header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Еп. Артемије: Косово на крсту, Београд "жваће жваку" Штампај Е-пошта
петак, 27 март 2009

ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ

КОСОВО НА КРСТУ, БЕОГРАД "ЖВАЋЕ ЖВАКУ" 

           Владика рашко-призренски, Артемије, нема длаке на језику. „Ни мањег (по расту) човека, ни бриткије сабље", рећи ће, метафорички, владикин добар познаник.

           "Печат", бр. 56, 27.март 2009.г.

         ***

           „Па, зато ме ови садашњи у Београду и не воле. Ја сам тамо опозиција", вели и додаје, одговарајући на питање да ли га, као првог човека цркве на Косову „Београђани" уопште консултују и питају за савет када размишљају и доносе одлуке о Космету:

         „Нико ме ништа не пита. Као да не постојим. Имам велике противнике у Београду, баш зато што саопштавам истину у лице".

           Није нимало огорчен због тога, али мисли да то није добро и, у сваком случају, сматра да у Београду нема осмишљене стратешке политике када је у питању и садашњост и будућност Космета. То не олакшава ситуацију његовом стаду на Космету.

          „Рекао сам", вели, „својевремено председнику Тадићу: ви ћете својим чињењем или нечињењем допринети да изгубимо Косово".

           По мишљењу владике Артемија Еулекс је извршна верзија Ахтисаријевог плана. Наглашавање Београда како никада неће дати Косово, по њему је само вербално:

         „Бојим се да је то прича за унутрашњу употребу. Имам утисак да они у Београду испуњавају жеље Америке и Еврпске уније чији су, заправо, и сарадници .

          У том смислу тужба Међународном суду у Хагу за оцену легитимности проглашавања псеудодржаве на Косову је „једна врста жваке за народ"...

          Владика Артемије је ових дана боравио у Великој Британији, и то поводом десете годишњице бомбардовања Србије. У Лондону и Лестеру говорио је, и као члан Америчког савета за Косово, заједно са др Срђаном Трифковићем, челником Савета из Чикага, нашем народу о ситуацији на Космету десет година после „Милосрдног анђела".

          Од марта 1999. године до данас положај Срба у покрајини све је гори.

          „Нажалост, браћо, не носим вам добре вести са Косова", почео је реч присутнима у клубу „Равна гора" у Лондону. Косово је, по Артемију, „на крсту, већ 620 година" и још увек јесте.

           Радо је пристао да разговарамо за „Печат“.

Како би, дакле, сумирали десетогодшњи биланс окупације покрајине у којој сте пастир српског стада?

           Међународна мисија доживела је фијаско, бар када су у питању прокламовани циљеви и идеје. Она је дошла на основу Резолуције 1244, да би обезбедила миран и безбедан живот за све. На том плану ништа није постигнуто. Прогнани се нису вратили кућама. Напротив, управо под окриљем такозване међународне заједнице изведено је етничко чишћење

           250 хиљада Срба, а убијено преко хиљаду (толико их је киднаповано). Порушено је дестине хиљада српских кућа, преко 150 цркава и манастира... Срби на Космету су данас лишени свих људских права и то - не заборавимо - под влашћу УНМИКА и КФОРА. И сада је дошао тренутак да се цементира оно што је та међуанародна заједница урадила - да се учврсти такозвана држава Косово.

Еулекс је за вас само програм реализације Ахтисаријевог плана независности. Да ли ових фамозних шест тачка на којима Београд толико инсистира, истичући их као велики дипломатски успех, практично нешто значе за српску заједницу на Косову и Метохији?

          Тих шест тачка не значе ама баш ништа. То је просто једна празна прича. И бојим се да су и наши представници власти у Београду пали на ту причу. Говоре о неком великом успеху наше дипломатије, а од тих шест тачака до сада није било никакве практичне користи. ЕУЛЕКС, просто, наставља да спроводи Ахтисаријев план мимо тих шест тачака које су, наводно, договорене са Бан Ки Муном. Не заборавимо: под Еулексом је формирана Војска Косова; све ингеренције се преносе са УНМИКА на косовске институције. Замислите, чак је и безбедност српских манастира препуштена албанској  полицијској служби, ни њих више  чувају међународне снаге. Ми то, разуме се, нећемо да одобримо, нити се са тим саглашавамо. Какво је то чување? Они који су нам рушили и палили манастире и цркве треба сада да их чувају!

Сматрате да Србија нема осмишљену стратегију за Косово. Зар, ипак, нешто не значи то што политички врх у Београду упорно понавља на јавној сцени у земљи и у свету да никада неће признати албанску државу на Космету?

           Да будем јасан: стално понављам да ми у покрајини не можемо без подршке Београда. Међутим, ова власт у Београду упорно понавља како никада неће дати Косово, а у пракси то не чини, или бар не чини на прави начин и у правој мери да би се Косово сачувало у границама Србије. Бојим се да је то више прича за унутрашњу  употребу. Они стално говоре да улазак у  Европску унију 'нема алтернативу', све снаге су окренуте у том правцу. Они би пошто-пото да тамо виде Србију, без обзира да ли са Косовом или без наше покрајине. То је властима у Београду аспослутни  приоритет, то постављају као апсолутни циљ. Ми имамо утисак да они управо испуњавају жеље Америке и Европске чији су, заправо, и сарадници... Њихове су, дакле, речи, да никада неће при Косово, али то су само речи, пракса је сасвим другачија. Пре три-четири године рекао сам председнику Тадићу и ово: нико вам неће тражити да ви потпишете да се одричете Косова, али својим радом или нерадом ви ћете допринети томе.

