header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Епископ кинешемскиј Василиј (Преображенскиј): Легенда о немој цркви
Епископ кинешемскиј Василиј (Преображенскиј): Легенда о немој цркви Штампај Е-пошта
среда, 05 октобар 2016

 Постоји стара легенда која упечатљиво казује зашто понекад наше молитве бивају бесплодне. Давно, давно, живео је неки старац који се много молио и често бринуо о људским гресима. И чудним му се учинило зашто се понекад дешава да људи иду у цкву, моле се Богу, а ипак и даље живе лоше..

“Господе, мислио је он, да ли ти одговараш на наше молитве? Ево, људи се непрестано моле, да би живели у миру и покајању, а никако не успевају.  Није ли можда сујетна њихова молитва?“

Једном је са тим мислима утонуо у сан. И на његово изненађење, Анђео сав у сјају, обавивши га крилом, понесе га високо изнад земље… Како га је носио све више и више, све слабије су се чули звуци са Земље. Нису се чули људски гласови, утихнула је песма, звуци, читав жамор сујетног људског живота. Само су с времена на време однекуд долазили хармонични нежни звуци, као звуци далеке лауте.

Шта је то? – питао је старац.

- То су свете молитве – одговори Анђео,- само се оне овде чују!

- Али зашто су тако тихе? Зашто је тако мало тих звукова? Ево сада се сав народ моли у храму… Анђео га погледа тужног лица.

-Желиш да знаш? Погледај…

Далеко доле видео се велики храм.

Чудесном снагом су се отворили његови зидови и старац је могао да види све што се дешава унутра.

Храм је увек био пун људи. На клиросу се видео велики хор.

Свештеник у пуној одори је био у олтару. Текла је служба! Каква служба – није се могло рећи јер ни један звук се није чуо. Видело се, како је стојећи на левом клиросу чтец нешто читао брзо-брзо, мрмљајући, али речи горе нису допирале. На амвон је брзо изашао ђакон громадног раста, одсечним покретом загладио косу, затим подигао орар, широко отворио уста, и… ни звука!

На клиросу је диригент раширио нотни текст: хор се спремио да пева.

«Аха, хор ћу сигурно чути…» - помислио је старац.

Диригент је дао интонацију, подигао руке и дао знак за почетак, али као и раније -царовала је потпуна тишина.

Било је сасвим чудно гледати: диригент је махао рукама, давао такт ногом, басови су се зацрвенели од напрезања, тенори запињали, високо подижући главу, сви су отварали уста, али песме није било.  «Шта је ово?» - помислио је старац.

Пренео је поглед на људе који су се молили. Било их је веома много, разних узраста и друштвених положаја: мушкараца и жена, старих и младих, господе и простих сељака. Сви су се крстили, клањали, многи су шапутали, али се ништа није чуло.

Читава црква је била нема.

- Зашто је тако? – питао је старац.

- Спустимо се, и ти ћеш видети и разумети… - рекао је Анђео.

Брзо и невидљиво за остале у храму, спустили су се у сами храм. Обично одевена жена стајала је напред и изгледало је да се усрдно моли. Анђео јој се приближи и тихо је додирну руком… И одједном је старац видео њено срце и разумео њене мисли.

«Ах, та проклета женетина! – размишљала је она. – Опет је у новој одећи! Муж – пијаница, деца – неваспитанци, а она не обраћа пажњу!.. Само се лицка!..»

Даље је стајао лепо обучен господин и замишљено посматрао иконостас. Анђео је додирнуо његове груди, и пред старцем су се отвориле његове тајне мисли:

«…Тешко разочарање! Како сам лоше трговао… изгубио сам хиљаду а можда и хиљаду ипо…»

Даље је стајао младић. Он се већ није молио, све време је гледао лево, где су стајале жене, црвенео и премештао се с једне на другу ногу. Анђео га је додирнуо, и старац је прочитао његове мисли: «Ах како је добра Дуњаша!.. Код ње све вреди: и лепа и има добар посао… Такву бих жену хтео! Да ли би ме хтела?»

И многе је додиривао Анђео, и сви су имали сличне мисли, празне, световне. Пред Богом су стајали али о Богу нису мислили. Само је изгледало као да се моле.

- Разумеш ли сада? – питао је Анђео. –

Такве молитве до нас не долазе.Зато и изгледа тако- сви они су заиста неми… Тог тренутка звонки дечји гласић је јасно проговорио:

- Господе! Ти си благ и милостив…Спаси, помилуј, исцели моју сироту маму!..

У углу, на коленима, прибијен уза зид, стајао је дечачић. У очима су му блистале сузе. Молио се за своју болесну мајку.

Анђео га је дотакао и старац је видео дечје срце. Тамо су били брига и љубав.

- Ево молитве, која до нас допире! – рекао је Анђео.

- Ето зато, наше лицемерне, чисто формалне молитве до Бога не долазе и плод не доносе.

 

 Епископ Кинешемскиј Василиј (Преображенскиј) (1876-1945) - црквени писац, аутор књиге «Беседе на Јеванђеље по Марку», проповедник. Око 20 година провео је у тамницама и логорима (Зирјански крај, Орел, Рибинск, Јарослављ, Краснојарска област). 1993 г.канонизован. Мошти Светог се сада налазе у Свето-Вавееденском женском манастиру у граду Иванову.

Журнал «Духовно-нравственное воспитание», 2002, №3, стр.36-37

 

 

Превела мр Жаклина Манчић

Извор: stxenia.spb.ru

Преузето са: Манастир Лепавина

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 7 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

СУНЦЕ ПРАВДЕ

Што год Христос као Сунце правде стоји више, то су наше људске сенке мање и краће; а што год је Христос ниже на видокругу нашем, то су сенке људске јаче и дуже. Када Христос потпуно ишчезне са нашег видокруга, онда се сенке људске издужују и међу собом преплићу и бију као авети. 

Такво аветињско време доживљавао је хришћански свет доста пута.

Доживели смо га и ми у наше доба, и не једном. Ми нисмо ценили светлост и светлост се удаљила од нас; волели смо своје густе и дугачке сенке, па својим сенкама прекрили сву земљу.. И Бог је ишчезао са хоризонта европског.

Јер, Бог се људима не намеће. Сваку твар у васиони Он држи чврсто под Својом влашћу, у својој крепкој руци; само се човеку не намеће, само је човеку оставио на вољу да бира: или са светлошћу или са тамом; или у рај са Анђелима, или у рит са жабама; или бити син Бога Свевишњега, или се признати за сина кала лончарскога и ћумура ковачкога.

 

 + + +

ТРИ ПРЕДМЕТА

О три предмета не жури да говориш:

О Богу - док не утврдиш веру у њега,

о туђем греху - док се не сетиш свога, и

о сутрашњем дану - док не сване.


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.