 Владимир Вујић (1886, Београд – 1951, Рио де Жанеиро), коаутор виталистичко – прагматистичког манифеста „Нови хуманизам“ (са Првошем Сланкаменцем) и аутор „Спутане и ослобођене мисли“, био је српски философски писац, преводилац и књижевни критичар.
Ученик Михаила Петровића – Аласа у области математике и Божидара Кнежевића у области философије, Вујић је еволуирао од следбеника идеја Анрија Бергсона и Виљема Џејмса, преко прихватања историософије Освалда Шпенглера, до усвајања хришћанске мисли и идеологије „светосавља“, као, по Николају Велимировићу, „православља српског стила и искуства.“ Дуго је стајао на позицијама јужнословенског месијанизма, верујући у Шпенглерову идеју о близини „пропасти Запада“ и миленијуму који ће донети тријумф „хришћанства Достојевског“. Био је изразити критичар европоцентризма као својеврсног западног империјализма у култури, залажући се за право јужнословенских народа, међу којима су и Срби, на сопствени духовни развој. Припадао је мислиоцима неохуманистичког правца ( Владимир Дворниковић, Ксенија Атанасијевић, Милош Н. Ђурић, итд ), који су, на свој начин, усвојили и прерадили идеје европске „философије живота“. Крајем двадесетих и почетком тридесетих година 20. века, Владимир Вујић долази у додир с богомољачким покретом и Светим владиком Николајем, који му пише два мисионарска писма. Ускоро Вујић почиње да се бави хришћанским темама, и објављује, у часопису студената нашег Богословског факултета чувени оглед „Повратак Сави светитељу“, један од најзначајнијих текстова у историји србске мисли 20. века. Крајње је време да наши читаоци на Интернету могу да нађу овај преважни текст. У наставку доносимо Николајева писма Владимиру Вујићу, као и текст „Повратак Сави светитељу“. Владимир Димитријевић +++ МИСИОНАРСКА ПИСМА 163. Писмо Професору Владимиру В.: На речима Мк. 4, 12 Народни покрет ка Богу коснуо се и Вас. И Ви сте почели читати Јеванђеље. Но спотичете се на неке нејасне речи, па наводите оно место где Спаситељ говори – о онима унутра и онима напољу. Они унутра, ученици Његови, треба да разумеју тајне небеске непосредно, гледајући их као стварност, без слика и символа, а онима напољу све бива у причама, тј. у указивањима на бивања природна и сравњењима, јер гледајући не виде и слушајући не чују нити разумеју. Како то? Тако; зар нису они гледали лицем у лице Христа, Си-на Божијег, па ипак Га нису видели као таквога?Зато им је Он говорио о Себи говорећи у причама о сејачу, о цару, о човеку домаћину, о милостивом Самарјанину, и тако редом. Тако се испунило пророчанство великог Исаије, речено Јеврејима: слушаћете али нећет еразумјети, гледаћете али нећете познати (Иса. 6, 9), које речи слободно понављају три јеванђелиста: Матеј 13, 14; Марко 4, 12; и Јован 12,40. Богонадахнути Златоуст објашњава овако: „Они су сами били узрок што нису разумели, заградивши свој слух, затворив очи и одрвенив срце. А ово су чинили, вели Господ, зато, да се како не обрате и да их не исцјелим. Ово Он говори с намером да их привуче, да их освести и да им покаже да ако се они обрате, Он ће их исцелити. Слично томе као што у нас говоре: он није хтео видети мене, па лепо; а да је он удостојио мене својом посетом Ја бих му одмах указао милост, и показао тиме начин за измирење – исто тако говори овде Господ: да се како не обрате и да их не исцјелим, стављајући до знања да се они могу и обратити и спасти, ако се покају. Да Он није желео да они чују и спасу се, то би Он морао ћутати а не учити их кроз приче“ (Тумачење Матеја 45, одељ. 2). Да се како не обрате – овим не исказује Бог Своју жељу но њихову. Као кад би мајка гледала своје злобно дете, на-мазано блатом по лицу, па ожалошћена рекла: оно је то учинило, да ми како не приђе и да га не пољубим! Јован пише: заслијеипио је очи њихове и окаменио срца њихова. Ко? Грех или Бог? Грех по природи својој заслепљује вид за Бога, а Бог по чистоти и светости Својој не да се видети нечистим -док се не очисте. Јер је речено, да ће само чисти срцем Бога видјеши.
Мир Вам и радост од Господа. 198. Писмо Професору В. В.: О свецима на коцки Жалите се на једну саблажњиву појаву коју нема ко да спречи. Неко друштво издало је нове карте за коцкање са ликовима наших народних светитеља, царева и јунака. Свети Симеон Мироточиви, оснивач једне царске и светачке династије; па краљ Милутин, чијем се ћивоту клања престоница братског нам народа бугарског; па свети Стеван Дечански, чије име изговарају са страхопоштовањем и Арнаути и Турци; па свети Наум, просветитељ Словена и чудотворац – сви су они сад изображени на картама, над којима ће се пушити, псовати, свађати, лагати, тући. Пред њиховим иконама народ пали кандила, а коцкари ће од сад пред њима палити чибуке и један другом – шамаре. Ви кажете, да је побуда оваквом поступку – новац. И да нисте казали, знао бих то и ја и свако. Јер нема нити може бити икакве узвишене побуде