header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Демон и психолог (О Јунгу, опет) Штампај Е-пошта
четвртак, 26 март 2009
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ДЕМОН И ПСИХОЛОГ

(О Јунгу, опет)

          Зашто се толико враћам Јунгу?

          Разлози су, као и увек, лични.

          У младости, пре него што сам пришао Цркви, гутао сам Јунга, и он ми је био главна потврда мог занимања за окултизам.

 Још увек чувам белешке настале уз читање “Психологије и алхемије” и “Парацелзуса као духовне појаве”. Кад сам пришао Цркви, схватио сам колико је Јунгов гностицизам, маскиран у психологију, опасан. И Хесе ме је, у пубертету, бацао у занос: поистовећивао сам се са ничеанско демијанским живљењем “с оне стране добра и зла”. Поставши православни хришћанин, раскинуо сам сваку духовну везу са овом двојицом. Међутим, видео сам да неки и у Цркви Јунга сматрају зналцем који нам може помоћи да упознамо људску душу. И тако је настао оглед “Проповедник мртвима”, објављен у часопису “Теолошки погледи” (1-3/1990.) Часопис је уређивао блаженопочивши дивни владика будимски Данило, који је мој текст пажљиво пратио док је исти настајао, стављајући ми умесне примедбе и помажући да не скренем у баналност.

Јунгу се враћам, после 17 година. Број његових књига и књига о њему на србском језику већи је него икад. А моје мишљење се није променило. И неће. И даље сматрам да је Јунг неогностик маскиран у психолога.

Још понешто о Јунгу и Хесеу

Пишући предговор за књигу “О психологији К. Г. Јунга и прози Хермана Хесеа” (рађеној са Михаилом Медведевим и Татјаном Калашњиковом, од стране потписника ових редова), руски религиозни психолог и педагог др Вера Абраменкова забележила је следеће (превод с руског учинио је потписник ових редова): “Савремена цивилизација је прекорачила праг трећег миленијума и све очитије у њој се пројављује животна философија неопаганизма, са њеним поклонењем разним идолима, с њеним култом тела и физичког здравља, с њеним стремљењем ка оностраним знањима езотеријске премудрости. Изразити представници и идеолози неопаганизма били су оснивачи аналитичке психологије, швајцарски психотерапеут и културолог Карл Густав Јунг и близак му по духу, познати немачки писац, добитник Нобелове награде Херман Хесе.

Стваралаштво ове двојице видних фигура западноевропске културе нашло се у средишту пажње српског педагога и публицисте Владимира Димитријевића и руских истраживача Михаила Медведева и Татјане Калашњикове нимало случајно. Имена Јунга и Хесеа сада као барјак у рукама држе апологети неопаганизма, користећи се научним и уметничким ауторитетом класика XX века ради транслације НОВОГ МОРАЛА покрета “Њу Ејџ”, чију убиствену, али праведну, карактеристику у свом огледу даје В. Димитријевић.

Имена К. Јунга и Х. Хесеа добро су позната и руским интелектуалцима. Огромни за наше време тиражи Јунгових књига сведоче о повећаном занимању за његова истраживања, за његову личност и поглед на свет, које одговара потребама савремене секуларизоване (посветоњачене) свести.Мислећа омладина, која тражи своју животну философију, и данас опијено чита Хесеа, посебно његовог “Степског вука”, “прекрасну” проповед крајњег индивидуализма и мистичког окултизма, помешаних са далекоисточним религијама. За елитне престоничке колеџе и лицеје Хесе је једна од основних идеолошких фигура; његове књиге се укључују у списак обавезне литературе.

Сличност погледа Јунга и Хесеа условљена је још и тиме што су обојица исповедали философију ХЕРМЕТИЗМА. Појавивши се још у доба јелинизма, овај религиозно-философски правац доживео је своју ренесансу двадесетих и тридесетих година XX столећа: почев од поезије, са преувеличаним иреалним символизмом и уроњеношћу у бездане дубине човековог субјективног света, а затим и у философским погледима савременика. Херметизам, тај срцу савременог антихришћанства тако драги “философски плурализам”, који је преузео јелинску философију и индуистички поглед на свет (са његових “33 милиона богова”), халдејску астрологију, персијску магију и египатску алхемију, чврсто је утемељен на окултном символизму и крајњем индивидуализму.

У огледу Владимира Димитријевића читалац неће наћи скрупулозну анализу философских погледа херметизма, али ће зато наћи свеж поглед на сам феномен препорода занимања за исти на граници два миленијума. Аутор разматра проблем погубности философије херметизма као једне од идеолошких основа савременог неопаганизма преко његова два скоро најизразитија представника – Јунга и Хесеа – кроз призму православног учења у духу и истини. У раду Михаила Медведева и Татјане Калашњикове подробно су размотрене концептуалне основе и методе реализације Јунгове аналитичке психологије, при чему је убедљиво доказан њихов доследно антихришћански карактер.

Укратко прокоментаришимо стваралаштво и поглед на свет ових савремених “господара умова”.

КАРЛ ГУСТАВ ЈУНГ (1875-1961) – познати је швајцарски психолог и психотерапеут, оснивач школе аналитичке психологије – једног од праваца тзв. “дубинске психологије”, која је у средиште човековог понашања ставила његове ирационалне несвесне побуде, навике и мотиве. Понудио је сопствену типологију карактера, засновану на критеријумима окренутости субјекта према спољашњем (екстравертност) или унутрашњем (интровертност) свету. Понудивши низ методолошких идеја, утицао је на правац развоја експерименталне психологије и психотерапије. Његов вербално – асоцијативни тест покренуо је развој многих методичких примена у психијатрији, психологији, правној, медицинској и другим областима. Основни садржај човековог психичког живота Јунг је видео у процесу индивидуације – стремљењу личности ка пуном остварењу сопствених могућности. Сматрао је да његова аналитичка психологија треба да буде схваћена као “духовно учење” – “пут ослобађања људи”.

ХЕРМАН ХЕСЕ (1877–1962) је сасвим усвојио дух нове религије свог учитеља и лекара. Главни јунак Хесеових “раних радова” је “природни човек”, који пориче монотеизам у свим његовим формама и који води неравноправну борбу са савременим буржоаским друштвом. Лична животна трагедија и душевна болест довели су Хесеа на Јунгову клинику, и тај сусрет је одредио смер његовог потоњег стваралаштва као призив омладини послератне “изгубљене генерације” да преобликује друштво у светлости неопаганских духовних начела. У свом главном интелектуално-философском роману “Игра стакленим перлама” (за који је 1946. добио Нобелову награду) Хесе реализује пројекат “новог човека у новом друштву” – у суштини, својеврсној алхемичарској реторти коју је описао Јунг.

АРХЕТИП

Један од централних појмова које је Јунг разрадио је појам АРХЕТИПА, мада се швајцарском психологу не може признати апсолутно ауторство кад је тај појам у питању, зато што су покушај увођења термина, који је предложио још Платон, и испуњавања истог садржајем преузимали угледни мислиоци прошлости, попут Лајбница, Спинозе, Диркема, итд. (У руској философији, независно од Јунга, појмом “архетип” оперисао је отац Павле Флоренски у својој књизи “Стуб и тврђава истине”, одређујући архетип као “схему људског духа”, која је способна да пресаздаје душевне покрете).

