header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ДУША ПОСЛЕ СМРТИ arrow Повратак из другог света
Повратак из другог света Штампај Е-пошта
недеља, 07 август 2016

 ВАСИЛУ ЛАЗАРЕВ ВИДЕО ХРИСТА НАКОН СВОЈЕ СМРТИ И ВРАТИО СЕ У ОВАЈ СВЕТ

        Настављамо са програмом Спас (Спаситељ), “Мој пут до Бога”, у коме Свештеник Георгије Максимов разговара са људима који су прешли у Православље. Искуство данашњег госта је драматично и у исто време оптипимистичко, јер је комплетно променило самоуништавајући начин његовог живота и окренуло га Христу. Сазнаћемо како је Василy стигао у други свет, шта је тамо осетио и како му је Христова љубав помогла да промени свој начин живота у овом свету.

Свештеник Георгије Максимов: Поздрав! Пратите програм Мој Пут До Бога. Одмах ћу вам рећи да је данашњи гост доживео веома драматични догађај у свом животу који га је одвео до Бога. Световни људи обично кажу да се нико није вратио из другог света после смрти. Они сматрају да нико не зна шта нас чека након смрти. Ипак, догађај који ће нам наш гост испричати доказује сасвим супротно. Пре него што почнемо да причамо о његовој смрти и повратку у овај живот, попричајмо о нашем госту прво.

Василy, да ли бих био у праву ако бих претпоставио да је твоја генерација у Русији одрасла у не-религиозном периоду и да ништа није знала о вери?

Василy Лазарев: Да. Био сам рођен и одрастао сам у другој ери. Након служења војног рока у 1989 години вратио сам се у државу која се распадала, односно то је био распад Совјетског Савеза. Морао сам да зарадим за храну на неки начин јер сам се оженио и добили смо бебу. Радио сам у једној фабрици кратко, а после тога сам се запослио у приватној фирми која се бавила обезбеђењем. Данас та компанија функционише на другачији начин, али тада њени запослени су прикупљали дугове од задужених људи. Учинио сам много страшних ствари. Немам крви на мојим рукама, али сам учинио много ужасних ствари. Још увек ме је срамота од тога што сам радио, иако сам се покајао. Многи људи у мом окружењу су умрли, а неки су завршили у затвору. Када се моја ћерка родила одлучио сам да напустим тај пут. Постепено сам успео да се извучем. Једноставно смо се преселили у други град и никоме се нисам јављао. Покушао сам да стабилизујем живот моје породице али нисам имао новац. Морао сам да радим разне послове укључујући и таксирање. Тако да сам упознао много нових људи и почео да се дрогирам.

Свештеник Георгије Максимов: Како се то догодило? Тада си већ био одрастао и вероватно си знао колико су дроге опасне.Хероин је веома упоран демон. Он зграби човека и никада га не пушта. Само је два пута довољно да се постане зависник.

Василy Лазарев: У то време сам се посвађао са супругом и преселио се да живим сам у једном апартману. Ту сам организовао журке за велику групу дрогираша. Гледао сам у њихова задовољна лица када би узели дрогу, тако да сам хтео да пробам. У почетку је било застрашујуће. Узео сам херион али нисам ништа посебно осетио. Онда сам убризгао себи ињекцијом дрогу, први пут, други пут, трећи пут… Мислим да је довољно само двапут да се постане завистан. Херион је веома упоран демон. Он зграби човека и никада га не пушта. Многи људи су отишли на лечење, али се само неколико извукло. Познајем само једну девојку која је успела да престане да се дрогира након лечења, али је цена била да никада не може да затрудни. Други су умрли од дроге. Било је људи који су доживели клиничку смрт али су поново настављали са дрогом.

Сећам се да се један пријатељ моје другарице предозирао и да смо морали да зовемо хитну помоћ. Медицинско особље је морало да отвори његове груди и да му директно масира срце да би га повратили у живот. Успели су, али он се након два месеца поново предозирао и умро. Било је страшно, али познато је да зависник дроге у просеку живи око 5-6 година највише.