у свету, изузев новца, да једно друштво стави чак и свеце на коцку. Да ли је код нас криза заиста достигла ту меру, да морамо чак и свеце ставити на коцку? Ако ли је то друштво „друштво гладних“, онда боље да се сви у њ упишемо и помремо од глади него да профанишемо оне свете личности, које представљају најузвишеније врхове наше историје. Тим светим душама ми дугујемо премного и у прошлости и у садашњости. Велим и у садашњости, јер оне се моле пред престолом Свевишњега за потомство своје. Ја могу замислити жалост свих оних који славе ове свеце као своју крсну славу, кад сазнаду, да се са њиховим славским ликовима коцкају коцкари по бурдељима. Заиста се ми разликујемо од Европе. У овом времену кризе европски се народи трезне и свуда пооштравају законске мере против свих друштвених саблазни; наравно, и против коцкања. А код нас се коцкање баш у ово време облачи у рухо светитељско и – посвећује! Да је то друштво издало карте са ликом Јуде, Вука Бранковића, Омер-паше, београдских дахија, и разних издајника и дезертера, чувених коцкара и пропалица, не би нико речи рекао против. Чак би то било привлачније за коцкаре него ли озбиљна лица светаца и хероја. Слично иде са сличним: издајници са коцкарима, и тирани спољашњи са тиранима унутарњим (страстима коцкарским). Али шта имају слично наши народни светитељи са коцкарима? Чему ће иконостас у раскалашним подрумима? Ви то називате цинизмом. Не знам. Ако је цинизам, онда тај цинизам према светињи и родољубљу више приличи данашњој Москви него Београду. Какво су нам зло учинили Немања и свети Наум, да будемо цинични према њима? И честита Косовка девојка – шта нам је она згрешила, да њено лице брљају прсти, којима управља страст за парама? и да се над њом кикоћу ноћне… да речем најблаже – ноћне неспавалице. Причали су ми Јапанци, какво је код њих поштовање према владарима. Веле, кад се појави пожар у једној кући, прво се спасава слика Микадова, па онда чељад. А ми наше највеће хришћанске владаре – на карте! Још се живо сећам, кад су први пут израђене чаше са сликама наших великих људи и светаца. Сећам се, како је онда чаршија београдска негодовала, што су и ликови славских светаца стављени на чаше, из којих се пије, па и опија. А пазите сад, какав смо гигантски корак направили у „прогресу“! Свеци на коцки! Зар мислите, да народ београдски неће и сад негодовати? Јер ако се овако „прогресира“, убрзо ће неко друштво ставити на коцку и Бога и Богородицу и анђеле и сва небеса. И после тога неће се имати шта више „стављати на коцку“. Тада ће се морати предати сатани кључеви од радње. Ето Вам моје мишљење, које сте желели. Да додам још само једно: не вређајмо оне које славимо, којима се дичимо, којима свеће палимо и цркве зидамо. Зашто да се ругамо онима који нас воле и Богу се за нас моле? Зашто да прљамо оне, који нас перу пред светим небесима? Зашто да мрачимо лик оних, од којих се светли сва историја наша? и садашњост наша? + + + ПОВРАТАК САВИ СВЕТИТЕЉУ Пре седам стотина година, 1234, од прилике у ово доба, пред рано пролеће, припремао је архиепископ Сава свој други поход у Свете земље. Спремао се да, по речима његовог животописца Теодосија, „остави власт првосветитељства и, ако буде воља Божија, изврши жељу своју те да у туђим странама, рече, и заврши живот свој“. А други његов животописац, Доментијан, додаје још да тим путем архиепископ иде на то да „по трећи пут раскине преластне везе света овога“. По трећи пут, јер је већ једном походио Свете земље и два пута се враћао Светој гори. По четврти пут, рећи ћемо, подсетив се да је у младости својој бежао у Свету гору, идући за мишљу својом о царству небеском. Овај дакле четврти пут његов, четврто бежање његово био је пут са кога се одиста није вратио у многометежни световни живот своје земље. У ову је донесен као светитељ. Као да је предосећао тај и такав повратак: пред друго путовање међу светиње и свете дао је ученику свом, јеромонаху Арсенију, „сву власт коју је примио од Духа Светога“. Четврто бежање његово из метежа у мир, из трудне работе овосветске у додир са земљама и људима у којима се оживотворава Јеванђеље, четврто то бежање као да је било одређено, неопозиво одређено, да затвори круг. Прво бекство припреме за царство небеско и последње бекство за обилазак оних који то царство припремају на земљи – склопили су се и круг затворили: почетак и завршавање једног живота који је, цео и сав, био вођен мишљу о царству небеском. Баш овим сећањем на то доба када је однегована и припремана мисао о походу у Свете земље пре седам векова – баш тим сећањем додирујем овде основно питање Савина живота, основни духовни значај живота Савина. Вечно једно питање растрзавања и разапињања између два царства. Два царства која је народ поставио, у своме песништву, и пред несрећног Лазара. Два царства између којих је и први архиепископ наш био разапињан стално, бежећи и враћајући