header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Пажња! - Шта се догађа у новобеоградском блоку 32 Штампај Е-пошта
четвртак, 03 новембар 2016

 УМЕСТО УВОДА

Недавно је потписник ових редова на своју електронску адресу, доступну на сајту vladimirdimitrijevic.com. Ова два писма, једног одраслог човека и једног детета, запањила  су ме. Знао сам да живимо под окупацијом, и у свим могућим ужасима, чији је циљ да нас, Срба, нестане, јер је Новом светском поретку потребан овај простор, али не и овдашње становништво, али су ме чињенице изнете у писмима ипак навеле да мислим како је стање још горе него што сам мислио.

НЕКО ЈЕ РЕШИО ДА СПРОВЕДЕ ГЕНОЦИД НАД СРБСКОМ ПАМЕЋУ! Зато ове текстове стављам на увид јавности, и молим се Богу да нас дигне на ноге да не дозволимо оно што нам непријатељ жели.

 Владимир Димитријевић           

+ + +

ГЕНОЦИД УСРЕД БЕОГРАДА

 

Мале и велике тајне

У свету и у животу има много тајни, великих и малих.

Тајне понекад могу бити лепе и привлачне...

С друге стране, некад оне и нису баш тако једноставне и лепе, па не желимо да прихватимо њихово постојање, јер нам је тако лакше. А необичне ствари, добре и лоше, дешавају се људима широм света, често и у Србији, каткад непосредно испред наших очију. Понекад се те тајне тичу и нас самих, живота чланова наших породица и наше деце.

Цела Србија је, уосталом, као што су песници већ приметили, једна велика тајна… И често се управо о највећим тајнама најмање говори и најмање зна, јер – када би било другачије – престале би да буду тајне.

 

Мрачна тајна Новог Београда

Дакле, постојале су и сада постоје многе тајне…, али се ретко која од њих може упоредити са једном „тајном над тајнама“, злослутно присутном усред Београда! И заиста, има ли веће тајне од ове, о којој управо овде пишемо?

У ствари, наравно да има много већих и значајнијих тајни „под капом небеском“, али вероватно је мало бесмисленијих, малициознијих и штетнијих.

Реч је, наиме, о нечему веома чудном, а истовремено и опасном. Одговори се само наслућују и о њима се говори недовољно гласно, пре свега као о нечему иза чега „стоје веома моћни људи“, или чак „силе“!

Ко су ти људи? Или те „силе“? Да ли су „домаће производње“ или стижу из иностраног „подземља“, или пак са врхова моћи? И ко је, уопште, био у стању да смисли – или да остави несметано спровођење страшног плана – нешто тако подмукло и злонамерно, а истовремено крајње тајанствено и ефикасно?

Ко је то дошао на идеју да спроведе досад незамисливи геноцид – да, баш та реч се може употребити (!) – и то овако очигледно, управо над српским научницима и најмлађом популацијом, усред Београда, главног града Србије? (Зар бомбардовање осиромашеним уранијумом није довољно бар за наредних неколико векова, као што тврде стручњаци?) И ко то може, уопште, да дозволи? Ко сме да допусти да се макар помисли на тако нешто, да се дође на такву монструозну замисао, али и праксу (?), запањено се питају ојађени научници молећи да им неко помогне.

Протести становника новобеоградског блока 32
фото: "Блиц"

 

Зар опет – овде и сада?

Успут треба подсетити и на познату чињеницу да су Срби током двадесетог века доживели вишеструке геноциде..., од којих је најпознатији онај што је спроведен у Јасеновцу. Између осталог, Хрвати су чак имали и концентрациони логор за децу..., а то је познато свима онима који желе да знају. И још много тога о чему овде не можемо опширније говорити.

Мислило се да се то „више никад неће поновити“, али поновило се – и 1995. године је Хрватска, уз вишеструку и вишегодишњу помоћ својих бројних савезника, успела да протера готово све Србе са њихових животних простора. Онда се исто то, недуго затим, поновило и на простору Косова и Метохије, 1999. и 2004. године. Па се, с времена на време, у мањим размерама понављало опет и опет...

Међутим, сада се нешто слично дешава и у Београду, а онај ко не верује нека дође да види и да се упозна са чињеницама! Да ли је уопште могуће да скоро нико ништа о томе у највећим медијима не говори?!

 

Рат против српске науке

С друге стране, у последње време се, ипак, писало о рату против српске науке и научника, мада то није ни нова ни непозната ствар. О томе су извештавали бројни листови, само понекад и на насловним странама, као на пример „Политика“. Јер, то је веома важна тема, од чијег третмана и разрешења зависи много више околности него што на први поглед изгледа. „Од науке зависи будућност свих нас“ – звучи као фраза, али ово важно упозорење никад не може бити само празна парола, већ је реч о суштој стварности, која би се могла поткрепити и различитим статистичким бројкама.

