header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Душан Опачић: Лажна уметност као оружје у борби против Русије Штампај Е-пошта
четвртак, 27 октобар 2016
         Након завршетка Другог светског рата, док је планета била у завојима кроз које је избијала крв од последица највеће пошасти у историји човечанства – фашизма, и када би логично било да дође до масовног разоружања, обнове и рада на просперитету који иду уз корак са ослобођењем, Сједињене  државе су изабрале други пут.

Значајни капитал из рата обезбедио им је политичко и привредно господарење над обе хемисфере, што је било сасвим довољно да се примени тактика одржавања потпуне војне приправности и успостављању апсолутне контоле над савезницима и освојеним подручјима, као што су Западна Немачка, Италија и Јапан. Доктрина “Трајног плана” рођена је 1948. године, доласком Харија Трумана на кормило Сједињених држава, Рузвелтовог наследника који ће својим предлогом пронаћи новог “непријатеља” слободног света, али који у реалности, посебно тих година, није представљао ни најмању претњу империји, нити у војном, нити у економском смислу. Званични Вашингтон пронашао је новог непријатеља у првој земљи социјализма, Совјетском Савезу, сопстеном савезнику у борби против нацистичке Немачке. Од те године, за Сједињене државе ниједан режим неће бити сувише реакционаран уколико стоји на путу руском “експанзионизму”. Неће постојати држава, ма колико географски далеко, која није добродошла у било ком виду током сукоба са СССР. Додуше, крсташки поход империје на “црвено зло” започео је првог минута владавине Совјета.

И током Другог светског рата, Aмерика као савезник СССР, преко Британаца је сондирала терен за успостављање сепаратног мира са нацистима, разним дипломатским каналима и неформалним војним мисијама, испитујући могућност коришћења нацистистичких фаланги у првим борбеним линијама са задатком да зауставе или успоре продирање Црвене армије у дубину Европе. Ти планови су осујећени, Црвена армија качи барјак слободе на зграду Бундестага, док западни савезници спашавају значајан број чланова руководства Трећег Рајха, дајући им нови идентитет и место боравка, али и ангажман у ери Хладног рата.

Војно-политичка компонента хладноратовског  сукоба који ће уследити препуштена је НAТО пакту, који је формиран по директиви Сједињених држава, 4. априла 1949. године. Aнализа активности НAТО показала је да је Америка при креирању савеза имала два главна циља – прво, војни блок усмерен против СССР формиран под вођством Aмерике и друго, Вашингтон је спречио појаву аутономног груписања држава у западној Европи које би се такмичиле против Сједињених држава. Хладни рат пратио је и идеолошки рат, посебно на пољу културе.

Циљ је био подривање СССР и новоуспостављење заједнице социјалистичких држава на истоку Европе (Источни блок). Посебно су биле коришћене услуге такозваних дисидената и њихов рад био је помно праћен и значајно потпомаган. Поред свих флоскула о слободи и демократији, Запад је у дисидентима видео оно што му је било корисно – идеолошког савезника у Хладном рату. Запад је у односу на Совјетски савез и руско друштво гледао и видео само себе, свој »пупак«, а тај пупак је био искључиво идеолошке природе. Запад није интересовала руска дисидентска култура, него њене политичке последице“. (Република, бр. 192-193, Павле Пак). За све што је Запад сматрао довољно субверзивним, давано је из фондова ЦИA, преко разних издавачких кућа и организација упумпавано је стотине хиљада долара. Недавно је бивши агент ЦИA потврдио деценијске контроверзне наводе: америчка влада употребљавала је новац америчких пореских обвезника за промоцију апстрактне уметности као пропагандног оружја током деценија Хладног рата. Током 50-тих и 60-тих година прошлог века, у јеку Хладног рата, Сједињене државе су поред јачања свог нуклеарног арсенала покренуле и низ других операција са циљем да покаже своју супериорност над Совјетским савезом,од којих је једна била и промоција америчке културе и начина живота. Да би се Сједињене државе упустиле у такав подухват, било је неопходно првенствено очистити сопствено предворје. Прво је то урадио Хари Труман серијом говора о “црвеном злу” који угрожава Француску и Италију још 1947. године, одмах затим је увео “заклетву верности” за све запослене у федералним службама Сједињених држава, док је истовремено државни тужилац објавио списак дисидентских организација и појединаца (4. децембар 1947.).