се, приближујући се и удаљавајући се, борећи се непрекидно. „Чрнствовање“ његово и организовање његово „мира сего“ наизменце запремају његов живот. Духом, он је био стални гост трпезе духовне и духом био је увек уз оне који се у мучању моле и свето дело творе својим живовањем. Када је полазио на пут пре седам столећа, хтео је још једном бити „самовидац светих дела“. Уморан од овосветског још једном је хтео „са оне стране“, још једном да осети сведочанства о правом животу подвижничком. Домовина јe његова, права, духовна, била тамо, у оном куту земље где се светост практикује, са сваким човеком који Јеванђеље претвара у стварни живот. Овде, „са ове стране“ колико и колико трудне работе у многометежном животу „племена Симеоновог“, још у основи нехришћанског. Морао се враћати и на то земљиште, родно, несрећно, у порођајним боловима, у припремама за будућу историју. Основни потез његовог духа, подвижнички, аскетски, светитељски, сав устремљен пројекцијом у онострано, стално је бивао ломљен, враћан, заустављан, савијан уназад у овострано. Распон тај испуњава све у његовом живљењу: четири бекства његова тамо где је мир и све творевине његове онде где је многометежност. Теодосије, слаткоречиви описивач његова живота, казује: „Бејаше син жупана великог, Немање господара српског... али расуђиваше да су царство и богатство, слава и свака срећа многометежни и непостојани; сматраше да су видљиве лепоте и обиље живота као сенка, па, разумев да је много једење и пијење и све човечанско на земљи ташто и нестварно, удари десним путем.“ А Доментијан вели: „и до конца не престаде истинито да ’чрнствује“. Десним путем! И до краја! Са десне је стране и на десно води благовесник. Десним путем ударио је Сава. И није напуштао тај десни пут, пут духовни. Лево се иде широким земним путевима, сјаја, искушења, борби земаљских, таштине, превара и замки разапетих за ближње, путем преластног. Архиепископ Сава опомињао је монахе (а он их је и створио у нас): „чувајте се да вас не удави овосветски преласни печал“. Десни пут, десни правац духовни чувао је Сава од почетка до краја живота свога; како му је и отац говорио пред смрт своју: „јер путеве оне с десне зна Бог, а развраћени су они с лева“. А опраштајући се са власти, још је Симеон рекао да су дужина и године живота у десници премудрости, а у левици њеној богатство и слава. Његово бекство за манастир и бекство Доситејево из манастира два су велика симбола наше духовне културе: пут десни и пут леви. Пут леви, којим се светлост тражи од човека земног и члана царства земаљскога. Пут десни, којим гредећи осећамо и знамо да је у Богу све, да смо ништи, да морамо бити смерни; пут леви, који нас води, ласкајући таштини нашој, мисли о томе да „човек може све“, да будемо охоли и горди умом. Два велика симбола су та два бекства: за манастир и из манастира. Прво бекство, Савино, зачело је онај духовни правац којим се засновала христоликост као узор живљења; друго бекство зачело је онај духовни правац којим се засновао рационализам. Онај је пошао за светлошћу озго; овај је слеп прошао мимо њу и пошао за жишком људског гордог ума. Просветитељима зову Саву и Доситеја: но први је просветитељ кроз светост живљења, други кроз стицање рационалних знања, – први је оснивач хришћанске наше православне културе, други је почетни лик „ослободилачког“ просвећења; први је ударио темеље народној култури, други је симбол прелома са њом и зачетник лажне цивилизоване навлаке духовне која се почела утемељењем „гражданства“ нашег, а која се завршава данас његовим распадањем. Светост практичног живљења као основа за просвећење; одбацивање духовне дисциплине, јарма Христовог, као основа за просвећење: тако изгледају два правца: светосавственост и доситејевштина. Доситеј се враћа Димитрију; Растко постаје и остаје Сава: то су две основне чињенице наше духовне културе. Онај разара многовековно дело; слаб је, преслаб да прими на се терет, бреме христоликости, заблеснут је чаром (за дивљаке и примитивце неизречно заводљивим) знања, латинских израза, пун сујете и таштине: Доситеј-Димитрије има уво тврдо и срце тврдо да прими и „понесе“. Растко је био други: примив крст носао га је. И пронео га је одиста. Повратак таштега Димитрија Обрадовића друго је. А друго су повраци Савини, Сава иде међу племе Симеоново, међу Србе оца својега, али тешко се одваја од своје љубави и духовности. Он иде у „ову страну“, у овосветско, и ту трудно и напорно ради. Али светлост доноси из праве домовине своје, из вечне, чудесне, земље светости и завета новог склопљеног са Богом. Каже архиепископ: „нити сам шта од видљивих доброта на земљи сматрао за срећу сем да молитвама приањам Богу. Ако дакле, вас ради, суплеменика ми, оставих свету и слатку ми пустињу и не дођох да потражим ништа више од душа ваших...