Писало се, између осталог, и о томе како покушавају да српске научнике оставе без посла, како желе да „американизују“ српску науку, да наметну енглески језик уместо српског, како путем науке уништавају српски народ, како не намеравају да бодују вишегодишњи труд српских научника, нити да омогуће бављење националним темама од прворазредног значаја за Србију.

Између осталог, храбри појединци гласно су говорили и о сталном мобингу у односу на оне научнике који се изјашњавају као Срби… Да се свесно иде ка томе да само странци могу да вреднују српску науку... И то пре свега управо они који припадају земљама где је примећен антисрбизам као горући проблем, и томе слично. И још много тога је говорено и писано о актуелном тренутку у којем се налази српска наука, односно – о покушајима да се она уништи. Уосталом, о свему томе постоји и обимна документација.

Писало се, дакле, доста тога – али не и довољно – о покушајима да се дефинитивно докрајчи српска наука. Међутим, врло мало се писало о покушајима да се „дефинитивно докрајче“ српски научници. Као и њихови потомци!

О томе се понекад шапутало...

 

Кога и зашто убија ЕДБ?

Заинтересовани читалац или путник намерник би неке од одговора могао и лично да потражи у Блоку 32, на Новом Београду. Тачније речено, скоро у самом центру Новог Београда. Тамо где пише, односно где је до скора писало (док није још једном префарбано) – „ЕДБ убија нашу децу“. Уз многе друге натписе сличног садржаја, који су такође префарбани. Овде се протестовало, убеђивало и преклињало, излазило на улицу и плакало, али ништа се није променило.

А шта се то тамо десило? Прво су окупили водеће српске научнике, односно млађе међу њима на једном месту. Расписан је конкурс Министарства за науку и научницима је омогућено да – под нешто повољнијим условима у односу на стандардне цене – уђу у откуп станова распоређених у три зграде, које су (за сада) изграђене у Блоку 32. У једној од тих зграда је смештен и вртић, са лепим именом „Чаролија“, а у њему сваког дана борави велики број деце.

У почетку, и на први поглед, све је изгледало нормално. Научници морају да 20 година отплаћују станове, али услови су ипак нешто повољнији од уобичајених тржишних услова итд.

И онда се десило то…, о чему се само ћути и шапуће.

 

Црни монолит

Много необичних ствари одиграло се у наредном периоду. На 20-ак метара од оближњих зграда, великом брзином, почела је да ниче, а на крају је и изникла – и поред свих протеста, па чак и званичних судских забрана (!) – необична, тајанствена зграда, чудовишни објекат налик црним монолитима из Кјубрикове „Одисеје у свемиру“. Опскурне, неупућенима недокучиве намене.

Једна од најјачих трафостаница у Београду, око 20 метара удаљена од зграда у које су плански доведени и у којима су, у великом броју, груписани млађи српски научници са породицама, са много деце млађег и најмлађег узраста. Са вртићем у згради која је најближа „потенцијално смртоносној“ (један од еуфемизама из званичних дописа преплашених станара) трафостаници, огромне јачине!

Толике снаге (110/10kV) да би – рецимо, у Канади – по законима (који се тамо и примењују) морала да буде удаљена најмање 500 метара од људских станишта! А овде је удаљена 20 метара, односно – она се налази 25 пута ближе него што би смела да буде!

Још прецизније, реч је о трафостаници која има снагу за напајање града од 100.000 становника, са пратећом индустријом и пословним објектима. Шта ће такав енергетски монструм усред нашег „универзитетског насеља“?

Подразумева се, место за такве објекте је искључиво индустријска, а никако стамбена зона (при чему су најближи станови, са великим бројем деце и вртићем, удаљени само 20 метара!). Да ли сте скоро чули за нешто слично?!?

 

Српски научници на удару смртоносног зрачења

Да не говоримо о испитивањима што указују на погубност зрачења која се морају распростирати из оваквих гигантских трафостаница, о зрачењима која уништавају здравље и животе. О могућности разбољевања деце од најстрашнијих болести, а о чему постоје бројни примери..., и о чему је тешко уопште и размишљати. Примера ради, зна се да су полихлоробифенили којих има у трафостаницама висококанцерогени и одговорни за имунолошке болести, при чему је само један литар довољан да се загади чак милијарду литара воде. Исто тако, потенцијална хаварија у трафостаници овакве снаге би дефинитивно збрисала са мапе не само блок 32...

У сваком случају, статистике су катастрофалне (рак мозга, леукемија итд.) и то није шала! Ово се више не дешава неком другом, већ управо нама! Зар није довољно то што је – као последица бомбардовања радиоактивним уранијумом – у последње време смртност од леукемије у Србији повећана за 139%?