Архетип је – несвесна структура, која уобличава представе; она је садржај колективног несвесног, урођених психичких структура, које леже у основи општељудске символике, снова, митова и веровања. Број архетипова је ограничен и предаје се на генетичком нивоу, задајући општу структуру личности, њену стваралачку активност. Према Јунгу, архетип се даје приликом рођења (КО ГА ДАЈЕ? – на то питање Јунг није одговорио), он нема никакве везе с појмовима добра и зла, него је само могућност једнога или другога. У исто време, по Јунгу, архетипови су тамне слике, које се, например, јављају у сновима; они се доживљавају као нешто страшно и туђе, али и као оно што неизмерно превазилази човека, нешто свештено. За разлику од Фројда, “неспособног да схвати религиозне доживљаје”. Јунг се, по својим речима, позитивно односио према свим религијама. Па ипак, он вери супротставља ЗНАЊЕ: “савремена свест, – пише он, – са одбојношћу одбацује веру, а самим тим и религије на њој засноване. Она их признаје само у оној мери у којој њихов спознајни садржај споља поклапа са доживљеним феноменима задњег плана душе. Она хоће да ЗНА, то јест да има непосредно искуство” (К. Г. Јунг: Проблем душе нашег доба, Москва, 1994, стр. 30). Јунг покретачке силе у човеку види у искуству претходних поколења културе – у колективном несвесном, запечаћеном у архетиповима, као не примећујући да древни архетип зла може да разбуди чудовишта не само ван човека, него и у човеку.

Већ после Јунга појам архетипа добио је своју даљу разраду у културологији, етнографији, историји уметности и другим наукама. Културни архетипи су – базне јединице које обликују константне моделе човековог духовног живота или живота целог народа. У руској традицији се, на пример, МОЖЕ говорити о етнокултурном архетипу СКРИВЕНЕ СВЕТОСТИ, који се пројављује кроз ликове попут невидивог града Китежа и Софије Премудрости Божје, ваплоћене у фолкорним ликовима попут Василисе Премудре, итд. (Топоров В. Н. Светост и свет у руској духовној култури, томови 1-2,Москва 1995.) Архетип СОЦИОГЕНЕТСКЕ ИНВАРИЈАНТЕ може да се јави и у графичкој форми – визуелним представама, графичким социотиповима и стереотиповима који добијају своје ваплоћење у ликовним уметностима, дечјим цртежима, итд. (О томе В. В. Абраменкова: Социјална психологија детињства: развој дечјих односа у дечјој субкултури, Москва – Вороњеж 2000.)

Концепцију колективног несвесног посредством анализе митова, снова, фантазија Јунг је ширио на све већи круг појава и она је постепено добила црте религиозно-филозофског учења, заснованог на окултизму, магији, алхемији, астрологији. Јунг ЗНА како живети, куда ићи и шта треба да чини сваки човек; то он и остварује у својој психотерапеутској пракси. Његови пацијенти и саговорници били су познати физичари Ајнштајн и Бор, философ и историчар Тојнби, писциМоравија, Џојс, Хесе и многи други.

Сада, када Запад одлучно напушта хришћанство, његова потрага за заштитним символима, смислом и ритуалима у религијама Далеког Истока, неоорганичним за европску свест, може да створи духовну катастрофу. Позајмљујући пажљиво разрађене системе идеја, многобројне праксе медитације и друге духовне технике, свест отпала од хришћанства само умножава своје противуречности. Далекоисточна учења у западној варијанти добијају или црте примитивне религиозности или постају психотехнике које погодују продору тамне духовности у свест. Све је то неподносиво за људску душу која је изгубила благодатни покров: последица тога је пораст губитка смисла живота, пораст броја психичких оболења, самоубистава. Шта или тачније КО стоји у средишту Јунговог учења? Лик Савршеног човека и Савршеног Бога – Исуса Христа Јунг је одбацио одмах и бесповратно Бесмртну личност живог Бога он ставља у исти ред са “боговима” савремене секуларизоване свести – Будом, Конфучијем, Сократом, не збуњујући се тиме што нико од њих није принео себе на искупитељску жртву за људе. Над свима и свиме, по мишљењу Јунга и Хесеа, стоји ОНАЈ КОЈИ УПРАВЉА КОСМОСОМ – пали ангео, вечни богоборац Луцифер.

“Дубинска психологија” Јунга и Хесеа (као и Фројда, Адлера и других) за човека је значила губитак Неба, духовне вертикале са вектором окренутим увис; дубинска психологија чији је вектор окренут унутра коначно је довела Јунга до отворене проповеди зла: “Скоро са олакшањем уздахнемо кад на дну своје душе пронађемо зло...” (“Проблеми душе..., с. 302). Фројдова “бездуховна психологија”, о којој је касније с нескривеним гневом говорио Јунг, на дневну светлост је изнела прљавштину и зло мрачног “задњег плана душе“, тамо скривене отпатке и ђубре, што је неочекивано довело до противприродног уживања у тој прљавштини. Оптужбе које је Јунг упутио свом учитељу Фројду само су на први поглед нешто позитивно у потрази за духовним садржајем у психологији. Поричући пансексуализам и бездуховност Фројда (врло утемељено и засновано), Јунг уместо тога предлаже ДЕМОНСКУ ДУХОВНОСТ спиритизма, астрологије, парапсихологије, алхемије.

Алтернатива ДУБИНСКЕ ПСИХОЛОГИЈЕ по Владимиру Димитријевићу јесте ВИСИНСКА ПСИХОЛОГИЈА Виктора Франка (појам “висинске психологије” увео је у првој половини XX века познати совјетски психолог Виготски.)

ВИКТОР ФРАНКЛ (1905-1997)

Аустријски психијатар и психотерапеут, оснивач логотерапије, према којој је основна покретачка сила људског понашања стремљење да се нађе и својим поступцима оствари СМИСАО ЖИВОТА – универзалне вредности постојања. Највиши смисао јесте духовни смисао, који се налази изван човека и који човек одређује као лажан или као истинит путем савести. Слобода човекове воље нераскидиво је повезана са његовом одговорношћу за остварење смисла живота, са одговорношћу, која је неопходна чак и у најтрагичнијим ситуацијама.

Теорија логотерапије коју је створио Франкл представља систем философских, психолошких и медицинских погледа на саму бит човека, на механизме развоја личности ка норми или ка патологији, као и начине кориговања аномалија у развоју, које је он успешно и остваривао, помажући људима да пронађу смисао свог постојања (види: В. Франкл: Човек у трагању за смислом, Москва 1990).

Висинска психологија Виктора Франкла је суштински супротна дубинској психологији целокупног неофројдизма и јунгијанства. Вектор Франклове духовне вертикале окренут је увис, ка врховима личносног развоја (вредностима стваралаштва, љубави, другим људима, итд.), а не ка човековој унутрашњости, ка његовом тамном несвесном. То није случајно. Виктор Франкл, за кога Десет заповести нису биле празан звук, да би испунио једну од њих (“Поштуј оца свога и мајку своју”) одбио је да емигрира у САД, остао је са својим родитељима у окупираном Бечу и тиме свесно учинио морални избор, осуђујући себе на надљудска страдања у нацистичком концлагеру. Искуство страдања тих страшних година дозволило је не само Франклу да пронађе смисао свог живота, него и да другима укаже на пут ка остварењу истог. “Кад у себи гушимо ангела, он се претвара у ђавола”. Подвлачио је да је борба за добро у човеку тешка, али је неопходна и самом човеку и свету. (Морамо рећи да не знамо како је текла духовна еволуција самог угледног научника Франкла, да ли га је његова вертикала довела до спасоносног сусрета са Господом Исусом Христом.)

НАУЧНА ЕТИКА ДАНАС

Истраживање које се нуди читалачкој пажњи не претендује на пуну и систематску анализу стваралаштва и погледа на свет Јунга и Хесеа и његовог утицаја на развој науке, али сама чињеница да су се та истраживања појавила сведочи о томе да је настао час да се још једном постави питање о етичким основама науке, а посебно психологије и психотерапије и утицаја њихове духовне бити на обликовање свести савременог човека.

Анкета која је пре неколико година спроведена међу угледним научницима о будућности науке, показала је да већина знаменитих сматра да ће се у XXI веку у средишту пажње наћи наука о човеку, а пре свега психологија. Већ сада је јасно да се те прогнозе збивају и да је занимање за унутрашњи човеков живот и субјективна преживљавања његове душе све већи. (У последњих десет година број психолога у Русији увећао се за неколико пута. Уз то, постоји безброј недипломираних психолога “самоука”. Августа 1999, на заседању организационог комитета Сверуског конгреса о паранормалним појавама одржаног у Државној думи било је речи о томе да у Русији делује више од милион и по екстрасенса и врачева, који месечно “обрађују” и по десет милиона људи, одраслих и деце. Вера у способност “исцелитеља“ у народу је велика и заснована на обновљеном паганизму. Та окултна демонска сила представља велику опасност и за личност и за државу.)

