header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Још један одговор г. Милошу Симићу Штампај Е-пошта
понедељак, 31 октобар 2016

 ЗАШТО ОДГОВАРАМ?

Оно што ме је у србској црквеној средини највише погађало, и што је недостојно истинског православног хришћанског става, јесте „запушавање уста“ људима који другачије мисле, и недозвољавање да своје мишљење искажу. Бедно климоглавство, кукавичлук, гутање сопствених речи пред онима који имају моћ – такође. Зато, и само зато, решио сам да објавим писмо г. Милоша Симића, који се после текста на „Борби за веру“, где сам изнео нашу преписку и сумњу у његов идентитет, опет јавио. Нећу да човеку запушавам уста, нећу да прећутим његове тезе, нећу да се понашам онако како не волим да видим да се код нас ради.

ПИСМО МИЛОША СИМИЋА      

Ево, дакле, његовог писма:

 „Господине Димитријевићу, брате у Христу и опет понављам брате у Христу,

Надам се да нисте себе потапшали по рамену гледајући се у огледало? Реч изазивач тј „изазивач“ коју сте ставили под наводнике говори више ствари. Да нисте сигурни да сам изазивач у смислу провокатор а будите сигурни да нисам (Господ ми је сведок) или може пак да значи да мислите да  вам нисам достојан изазивач. Просто се види „из авиона“ колико је очигледно на основу мојих питања и одговора да нисам изазивач и да говорим у своје име (но, параноја је нерационална како год) а ако је друго наведено у питању онда морате мало да сагледате своју гордост (нисам казао да сте горди).  У многим стварима са вама не могу да се мерим, нити имам намеру да се с вама надмудрујем и препуцавам, нити сам имао, нити ћу. Дубоко ценим ваше родољубље и рад на неким питањима. 

 Што се тиче мог идентитета, намерно вам шаљем одговор са алтернативног мејла који носи моје име и презиме а преко кога ме можете наћи и на скајпу /…/. У случају да желите и ово писмо да објавите на вашем сајту, наравно, поведите рачуна да не објављујете и моју скајп адресу. А и путем претходног мејла сте ме могли наћи на ФБ.

 Што се тиче иконостаса, ја се тиме нисам бавио, тим питањем а лично мислим да је оно само незавршен иконостас, нарочито што се јасно види да су радови у храму још увек у току. Као што сам навео у првом мејлу, стојим иза свог мишљења да у СПЦ не тече мед и млеко, због чега нисам ни мало срећан. Међутим,  овде је  питање о Литургији.

 Видео снимак који сам вам послао није мој, него сам вам само проследио кратак снимак излагања оца Рафаила Бољевића, игумана манастира Подмаине о „старом“ и „новом“ служењу.

Отац Рафаило је вероватно више Исусових молитви поновио у свом животу него што сте ви речи исписали и страница прочитали а како је говрио премудри свети Владика Николај упоређујући мисли о циљу хришћанског живота једног немачког мислиоца и светог Серафима Саровског, да већи ауторитет по духовним питањима има онај ко се на камену и на коленима молио хиљаду дана и хиљаду ноћи него онај ко је мрчио хартију исто толико времена (ово је парафраза). Тако да вам саветујем да ипак погледате тај видео.

 Што се тиче мог просветљења које помињете, ја „просветљење“ нисам добио вашим књигама, него као што сам и поменуо у међувремену док ми на писмо са питањима нисте одговорили а ставови Монахиње Стефаниде и студента технологије су ме још више учврстили у мом убеђењу за које сам и пре тога сматрао да је исправно. Тако да су ме те почетне речи ваше књиге, чији аутор нисте ви, укрепиле у ставу. Долиле су ми ту кап која је испунила чашу мог убеђења да је обновљенска Литургија исправна.        И као што сам већ казао, толико књига  написасте па и даље нисте сигурни о „новој“ литургији. И добро је што још увек нисте сигурни, има наде. 