“ Он пројектује вечну светлост из праве отаџбине своје у шаренило земног страсног живота своје браће и суплеменика и са том светлошћу долази међу њих да дела и да делује. Ваистину, никаква разлога немамо да правимо од просте и јасне чињенице светосавствене духовности некакве друге слике и прилике, симболе, тумачења нека друга. Никакве потребе немамо да се мучимо рационалистичким претпоставкама разних наших „учених“. Они су, и сами ван сваке мисли о светости, о покајању, о „ношењу“, бремену и крсту, о животу вечном – покушавали да својим слабим разумским пламичцима „осветле“ Саву, те да га свуку и привуку себи, у мравињак, у царство зоолошко. Но може ли слаба жишка осветлити сунце? Као постиђени, они беже од правога Саве; стиде се његове светости, дисциплине духовне, вере његове непостидне; и као „род прељуботворни и грешни“ очајно траже на све могуће начине да Саву објасне на „разуман“ начин. Многе су претпоставке тако начињене. По некима, Растко је упућен вољом очевом да иде у монахе, по некима, он, трећи по реду син владарев, имајући трећи ранг, радије је отишао путем калуђера, можда и из „спекулације“ да тим путем некако доспе до моћи и славе; по некима, он се набрзо „отрезнио“ од подвижништва и вратио политичком световном животу; ове последње одржава, у том погледу, познато писмо Хоматијана у коме се овај Грк правнички жали што му је одузета испод власти његове велика територија; неки тумаче ове његове покрете и путеве као „мисије“ чисто светског карактера, други пут, на пример, у свете земље као мисију да створи бугарску патријаршију. Све се претпоставља и све могуће рачунице се праве само да се избегне просто и светло тумачење управо схватање Саве као човека који се одао царству небескоме. Јер тумачи ти и ревни мудраци разума обилазе основну чињеницу Савина живота, зато што су веру изгубили па их је стид светости, која је за њих „психопатолошка појава“. И још ти књижевници и фарисеји мисле, наивно, да се и на Саву, као и на све историјско, може применити њихово „ново“ савремено гледање и да се формуле њихове без остатка имају применити „во времја оно“. И кад њима спасење душе и истинито хришћанство и остварење Јеванђеља кроз подвиге не представљају никакве вредности, онда мисле они, наравно није ни Сава могао носити у себи те вредности. При једном одласку из Свете горе и тугујући што оставља мир свој и труд духовни, Сава по речима Теодосијевим „често, обрћући се, обазираше се на дубове пустињске Свете горе и на оштре камените путеве по којима, бос ходећи, похађаше свете, сећајући се блаженог живота оних пустињака изван таштега света и узвишавања умом од онога што је земаљско к Богу, непрестаном жељом и молитвом. Па као да излази из неког раја божанственог или да је изгубио много богаство, говораше плачући: ’о, коликих се блага лиших, ја, бедни, о колико богатство да се безбрижношћу од света молим Богу, замених ништавном славом људском’... И тако невесео иђаше ... тугујући васдан...“ Овај Теодосијев опис је веран лик расположења и духовног настројења човека који живи царством небеским; ништа није природније од оваквих осећања, ништа лакше за разумевање када се посматра човек Сава из оног душевног настројења које несумњиво и јесте била његова животна основа. Природно, потпуно природно је то духовно настројење човека који је васпитаник Свете горе и учења о испосништву, мучалништву и пустињачком животу, човека који је од младости примио позив духовни, човека који је био упућен у живот и учење хезихаста, био му приврженик. Сава је у Светој гори живео особито у Карејској ћелији, у својој мучалници, „животом старих отаца“. Касније, Данило II, хезихаст такође, враћа се животу хезихаста, посту, молитви и мучању, „кад год може“ – како вели један новији испитивач наш. Враћа се „као и св. Сава“ – вели тај научник. Сава је дакле темеље свог живота положио у духовност и његов тип животни јесте „Карејско мучалиште“. Данашњи „учени“ који тумаче, објашњавају, удешавају и Саву и оно време, уносе своје мудре мравље погледе у велики подвиг Савин; као толико и толико пута, они изучавају дрвета, споро и редом, и по појединостима, а не виде шуму. За њих су претежна враћања Савина у земни живот; а права враћања правом животу споредна; они, будући „савремени“, сматрају за главно дејствовање Савино оно у земљи његовој, а за безначајна бекства његова у прави дом душе његове. За њих је „позитиван“ пут којим се иде из манастира, а не онај којим се иде у манастир. Укратко, они су Доситејевци и Савина основна црта, труд за светошћу, за њих је само чудно странствовање. И хтели би да од сваког доласка Савиног у земљу направе по једно „бекство“ у стилу Доситејевом, док од мантије Савине не остане ништа и он се појави као „државник, силник или политичар“ а за њим о неку симболичку шљиву окачена одора калуђерска казује његове „заблуде“. Касније, начињен је од њега и просветитељ рационалистичког типа, неки Доситеј redivivus, који говори о моћи и о светлости