Све ове околности стављају велику одговорност на психологију као науку и као праксу деловања на човекову свест, као и на психологе који, вољно или не вољно, у томе учествују. Да ли је психологија СПРЕМНА да на себе преузме бреме тегоба људског страдања, да одговори на питање о суштини постојања и тајним покретима душе? Да ли она тај терет може да носи? Како остати професионалац, како не оштетити своју душу изучавајући научне радове са очитим елементима “демонске духовности” или погружавањем у психолошку “преласт” литературе? Како правилно осмислити речи Светог писма: “Каква је корист човеку ако читав свет задобије, а душу своју упропасти?” (Мт. 16, 26).

Савременик Фројда, Јунга и Хесеа, велики православни подвижник и светац XX века, преподобни Силуан Атонски, чврсто је веровао да ће човек који живи духовно, а бави се науком, у њој имати више успеха него неверујући научник јер “живи на Вишем и достојнијем плану постојања, него онај коме припада научни живот као сфера пуког логичког мишљења(Старац Силуан: Живот и поуке, Москва – Минск, 1991, с. 65).За неког је то тачка гледишта која се може усвојити скупа с другим тачкама, чиме је пројављује толеранција (то јест безосећајна трпељивост) како у питањима вере, тако и у научним погледима. Тако нас учи наше варијативно образовање. Па ипак, та толеранција, која је допустива у науци, недопустива је по питањима Истине, јер је, како је уочио Владимир Соловјев, “Истина нетолерантна”. Компромис у областима истине никад није донео добар плод.

Може се рећи да последњих година психологија у Русији настоји да опет нађе изгубљену душу, о чему сведоче радови Б. С. Братусја, Ф. Е. Васиљука и других (на пример, Начела хришћанске психологије, под редакцијом Б. С. Братусја, Москва 1995). Како правилно уочава Братусј, “на грчком је ’грех’ (амортано) – промашај, непогодак, непостизање циља. У широком (крајњем) смислу то је деловање које није устремљено, усмерено ка Христу, које се на исходу показује као (често, наравно, веома удаљеном, али одмах уочљивом) промашај, размимоилажење са смислом, замишљу и задовољавање лажним, пролазним, празним циљевима. И наука са свим корпусом чињеница до којих је дошла, са громогласним достигнућима, успешним начинима и методама може такође да се испостави као промашај, размимоилажење, стремљење лажном циљу” (Б. Братусј: Лик човека у хуманитарној, моралној и хришћанској психологији, Психологија с људским лицем/ Хуманистичке перспективе у постсовјетскојпсихологији, Москва 1997.)

У психологији, а то значи и код психолога, постоји опасност од “стремљења ка лажним циљевима”, због чега се плаћа губитком животних орјентација, страдањем како појединих личности, тако и великих социјалних група. На пример, деце.

Зар ми нисмо одговорни за невиђени “паклени посао”на развраћању наше деце које спроводе дипломирани психолози за “планирање породице”, за валеологију и сатанску “духовну психологију”? Зар са нашим ћутљивим пристанком земљу нису преплавиле чудовишне игре и игрице, које деци доносе порицање вредности љубави, доброте, заједничког радовања, састрадавања, ближњем, то јест – агресију, неурозе, криминал, самоубиства (В. В. Абраменкова: Заједничка радост и састрадање у дечјој слици света, Москва 1999; Игре и игрице наше деце:забава или пропаст?, Москва 1999). Зар с нашим знањем није Иван Гавриленко, вођа сатанистичке секте “Јунивер” (који тражи да га зову “његова екселенцијаЖан Гавер”), водио на телевизији емисију “Лаку ноћ, децо”?

Психологија често ради “оно што не треба”, служећи интересима тоталитарних секти, финансијске олигархије, беспринципијелних политичара, иза којих стоји кнез овога света. А он увек делује преко “инжењера људских душа” – писаца, психолога, психотерапеута. Они, буквално као осећајне антене, усмерене ка откривању тананих душевних покрета, мисли, преживљавања, мењају човекову вољу и сеју разарање у умовима и душама.

Човек за чију је успешну професионалну делатност предуслов орјентација на духовни свет другог човека – малог и великог – не може а да себи не поставља питање (био он учитељ, педагог, психолог, социјални радник) – какав је лични циљ моје делатности, ко је ИДЕАЛНИ ОБРАЗ (ЛИК) који стоји иза речи “образовање”? Хтели ми то или не хтели, делатност сваког од нас одређује се управо тим критерјиумом. Каква је то фигура, модел, образ? Ако су то пагански идоли сујете, богаћења, егоизма, неминовно ћемо кренути путем патолошког развоја личности, ка смрти душе. Ако је у средишту нашег живота и делатности Христос, кадри смо да нађемо погодне услове за развој сопствене личности и да другима помогнемо да нађу пут ка љубави.

Хришћанство захтева духовне напоре (“Царство Божје се с напором осваја”) – демони неопаганизма се сами јављају. Избор је на човеку. У православном схватању духовно делање састоји се од активног учешћа у добрим делима, а то значи активно у себи учвршћивати способност да се разликује добро од зла, као и од онога што није корисно за сопствени духовни развој и добровољно се од тога склањати, по речи апостола Павла: “Све ми је корисно, али све не изграђује; све ми је дозвољено, али нећу да нешто завлада мноме” (1. Кор. 6, 12).

Могућност овладавања професионалним знањима без штете по душу која се користе плодовима истих открива нам највећи мудрац, светац XIV века Григорије Палама. Он учи да су наука и философија које не славе Бога сличне отрову који се цеди из змијских тела: људима, способнима суптилно разликовање добра од зла, уз вешто коришћење, ова знања могу да користе. У чему је уметност припремање “лековитог отрова”? У томе што у знању “спољашње мудрости” прво треба “убити змију”, то јест уништити и надменост која од ње долази (“философска преузнесеност није сродна смирењу”). Затим “као крајње и апсолутно зло треба одбацити главу и реп змије”, то јесте лажне представе о Богу, уму и праосновама света, као и наопаке представе о стварању тог истог света. На крају, користећи испитујућу и созерцатељну способност душе, и расуђивањима о природи треба раздвојити истинске и лажне представе. Али чак и кад се тако користи, знање “спољне мудрости”, како није штетно, не постаје Божји и духовни дар (Свети Григорије Палама: Тријаде у заштиту свештенотихујућих, Москва 1996.) Остваривши такво духовно делање, можемо се на први начин приближити спајању вере и знања, православља и науке, нарочито зато што блиставе примере таквог споја имамо у најбољим представницима отаџбинске научне школе. Проблеми људског духа, васпитања личности, слике човековог света и света народа руска религиозно-философска традиција осмислила је преко дела читаве плејаде знаменитих философа, психолога и теолога – В. Зјенковског, В. Несмјелова, К. Леонтјева, С. Франка, итд. који су професионализам спојили са високом православном духовношћу. Ко од нас добро познаје имена ових научника, чије дубоко наслеђе може да обогати ум и оплемени душу? Оно још чека да га освојимо и у контексту развоја психологије, и у контексту решавања духовних проблема савременог човека.

Треба се надати да ће чињеница појављивања књиге, која садржи оглед србског публицисте и педагога В. Димитријевића и истраживање руских аутора М. Медведева, Т. Калашњикове постати почетак супротстављања нарастајућем налету “демонске духовности”, и неопходности новог осмишљавања и можда реинтерпретације класичног наслеђа науке у светлости хришћанства.

