догодило да ове Цркве не учествују.

Следеће тужно сазнање, можда и жалосније од свих претходних, јесте суштинско признавање црквености инославним јеретицима, помоћу једне мрачне и нејасне формулације у тексту: „Односи Православне Цркве према осталом хришћанском свету“. Ево каква је форумулација била једногласно прихваћена на Сабору: „Православна Црква прихвата историјско именовање других инославних хришћанских Цркава и конфесија“ уместо „Православна Црква признаје историјско постојање других хришћанских Цркава и конфесија“. Наиме, реч „постојање“ замењена је речју „именовање“ и у изразу „хришћанске Цркве и конфесије“ додат је израз „инославне“. Наведену измену у формулацији предложио је Бл. Арх. Атине и читаве Грчке г. Јероним, након вишечасовне расправе и саветовања, током којих су изнесена многа противречна мишљења. Новом формулацијом Бл. Арх. Атине тврди да „постижемо једну саборску одлуку, која први пут у историји ограничава историјски оквир односа према инославнима, али не у постојању, већ САМО у њиховом историјском именовању као инославних хришћанских Цркава и конфесија“. Овде ниче разумљиво питање: Како је могуће да неко именује било шта, и да истовремено пориче постојање тога што именује? Такође је противречно и неприхватљиво, с догматског становишта, и пристанак на израз „инославне хришћанске Цркве и конфесије“. Инославне конфесије не могу да се назову „Цркве“, будући да управо прихватају друге, јеретичке догмате и као јеретици не могу да чине „Цркве“. Такође је веома жалосна чињеница да представништво Грчке Цркве није остало верно и непоколебиво у одлуци Сабора Јерархије 24. и 25. маја т. г., као што је било дужно да чини, сагласно са наведеном темом. Сабор Јерархије је одлучио о замени фразе „историјско постојање других хришћанских Цркава и конфесија“ изразом „историјско постојање хришћанских конфесија и заједница“.

На крају, једно друго тужно сазнање у вези онога што је са посебном, уистину, гордошћу изјавио Васељенски Патријарх г. Вартоломеј, на крају рада Сабора. Између осталог, изјавио је да је „Васељенска Патријаршија била пионир екуменистичког покрета“. Позвао се такође на свејеретичку Посланицу из 1920., „која се од многих сматра  оснивачком повељом касније основаног ССЦ“, и да је „Васељенска Патријаршија била основачки члан ССЦ у Амстердаму...“.

Ограничили смо се за сада само на горње, без да то значи да се овде завршава каталог тужних сазнања. Разумљиво, после горе реченог, рађа се питање: Шта може неко да очекује од Сабора који је почео и наставио рад на овај начин? Као што је нагласио Господ: „Јер нема дрвета добра да рађа зао род, нити дрвета зла да рађа добар род. Јер се свако дрво по роду своме познаје“ (Лк. 6, 43-44). Сваки читалац нека сам извуче закључке.

Из Одељења за јереси и секте

 

Са грчког изворника: архимандрит др Никодим (Богосављевић)

_______________________

[1] Γραφείο επί των Αιρέσεων Ι.Μ.Π.: Πρώτες θλιβερές διαπιστώσεις από την Αγία και Μεγάλη Σύνοδο, http://www.impantokratoros.gr/29724454.el.aspx (28. 06. 2016.), превод: архим. др Никодим (Богосављевић).

Последњи пут ажурирано ( субота, 02 јул 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 8 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПСТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.