Свештеник Георгије Максимов: Да ли је твоја смрт била проузрокована предозирањем?

Василy Лазарев: Не баш. Сматра се да ако пијете водку, то ће вам помоћи да оставите хероин. А то је испало не тачно. За време мајских празника сам пио водку да бих оставио хероин. Ипак нисам могао да издржим па сам убризгао хероин у себе. А водка и хероин у комбинацији су смртоносни. Било је око 10 сати увече и чим је дошло до мешавине хероина и водке у мом организму смрт се догодила одједном. Моје очи су се затвориле и чуо сам звона у својим ушима.

Свештеник Георгије Максимов: Да ли си доживео клиничку смрт?

Василy Лазарев: То је био моменат смрти. Нисам осећао никакав бол. Своје тело сам видео са стране. Девојка која је била са мном и мојим другом Сергијем је позвала хитну помоћ. Хитна помоћ је стигла, али нисам могао да видим шта раде јер ме је нешто вукло увис. Чуо сам неки непријатан звук и био сам повучен као кроз неку цев. Процес мог размишљања није престао ни за тренутак.

Свештеник Георгије Максимов: Да ли си се уплашио када си схватио да си мртав?

Василy Лазарев: У почетку нисам схватио да сам мртав, тек касније. Видео сам слике око мене, на њима су биле звезде. А испред мене је било јако светло. Такође сам чуо појање. Тек сам тада схватио да сам мртав, али ми није било жао, већ сам осећао радост, мир, и задовољство. Видео сам своје тело, али ме за њега није било брига уопште…

Свештеник Георгије Максимов: Као да је било страно тело?

Василy Лазарев: Да. Тело је било као камен када се налази на улици, а ви једноставно пролазите поред њега и све вам је једно да ли је ту или није. Онда сам био повучен увис. Топла рука ме је подигла, осетио сам таласе радости и апсолутог мира и заштите. Све око мене је било пуно тако јаке љубави, то се не може описати. Био сам повечен кроз неке облаке. Осећао сам се као у авиону који узлеће све више и више. Онда сам видео човека у светлости. Био је обучен у дугу одежду. До тада, никада нисам отворио Библију, нити сам имао икаквих мисли о Богу или Христу, али сам свом душом схватио да је то Он. Био је као прави отац. Дошао је код мене, блудног сина, са љубављу коју не можете наћи на земљи. Нико никада није разговарао самном тако. Није ме прекорио или кривио. Само ми је показао мој живот. Комуницирали смо мислима, а свака његова реч је звучала као закон. Није било никакве сумње. Говорио је тихо и са љубављу, а мени је постајало све јасније да је мој однос према себи, својим рођацима и свима другима био погрешан. Плакао сам гласно, а како се моје срце чистило тако сам се боље осећао.

Свом душом сам схватио да је то Он. Био је као прави отац. Нико никада није разговарао са мном тако.

У том тренутку сам помислио да је Он мој творац и да поправља моју душу коју сам ја испрљао... А цео мој живот ми је био пред очима као филм.

Ово је познато и дешавало се и другим људима. Нема ништа ново. Неки људи лажу да би нешто постигли, а ја само желим да вам све то испричам да би и ви знали. Навикао сам се на чињеницу да ми многи људи не верују и да мисле да сам луд.

Господ је могао да заустави живот у било ком моменту. То што сам видео било је заиста као филм мог живота, а интересантно је да сам могао да уђем и да сагледам себе чак и са аспекта других људи око мене.

Свештеник Георгије Максимов: И да разумеш шта они мисле?

Василy Лазарев: Да. Схватио сам како можете да повредите људе. То је као… На пример, ране од ножева и меткова које сам имао се не могу упопредити са већим болом који може реч да нанесе. То је нешто чега се сећате целог живота. Схватио сам последице тога. Схватио сам како треба да будемо пажљиви шта радимо. Многи људи мисле да само овај живот постоји, а да након смрти нема ничега, само тама и ништа. Не моји пријатељи, свако ће одговарати за оно што је урадио. Сви.

Схватио сам да морам да се вратим у свој земаљски живот. Слике моје жене и детета су ми биле пред очима.