Полемички патос огледа и дубока аргументација истраживања дело понуђено читаоцу чине веома погодним за превредновања и ново осмишљавање сопствене позиције, и то код сваког научника и практичара: где сам ја?, с ким сам ја? какве вредности исповедам да не бих живео у лажи? Зато:

Кад једном слажеш, увек ћеш варати,

и, издавши истину, мораћеш да ћутиш.

Пишите у блокче, на чист лист, да не заборавите –

никако нећете моћи да скинете печат зла.

Кад једном прогледате, од напора се не кријте.

Отишавши од истине, огрезнућете у лажи.

Пишите у блокче, на чист лист, да не заборавите –

да не бисте сметали другима, као кукољ у житу.

(Е. Потехина: Имам душу, плаву од суза)

Психолозима, који себе доживљавају као део православне традиције, као и онима, који због многих разлога нису нашли онога Који је “пут, истина и живот”, упућена је ове невелика књига.<<

Тако Абраменкова.

Потписник ових редова је своју књигу “У тамници херметичког круга / Православље о Хесеу и Јунгу” објавио, сад већ давне, 1994. у издању Православне мисионарске школе при храму Св. Александра Невског у Београду. Под насловом “Обожење није индивидуација” (уз превод текста Медведева и Калашњикове) она се појавила 2001, у издању “Белог анђела” изШапца.

Хесеу сам се, и онда и сада, посветио мање него Јунгу, мада је Хесе, својим романима, био утицајан као и Јунг, ако не и утицајнији. Хесеов “Демијан”, “Сидарта” и “Степски вук” биле су књиге читавих поколења на Западу и Истоку; “Игра стаклених перли”, као химна тајним друштвима на заласку, такође је утицала на многе. Али, Хесе је био уметник, док се Јунг угнездио у области “науке”, која више од два века људима доноси смртоносне идеје и идеологије.Јунг је, као “научник”, био утицајнији.

По Мигуелу Серану, Хесе је нудио западном човеку да прихвати Абраксаса, бога који је и добар и зао у истим мах у коме се може наћи и свет светлости и свет сенки.

У време кад се срео са Сераном, Хесе је, попут Јунга, веровао да Ји Ђинг може да преобрази живот, а религију је заменио маштом. Говорио је Серану: “Ако можете да живите у машти, онда вам није потребна религија, јер помоћу маште можете да разумете да се човек отелотворује у универзуму. Поново бих рекао да није важно да се зна да ли постоји нешто изван овог живота. Важно је учинити оно право, а ако се у томе успе, онда ће и све друго бити у реду. Универзум, или природа, за мене је оно што је Бог за друге. Погрешно је мислити да је ПРИРОДА непријатељ човеку, нешто што он треба да савлада. Природу штавише треба да сматрамо мајком и да јој се мирно предамо. Ако тако поступимо, осетићемо како се враћамо универзуму, као што је случај са другим стварима, или животињама и биљкама. Ми смо само сићушни делови ЦЕЛИНЕ. Апсурдно је бунити се, морамо се препустити тој великој струји”. Хесе чак сматра да је идеја персоналности на Западу можда извор неких болести, па и проклетства Западњака. За њега је смрт улазак у колективно несвесно, губљење себе зарад стицања ЧИСТОГ ОБЛИКА... О својој блискости са Јунгом каже да су се они сигурно познавали у некој од претходних инкарнација.

И за Хесеа и за Јунга заједничко је осећање ПОРОБЉЕНОСТИ: Хесе је говорио да смо робови ЦЕЛИНЕ, а Јунг је веровао да је роб неког судбинског демона.

Анијела Јафе о Јунгу

По сведочењу Јунгове ученице, Анијеле Јафе (“Из живота и дела К. Г. Јунга”, СПИА “Атос”, Београд, 1998), његова мајка Емилија Прајсверк, водила је дневник виђења духова, а деда, Самуел Прајсверк, поглавар протестантских пастора у Базелу, водио је спиритистичке разговоре са својом покојном женом. Друга Самуелова жена, Аугуста, такође је виђала духове.

Један Јунгов пријатељ сећао се како је Јунг у младости обављао огледе са окултним; редовно је то радио 1899 и 1900. Медијум је била његова 15-годишња рођака. У својој докторској дисертацији (“О психологији и патологији тзв. окултних појава”) тврдио је да друга “личност”, која говори из медијума, није ништа до персонификација “несвесних делова душе”. Касније је, у огледу “Психолошке основе веровања у духове”, тврдио да су духови “екстериоризовани ефекти несвесних комплекса”.

После Другог светског рата ипак је променио мишљење, тврдећи да постоји “парапсихичка стварност”.

Године 1920, у Енглеској, Јунг је имао сусрет са духом: чуо је куцкање и шуштање, осећао “злокобне” мирисе. Гушио се и кочио, да би на крају, поред себе, видео пола женске главе. На основу свих искустава, записао је, 1960. године, да, ако психа има телепатске моћи, она, бар делимично, постоји ван простора и времена.

Бавећи се окултизмом, Јунг је дошао и до појма “акаузалног синхроницитета” (подударање у времену два или више узрочно неповезаних догађаја који имају исто или слично значење).

Синхроницитет је везан за предсказања, пророчке снове, инспирацију, телепатију, гатање помоћу Ји Ђинга, кафе, пасуља, тарота. Јунг је био нарочити поклоник кинеске гатарске књиге Ји Ђинг. Говорио је: “Као део природе, она чека да буде откривена. Она не нуди ни чињенице, ни моћ, али за љубитеље самосазнања и мудрости – ако такви постоје, она је изгледа права књига”. Кад је био замољен да напише предговор за енглеско издање Ји Ђинга, два пута је гатао помоћу књиге – да ли да пише предговор, и да ли га је написао добро. Затим је анализирао добијене одговоре – и та анализа је, у ствари предговор.

Такође, Јунг је ценио астрологију. Анијела Јафе то овако правда:

“Одређено временско својство специфично за тренутак човековог рођења везују и за његов карактер, а можда и за његову судбину”. У писму из 1960, Јунг вели: “На неки начин, како су гностици замишљали, ми смо себе покупили из космоса” (А, по Св. Оцима, човек је, пре свега, микротеос, мали Бог у блату, како је говорио отац Јустин; што рече Св. Григорије Нисијски, микрокосмичне су и жабе и мишеви, а не само човек.)

Читаво дело Јунгово, “Аион”, тумачење је хришћанства из астролошке перспективе (живимо у доба после епохе Рибе, и класично Хришћанство се клони свом крају.)

Јунг је веровао у могућности магије. Анијела Јафе сматра да је он мислио како се “истинска магија” коју упражњавају врачеви и шамани “заснива на научно још необјашњивој способности да се винемо до крајње емоције једним актом воље, стварајући тиме нужне услове за синхронистичке догађаје”. Још док је био Фројдов ђак, приликом посете свом учитељу у Бечу, у току разговора, дошло је до праска у полици за књиге. Јунг је понудио неку врсту окултног тумачења догађаја, што је Фројд прогласио бесмислицом. Јунг је најавио нови прасак. То се десило, и Фројд је био запањен.

Између 1916. и 1926. Јунг се бавио изучавањем гностицизма, да би прешао на алхемију, и да би се, на крају, све то улило у психологију несвесног. За Јунга је алхемија била “пројектована психологија колективног несвесног”; то јест, како каже Анијела Јафе, “алхемичари су у свом симболизму изражавали псеудохемијским језиком ступњеве и слике унутарњег процеса трансформације”. За алхемичаре, материја одувек сапостоји са Богом и у њој се крије “божански дух” који треба ослободити. Њихова идеја о unus mundus, идеја пантеистичког свејединства, веома се допала Јунгу. Такође, он се одушевљавао идејама луријанске кабале: човек треба да “помогне Богу” поправљајући штету насталу приликом стварања (разбијања посуда са првобитном светлошћу.)