О свему овоме свако добронамеран може лако да се обавести (преко интернета, рецимо). Штавише, па чак „и да није баш све тако“, зар би било ко смео да се на овакав начин игра животима деце и људи?

Другим речима, ко би нормалан и добронамеран постављао трафостаницу огромне снаге (са пратећим далеководима) – па макар и не били доступни подаци о њеној смртоносности и штетности – овако близу становима у којима свакодневно бораве и спавају толика деца и њихови родитељи; а притом се неком „случајношћу“ ради о водећим научницима и уметницима у Србији и њиховим потомцима, смештеним на управо то место?

Реч је о људима који желе да живе у Србији а не у иностранству, што може бити врло важна информација за оне који буду истраживали овај феномен. Да ли је све ово случајно?! Ко хоће да побије део ових људи, а део да разјури?! Да ли вам је ово однекуд познато, из не тако далеке историје?! Ко се, дакле, свега овога сетио, коме је та „генијална“ идеја пала на памет?

(Узгред речено, бомбардовање Србије радиоактивним уранијумом је уништило здравље народа и природе хиљаду година унапред, па многи говоре и пишу о томе да је то био специјални хемијски и радиолошки рат против Срба. А зар ово није наставак тог рата, ко год да га спроводи?)

 

Тајанствени и моћни људи пуштају Чудовиште

Поврх свега – обратимо пажњу (!) – суд је, на крају, као што је једино и могуће, заиста забранио изградњу трафостанице!

И ништа се није десило… (Веровали или не, изградња се наставила још већом брзином и уз крволочну и безочну брзоплетост.) Само су још више наставиле да се шире приче о моћним људима који су многоструко јачи од државе, да њима ништа не значе ни одлуке суда ни безбедност деце. Изгледа смешно да се у „случају Савамале“ толико реаговало, а о овом случају – са потенцијално много горим последицама – још увек се практично ништа не зна!

Наиме, републички урбанистички инспектор је издао решења о поништењу дозвола за градњу која су правоснажна још од марта 2015. године, али надлежни градски и републички органи из непознатих разлога одбијају да спроведу закон! Незванично се сазнаје да су одговорни појединци, као и добронамерни људи који су желели да помогну, били изложени ужасним притисцима и да се боје (и то не само губитка посла...). Наравно, овде се одмах поставља питање – ко то сме и може да некажњено прети одговорним лицима у нашој Србији?!?

Осим тога, републички инспектор за заштиту животне средине је у октобру 2014. издао решење о забрани постављања трафостанице на предметној локацији, што је сасвим непосредно прекршено јер је ЕДБ у мају ове године поставио оба блока капацитета за напајање града од 100.000 становника, уз додатну индустрију.

Било како било, закон би – у свакој држави – морао бити коначно и без одлагања спроведен, јер овде постоје правоснажна решења о поништењу дозвола и о заустављању градње. Уз додатну, не мање важну напомену да би и без доношњеа ових решења – због огромног ризика по здравље – изградња трафостанице свакако морала бити једном за свагда прекинута, због основних етичких и медицинских разлога! Због права на живот, пре свега, које је испред сваког формалног решења... које је, уосталом, такође донесено, али не и примењено у пракси!

 

Осмо светско и српско чудо

И шта је било на крају, после свега тога, запитаће се заинтересовани читалац? Сигурно се ипак нешто десило? Да ли су добри победили зле и да ли је правда надјачала силу?

Међутим, још увек се ништа није догодило.

И поред забрана – тајанствени објекат је све више растао и растао..., као и очај научника и њихових породица.

Ако ништа друго, бар ће туристи моћи да виде највећу тајну Београда – савремени концентрациони логор и тајанствени црни обелиск са сивим објектом у подножју, а унутра по здравље екстремно штетну трафостаницу огромне снаге, наказно постављену усред насеља намењеног за становање, тј. за живот научних радника и њихове деце, непосредно поред вртића.

Ово је, наравно, у рангу „осмог светског (у овом случају – српског) чуда“ и треба да га виде сви становници Србије, али и странци!

 

Уместо резимеа

Шта рећи на крају? Можда оно што, у сличним верзијама, често можете чути ако пролазите кроз блок 32: „Али, тата, ја заиста не бих желела да се селим одавде“.

У сваком случају – треба још једном поновити – јасно је да је током последњих деценија наш народ био изложен врло интензивним нападима, из различитих сфера. Међу њима се посебно истичу делатности у домену тзв. информативног и културног рата. Ко ово не види или не жели да види, сасвим сигурно је слеп и глув, и не само то.