знања, у смислу и духу разумског знања просвећивања XVIII века. Бекства његова у домовину духа преносе се или тумаче конкретним политичким мисијама. Ту проговара симбол Доситејевског духа. „Сава се враћа у реалност“ из „мистицизма“. На други један начин бављење његово у земљи и рад и труд његов на организацији цркве, све деловање његово, добија опет друго једно тумачење, далеко од правог духа његовог колико и ово, рационалистичко, о ком смо до сада говорили. Ако је прво тумачење Доситејевско, ово друго је Његошевско. Док прво баца Саву у рационализам XVIII века, ово друго баца га у револуционарни национализам ХIХ. Десни духовни пут Савин опет бива извраћен, овога пута само на други један начин: Сава се из „мистицизма“ враћа у национални бунт. Књигу за добре ученике у његовој руци замењује – мач. Ништа не смета људима што реч „рационално просвећење“ и реч „национално“ у правом животу Савином и правом времену његовом – не значе (и не могу значити) ништа. Ова друга конструкција, назвали смо је његошевском, одбацује живи дух Саве хезихаста, човека царства небеског, као и прва. Каснији граждански просветитељи и каснији национални револуционари, подједнако су скрили лик Саве светитеља да би исконструисали симболе за своја настојања и своја тумачења. Национални државотворац или просветитељ; само не светац! тим путем креће све тумачење. Ово друго „православље“ Савино драго је онима чије православље не иде даље од српства; а оно прво мило је онима чије православље не иде даље од идеје о рационалном просветилаштву. Несрећно православље, међутим, оно баш које је било Савино, дух и предање „старих отаца“, чистота линије Христове и апостолске, остаје између та два тумачења, далеко од једног колико и од другог, несхваћено и неизграђивано. Сава се није једном за свагда „вратио“; он се „враћао“ у овострани многометежни свет, носећи собом и у себи пламен и светлост и топлину љубави према Богу кроз Христа. Враћао се он у земљу своју, међу децу своју, уморно се смешкајући и долазећи да уређује, мири, васпитава, кроти, упућује, поучава. Но како ћемо рећи да је све то, неуморно се трудив, чинио? Да ли као државотворац у оклопу, или просветитељ са људским разумом? Не, него као долазник из правог света светлости Божје, са духовне дисциплине, из другог оног света коме се предано, мучећи себе, пригињао; као благовесник мира али Христовог, оружан мачем духовним. Жалећи за оном правом домовином долазио jе, и њој тежио чим пре са трудне работе своје у домовини овој. Овде, вршио је вољу Вишњега и позив свој духовни, и испуњавао задатак међу људима, јер се тако морало. Сав посао његов у тој многометежној земљи, одиста многометежној, био је у томе да ту „земљу у погибли сабере, из бездана извуче, и крстом Христовим огради“ и величанству Божјем научи. Ваљало је крстом Христовим оградити ту земљу и те људе, још у бесовима, у врењу, у паганском наслеђу, сировости и у искушењима и од „латинске јереси“ и од богомилске, и од разних апетита и кривих тумачења. Борити се против „људских незнања“ и утврђивати веру праву. Дићи високо чисти тип монаштва, праве војске Христове, „капишта“ и идоле порушити и цркве Христове поставити; у навали са Запада утврдити праву веру, у несигурностима са Истока осигурати самосталност цркве и независност њену да кроз њу, самосталну и независну, истинити дух вере веје и просветљава истином о царству небеском; у паганској мешавини и јересима огрезлу земљу ставити на чврсто тле да „Бога позна и преласти идолских се избави“, истинитим крштењем и учењем о правом покајању. Манастири, средишта истине, дигоше се, цркве се подигоше, укрепише; украси се земља „благоверјем“; „где не достиже цркве сатворити, ту крст постави, да се на сваком месту име Божје прославља“; поља, удоља и брда понеше на себи домове и знаке Христа Спаситеља; сваки долазак Савин значио је испуњавање земље милошћу Божјом и благодаћу која се блистала; створио је монахе „по образу ангелском“, оживотворио их, уредио и стално их стварао поучавајући их. Водиља рада је уподобљавање Христу, разношење пламена, утврђивање на свету овом поретка духовног ради света онога. Разношење пламена, силно и неуморно, вођено Савом Светогорцем, који је Србима „створио пут простран и велик ка Светој гори“; Савом коме је Света гора била права домовина. Разношење пламена, моћног и великог: нису ли према њему ситне све зрикаве светиљчице рационалиста који тим слабим и лелујавим направама људских руку хоће да „осветле“ онај пламен вере праве? Одиста велик је то труд био, голема работа, посао који гута дане и ноћи и троши тело. Сваки долазак његов вођен је том мисијом духа вере; сваки одлазак његов повратак је правој отаџбини, Оцу једином и миру и светлости. У Свету гору, својој драгој Карејској; у свете земље, тлу Његовом, тлу подвижника правих, извору за напајање, источнику снаге и ревновања, јер се ваљало враћати ради