Пошто је био обузет окултним осећањима и размишљањима, Јунг је веровао у “оживљеност” предмета. Кад нешто нестане, он је говорио да је то “ОДМАГИЈАЛО”, а у писму из 1957, тврдио је да су ствари “по природи друштвене и праве нам дивно друштво у часовима и данима усамљености”. Анимизам у XX веку!

На његову идеју о Богу веома је утицао сан из детињства: угледао је златни трон, на коме седи нешто дивовско, без косе, налик на стабло, са само једним оком. То нешто је сишао с трона и пузало ка њему. Пробудио се, у ужасу, претходно чувши глас мајке: “Да, гледај га, он једе људе”. Треба напоменути да је то нешто било окружено светлошћу.

Анијела Јафе овако објашњава сан: “Моћ, узвишеност и божанско пребивају у том фалусном демону чије само tremendum виђење паралише дете од ужаса. Али ова сновна представа има и потпуно другачију, веома позитивну страну: облик демона, као и светлост која из њега исијава, и око које нетремице зури нагоре карактеришу га као жив, стваралачки и проматрајући дух који обитава у мрачној повучености психе”. Јунг је свој сан доживео као иницијацију у царство мрака, сусрет са “подземним богом кога не треба именовати”, супарником “светлог лика Господа Исуса”. Очито је да је ово праискуство довело до онога што Јафе именује Јунговом склоношћу да “у област божанског уздигне женску, тамну, земаљску страну коју је налазио у несвесном модерног човека”. У својој “Црвеној књизи” (“Сећања, снови, размишљања”), Јунг говори о сусрету са духом дубина. Све ово Анијела Јафе сматра модерном гнозом: “Јунг је интегрисао то примордијално искуство, које би се могло описати и као мистичко искуство или гносис, у мисао свог времена кроз свој научни рад. У том интелектуалном потхвату дух дубина слио се са духом времена и у том јединству наизглед непомирљивих супротности унутарњег и спољашњег света, свесног или несвесног, лежи Јунгово исцелење”.

Швајцарски психолог се осећао неслободним, и често говорио о својим “демонима” (у античком смислу “дајмониона”, духа – водича): “Као што сам једном сањао, моја воља за животом је ужарени демон, због које ми је понекад свест о мојој смртности врашки тешка; “Имао сам много муке да се сложим са својим идејама. У мени је постојао демон и на крају се потврдило да је његово присуство одлучујуће. Он је мене савладао... Морао сам да се покорим унутарњем закону који ми је наметнут и није ми остављао слободу избора... Стваралачка личност има мало власти над сопственим животом. Она није слободна. Она је заточена и њоме управља њен демон... Тај недостатак слободе је био моја велика туга”.

Када је писао своју гностичку хулу на Бога, “Одговор на Јова”, Јунг је у писму из 1951. забележио: “Ако постоји нешто попут духа који вас шчепа за гушу – тако је настала ова књига”. У писму једном енглеском пастору 1954, о својој визији Бога у “Књизи о Јову” Јунг вели да је реч “груб” сувише слаба да Га опише. Бог је “суров”, “свиреп”, “крвав”, “ђаволски”, “демонски”. И додаје: “То што нисам отворено богохулио дугујем својој питомости и учтивој страшљивости. А на сваком кораку сам осећао да ме кочи непосредно визија Бога о којој боље ништа да не кажем”.

За крај, речи Анијеле Јафе: “Тама је остала преовладавајући чинилац у Јунговом делу до краја његовог живота; она је одредила и његов став према тој неизрецивој трансцедентној сили коју зовемо Бог”.

Аутоматско писање, “проповеди мртвима”, Серано и Јунг

 

Људи лишени хришћанског, подвижничког погледа на свет, радознали и жељни нових искустава која нису доступна “обичним смртницима”, на разне начине су покушавали да прошире границе свести и уђу у простор истинског надахнућа. Један од тих начина је и тзв. “аутоматско писање”, веома популарно у XX веку.

Аутоматско писање је исписивање текста без утицаја свести, или, боље рећи, под утицајем “несвесног”. Несвесно је веома неодређен и магловит појам, па би се слободно могло рећи да он, сам по себи, не значи ништа. Жеља да човек напусти своје “ја” и споји се са “космосом”, жеља да“космичке силе” кроз њега проговоре не потиче из “несвесног”, него из гордости микрокосмоса који би хтео да постане макрокосмос, да своју душу и тело учини “божанским” чинећи их саставним деловима васионе и поистовећујући се са васионом.

Када су уметници остајали без истинског надахнућа, они су се окретали вештачком заносу, трансу изазваном на силу, спиритизму, магији, окултизму... Недостатак истинског живота надокнађиван је привидом виталности у разним огледима чији је циљ био “мистичко искуство” по сваку цену.

Један од првих новијих експеримената са аутоматским писањем припадао је француском писцу Виктору Игоу, који је до истог дошао путем спиритизма. Иго, од младости славан, доживео је трагедију сазнавши да га жена вара са критичарем Сен Бевом, а затим – изгубивши вољену ћерку Леополдину. Разочаран, почео је да води развратан живот. Кад је на власт дошао његов политички непријатељ, Наполеон III, Иго се, после дугих лутања, настанио на британском острву Џерзи и тад је почео да се бави призивањем духова. На првој сеанси он му се јавља “душа ћерке Леополдине”. Његов син Шарл постаје медиј кроз кога духови говоре, и Иго се тим разговорима опија, до бесвести. Посећују га “Данте”, “Ванземаљац с Јупитера”, “Марса”; духови хвале злочинца Робеспјера. Долази “Наполеон”. Одговори духова на Игоова питања су двосмислени, неодређени, неповезани: дух “сенке гроба” на питање јесу ли душе мртвих над њим, одговара да су – под њим. Иго верује да му се јавио и Шекспир...

После је, по диктату духова, сатаниста Алистер Кроули написао “Књигу закона” (“Чини оно што хоћеш и нека ти то буде једини закон”), а песник Јејтс своју књигу “Визија” (духови су рекли да му доносе “готове метафоре за поезију”.)

Психоанализа, својим “слободним асоцијацијама”, отвара пут надреалистима, који се препуштају “мистици у дивљем стању”, трагајући за смислом несвесних стихија...

Јунг је, у младости, био склон спиритизму; после раскида с Фројдом, јавили су му се духови “мртвих из Јерусалима”, којима је Јунг држао “седам проповеди”. Реч је о аутоматском тексту, насталом по диктату демонских бића, у коме Јунг, под псеудонимом александријског гностика Василида, проглашава новог бога – Абраксаса, који је и добар и зао, то јест “с оне стране добра и зла”: Абраксас се појављује и код Хермана Хесеа, у “Демијану”.

Окултно осећање света потпуно је прожимало Јунга. То је уочио Мигуел Серано, и сам окултиста. По њему, Јунгов либидо је змијска кундалини енергија, а аналитичка психологија је пут иницијације. Циљ је: истерати из себе авети и сенке и створити ново осећање стварности и сопства.

У разговорима је из Јунга зрачила љубазност помешана са сарказмом. Изгледао је као древни алхемичар који је био кадар да се претвори у вука. Европљани су, за њега, били варвари неспособни за Хришћанство у часу кад су га примили; Индија, напротив, има осећање за Целину, што изражавају и њени храмови. Треба спојити СВЕСНО и ПРИМИТИВНО, мислио је Јунг; то је пут синтезе за западњака.

Психолог је Серану причао о кундалини, огњеној змији, која обједињује горе и доле. Најважније од свега је следити своју природу. Затим иде казивање о једној Американки скандинавског порекла, коју је водио стазом индивидуације десет година. На крају, она је постигла циљ и нацртала мистичну свадбу. Јунг сањалачки каже да га нико не разуме, осим песника. Достизање сопства, чега је симбол мистичка свадба, изнад је науке.