Треба гледати и карактер, црте личности носиоца неког става, карактер и морал. Ваше моралне квалитете не поричем, морални сте свакако. Међутим, црте личности које се виде у вама нису гаранција исправног става по неким питањима, конкретно овог којим се бавимо. Што ме још више уверава да сам на правом путу док ми је жао што ви помало застрањујете.

 И да вам испишем још неке информације за случај да их нисте знали а ако ми не верујете ви их проверите.

 Молитве су се у ранијим вековима читале наглас, то се посебно види у литургији св Василија Великог, дугачке су и набраја се сав Стари завет, а то има за циљ да се поучи народ који слуша.      

Даље, песма ЈЕДИНОРОДНИЈ СИНЕ И СЛОВЕ БОЖИЈ БЕСМЕРТЕН СИЈ... је додата у шестом веку од цара Јустинијана!

 Онда у литургији св Василија Великог није била она чувена песма О ТЕБЈЕ РАДУЈЕЦА БЛАГОДАТНАЈА КАЖДАЈА ТВАР која је предивна, она је додата у седмом или осмом веку!

 Онда ДОСТОЈНО ЈЕСТ  је додато негде мислим у четрнаестом веку!

 Вероватно је и у то време било духовно нездравих који су сматрали да ту не сме ништа да се мења.

 Што се тиче честог причешћивања Хришћана у првим вековима као оправдање те праксе неки данас користе аргумент да су били у свакодневној опасности за живот. То је тачно.

Међутим, како каже свети Владка Николај „не бој се оних који убијају тело него оних који душу могу погубити“. Данас је сатанина жетва душа већа него икад, искушења су већа него икад тако да се у духовном смислу налазимо у већој опасности него поменути Хришћани из првих векова.

 Према томе, што чешће причешћу али достојно!

   Надам се да ћете бити фер па ћете и ово моје писмо објавити на сајту и ако објавите пошаљите ми линк поста на овај мејл!

 

С поштовањем, Милош Симић“

   ОДГОВОР ВЛАДИМИРА ДИМИТРИЈЕВИЋА

   Ето, пошто је човек заиста Милош Симић, одговарам му, и тиме закључујем полемику. Јер, очито је да је та полемика узалудна, пошто свако држи свој став.

 1. Заиста сам мислио да је реч о анонимном „изазивачу“, јер сам, авај, имао много личног искуства критиковања мог рада путем „критике“ будаком, где су они који су полемисали са мном измишљали моје ставове, и сликали ме као „хулитеља на Духа Светога“ (о томе више у књизи „Реч на реч“, у којој је објављена моја полемика са епископом Атанасијем Јевтићем.) Жао ми је што је г. Симић доживео овакав мој поглед на своје јављање, али – „кога су змије уједале…“ Због својих ставова, који су увек били изнети учтиво, на основу озбиљног истраживања и литературе, остао сам без места вероучитеља при храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку ( где сам предавао веронауку од 1994. до 2008. године ), забрањена су ми предавања скоро на читавој територији СПЦ, недоступан ми је за објављивање било који лист или часопис СПЦ, а о  мени се шире гласине као о непријатељу Цркве и црквеног мира и јединства, мада сви знају да се залажем управо за супротно – мир и јединство СПЦ у Истини Која је Христос, и мада сви знају да се трудим да идем путем Светог Јустина Ћелијског – борећи се против екуменизма и модернизма, али у оквиру СПЦ.