Тако да смо заједно све сагледали, а Он ме је ухватио за руку и пошли смо у шетњу… Око нас је била светлост, али све то је тешко објаснити. Осећао сам се прозрачно. Док ме је држао за руку осветлио ме је јаком светлошћу. Онда смо дошли до места где смо се прво срели и схватио сам да треба да се вратим свом земаљском животу. Иако сам живео одвојено од моје жене и детета њихове слике су ми биле пред очима. Обећао сам Господу да ћу се поправити и да ћу постати боља особа. Осећао сам велику тугу што морам да се вратим земаљском животу, али сам добио индикације да ће мо се поново срести. Са том надом живим од тада. Да вам кажем истину, желим да идем тамо. Отишао бих у овом моменту.

 Наравно, иако је моје искуство било предивно, могло би да буде лоше за оне који су у паклу. Нисам био у Рају, вероватно сам био на путу за Рај. Не знам како да објасним. Тај осећај је био вероватно јачи од свих дрога и то неупоредиво јачи. Тада сам схватио колики потенцијал имамо у себи. Истина ме је само дотакла, а осећаао сам да знам све… То се не може објаснити, једноставно ми верујте, тамо је феноменално и сигурно вам неће бити досадно. Са Њим је све прелепо, топло, удобно… Осећао сам да ми је Отац. Прави Отац. Не као отац на земљи.

Да скратим причу, враћао сам се назад и спуштао сам се на доле кроз лишће дрвећа. Било је предвече када сам се вратио у своје тело. Дубоко сам удахнуо и осетио јак бол у својим ребрима. Тада сам ухватио за руку доктора који је је био поред мене и који је држао кључеве и новац у руци.

Свештеник Георгије Максимов: Да ли су били твоји?

Василy Лазарев: Да, били су у мојим џеповима који су били изврнути. Не желим да кажем ништа лоше о докторима јер сам био мртав већ 14 минута и вероватно су ме припремали да ме одвезу у мртвачницу. Нису више ни покушавали да ме врате у живот. Моји родитељи су били доктори. Када сам ухватио доктора за руку био је преплашен, никога нисам видео толико уплашеног.

Свештеник Георгије Максимов: Верујем да више никада неће узимати ствари из чепова мртвих људи (смех).

Василy Лазарев: Није било пуно новца. Било је само довољно за два пива, једно за њега, а једно за мене. Следећег дана ме је пробудило звоно на вратима. Још увек нисам био свестан шта ми се догодило. Тек након неколико недеља сам схватио. Тог јутра на вратима је била моја супруга. Нисмо се видели годину дана. Разговарали смо око сат времена. Након разговора сам отишао у њен стан, а у свој се никада нисам враћао и никога нисам звао.

Одвикавање од дроге је веома болно и неиздржљиво. Не можеш да стојиш, да лежиш, нити да се одмориш.

Још увек сам био зависник хероина. Током дана сам се осећао све горе. Следећа два и по месеца сам покушавао да се одвикнем од хероина. Тако да сам користио флашу водке, Димедрол, Тазепам, Пханазепам. То све заједно би ме једноставно опијало да бих издржао период одвикавања. Моја жена је била права светитељка. Бринула је о мени. Радила је и куповала ми водку. Ја сам остајао код куће. Када сте на јаким дрогама онда ни о чему не размишљате јер се осећате добро. Али када желите да престане са дрогом, онда схватате да вас демон неће пустити. Тада се осећате труло, тресете се, и осећате као да ће те се распасти. Одвикавање је страшан бол. Тај бол се не може упоредити са спољашњим болом, много је интензивнији. Пошто је бол унутра, не можете ништа урадити, не можете седети, стајати, нити се одморити… Уз све то иду и страшни кошмари. А лако је поново узети дрогу и све би то престало. Али сам обећао да ћу престати са узимањем дроге.

Веома је тешко проћи кроз период одвикавња сам, тако да је веома битно да имате неког да вас подржи. Али је Божија помоћ најважнија. Сада разумем да је Бог послао моју супругу да брине о мени и да ми да снаге. Сам не бих могао да прођем кроз све то.