Јоланда Јакоби је саопштила Серану да се Јунг нарочито плаши 1964, јер се тада излази из доба Рибе и улази у доба Водолије. Био је фасциниран појавом НЛО-а и “бића из космоса”. По Јунгу, то је значило најаву великих промена у човечанству. Мада, наравно, не треба јурити за НЛО-има, него силазити у несвесно, у коме живе “богови, демони и илузије”, који утичу на човека, а нису “људски“. Имају и висок степен аутономности. “Умре“ германски бог Вотан, али остане вотанизам, и претвори се у бес нациста. Човек нема слободну вољу, јер њиме управљају архитипови; он треба да научи “да није газда у сопственој кући и да треба да пажљиво изучава другу страну свог психичког света, који је изгледа прави управљач његове судбине”. Апсолутних истина нема, а у сваком поколењу је мало просветљених. Када му је Серано саопштио да је консултовао Ји Ђинг, Јунг му каже да обавезно послуша – јер “та књига не греши”.

Објашњавајући зашто је у кули у Болингену изводио личне магијске обреде, Јунг је тврдио да тиме хоће да покаже хришћанима “шта је заиста Утешитељ, и шта је васкрсење”.

А све је почело од аутоматског бележења “Septem sermones ad mortuos”.

Јунгово поимање Бога и греха

За Јунга, по Јоланди Јакоби, психологија не говори (ни не може!) о Божјем постојању. Она говори о архетипу Божје слике у човеку. У физици се можемо одрећи појма Бога, али се у психологији на тај појам мора рачунати, исто као и са појмовима “афекта”, “нагона”, итд.

Дакле, Бог је “слика у души”, а да ли заиста постоји – ко зна?

Јунг је Адамов грех тумачио као отпадање од првобитног јединства биљака, животиња, човека и Бога. Једење плода познања је за човека било добро – постао је СВЕСТАН, чиме је изгубио рај. Враћајући се првобитној целовитости, он треба да је том свешћу сретне (постојале су гностичке секте, попут офита, које су сматрале да је змија-сатана “просветлила” Адама и Еву, због чега су је обожавали. Попут овог офита Јунг каже: ”Стицање свести било је највреднији плод дрвета сазнања, магично оружје које је донело победу над земљом и које ће му, надамо се, донети још већу победу над самим собом”.)

А Јоланда Јакоби додаје да је “првобитни грех” – “ИЗВОР СВЕГ ЉУДСКОГ ДУХОВНОГ РАЗВОЈА и гони нас напред ка још вишем развоју наше психе и нашег света, као и освешћењу нашег односа према Богу и његовом деловању у нашој души кроз симболе сопства”.

Док Св. Кипријан Картагински тврди:”Ко нема Цркву за Мајку, нема Бога за Оца”, а Св. Оци истичу да је Христос једини пут ка спасењу, Јоланда Јакоби нас поучава “јунгијанској мудрости”: “С психолошке тачке гледишта, човек може постати психички уравнотежен и напредовати ка психичкој целовитости био он муслиман или будиста, Јеврејин или Хришћанин. Одлучујућа ствар је да се свако определи за облик вере који одговара његовој природи, базиран искључиво на личном суду и осећању одговорности, који ће га надаље подржавати и пружати му унутарњу сигурност”.

Дакле, Јунг каже: није важно има ли Бога и која је вера истинита – битни смо ми, такви какви смо, на путу ка оствареном Сопству. Битна је психичка равнотежа, без обзира на спасење.

И зато, по ко зна који пут понављамо, обожење није индивидуација!

Терапеут и тама

У својој студији “Тријумф терапеута/Употреба вере после Фројда”, Филип Риф говори о Јунговој потрази, њеним предусловима и резултатима. Риф указује на чињеницу да је Јунг себе доживљавао не толико као психолога, колико као духовног руковођу заблуделих, које треба иницирати у тајну живота: “У свом развоју, од снова и визија из детињства, до хипотеза старог доба, Јунг је трагао за приближавањем божански надахнутих порука и научног интелектуализма у оквиру религиозне психологије – оне форме вере за коју је сматрао да је најприменљивија за употребу у 20. веку.

Хришћански мит више није деловао терапеутски. Јунг је своју каријеру, на њеном крају, сагледавао као успешну потрагу за психотерапеутским еквивалентом онога за шта је претпостављао да је имало највећи терапеутски ефекат кад су у питању хришћанске представе и установе. Његова потрага водила га је ка науци и ка путу испољавања у психологији идеја које су лежале неискоришћене, у човеку, као постојани путеви човекове духовне историје. Јунгово истраживање одвело га је до откривања скривеног значења алхемије као претече савремене науке – која би, ако хоће – могла да има животну културну функцију – да оспољи религиозни живот, да поново сједини духовно и материјално. Јунг је своју сопствену науку посветио овој функцији, изазивајући приговор да је његова религиозна наука пука алхемија речи. Као што је Јунг добро знао, све врсте вере се у доба науке појављују помало преварне, ходећи боговима којих тамо нема.

Како је Јунг поимао свој живот, испада да је Бог неопходан нашем добу дошао управо њему; себе је сматрао више оним коме се истина открила него оним који је истину открио. Утолико уколико је себе сматрао оруђем којим је исцељујућа сила продрла у нашу културу, Јунг је себе разумевао на уобичајени начин на који су сви пророци себе схватали, то јест да су они више изабраници исцељујуће силе него они који су ту силу изабрали. Јунг настојава на тој разлици у описима свих снова и виђења који дају првом делу његове аутобиографије такву запањујућу привлачност. Ипак, он је сачекао да постане недоступан скептичним рецензентима пре но што је објавио тајну свог живота: терет пророковања који му је био изазов од времена његовог најранијег упамћеног сна.

У том сну, који му се јавио негде између треће и четврте године, и који га је, како он сведочи, опседао читавог живота, безимени “подземни Бог”, аспект божанског непрестано супротстављен “Господу Исусу”, представио се Јунгу. Ипак, ако овај подземни Бог није могао да буде именован, то не значи да није имао описиво обличје. Оно што је ужаснуло дечачића у сну, а чега се старац сећао скоро седамдесет пет година касније, мора да је био “ритуални фалус”. Заиста, кроз читаву Јунгову аутобиографију, подразумева се, без упитности, да је старац појмио оно што је дечак заиста искусио. Јунг је нештедимице употребио сопствени живот да би илустровао сопствену теорију, доживљавајући самог себе као свој најбољи случај (то јест, најуспелије довршен) траженог савременог преношења оданости: са старе вере на нову психологију, што није чин непоштовања према било којој вери, него пут којим би све вере могле опет да буду употребљиве – и стога такође вредне.

Подземни богови, потиснути аспекти божанства (о којима су говорили и Лоренс и Рајх), јављали су се поново Јунгу током читаве младости, “кад год је неко превише наглашено говорио о Господу Исусу”. Заиста, после тог сна – модела, који је заувек у његовој уобразиљи исправио једностраност хришћанског учења, “Господ Исус” никад није постао “довољно стваран” за Јунга.

Нестварност Исусова била је “застрашујуће откриће”. На крају крајева,

Јунг је био син верујућег, званичног хришћанина. Ово виђење “ми је дато, и ако га нисам тражио”, као да је очево несвесно походило сина, да би тамо отпочело процес исправљања неравнотеже која је срушила његовог оца. Психолошке неравнотеже исправљају се спајањем. Тако је “Господ Исус” постао мрачан, идентичан с фалусом. У том посебном смислу Јунг је, како је сам тврдио, остао хришћанин. Али то је ново Хришћанство, које тешко да би могло да се поистовети са старим.

Логично је очекивати да Јунг свој живот тумачи јунгијанским појмовима. Његова исправка хришћанства се заснива онако како ју је он видео, на ономе што се њему открило као потискивана подстава: Бог на небу има свог “подземног двојника”.

У том смислу, свакако, Јунгово учење је много више од исправљања неравнотеже у дубинама људске мотивације. Јунг се не бави простим враћањем хришћанина хришћанству, Јеврејина јудаизму, паганина паганству, као што је он тврдио. Важније је то да је чињењем потиснутих подземних осећања – свесним и прихватљивим, Јунг оправдао став да демонско и разорно имају своја права због снаге свог терапеутског потенцијала”.Тако сматра Риф, али...