2. На жалост, млади г. Симић не схвата да је уклањање иконостаса међу модернистима у СПЦ један од кључних „послова“ по протестантском обрасцу: клир и лаици треба да гледају једни друге, као код паписта, чији жупници служе мису лицем окренути народу, место да и једни и други приносе молитву Богу окренути Истоку. О питању иконостаса написао сам целу књигу, која се зове „Дођи и види“, али је г. Симић неће читати, јер га је страх да се суочи са другачијим мишљењем; такав страх обузима и јеховисте, којима, кад уђу у секту, кажу да не читају књиге које критикују секташко учење, и то им је заповест које морају да се држе. Намерно сам овако суров према г. Симићу, јер сам запањен чињеницом да он НЕЋЕ ДА ЧИТА ДРУГАЧИЈЕ МИШЉЕЊЕ. Па какав је то начин? Понављам: читао сам СВЕ доступне ми књиге модерниста и екумениста, па тек онда писао о њиховим ставовима. То је једино коректно, једино поштено.                     

3. Ко се и како моли и на основу своје молитве изводи закључке, тешко је питање, које треба оставити Ономе Који зна срца. Ипак, постоје свеци који су јасно рекли како се служи Литургија, почев од Светог Германа Цариградског, преко Светог Симеона Солунског и Николе Кавасиле, до Светих Јована Кронштатског, владике Николаја, оца Јустина. Екуменисти и модернисти немају ниједног Богом прослављеног свеца, што је још један доказ да њихове тезе нису тачне. Модернизам, који је водио стварању „обновљенске Литургије“, није ништа друго до рушење Светог Предања.

ОТАЦ НИКОДИМ О ЛИТУРГИЈСКОЈ РЕФОРМИ

   Ево шта о томе каже отац Никодим (Богосављевић) у својој књизи о литургијској реформи: „Поновићемо, на почетку завршних разматрања, да је литургијска обнова једна од три најзначајнијих појава у Православној Цркви у 20. веку, и да заједно са екуменистичким покретом још чини битан чинилац у њеном животу. Покушали смо да на основу разматрања о њеном имену, пореклу, историјском развоју, богословљу њених носилаца и анализи освновних њених богословских идеја и захтева, донесемо суд о њеном карактеру, духу, православности.

   У вези анализе имена и порекла литургијске обнове наводили смо мишљења западних и православних богослова, присталица и оних који су против ње. О. А. Шмеман не коментарише назив обнова, већ износи своје мишљење против исхитрених мера, да би реформе, које су по њему неопходне, биле добро припремљене. Против коришћења израза реформа, због његове повезаности са протестантском реформацијом, су П. Василијадис и о. В. Вукашиновић. Први је за израз препород (ренесанса), иако не негира библијску основаност назива обнова и реформа, и њега схвата „у смислу обнове целокупног литургијског присуства Православља, истицања суштинских елемената који одређују веродостојан дух библијског и светоотачког предања; у смислу реформи које ће очистити литургијску праксу од свих страних утицаја, и које ће евхаристијском сабрању вратити његову праву димензију, односно које ће га учинити оним што заправо јесте – „црквом“. Еп. Атанасије и еп. Иринеј схватају израз литургијска обнова не у смислу обнове или реформе Литургије, већ за „обнову нашег живљења и битовања - хришћанског, православног, јеванђелског, литургијског“, за „препород нашег литургијског доживљаја и искуства“, за „литургијски препород нас самих, наше обнављање ума, срца и свега бића“.

Видели смо да о. Т. Зиси, сматрајући историју Предања за постепен и непрекидни ток, искључује искуство или сам појам обнова код Светих Отаца, који су Предање током векова градили, супростављајући, при том, њихов ерминевтичко-тајноводствени обнављајућем, осавремењавајућем методу литургијске обнове. Свети Оци, по њему, „не обнављају, нити сабирају, нити одузимају, нити мењају; не проблематизују, као што раде савремени литурголози, који су стални, а који променљиви елементи богослужења. Све их сагледавају као постојане и непроменљиве и покушавају да их протумаче. Ово је током векова однос цркве према богослужењу, ерминевтички, тајноводствени а не обновљенски и осавремењавајући“.