Лето ми је лоше прошло, али сам престао да пијем. Због превелике количине водке кожа ми је постала жута. Дошла је хитна помоћ и рекли су ми да имам Хепатитис Ц и да ако наставим да пијем добићу цирозу па ћу умрети. Због тога сам престао да пијем водку и почеео да пијем пиво. Било ми је још горе, изгледало је да ћу умрети од алкохола. Отишао сам у болницу и таму су користили неку методу да ми помогну. Трезан сам већ 17 година. Не желим да пијем, а људи који пију ми изгледају чудно. Када сам престао да пијем све забаве су ми изгледале досадне.

Престао сам да се дрогирам и да пијем алкохол након онога што ми се догодило. Добио сам неку унутрашњу директиву.

Кренуо сам на посао. Природно, одмах сам престао да чиним прељубу. Такође сам престао да пушим и да псујем.

Сада разумем да је све Бог уредио и да нас Он поставља на прави пут. Одмах сам престао да чиним прељубу. Постепено сам престао да пушим и да псујем. За све моје подвиге сам тражио помоћ од Бога. Једноставно сам тихо тражио помоћ од Бога, а Он ми је увек помагао. Урадио сам поново тестове за Хепатитис Ц и били су негативни, једноставно је нестао.

Свештеник Георгије Максимов: Ипак ниси прихватио Цркву одмах?

Василy Лазарев: Не, то је био дуг пут. Прво сам одстранио све непотребне ствари па тек онда прихватио Цркву у којој ћу да се усавршавам до последњег даха. Престати са пушењем је много лакше него престати бити љубоморан, или престати мрзети некога, или опростити некоме.

Прво сам много читао о искуствима људи који су били на самрти. Тражио сам истину. Тек када сам прочитао Свето Писмо сазнао сам да је Бог љубав, а томе нас учи Православље. То ни у једном другом учењу не можемо сазнати. Док сам био горе знао сам да је Бог љубав. Апсолутна љубав. Тамо горе сам знао да ме неко воли, да ме штити, и да ме разуме. Као кад син пронађе оца. Хришћанство нас учи да они који су га примили дао им је моћ да постану синови Божији, чак и онима који призивају Његово име. Још пише да нисмо више слуге него синови и кћери, тако да смо и наследници кроз Христа. Онда сам отишао у Цркву да се исповедим и да се причестим, први пут након крштења. Био сам крштен 1980 године. Тада смо били на олимпијским играма, а мајка ме је одвела да се крстим иако су и она и отац били комунисти и доктори…

Свештеник Георгије Максимов: Предпостављам да су то урадили једноставно због традиције?

Василy Лазарев: Да. Ни ја нисам давао значај крштењу. Искрено да вам кажем нисам размишљао о Богу до своје 20 године. Ми смо једноставно живели, то је то. Тек после 6 година након онога што ми се догодило сам отишао у Цркву. Причешћивао сам се сваке 3 недеље. Одлазио сам на исповест, причешћивао се. Када сам се први пут причестио било је нешто ван овога света. Иначе сам оштар по природи, али након тог причешћа постао сам другачији, опуштенији, сви око мене су ми изгледали као анђели. Имао сам сличан осећај као када сам био горе, осећај блаженства. Када се причестимо онда постајемо сједињени са Господом. Након првог причешћа сам се осећао исто као када сам био горе. Не дешава се сваки пут након причешћа, али тог првог пута у Цркви је било интезивно.

Након мог првог причешћа био сам изненађен. Како то може бити? Осећао сам се потпуно исто као када сам био горе.