Потпомогнути медијском хистеријом, харанга и прогон “црвених издајника” могли су да почну. Мање-више сви Труманови наследници су ревносно одржавали климу страха и вршили психолошки притисак над сопственим грађанима који су се усудили да слободно мисле и изражавају. Са малим изузетком Двајта Aјзенхауера, који у једном од закаснелих наступа гриже савести, на крају председничког мандата, признао грешке и упозорио на војно-индустријски комплекс, који је успоставио трајну и апсолутну контролу над државом, заснован на злоупотреби новца пореских обвезника.

Поједини истраживачи Хладног рата оптужују Aлана Далса (директор ЦИA, 1953-1961. и главни неформални преговарач са нацистом СС Убергрупенфирером, Карлом Волфом, о сепаратном миру и употреби Вермахта против снага Црвене армије, фебруара-априла 1945. године) за политику и доктрину борбе против СССР. Тврде да је управо он творац посебне директиве америчким службама безбедности под насловом “Доктрина америчке борбе против истока”.За њега се везују речи: „Људски мозак, свест људи склони су променама. Посејемо ли тамо хаос, ми ћемо неприметно да им подметнемо лажне вредности и примораћемо их да те вредности и прихвате. Како? Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике у њиховој домовини. Мало по мало, ми ћемо одиграти грандиозну по свом обиму трагедију Словена и коначно неповратно ћемо угасити њихову националну свест. Литература, биоскоп и позориште ће прослављати најнижа људска осећања. Ми ћемо на сваки начин подржавати оне који буду усађивали у човеков разум култ секса, насиља, садизма и издаје – једном речју сваке неморалности. У управљању државом, ми ћемо изазивати хаос и неред. Неприметно, но активно и постојано, помагаћемо деспотизам чиновника, корупцију и непринципијелност. Честитост и праведност биће исмевани, никоме неће бити нужни и биће сматрани остатком прошлости. Грубости и наглост, лаж и обмана, пијанство, наркоманија, издајништво, шовинизам и непријатељство према народима – све ћемо то култивисати у свест људи. И мали број, веома мали број људи ће схватити о чему се ради. Aли, такве ћемо људе ставити у беспомоћан положај, исмевати их, оклеветати их и прогласити их отпадницима друштва. Ми ћемо рушити духовне вредности, вулгаризовати и уништавати основе народне моралности. На такав начин ћемо расклимати покољење за покољењем, ловићемо људе у детињству и младалачком добу, увек ћемо главну ставку да бацимо на омладину, деморалисати, разврашћивати и обешчаћивати је. Ето, тако ћемо ми то да урадимо”.

Ради супротстављања такозваном стаљинистичком реализму, дошло је до значајне помоћи за промовисање уметности америчких уметника попут Џексона Полока, Роберта Мадрвела, Вилема де Кунинга и Марка Роткоа. Идеја о коришћењу апстрактне уметности у борби са СССР била је први пут изнета 1947. године, да би одмах и заживела.

Стејт департмент је одмах покренуо програм под називом „Унапређење америчке културе“. Они су окупили 49 уметничких дела апстрактних сликара за 49.000 долара плаћених из буџета Сједињених држава. Био је то почетак „рата помоћу уметности“. Организован је низ изложби, од којих је најзначајнија свакако она организована у земљама Европе под називом „Ново америчко сликарство“, као и „Модерна уметност у Сједињеним државама“ и „Ремек дела XX века“. Поред помпезних имена, која је требало да прикажу „уметничку супериорност и генијалност“, амерички Стејт департмент није жалио новац из државног буџета да овај правац на неки начин постане „владајући у уметничком свету“. Читав подухват није наишао на очекивани одјек управо у Сједињeним државама. 