О. Рафаил (Карелин) изједначава израз обнова са изразом модернизам, и сматра да оба подразумевају еволуцију Цркве и њеног богослужења, где се старо одбацује и ствара ново. Коришћењем научног метода доводи се у сумњу апсолутност Откривења: „Религија има чудно сродство и аналогију са научним хипотезама, које се по мери накупљања знања, усавршавају и мењају, т.ј. истина за модернисте, постаје релативни-релативистички концепт“.

   Свето Писмо и Предање знају за изразе обнова и духовно пролеће: „обновљење живота“ (Рим. 6, 4; 2 Кор. 5, 17), „празник обновљења“ (Јн. 10, 22), „процветало рано пролеће благодати Божијих” (Синодик Православља). Осим за непрекидну личну обнову сваког хришћанина, горње изразе Црква повезује са великим духовним обновама, које су се дешавале после великих духовних победа православне вере, као у време после Седмог Васељенског Сабора и победе иконопоштовања, и победе исихазма над западном схоластиком у време Св. Григорија Паламе. Овакав карактер и смисао ми можемо приписати православној литургијској обнови током 20. века, само делимично, не у потпуности. Наиме, несумњиви значај богослова литургијске обнове, пре свих о. Н. Афанасјева и о. А. Шмемана, али и оних који њој нису припадали, као о. Г. Флоровског, Св. Јована Шангајског, Св. Николаја Србског, Св. Јустина Ћелијског, о. Д. Станилојеа, о. Ј. Романидиса, и потом о. Василија (Гондикакиса), митр. Амфилохија, еп. Атанасија и еп. Иринеја, који су заиста вратили Литургију на место које њој по онтологији и ипостаси Цркве припада – у њено средиште, у епицентар. И да се стало на томе, ми данас не бисмо писали ове редове, из простог ралога што литургијске обнове не би било. Онда бисмо, исто тако, прихватили тумачење израза обнове од стране еп. Атанасија и еп. Иринеј. Међутим, под утицајем западног, неправославног литургијског покрета, у шта смо се, на основу мишљења западних и источних богослова, уверили у другом делу прве главе, створена је и православна литургијска обнова која се, дакле, није задржала на васпоствљању, обнови места и улоге Свете Литургије, већ је почела да је мења, најпре заговарањем, а потом и увођењем гласног читања евхаристијских молитава, смањивањем иконостаса, држањем отворених двери и смакнуте завесе, тражењем увођења савременог језика и много тога другог. И у том делу она је почела да изразима обнови, препород и реформа даје њихова изворна, западна, хуманистичка значења, на начин који објашњава о. Рафаил (Карелин). И на основу тога смо донели следећи закључак: „Сматрамо да сва три наведена израза – обнова, препород и реформа–, коришћена од стране богослова православне литургијске обнове, означавају једну исту појаву, само у различитим етапама: 1. најпре се започиње од обнове, од жеље да се постојеће незадовољавајуће стање васпостави бољим, најчешће оним које је већ постојало у некој од етапи развоја те појаве; обнова почиње теоријским истраживањима са циљем прављења теоријске основе, утемељења и, коначно, програма циљева и задатака; 2. обнова, потом, прераста у препород: оно што је теорија у фази обнове одредила као полазиште и циљ, сада се претаче у праксу: штампају се књиге, држе предавања и организују симпосиони, школују и припремају следбеници и настављачи, теорија литургијске обнове улази у програме високих и средњих богословских школа, и од стране појединаца, епископа и свештеника, примењује у богослужењу; 3. коначно, ако се пређе критична маса, тј., ако се задобије већина у оквиру органа које управља Црквом, онда се законски спроводе реформе“.

Поред навођених мишљења западних и православних богослова о пореклу литургијске обнове у Православној Цркви, на њено западно извориште указују две међусобно независне почетне фазе литургијске обнове у Русији и Грчкој, почетком 20. века. Први је плод западног ропства, које је преко римокатоличке мистике и протестантског пиетизма извршило на религиозну философију В. Соловјева, Н. Берђајева, о. П. Флоренског и о. С. Булгакова, а други секуларизоване грчке државе, која је од времена А. Кораиса, под утицајем и протестантских и римокатоличких идеја, изродила религиозна братства (Зои, Сотир), као зачетнике промене и обнове Св. Литургије.