душа саплеменика његових. Светогорца, у тузи за чистотом и правом домовином својом, држала је увек у крепости мисао о морању и мисији духовној, вођена и дата Пресветом и Пречистом, коју Теодосије сјајно уподобљава Гори светој: „Гора мислена и света, Гора Божја, Гора тучна, Гора усидрена Духом, Гора као небесна, Гора виша од небесних горâ“... На балканском тлу су само још тако неуморно деловали Свети Павле и свети Климент. Тај Сава носећи пламен вере праве, носећи стално визију светлости небеске, добивену истинитим „чрнствовањем“, тај аскет, подвижник, носећи реч крепку и силну и свежу, добивену у ћутању и посту и молитви, тај магијски центар деловања Духа где год се појави, тај Свети коме је отишао и отац као „посреднику за живот небески“, надахнут Духом и Речју свагда, – неуморни трудбеник Божји који је одиста поставио крст на земљи својој, – Сава који се брине вечно о војницима својим, многобројним монасима „да их не удави печал преластног света овога“ и зове их да за њим иду као он за Христом, – тај Сава Свети одиста није био ни династа ни „човек добре воље“. Нити мач и оклоп, нити књига охолог разума људског, и сувише људског. Визија света, човека и живота на темељу чврстом вере, Савина визија није деистичка, није измудрована, него Божја, благодаћу и трудом стечена, Духом саопштена. Реалистичка је у правом, грубом, слатком и простом православљу и правословљу. Царство небеско није за њега „весело царство поезије“, Његошево, у које одлазе душе јунакâ који су стекли места у тој области маште интелектуалне и то главама које су побили на свету овом. Није то компликована визија светова које је ужегао Неимар вечни, а у коју се доспева после испуњеног кодекса племенског хероизма, крвљу и бојевима, главама посеченим, борбама у којима у крв тону вере које буду слабије и горе, а не потону оне које су боље. Не искупљује се живот вечни тим херојским, физичким, трудом, нити осигурава место у оном свету, који је више свет сећања вечног за потомство, свет одиста „веселе поезије“, више ума и литературе но духа правога Божјег. Кроз труд духовни, кроз пост, ништост, сузе, молитву, кроз аскетизам духовни не херојски; кроз муке духа и победе духовне не кроз борбене муке кликтаве славе ратничке: тако се доспева у царство небеско чију је стварну визију носио наш Свети. Држава небеска, и војинства небеска, не држава земна ни војске земаљске. „Ако сабљу пољубиш крваву и запловиш у ноћне валове, следује ти праху светковање“ – Његош. „Свети, са земље узети, не потребују земаљске пролазне славе, нити траже почасти од људи, не будући с људима“ – Сава. Најслађе душевно пиће је јунаштво; довек живи ко погине храбро и остане вечне помрчине вечна зубља; треба служити части и имену, ударати за крст, за образ јуначки; олтар прави је на крвавом камену; кукавице се распу у прах и нема их, душе умрлих јунака веселе се, витлајући небом, као чете германске у Валхали, својој слави и помену на земљи. Та срж једног гледишта на свет није царство небеско које ће чисти срцем и кротки видети, нити је то визија Саве „по подобију ангелскоме живети“. То Његошем (државотворним и просвећеним једном врстом поетског деизма) уобличено херојско национално револуционарство, то специфично динарско православље, то „удри и убиј у име Христа за крст часни и слободу златну“, то поистовећивање цркве и националне државе, ушло је у живот Савом основане цркве касније, у фаталном поретку ствари у нашој историји. Са њим је и Сава изгубио лик свој аскете и примио лик ратника. То гледиште на свет и живот у коме се човек одваја од православља као чуваног предања Христа; у коме је човек припао новим тумачењима о Богу и царству небесном, о намени живота људског, тумач њима која су сплела рационално-деистичке мисли са примитивним херојским чувством планинаца динарских области; у коме је ишчезла неповратно сва аутохтона садржина не само православља него и самога хришћанства; у коме је мисао о човеку надвладала мисао о Богу и у коме је крст спојен не са мачем духовним но са гвожђем и оловом; то гледиште, типично дато великим симболичким радом Његошевим, јесте духовни симбол сасвим другог културног настројења, далеко од мисли Саве, неуморног радника на њиви Божјој. Црква као конзервативни центар националности, патријаршија српска као одређење обима српских националних тежњи, црква која је, за време исламске владавине, постала, свакако нужним начином, исто што и нација, црква чија се функција поистоветила са чувањем национализма – то су основе (оне Савине старе цркве) на којима је постепено растао и развијао се, а најзад се расцветао онај дух који је у XIX веку, веку наше националне револуције, спојио национални бунтовнички замах са црквом Христовом а са њима уједно увео и назоре о царству небесном који су далеко (па и супротни сасвим) од Савиних назора и назора народа. Не треба никада заборавити како је сам историјски