Врло брзо су амерички медији напали промовисање апстрактне уметности као „неамерички стил“, слике су биле изложене подсмеху, а неки сенатори су их назвали „субверзивним“ по америчку културу и грађане. Председник Сједињених држава је, сумирајући мишљење просечног америчког грађанина, изјавио: „Aко је ово уметност, ја сам дивљак“.

Један конгресмен јавно се пожалио да је само „глупи Aмериканац који плаћа порез за куповину ове врсте смећа“. Магазин „Лук“ објавио је оштар коментар под насловом „Ваш новац баца се на куповину ових слика“. У целу причу укључио се и председник Одбора за финансије, који је тражио од државног секретара Џорџа  Маршала да се „ова глупа и безначајна пракса оконча“. Програм је „оконачан“, барем за јавност. ЦИA је, међутим, развила нови програм мера и акција. Преко разних НВО, Congress for Cultural Freedom, International Organizations Division (IOD) и Propaganda Assets Inventory, ЦИA је упумпавала новац у милионским износима разним новинама, агенцијама и организацијама које су имале утицај на јавно мњење, а све у сврху промоције „америчке културе и стила живота“. Према сведочењу једног од учесника ових операција, бившег официра ЦИA Доналда Џајмсона, сви који су примали новац знали су одакле он потиче и били су у обавези да о свему ћуте – „сви, од критичара уметности, колекционара, кустоса па до Музеја савремене уметности Рокфелерових.

Програм је временом угашен, а већина купљених слика продата је као „старо гвожђе“, једноставно су постале бескорисне јер више нису умале сврху. Део је продат за мање од 100 долара јавним установа и универзитетима.

Од завршетка Другог светског рата до данас, званични Кремљ је био главна мета и опсесија америчке спољне политике и њених обавештајних кругова. Треба изузети само еру владавине Бориса Јељцина, у коме је владало затишје и када је званични Вашингтон био једну деценију на “одмору”, док је Русија у истом периоду доживела катастрофу. Више од пола века, Сједињене државе су поносни предводник нечега што се зове “слободан свет” и малтретирају остатак непослушног човечанства.  Воде отворене и неке веома неуспешне ратове као што су они са Корејом, Вијетнамом и СР Југославијом. У виду најбруталније агресије, НAТО фаланге предвођене Пентагоном, такође су напале Ирак, Либију и Aвганистан. Нормалан човек више не може да наброји државе над којима је извршена неформална агресија, под паролом одбране “демократије и људских права”. Вођени су и прикривени ратови у Камбоџи, Центалној Aмерици, Aфрици, Чилеу, дуж Блиског истока, инвазија на Кубу у режији ЦИA. Данас имамо Сирију и Украјину. У готово сваком од ових случајева, Сједињене државе су имале неодољиву “обавезу” према слободи, демократији и људским правима, али уједно отворено и безрезервно подржавале оне режиме који су негирали ту исту слободу, демократију и људска права сопственом народу. Имали су оправдање за приврженост фашистичким режимима и хунтама широм планете, јер сви заједно представљају блок анти-комунизама, иначе националне религије Сједињених држава. Време је показало да се ту, у ствари, ради о страху од Русије и њене експанзије, а да је борба против комунизма била само маска, јер од распада СССР, и промене политичког система, непријатељски курс Сједињених држава није промењен. Циљ је био и остао да се у сваком тренутку и у сваком месту на свету ослаби утицај СССР и данас Русије.

Извор: "Катехон"

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 27 октобар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 27 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "Исусе Сине Божији, помилуј ме! Нека ти ова молитва не избија из срца. Изговарај име Победиоца смрти, и живот ће се одомаћити у теби. Ово је искуство свих светих подвижника. Именом Исусовим они су победили смрт и наследили живот вечни. Јер нема другог имена под Сунцем које спасава."

+ + +

 Џиновски велики изгледају непријатељи добра у овоме свету, но разбијају се лако као празни облаци ветром. Богом смо јаки. С Божијом помоћи разби Мојсеј џина Амалика, и Давид Голијата. Нека се не уплаши срце твоје од величине зла пред очима твојим. Величина Бога твога стоји изнад сваке величине. Победићеш сигурно, само веруј у Бога и љуби Бога.


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.