Показали смо, даље, да је Париски институт постао настављач либералних идеја, пресечених на Помесном Сабору Руске Цркве 1917-18. године, односно, ван Цркве настављених од стране обновљенаца. Навели смо примере професора Института, о. С. Булгакова и А. Карташева, а могле смо и осталих предавача, које су били догматски минималисти, латинофили и латинофрони, а први и настављач јеретичких учења о Софији, зачетих од В. Соловјева и о. П. Флоренског. Њихови следбеници су били корифеји литургијске обнове, о. Н. Афанасјев и о. А. Шмеман. Закључили смо, уз помоћ мишљења о. Д. Станилојеа и о. В. Ципина, да је тзв. евхаристијска еклисологија о. Афанасјева, са његовим разумевањем искварености Предања Цркве и неопходним повратком на праксу и етос ране Цркве, затим, тумачењем царског свештенства, тј. поимањем свештенства лаика, разликовањем црквених од харизматских служби, негативне улоге права у Цркви, погрешно тумачење Свете тајне Исповести и канонским и догматским минимализмом, неправославна, а самим тим и његови литугијски захтеви у вези обнове литургијског живота невалидни. Исто то смо утврдили и за богословље, са готово истим тезама, о. А. Шмемана, овог пута уз помоћ критике о. М. Помазанског, о. Серафима (Роуза), м. Васе (Ларин) и о. Рафаила (Карелина). Посебном виду самоосуђивања његовог духовног и богословског лика послужиле су његове исповести у Дневнику. Зато смо тада донели два закључка: „треба још рећи о разлици богословља о. С. Булгакова и о. Н. Афанасјева на једној и о. А. Шмемана на другој страни; богословље првих је по духу латинско, а другога протестанско; првих је одлика сентиментализам, романтизам, а другог хладни рационализам. И то је, према духовним законитостима, разумљиво: тамо где су стали оци, продужили су синови“; и: „Заиста, ако је литургијско богословље о. А. Шмемана сумњиво у односу на његову истинитост, тј. православност, може ли се шта боље рећи о литургијској обнови која се утемељила и назидала на тако 'сумњивим темељима'“?

Потом смо се, након кратког осврта литургијско-обновљенских остварења братства Зои, упознали за богословљем П. Василијадиса. У односу на своје учитеље, о. Н. Афанасјева и о. А. Шмемана, он не развија њихову богословску мисао, већ њихове тезе ставља и примењује у савремени екуменистички оквир. Његово погрешно, афанасијевско-шмемановско тумачење царског свештенства лаика и антиисихазам критикују митр. Јеротеј (Влахос) и о. Т. Зисис, први непосредно, други посредно. Због важности наводимо два кључна закључка митр. Јеротеја: „Пренаглашавање Тајни – Крштења, Миропомазања и Св. Причешћа – без аскетског живота, израженог исихастичко-умним предањем и разноврсним искуствима славе Божије, јесте један формалистички живот који не спашава. Наше учествовање у Тајнама Цркве без неопходних припрема, како је утврђено читавим Предањем Цркве, бива 'на суд и осуду'“; и: „И након свега реченог питамо се како је могуће да православни богослови подривају читаво умно-исихастичко предање и да говоре о 'мистичном и магијском схватању хришћанске тајне', које се чини под тежином одговорности једног 'литургијског препорода'? Далеко од мене једно такво гледиште, које сматрам последњом саблазни. Непоколебиво верујем да веза између тајинског и исихастичког живота нема никакве везе са папистичким 'сакраменталним поимањем тајни', нити са 'на известан начин магијским схватањем хришћанских Тајни' и са протестантским 'одбацивањем Тајни'“. На основу наведеног и ми смо донели следећи закључак: „Нажалост, можемо рећи да богословље П. Василијадиса није светоотачки и православно, већ је оно по духу и изразу протестантско. Оно што смо рекли за о. А. Шменана – да је наставио где су стали његови претходници, о. С. Булгаков и о. Н. Афанасјев – можемо рећи и за П. Василијадиса – да је наставио тамо где су његови претходници, о. Н. Афанасјев, о. А. Шмеман и митр. Јован Пергамски, стали“. И у наставку смо навели закључак о. Т. Зисија о протестанском пореклу литургијске обнове у Грчкој: „Готово сви захтеви савременог литургијског препорода у Грчкој, као и они о којима су донете одлуке на 2. Ватиканском концилу, долазе као утицај протестантизма. Одбацивање манастирског типика и прихватање асматског, скраћивање времена служби, које се сматрају дугачким и замарајућим, састављање нових служби, превод литургијских текстова, тако да постану разумљива, прихватање коришћења молитвеника од хришћана током Св. Литургије, веће учествовање лаика у богослужењу, пошто су, тобоже, саслужитељи према теорији о царском свештенству, заједничко певање свих, коришћење музичких инструмената у црквама, четворогласно извођење црквених песама, измена времена служења светих служби, изговарање молитви Св. Литургије од свештеника не тајно, већ гласно, и много другог“.