Схватио сам много интересантних ствари док сам био тамо. Људи који ће завршити у паклу ће бити ван светлости. Људи који буду били у паклу су… Њихове душе су много грешне, па се због тога удаљавају од Бога. Они себе осуђују. Што си грешнији то ћеш даље бити од Бога и Његове светлости. Не можеш да му приђеш када си покривен прљавштином својих грешних дела, речи, и мисли. Отићи ћеш све даље у потпуну таму, а тамо те чекају сви твоји страхови. А док си близу Њега нема страха, само блаженство. Живот се увек завршава неочекивано и када будеш пред Њим сва твоја дела су видљива, ништа се не може променити. Сам ћеш себе осудити и нећеш себи дозволити да се приближиш Светлости, јер је њен огањ неиздржив. Само сличне ствари могу да буду заједно. Није као Страшни Суд који се обично описује…

Свештеник Георгије Максимов: Па, ипак ниси видео Страшни Суд још увек. Страшни Суд ће бити на крају времена, онда када мртви васкрсну. Њихове душе ће бити спојене са њиховим телима и људи ће стајати у телу на Страшном Суду. Пре тога, по Светом Марку Ефеском, душе ће чекати Страшни суд. Неке ће се лоше осећати очекујући вечне муке, а друге ће се добро осећати очекујући вечно блаженство.

Василy Лазарев: Можда је то било моје појединачно суђење. Кроз свашта сам прошао. Био сам луд, али сам све оставио јер када сам све то сазнао не желим да идем у пакао, тамо је страшно.

Свештеник Георгије Максимов: Мислиш на то место без светлости?

Василy Лазарев: Да. Поготово што си тамо вечно. Док смо у свету морамо се одлучити како ће мо живети и шта ће мо радити. Хвала Богу што ми је дао још једну прилику да се исправим и да схватим шта је љубав. Све што треба је да се на време променимо и да чинимо добра дела. Као што је Свети Серафим Саровски рекао морамо да стекнемо Духа Светога.
Свештеник Георгије Максимов: Морамо то да урадимо док смо на земљи, јер тамо немамо избора. Свети Григорије Синајски је говорио да овде на земљи људи носе ембрион будућег живота, који ће бити или вечна мука или вечна радост са Богом. Тако да људима следи вечност која ће бити на основу њихових дела, која су или по Вољи Божијој или су греховна.

Василy Лазарев: Због тога сам одлучио и да испричам све ово, а све ово је веома лично. Желим да потврдим да је личност човек неуништива јер сам био свестан све време. Тако да ми не умиремо. Ово кажем због атеиста који одбацују Господа. Овде се надају нечем, можда принцу овога света да им помогне али тамо им не може помоћи. Тамо ће добити то што заслужују. То је апсолутна истина.

Био сам свестан све време. Ово потврђује да ми не умиремо. Ово кажем због атеиста који одбацују Господа.

Треба само да верујете и да чините добра дела. Замислите, зар би тако компликован организам као што је човек био створен тек онако и да му време на земљи пролази за џабе. Наш живот на земљи је само моменат, али ту одлучујемо да ли смо за Бога. Након смрти не можете ништа да промените. Пробајте да избегавате да чините зло док још увек имате времена. Тражите опроштај од људи које сте повредили. А своја добра дела намените на Славу Божију.

Подсетићу вас на две заповести које је Господ дао. А то су да волимо Бога свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим, и ближњега свога као себе самог. Ако би сви људи овако живели онда би земља била заштићена љубављу. Што се тиче овога мислим да је Православна Црква најважнија и да једино она има право учење које нас води у други живот. Живот након смрти сам лично доживео. Можда ће моје искуство да помогне неким људима да размисле о својим делима и да се поправе. Многи су ми рекли да сам халуцинирао под утицајем дроге и да је то била нека врста делиријума…

Свештеник Георгије Максимов: Чињеница је да се твој живот променио драстично, а то је већ доказ да то није била халуцинација. Дрогираши виде халуцинације стално али не мењају свој начин живота. Живот се може променити само стварним животним искуством. Мислим да ти је Бог показао унапред шта може да се догоди, јер те је претходни начин живота водио у пакао. Својом љубављу Бог ти је показао шта те чека да би могао правилно да изабереш. Хвала Богу што си душекорисно искористио другу прилику која ти је дата.

Хвала ти пуно што си нам ово испричао. Бог те благословио!

Превод са енглеског: чтец Владимир (Србљак)

Извор: http://www.pravoslavie.ru/90733.html

Преузето са: Манастир Лепавина

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 50 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.