замах спојио уједно цркву као ослободилачко народно оруђе са карбонарским, либералистичким, назорима оних који су у националном ослобођењу гледали само, ипак, прву напрслу карику, прво разбијање. После њега ће се „ослобођавање“ човека од свега што га везује као образ Божји упутити да се он, човек, обоголичи и дрско истави себе као јединог и као све... тај дух, у исто време и патриотски и, у основи, нехришћански, у исто време религиозан и, у основи, рационалистички, сав у бунту, у врењу, најбоље је изражен у стилу, у духу, у динамици, у мисли Његошевих дела; то је религиозност са једне стране сва у естетским пантеистичким мотивима, сва у „светлости“, „огњу“, „идеји“, „природи“, а са друге стране сва у диму пушака, севу јатагана, у сечи противника која је „жртва милија него уље из кандила, и измирна и кадила“. Није се још уочило (нити се покушала анализа тога) како, изближе, мисаоно, изгледа „религиозност“ Његошева, шта он и како гледа. Више ту има идеологије „пламена“ и „светлости“ него доживљајности Бога; више великоречија и преопширног епског благолепија него суштинске верске емоционалности, више естетизма но духовности праве и искрене; најзад, више витешког кодифицираног обичаја и онога „како ваља и требује“, више плаховите херојске самодопадљивости но кротости људске пред Богом. Зато смо овде назвали његошевским (јер је он изразити даровити представник свега тога) то духовно настојање које је овладало црквом већ припреманом за тај подвиг, не више духовни, својом нужном улогом конзерватора кроз векове ропства. (Ф 2) И симбол Саве је, постепено, претрпео измене: у том духу његошевском, изгубио је он своју стварну хезихасичку садржину и претварао се у „националца“. Крстови које је он посејао по земљи дизали су се сада над гробовима палих за слободу и уздизали се руци оних који су сејали смрт, упоредо са пушком. Сава силник на коњу, у оклопу, са мачем, убилац Стреза, политички и национални вођа, мисионар државе, дипломата и династа. Говорили смо о два наша велика симбола духовна: Савином, правом Савином, и доситејевском. Прави основи народне православне културе леже у мисли Саве светитеља. Ова друга два православља, његошевско, динарско, и доситејевско, панонско рецимо, значе скретања са основне линије: њима се не напушта само права Савина црква него, у основи и у суштини, и право хришћанство православног предања. Природно је што је, следујући тим линијама које скрећу са основе, са темеља, са правог угаоног камена, и Савина симболика губила садржину животну те, губећи њу, пунила се хетеродоксним садржинама. Отуда је светосавска црква, и светосавственост, и данас још спојена, а неспојива у суштини, са линијама уског национализма и „просвећивања“ у смислу рационализма; отуда је и прва потреба данас да се црква ослободи и једне и друге хетеродоксне мисије и врати на темеље који нису на песку зидани. Јер, вратимо се доситејевској симболици, садржина Саве светитеља осиромашила је толико да, у последне време, Сава се нашао и у друштву „људи добре воље“ и, у наивним компаративностима данашњице, дошао у ред Бриана и Масарика!... На многим и многим популарним сликама светитељ Сава држи таблице на којима су исписане Змајјовинске речи „Знање је светлост, знање је моћ...“ И светитељ постаде, ето, просветитељ у широком и плитком смислу рационалистичког „просвештенија“. И „човек добре воље“. Који и какав „човек добре воље“? У песми којом анђели прослављају појаву Спаситеља нашега Господа Исуса Христа вели се: „Слава Богу на висини, а на земљи мир људима који су по Божјој вољи (који су Му по вољи, у вољи Његовој)“ (Лука II, 14). Јасно је шта значи та песма небеских мноштава: прва мисао је Бог на висинама, а за њу везана мисао да прави мир на земљи имају они који су у вољи Господа Бога. Веза те две мисли веза је нераскидна: мир на земљи, у царству земаљском, могућ је само ако људи буду у вољи Господу, ако су по вољи Божјој у животу своме земноме. Сава је био човек те „добре“ воље. Али, дођоше тумачи и ученици и пресекоше везу те две мисли, уништише благодат Господњу као извор мира у човеку, расекоше везу вишњих са земним и царство небесно оставише да отплови у незнане висине, а метежу људском и врењу доле на земљи оставише да се снађе како зна и нека осигурава мир како најбоље уме. Људи треба да имају добру вољу међусобно, јер је то тако разумно, треба да буду људи „добре воље“ да би живели неколико међусобно. Мир тај не зависи више од Милости; он има рационално да се изгради, ослањајући се на сопствени сујетни и сићушни, у основи анимални, разум, Човек а не Бог! Отуда је оно место из Луке добивало тумачење: „а на земљи мир и добра воља међу људима“, па и ово: „а на земљи мир међу људима добре воље“. Далека је та мисао била од Саве испосника, Саве светогорца, Саве човека царства небеског! Ти „људи добре воље“ остадоше, без Бога, на земљи да удешавају мир мудрошћу