На основу анализе рукописне грађе и светоотачких и дела савремених богослова, које је објавио вл. Атанасије (Јевтић), успели смо, сматрамо, да докажемо да су током читавог средњег века, почевши од 8. века, па све до савременог доба, евхаристијске молитве од стране свештеника читане тихо-тајно. Такође смо покушали, надамо се успешно, да докажемо да „русификација“ нашег средњовековног богослужења током 18-19. века није била тако велика, и да се њој не може приписати увођење тајног читања молитава и ретког причешћивања, а може, условно, задржавање и говорење Молитве Трећег Часа. Самим тим смо показали да су они, који упорно = „папагајски“ понављају да служе као што је служио Св. Сава, у праву када тако говоре. /…/

На крају смо на примеру Ман. Нови Скит видели не само литургијску обнову већ и лутиргијску реформу на делу. Њиховим реформама је обухваћено: 1. превођење, исправљање преобликовање и писање нових богослужбених текстова и књига, и њихово објављивање; 2. преобликовање свих дневних служби и Светих Литургија и 3. преуређивање храма, иконостаса и олтара. „На примеру Манастира Нови Скит видемо сажете све фазе развоја литругијских реформи на једном месту и у једном, релативно, кратком временском периоду: они су као католици (православног богослужења) ушли у Православну Цркву да би извршили протестантске реформе. А пошто овоме претходи теоријски рад римокатоличких и православних литургијских богослова, можемо рећи да се у Манастиру Нови Скит затворио дуготрајни литургијско-обновитељско-реформски круг: литургијска обнова започета од римокатоличког литургијског покрета завршена је од стране бивших (?) римокатолика у православном (?) манастиру реформаторским (протестантским) реформама“.

У другој глави смо детаљније разматрали седам основних идеја, захтева литургијске обнове: 1. идеја о искварености савременог богослужења; 2. богослужење ране Цркве као узор за обнову; 3. питање иконостаса са свим варијантама – стално држање отворених двери, постављање ниског иконостоса са и без двери, потпуно уклањање; 4. гласно читање свих литургијских и молитава осталих богослужења; 5. укидање Молитве Трећег Часа; 6. увођење савремених за језике богослужења; 7. чешће причешивање верних.