Да ли је план да се део научника физички уништи, а део растера и оде у иностранство? Опет она прича о вечитим сеобама… Да ли је као оружје подмукло искоришћено нискофреквентно електромагнетно зрачење, које двоструко повећава вероватноћу дечје леукемије и за које се зна да је потенцијално канцерогено (као и разна друга штетна дејства деловања оваквих трафостаница, о којима би се могли написати читави томови)? Ово тврде светске здравствене организације са највећим ауторитетом. Осим тога, разни могући инциденти који се могу десити како у раду трафостанице тако и на суседним објектима, вишеструко увећавају ризик по суседне станаре. Другим речима, не само што је дефинитивно канцерогена, већ је ова трафостаница и права темпирана бомба, у буквалном смислу речи!

Према томе, на овај начин треба угасити српску науку и тиме онемогућити опоравак и напредак српског народа. А имајући у виду околности у којима се овај народ налазио током последњег периода, то свакоме ко дубински сагледава чињенице може бити потпуно јасно.

 

Последња линија одбране

И ко ће због овога да одговара?!?

То је, ипак, најмање важно, иако злочин не застарева.

У ствари, то уопште у наведеном контексту и није важно, јер се опасност примакла јако близу и намерава да ускоро отвори своје чељусти, тј. да пусти у рад тајанствену трафостаницу. Сада су већ у питању дани, можда и сати.

У овом тренутку, најважније је да се „хорор у Блоку 32“ (као што је гласио наслов текста у једном од медија) што пре прекине, односно да се „жетва“ ове трафостанице спречи. Да се спречи још један помор усред Београда, још један концентрациони логор за српску децу.

Учинимо нешто! Треба спасити животе док још није прекасно, јер овакав чудни и чудовишни експеримент Србија не сме себи да дозволи. Ово је ствар њеног опстанка и последње одбране.

Нека помогне свако ко може. Можда би, пре свега, нешто могла и морала да уради наша држава?!

Немања Караџић

 

+ + +

Кад погледам кроз прозор

Већина људи у Београду, па и у целој Србији, има проблем да се запосли а самим тим да обезбеди адекватан стан за себе и своју породицу. И поред свих мука и упорног рада много људи, готово половина становништва наше земље не успева да реши своје стамбено питање. До сада сам упознала много људи који су готово цео живот провели у родитељском дому или их је, очајне, судбина одвела у иностранство, где су се скрасили и отпочели нови живот, запослили се, засновали породицу.

   Слушајући њихове животне приче, непрекидно ми се наметало једно питање: „Зар су становници ове државе спали на то да су, без игде икога, морали да побегну у њима непознате крајеве како би остварили колико-толико пристојан живот?!“ И „зашто Србија својим грађанима не може да обезбеди кров над главом?!“

   У данашње време срећни су они који живе у изнајмљеним становима. То је барем боље од појединих, страшних случајева, са којима сам, на жалост, имала прилику да се сретнем. Моја породица и ја смо ипак успели да добијемо стан у једној згради, у Булевару Зорана Ђинђића. Јесте, стан је мали, али ипак наш је. Живимо ту већ око осам година. Као и велики број људи, живели смо скромно али несметано, а то је најважније, зар не?

   Гледам кроз прозор. Видим… Нада мном се наднела сенка високе сиве зграде. Сваким даном све се више плашим. Јер то је сенка страха и безнађа, забрињавајућа, тајанствена… Сенка која нас тера из наших домова, сенка нехуманости. Сенка која месецима расте. Сенка која прети…

   Пре отприлике две године, тачније у лето 2014, сазнала сам за ту сенку која ми сада не да мира. Тада сам мислила да је цела ствар надувана, тачније превише грозна да би била истинита. Барем сам хтела тако да мислим… Уверила сам се у своју грешку када сам видела темеље постављене на свега двадесетак метара од наше зграде.

   Ми ћемо, када буде почела са својим, истина незаконитим радом морати да се иселимо… Где? На то питање још увек нисам добила јасан одговор.

   Да не помињем да се у нашој згради, иначе намењеној за младе научне раднике, налази вртић у који сваког дана долази велики број разигране деце. Она ни не слуте шта их чека када ова направа (врло опасна за децу у развоју, по мишљењу лекара) буде почела да обавља посао за који је створена – да уништава.

Уништила је прво наше снове, а затим заједно са срећом однела и наду.

   Већ дуже време се питам:Ко стоји иза свега овога?Како наша држава може ово да дозволи?

Ја пишем у име све очајне деце и њихових родитеља који желе да овај изузетно шкодљив, незаконит објекат нестане из њихове околине и са собом однесе све бриге које нам је задао својим постојањем.

Од лета 2014. године моје мисли заокупља та трафостаница и питање: „Како ли ће се све ово завршити?“

Дете из блока 32

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 04 новембар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 47 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.