Али, за православног хришћанина свакако је неприхватљива била каква амбиваленција према свету демона. Демони немају никакву “исцељујућу силу”; против њих, који су клицоноше болести и смрти, треба се борити свим силама Господњим. Јунгова трагедија је била трагедија некога који је из хришћанства одступио у паганизам: а паганизам, као фатализам, у човека и његову душу уноси страх пред, тобож свемоћним, силама подземља. “Подземни бог” (у ствари, ђаво), који је уплашио малог Јунга, храни се човековим страхом, и продубљује га, да би могао да влада.

Гностицизам

Јунг је, у разговору са Ричардом И. Евансом (“Савременик” 1-2/1998), јасно рекао одакле је добио своју идеју архетипова, и ко се једини њоме бавио у древно доба:”Открио сам да то није чинио нико, сем оног особеног духовног покрета који је ишао с почецима хришћанства – гностицизма. Гностици су се бавили проблемом архетипова, те из њега развили нарочиту филозофију”.

И заиста: Јунгово дело је неогностицизам. Али, шта је гностицизам и зашто је Хришћанство тако одлучно против њега?

У децембру 1945. године један арапски сељак је у области Наг Хамади,

код Џабал ал-Тарифа, нашао земљани ћуп висок скоро метар, и у њему 13 папируса у кожном повезу. Сељак се звао Мухамед ас-Саман, а списи су били “гностичка еванђеља”.

Религиолог Жил Квиспел, јунговац из Холандије, дошао је до једног дела тих списа, и са запрепашћењем прочитао да су пред њим “тајне речи које је живи Исус изговорио, а његов близанац Јуда Тома записао”. То су били гностички манускрипти, попут “Јеванђеља по Томи”, “Јеванђеља по Филипу”, “Јеванђеља Истине”, “Јеванђеља Египћанима”, “Петрове” и “Павлове апокалипсе”, “Тајне књиге Јаковљеве”, “Апокрифа Јовановог”. Рукописи су били коптски преводи са грчког, и потицали су из V века после Христа. Списи, по Елејн Пејгелс, која се њима дуго бавила, “обухватају тајна еванђеља, песме, квазифилософске описе постанка васионе, митове, магију и упутства за мистичку праксу”. Гностички манускрипти одушевљено су примљени у круговима нових аријанаца на Западу, који су једва чекали да још једном нападну “црквену верзију” Христове Личности.

Ко су били гностици? Гностицизам је, по речима Владислава Шабанова, “спајање паганских веровања и идеја са хришћанским учењем и представља дрзак покушај да се Хришћанство допуни вредностима паганске културе – источњачким митовима и грчком философијом”.

Основне особине гностичарског погледа на свет су дуализам, демијургизам, докетизам и гностичка трихотомија.

Дуализам је преузет из персијског зороастризма, и представља веровање у подједнаку снагу добра и зла, као божанствених начела. Учење о Демијургу је ту због теодикеје: да би се Добри Бог, Апсолут, оправдао, треба доказати да је наш свет, пун патње и зла, створило ниже божанство, Демијург. Докетизам је учење по коме је Христос само привидно постао човек, јер је људско тело, као материја, нешто чега се, уз гнушање, треба ослободити. Трихотомија подразумева поделу свих људи на три групе: пневматике (духовне), изабране за познање тајног учења и спасење; психике (душевне), чија је душа заробљена материјом, али који се још увек могу надати слободи; и хилике (соматике, телесне), потпуно поробљене чулима, чија је судбина смрт.

Христов лик код гностика није лик Бога који је постао Човек, него лик пуког доносиоца тајних знања. Он их је објављивао само Себи блиским ученицима, у посебним тренуцима (изабрани су, по гностицима, Петар, Јаков, Јован и Тома). Исус је изасланик Доброг Бога, који се борио против Демијурга. У гностичкој “Мудрости Исуса Христа” видимо га како говори својим ученицима да је дошао да ослободи човечанство од слепила, и да више не верује Демијургу као Богу. У “Еванђељу Египћанима” Сит, син “нетрулежног Адама”, меша се са ликом Христа. Историјски Исус је само привремено примио улогу вечног Христа. Како каже Курт Рудолф: “Док је Исус привремена земаљска пројава Христа као откриватеља гностичког учења, Христ је вишње биће од светлости које од почетка обитава у плироми са Оцем и углавном се описује као његова “слика”, “самоузрочан”, “син”, “прворођени”. Христ је често парњак “женског аспекта божанства – Софије”. Распеће и васкрсење Христово су само симболички привиди, са поучним дејством. Код манихејаца, земни Исус је био Манијев претеча. У сваком случају, обичан (премда “просветљен”) човек. Керинт је тврдио да је Исус био “син Јосифа и Марије”, мудар и праведан; “Христ” се одвојио од Исуса током Исусовог страдања, јер је “Христ” – нестрадалан. Василид је тврдио да није распет Исус, него – Симон Киринејац. У “Јаковљевој апокалипси” Христ се јавља Јакову и каже: “Јакове, не брини ни због мене, ни због овог народа (Јевреја). Ја сам онај који је био у мени. Никад нисам искусио никакву врсту патње, нити сам икад био мучен, и овај народ није учинио никакво зло”. У “Делима Јовановим” Христ каже Јовану да дрвени крст није прави “крст светлости”. Он додаје: “Ја нисам онај на крсту, кога сад не видиш, али му чујеш глас”. И у “Апокалипси Петровој” Христ тврди да није он тај кога прикивају на крст. Гностички Христ посматра своје привидно распеће, и смеје се.

Гностици су били непријатељи стварности страдања и васкрсења Христовог, јер су били непријатељи тела и твари. Одатле је и проистицала њихова двострука етика: Сатурнијан и Маркион су презирали тело и заповедали строго уздржање у храни и одбацивање брака, док су николаити, офити и карпократовци сматрали да тело, управо зато што је зло, треба уваљивати у што веће грехе.

Гностицизам се распао на мноштво секти. Његови вођи били су различити, а њихове космогоније и теогоније права еклектичка збрка. Тако је Василид у Александрији учио да је Бог с почетка родио свој Ум, Логос – Реч, која је Разум, а од Разума се родила Софија – Мудрост и Покретачка Сила.Мудрост и Сила су родили 365 чинова ангела и небеса. Ангели, који су потоњи настали, и то од зле материје, створили су људе, који су, упркос добијању душе од највишег Бића, ипак пали. Зато се Ум – “Христ” јавио на земљи, узевши тело човека Исуса. После проповеди, осуђен је на смрт, али се он вратио на небо, а уместо њега је распет Симон из Кирине. Циљ његовог доласка на земљу је објашњење тајне Бога, света и страдања. Душа посвећена у гностичке тајне ослобађа се и враћа нематеријалној божанској праоснови.

Офити су учили да је Едему у Рају била племенита гласница Софије, која је упознала Адама и Еву са духовном природом људског рода. Када је Каин убио Авеља, Софија је послала Сита да одржи гностичку светлост међу људима. Каинити су оруђем Софије сматрали Каина, а све безбожнике Старог завета “свецима”, јер су се они борили против, гностицизму мрског, “старозаветног злог бога – Дермијурга”, Јехове. Последњи прави борац за гностичку слободу био је Јуда Искариот, који је разрушио царство јеврејског месије. Каинити су, дакле, славили и Јуду.

Наравно, ако је оваква била гностичарска “христологија”, и “еванђеља” су им таква. Гностичко “Еванђеље по Марији” (Магдалини) ову представља као визионарку у чије визије сумњају “рационалисти” Петар и Андреј Првозвани. “Апокриф по Јовану” каже да се, после распећа апостолу Јовану јавила једна, тобож христолика прилика од светлости, која га је питала зашто сумња и плаши се. “Писмо Петра Филипу” вели да су се ученици, после страдања Учитеља, молили на Маслиновој гори, и он им се јавио као светлосно биће.