Навођењем мишљења савремених богослова, о. Г. Флоровског, о. М. Помазанског, архим. Василија (Гондикакиса), о. Т. Зисија, митр. Димитрија (Псаријаноса), митр. Јеротеја (Влахоса) и архим. Рафаела (Карелина), показали смо да су тезе о. Н. Афанасјева, о. А. Шмемана, П. Василијадиса, о. Г. Кочеткова и братства Ман. Нови Скит, о искварености богослужења и неопходности повратка пракси ране Цркве – протестанстке. Утврдили смо још да је ово последица погрешног метода тумачења Предања: укидање историјске, и прихватање само есхатолошке димензије Цркве и њеног Предања: „Анти-антиномично истрајавање на есхатолошком усмерењу и духу Цркве, неминовно доводи до искључивања и пренебегавања њене историчности, њеног пребивања у историји, њеног хода, раста и преображавања и прилагођавања у историји. Такво једнострано осиромашење Цркве, исто тако, неизоставно доводи до погрешног тумачења Предања, управо зато што је оно Ризница вечног, насталог и објављеног у времену, у историји, и без рачуњања те његове димензије, оно остаје дух који лебди у ваздуху, без своје плоти“. При том, истрајавајући на есхатолошком, заборављају мученички етос ране Цркве. Погрешно схватање прошлости, и њена некритичка примена у садашњасти, рађа утопистичку будућност: „Погрешним схватањем и недоживљавањем свесадашњости и свевремености и надвремености и свеобухватности Предања, рађа се утопистички повратак, бег у 'изгубљени рај', да би се помоћу његове, сада већ обезоблагодаћене и безживотне форме, сазидала коначна хилијастичко-есхтолошка утопија“. Поредећи епоху Св. Григорија Паламе са нашом, дошли смо до закључка да их повезује процват хуманизма унутар Православља, који почива на хуманистичком философском наслеђу антике и богословском наслеђу Запада, што је, суштински, исто, антимонаштво и антиисихазам. У овоме су нам помогла мишљења митр. Јеротије (Влахоса) и о. Т. Зисија. Овај други за неоварлаамизам осуђује савремене православне хуманисте за уздање у људкси ум, неочишћен од страсти и одбацивање телесних трудова, и закључује: „Са друге стране, остале предложене измене, као: превођење литургијских текстова, читање молитава преко микрофона, уклањање или снижавање иконостаса, коришћење од стране верних малих литургијских молитвеника, и многе друге, усвајају рационалистички поглед варлаамита, по коме нам је неопходно да схватимо оно што се говори и служи, јер за друго немамо потребе. На тај начин, након уклањања подвижништва уклања се и духовна димензија православне духовности. Међутим, Бог се не постиже, већ се опитује. Он делује не на мудре и образоване већ на чисте и смирене срцем, које Он просвећује чак и онда када они сами то не схватају. У Цркву долазимо не да би схватили, већ да би се нашли близу Бога, да би принели садашње Ангелима, који записују живе у садашњости, и да би примили свету благодат од свештеника. То се достиже, и оно не зависи од степена схватања тога што се догађа у храму, већ од степена духовне зрелости и савршенства, од нечије расположености да опитује Бога, да живи поред Бога и у Божанском“. Овоме смо додали и вараамистичко неразликовање нестворених Божанских и тварних, људских енергија, кроз неразликовање духовног од душевног живота,  као и проглашење Божанских за створене, тварне: наиме, „тврдећи да се Предање и, нарочито, богослужбено предање, кваре и мењају, они варлаамовски сведоче да је благодат која непрекидно обитава у Цркви тварна, односно, да се као и таворска Светлост, по тумачењу латина, као чулна, појављује и нестаје, допуштајући да људска воља и слабости надвладају Божију свемоћ и савршенство“./…/