својом, јер презреше Премудрост оца свога и пустише да извор Благодати, па и права живота, нестане и изгуби се у висинама недокучивим. Ти „људи добре воље“ својим рачуницама о миру и својим мрављим разумским мудровањем ето покушавају осигурање мира на земљи и оснивање царства небеског на земљи – а знамо и видимо успехе њихове. Не можемо се некажњено откинути од Бога, не може се некажњено отпадати, не могу се некажњено сећи и пресецати речи и заповести Вишњега Господа! Цела историја је историја тог богоотпадништва и тог пресецања. Охоли дух човека пресекао је тако и везу између прве и друге основне заповести Његовог Завета и заборавио да је љубав према ближњем могућа само кроз ону велику љубав према Оцу небескоме, те покушао да љубав међу ближњима постави на колебљиве темеље људске себичности. Да је вера без добрих дела мртва, често се подвлачи и истиче; а заборавило се да је добро дело без вере у Господа исто тако мртва ствар. Све је Сава то знао, и држао, није пресецао, и био је поуздано човек у вољи доброј Господњој. Али „човек добре воље“, у рангу данашњих рационалиста – то био није. А оне популарне Змајјовинске речи: „Знање је светлост знање је моћ“ које држи исписане на таблицама лик Савин на многим сликама – имају такође двојако тумачење: питање је шта се само разумева под „знањем“. И ту наилазимо опет на пресецање и раскидање царстава. Сава би те речи потпуно примио, ако знање значи знање за Бога, ако светлост значи светлост која пада са вишњих, из царства небеског, ако моћ значи крепост добивену Милошћу. Али ако знање значи знање ради охолости и владања, светлост само светлост сопственог ума, моћ и способност да ближње подјармимо – онда то више није Савина мисао. Онда је то мисао охолог отпадника који све полаже у себе и који мисли да он, човек, може све. То је мисао преломљена кроз чаковско шегрче, кроз гражданске и сељачке мозгове, као очаравајућа слика нечег што, кад се стекне, чини да се задобива просперитет на земљи, могућност да се притисну ближњи, способност да се у пуној „важности“ кочопери разум човеков и ташта и охола анимална тежња његова. То панонско, грађанско, разметање и прикривени апетити сталежа који постаје и осећа себе јачим – то је лажни смисао таблица о знању као светлости и као моћи. Но то није била Савина мисао. Он јесте био просветитељ али зато што је био у животу светитељ. Просветитељство происходи из светитељства а не обрнуто. Светост живота као дисциплина наша духовна – то је право просвећење (што и сама реч наша казује). Светошћу се иде просветном животу. Ако се тај темељни захтев o човеку уклони – сва просветитељства овога света нису ништа; она су онда „безводни извори, облаци и магле које прогоне ветрови, за које се чува мрак тамни за навек“. Народ све то осећа и схвата; интелигенција ретко, слабо, појединачно. Црква је Богом одређена спона која на земљи има да мисао и заповест брани и да народ веже са интелигенцијом, данас у време тешких искушењâ. То је светосавствена мисија наше цркве, то њено посланство данас. Мир онима који положише животе са крстом и оловом и гвожђем и спомен им, и споменик; али данас је друго време. Пређимо преко заблуда „просветитеља“ и „људи добре воље“ и вратимо се Истини јединој, јер ћe нас она ослободити, Светлости јединој, јер ћемо њоме прогледати. И ту и зато потражимо Саву Светитеља и њему се вратимо. Вратамо се Њему и оцу његову и свим оним дивним ликовима који се за Христа борише у земљи нашој, да бисмо се, по речима слатког приповедача Теодосија: „Гледајући на животе њихове као на стубове оживљене који се у висину дижу и видећи колико и како иза њих изостајемо – постидели и савешћу се осудили због лености која је у нама, те да бисмо се, поучени од њих и подстакнути као оштрим убодом, подигли ма и мало врлини. Јер једва ако и многе и велике повести узбуде срце наше к исправљању живота.“ И помолимо се Сави Светитељу и мноштву Светих што су радили и делали као и он, речима Теодосија опет: „С њима се и ми сада смерно и свагда припадајући Богу помолимо и рецимо, подигавши глас, благо и смишљено, оно што треба о пречасној и свећеној и свечасној глави многоукрашеној делима врлине. О, двојице Богом изабрана, свети и дивни, богоносни и свеблажени наши оци Симеуне и Саво, како сада заједно стојите пред Тројицом и чијом сте светлошћу светло обасјани, погледајте... на нас, не заборављајте људи својих ... не сећајте се злоба... не срамите се наших нечистота којима Богу грешимо и због којих смо далеко од Њега ... омивши нас ... покајањем, присвојте нас Њему... и дајте благе дарове. Јер знамо да вас много оневесељавамо, ожалошћујући вас прљавштинама безакоња дела наших.“ НАПОМЕНА: Овде је само додирнута тема о три велика културна симбола наша: Сави, Доситеју, Његошу, и о три врсте нашег православља. У другим есејима, ова тема је разрађена у целости. (Светосавље, год. III, свеска 2, стр. 97–108) |