Владика Артемије скренуо је пажњу на један процес који често промиче пажњи јавности: у ових десет година од окупације Космета дошло је до агресивног нарастања Ислама. У време када је порушено и попаљено 150 православних цркава и манастира - а ниједна није враћена у своје првобитно стање - изградило се 400 нових џамија, док су порушене и оронуле обновљене. Мења ли Космет своју физиономију?

          Космет мења своју физиономију, своју личну карту. Од једне хришћанске покрајине Косово постаје исламска Џамахирија у срцу Балкана и Европе. Ја не верујем да се те џамије граде зато што су потребне за верске обреде Шиптара, него је реч о очигледном политичком пројекту, мада се албанско руководство у Приштини продаје Западу као секуларно. Просто се жели да неко ко споља дође у покрајину на сваком кораку види нову џамију где, дакле, Срби немају шта ту да траже.

Шта бисмо добили у случају да пресуда на основу тужбе Србије Међународном суду у Хагу буде у нашу корист?

          Ништа. То је исто једна врста „жваке" за народ. Јер чак и да суд донесе мишљење да је независност Косова нелегалан чин, то неће имати никаквог практичног утицаја, нити ће било шта да промени, ни на терену нити у међународном миљеу. То би била, не пресуда, него савет који се може уважиту или не уважити. И видећете како ће Запад лаконски рећи да он о томе има своје мишљење без обзирана на савет Суда. И, наравно да ће наши у Београду од те пресуде (буде ли позитивна) направити велику буку, како је то неки нови велики успех наше дипломатије, а заправо ће бити једно велико ништа...

Владика Артемије је изузетно добро обавештен и о збивањима на међународној политичкој сцени. Већ дванаест годинаје активни путник, нека врста летећег дипломате по свету, више пута је одлазио у Америку, неколико пута је био овде у Великој Британији, последњи пут недавно, заједно са руководством Америчког савета за Косово, у коме су, поред др Трифковића, још и Џејмс Џатрас, директор Савета, и Џејмс Бисет, бивши канадски амбасадор у Београду. Владика Артемије је, практично говорећи, у овом тренутку једини алтернативни глас политици садашње гарнитуре у Београду на међународној сцени. Шта мислите о Бараку Обами у контексту америчке политике према Србији и Косову?

          Обама је, истина, још увек непознаница, али судећи по саветницима којима се окружио, не пише нам се ништа добро.

Има ли онда у вама наде да ћемо, упркос свему, очувати Косово као део Србије?

          Не да има наде, него сав горим од наде. Истина  мора  да изађе на површину. Са Богом, Косово не можемо да изгубимо. Никада.

Коначно, разговор са владиком Артемијем, који слови као тумач вере и духовник пар екселанс, био је прилика и за доктринарно питање које тренутно представља живу тему у дебатама на Острву између представника све бројнијих секуларних струја и алтернативних религија, сједне, и англиканских свештеника и теоретичара, с друге стране. У центру дебате је питање да ли је атеиста који живи по свим моралним узорима и практично испуњава свих десет Божјих заповести, богоугодник или иде у пакао само зато што је атеиста.

           Пре свега, такав случај је немогућ. Ми, хришћани, па чак и ми калуђери, знамо коју борбу водимо са својим слабостима и гресима. А шта је то што ће човека учинити   моралним ако не верује у Бога? У питању је начело. Уосталом, да је такав случај могућ, Христос не би ни долазио. Свето писмо каже: Господ је рекао - то је записано у Јеванђељу - да 'нико не може доћи Оцу до кроза ме'. Кроз Христа се прилази Богу. Ко не верује уХриста тај не може да приђе Богу. Значи: нема спасења. И још Господ каже: 'Ја сам врата, ко прође кроза ме спасиће се'. И ту је цео одговор на дилему коју сте споменули.

Косова што се тиче, „провоцирам", међутим, даље владику, даје свети Николај Велимировић једном рекао да „Богу није толико стало до држава колико до људи" и да „Богу није толико стало до народа колико до спасења појединих живих душа. Зато се не треба уплашити и рећи: пропашће садашње хришћанске државе и народи, дакле, пропашћемо сви. Нека буде са државама и народима што је нужно да буде - никада ниједан верујући у Господа неће пропасти". Да ли нам то, дакле, поручује да Косово можемо у некој ситуацији и некој будућности и да дамо, да нестане као део српске државе јер је, ето, Богу приоритет спасавање појединих душа, пре спасавања појединих држава?

          Ове речи владике Николаја не могу се тумачити изван контекста, нити као негација примата очувања хришћанске државе. Јер, Косово и Метохија за Србију и српски народ нису само питање територије; Космет је срж нашег националног и личног идентитета. Ми не можемо да гледамо на Косво као на, просто, географско питање, него као на једну духовну вертикалу која нас повезује са оним небеским, када се кнез Лазар опредељује за царство небеско. Косово је збир духовних и верских вредности за које вреди живети, за које вреди и умрети када затреба, као што нам је то показао кнез Лазар. Не можемо се, дакле, одрећи Косова као да то нема своју приоритетну, битну вредност. Свакако да је важно да се душе спасавају. Једна душа је сублимација свих душа на свету. И у том контексту ми Косово не можемо никада да дамо.

          Извор: „Печат“ бр. 56,  27. март 2009.

Последњи пут ажурирано ( петак, 27 март 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 26 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.