У одбрану против захтева за склањање или смањивање иконостаса и гласног читања, наводили смо мистагошко богословље Светих и савремених отаца. На основу речи Св. Дионисија Ареопагита, Св. Василија Великог, Св. Максима Исповедника, Св. Германа Цариградског, Св. Симеона Солунског, и о. Д. Станилојеа, јрм. Григорија Светогорца, Л. Успенског,  архим. Рафаела (Карелина), покушали смо да теоријом хијерахије чинова, простора и знања, одбранимо наслеђе Цркве од 8. века па наовамо. Осим тога, кључ за задржавање иконостаса и тајног читања јесте разумевање разлога због којих су они уведени: то је повлачење ранохришћанске благодати, којом је Црква претворила паганско Римско у православно Ромејско Царство, и која је потом, промисаоно, повучена. У раној Цркви су сви, због велике мученичко-есхатолошке благодати, - а њих није било много – били достојни да виде и чују. Након тога је, као некада нашим прародитељима у Едему, уведена заповест да се не види и не чује, да би се, будући несмирени, смирили. Носиоци литургијске обнове сматрају да је дошло време да се та заповест о негледању и неслушању укине; ми сматрамо да још није, и да ће доћи тек када Црква буде поново, на крају времена, у прогону, у катакомби, у пештерама и гудурама, на Крсту. Тада ће, опет, малобројни хришћани окупљени око једног епископа, око једног свештеника, у гори, у катакомби, у пештери, бити сви окупљени око Св. Трпезе. На другој страни, ово њихово неблагословено и неблаговремено укидање заповести Божије може бити знак да се то време приближило.“          

ОБРАЋАЊЕ БРАТУ МИЛОШУ

Драги г. Симићу, ја сам апсолутно сигуран да тзв. „литургијска обнова“ није израз Светог Предања, него духа екуменизма и модернизма. Но, наравно, никад ништа нисам тврдио о „валидности“ те Литургије, јер сам далеко од мистичког ауторитета који би ми дао за право да се тим питањем бавим. То сам Вам нагласио и у првом писму. Што се тиче закључака о мом карактеру, који сте извели после два мејла, честитам Вам: Ви сте наш нови Шерлок Холмс! Мада сте, вероватно, заборавили оне поучне стихове староградске песме: “Младост бујна лако вара и осећај жив“.

 Нећу, наравно, судити о Вашем карактеру, али ћу, опет и опет, судити о Вашој дрскости. На крају свог писма, Ви ми откривате топлу воду, па пишете како су се свештеничке молитве на Литургији читале гласно до осмог века. Уважени г. Симићу – ја сам о тој теми писао целу књигу, која се зове „Царско свештенство/ Да ли је народ Божји лишен својих права?“ Али, пошто нећете да читате моје радове, Ви ми солите памет својом новоначитаношћу.  Сада ћете, авај, схватити колико сам горд, јер нећу да примам Ваше савете; али, авај, мислим да нећете схватити колико сте дрски јер одбијате да се упознате са радом онога с ким би да полемишете!             

А и о додавању разних елемената у Литургију, и то Духом Светим, писао сам на више места у својим књигама.            

О Светом Причешћу имам такође целу књигу: “Са страхом Божјим и вером приступите“, и „Хлеб небески и Чаша живота“ (у њој сам изнео ставове Владике Николаја и оца Јустина о Светом Причешћу: причешће је насушно, кажу они, али са постом, исповешћу и молитвом).

КО ЈЕ КРИВ ЗА СВЕ ОВО?

На жалост, г. Симић и слични њему (а Бог нас воли, и свима нам жели спасење), су се саблазнили непредањским учењима и праксама захваљујући погрешној теологији, која је у СПЦ продрла преко митрополита Јована Зизјуласа и сличних њему, криптоунијатски мислећих, модерниста. Само Бог може да нас врати Истини Која је Христос.  И то нема везе са грешношћу и гордошћу потписника ових редова, који је, иако то слабо увиђа и слабо се каје, и грешан и горд. Зато се прођимо људи којима је, по Писму, душа у носу, и окренимо се Христу и Његовим светима, који ће нас увести у  тајне Богопознања, само ако то искрено будемо желели.                  

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 31 октобар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 9 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.