Гностици су сматрали да им је дужност да стално записују нова “еванђеља” и “визије”. По Пејгелсовој, “гностици попут уметника изражавају сопствени увид у ствари, своју гнозу – стварањем нових митова, песама, обреда, “дијалога” с Христом, откривења и прича о својим визијама”. Попут баптиста, квекера и многих других секти, гностик је убеђен да ко год непосредно прими дух – општи са божанством. Валентин је, на пример, тврдио да је сазнао тајно учење Св. Павла, а затим да се њему самом јавило новорођенче, које је рекло: ”Ја сам Логос”. Валентинов ученик Марко говорио је да се њему визија јавила у виду жене, и открила му тајне које ником није. “Истина” се Марку јавила “нага”. Пошто гностици нису много волели црквену јерархију и њено прејемство од Апостола, често су баш особама ван круга Дванаесторице приписивали нарочиту гнозу, па Марију Магдалину спис под називом “Дијалог Спаситеља” назива “женом која је знала све”. Сваки гностик је имао “своја” виђења и “свог” Христа. Нападали су званичну Цркву због јаловости и “немања Духа Светога”.

С обзиром да су веровали да се “прави Христ” смејао распећу човека Исуса/Симона Киринејца, гностици су сматрали да не треба да се излажу прогонима од стране Римске империје. Зато су мирне савести порицали да су хришћани ако би их власти ухапсиле. “Таквим поузданим” сведоцима обраћа се Карл Јунг. Одатле му и Абраксас, и четворство, и архетипови, и осуда Јововог Бога, и Христос као пуки “културни херој”... Одатле му све битно што је човечанству нудио под видом науке.

Уместо закључка

У чланку “Моја вера” Херман Хесе је записао: “У мом животу одлучујуће значење је имало то што се хришћанство појавио преда мном у својој нарочитој, заосталој, немоћној и пролазној форми. Имам у виду пијетистички обојени протестантизам... Како год судио о величини и племенитости хришћанства, којим су живели моји родитељи, хришћанства схваћеног као жртва и служење, конфесионалне, делимично секташке форме, у којима се оно јавило нама, деци, врло рано су ми се учиниле сумњиве и неподношљиве. Многе изреке и стихови, који су произношени и певани, већ су тада вређали песника у мени, и кад сам порастао, нисам могао а да не уочим како су патили људи попут мог оца и деде, и како их је мучило то што, за разлику од католика, немају ни строго вероучење, ни догмате, ни обред како треба учвршћен, ни праву, нормалну цркву. Што тзв. “протестантска” црква у суштини не постоји, што се распада на много ситних локалних цркава, што је историја тих цркава и њихових руковођа, протестантских кнежева, исто тако неплеменита као и историја критиковане папске цркве – све то ми није било тајна од ране младости. Заиста, током свих година моје хришћанске младости, нисам имао никакве религиозне доживљаје везане за цркву. Домаће службе, усамљене молитве, сам начин живота мојих родитеља – све је то налазио храну у Библији, а недељне службе и дечја веронаука ничим ме нису обогатили. Колико је био привлачнији свет индијске религије и поезије у односу на те сладуњаве стихове, досадне пасторе и проповеди! Ту ме ништа није гушило, није било “трезвених” сивих катедри, ни пијетистичких бављења Библијом – био је ту простор за моју фантазију”.

И Јунгова искуства с протестантизмом нису била ништа боља. Хришћанство га је подсећало на црнило и смрт, а књиге са ликовима индијске митологије, Брамом, Вишнуом и Шивом, одушевљавале су га.

И Хесе и Јунг плод су неуспеха западног хришћанства, хришћанства које је остало без Христа и Његове благодати. Због свега тога, они су почели да траже истину на другим странама, и окренули су се паганизму: Јунг је постао гностичар, а Хесе се заљубио у индуизам.

Православни Србин може да жали и Јунга и Хесеа, али не треба да крене њиховим путем; не треба чак много ни да гледа у том правцу, јер је тамо понор. А, да парафразирамо Ничеа, кад превише гледаш у понор, понор почиње да гледа у тебе.

Лепота и истина Православља не дају се порећи. На несрећу, ми своје ризнице не користимо – углавном причамо о њима. Али, то не значи да им не можемо приступити, само ако хоћемо. Не тражећи храну на “њивама глади” (Владика Николај), него се обраћајући живим изворима православног Предања, надамо се достићи тамо где и наши свети преци – у Царство светлости, у коме нема никакве таме, ни “подземног бога“ који плаши децу и слуђује одрасле, него је све и у свему Христос, са Оцем и Духом Светим, коме слава вавек. Амин.

Литература:

1. К.Г.Јунг: Сећања, снови, размишљања, Будва 1989.

2. К. Г. Јунг: Психологија и алкемија, Загреб, 1989.

3. В. Јеротић: Јунг између Истока и Запада, Београд 1990.

4. В. Јеротић: Дарови наших рођака, Београд

5. В. Јеротић: Старо и ново у хришћанству, Београд, 1996.

6. М. Јевтић: Постојаности Владете Јеротића, Београд 2006.

7. Ј. Јакоби: Јунгов пут индивидуације, Београд 1992.

8. Х. Хесе: Демијан, Београд, 1984.

9. Х. Хесе: Степски вук, Београд 1984.

10. Гностицизам, Градац, 77-78, Чачак 1997.

11. Џон Платанија: Јунг за почетнике, Минск 1998. (на руском)

12. Јеврејски мистици, Градац 80-81, Чачак 1998.

13. Рене Генон: Мрачно доба, Чачак 1987.

14. Елејн Пејгелсн: Гностичка еванђеља, Београд 1981.

15. Kurt Rudolph: Gnosticism - The nature&history of gnosticism, New York 1987.

16. Александар Каломирос: Огњена река, Београд 2004.

17. Архиепископ Серафим Собољев: Заштита софијанске јереси протојерејем Сергејем Булгаковим пред Архијерејским Сабором Руске Заграничне Цркве, Софија 1937 (на руском)

18. Људмила Перепјолкина: “Гнусоба опустошења”/ Екуменизам и црквени либерализам, Санкт Петерсбург 1998. (на руском)

19. E. Michael Jones: Lirido Dominandi/Sexual Liberation&Political Control, Indiana, USA

20. Митрополит Јеротеј Влахос: Православна психотерапија, Београд 2007.

21. Philip Rieff: The Triumph of the Therapeutic/Uses of FaitfAfter Frend, The University of Chicago press, Chicago&London, 1987.

Извор: Владимир Димитријевић, Јагње и змија (Православље и неогностичка психологија), ЛИО, Горњи Милановац, 2007.год.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( субота, 25 април 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 13 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
+ + +

ПРОТЕСТ ПРОТИВ ОБАВЕЗНЕ ВАКЦИНАЦИЈЕ 31.5. У 12 НА ТРГУ РЕПУБЛИКЕ У БЕОГРАДУ

Захтевамо ХИТНУ ИЗМЕНУ закона и правилника који прописују ПРИСИЛНУ ВАKЦИНАЦИЈУ СТАНОВНИШТВА У СРБИЈИ!До јуче су на удару игле (доказано НЕбезбедних вакцина), била наша деца, данас су и наши родитељи, затим труднице, хроночно болесни... Без сумње, сутра више нико неће бити изузет од законом обавезног злокобног шприцања, УKОЛИKО ОДМАХ НЕ УСТАНЕМО ДА ОДБРАНИМО СВОЈЕ УСТАВНО И ПРИРОДНО ПРАВО НА СЛОБОДАН ИЗБОР И САЧУВАМО ВЛАСТИТИ ПСИХОФИЗИЧKИ ИНТЕГРИТЕТ!

Видимо се 31.маја у Београду - "Нећу да МОРАМ, хоћу да БИРАМ!“

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.