header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владислав Ђорђевић: „Феминизам на крају века“ Марине Благојевић Штампај Е-пошта
недеља, 13 новембар 2016

 Циљ феминисткиња је да феминизам и лезбијство усаде у све бихевиоралне науке, па и у теологију. У ту сврху је др Свенка Савић (1940) приредила зборник радова „Феминистичка теологија” (1999). Али тај зборник нема никакве везе са хришћанском теологијом, него је заправо њено грубо подривање. Зборник поткопава не само теологију, него и науку. То одлично илуструје први чланак у зборнику.

Први чланак Феминизам на крају века: лекције о различитости написала је наша експонирана феминисткиња Марина Благојевић (1958). За чланак је карактеристично нeкритичко усвајање доктрине културног детерминизма (cultural determinism). У њеном чланку од 8 страница речи друштво” и друштвен” спомињу се чак 36 пута, патријархат” и патријархалан” 13 пута, а култура” и „културно” 5 пута. О биологији и њеним утицајима на наше мишљење и понашање нема ни речи. Занемаривање биолошких чинилаца, а пренаглашавање друштвених је свесно. То не изненађује с обзиром да је ауторка била ванредни професор на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду, председница Социолошког друштва Србије и директорка Института за социолошка истраживања.

Ауторка занемарују биологију, а још више теологију. Она теологију не познаје нити признаје. Њен чланак нема никаве везе са теологијом и није му место у зборнику који претендује да буде из теологије. Он је кукавичије јаје радикалног феминизма. Споменимо најупадљивије једностраности у њему.

 1. Зашто су се „жене јако промениле”?

Марина Благојевић пише да су се саме жене јако промениле. Та промена је заслуга феминизма.[1] Промена је последица, како је ауторка такође истакла, сплета демографских, друштвених и економских промена”.[2] Марксистички речено, промена у друштвеној свести је настала због промена у производним снагама и производним односима. Дакле, то што су се саме жене јако промениленије толико последица феминизма, колико је феминизам последица промене у понашању жена.

 2. Да ли је патријархат „трансцендентална и трансисторијка творевина”?

Марина Благојевић пише да је сасвим јасно да је положај жена током историје јако варирао, те да патријархат није никаква трансцендентална и трансисторијска творевина (Мишел, 1998). Показано је, и великом делом доказано, мада ће се много тога тек открити, да је патријархат као друштвена чињеница нешто што изразито варира, и регионално, и историјски, и по хоризонталним друштвеним пресецима. Дакле, не ради се о датостима, већ о променљивим стањима.[3] Оно што из ракурса Марине Благојевић недостаје јесте то да је показано и великим делом доказано да никада није постојао матријархат, друштвени систем у коме жене владају, тј. имају већу друштвено-политичку моћ од мушкараца. Дакле, патријархат, мада историјска и променљива категорија, ипак је „трансцендентална, трансисторијска творевина”.[4] Патријархат је природна последица женине веће биолошке вредности, односно њене веће сексуалне пробирљивости, а тиме и њеног генерисања патријархалних односа. Далеко од тога да су односи међу половима искључиво друштвени конструкти. Постоје и биолошке константе.

 3. Да ли живимо „у изразито патријархалној средини”?

Марина Благојевић пише да ми живимо у изразито патријархалној средини, са обновљеним мачизмима, у општем валу ретрадиционализације и примитивизације”.[5] Тврдња да ми живимо у „изразито патријархалној средини” представља грубу предрасуду. Заправо, у периоду о коме је реч – а то је време крвавог распада Југославије – дошло је управо да слома патријархалних вредности. У патријархату се веома ценила породица. У времену о коме је реч, дошло је до слома породичних вредности. У патријархалим друштвима веома се ценила девица, супруга и мајка, а у описиваном времену дошло је до медијске промоције блуднице, заводнице и спонзоруше. У патријархалним друштвима, веома се ценио муж и отац. У описиваном периоду, дошло је до изразитог нарушавања угледа мужа и оца. Уопште узев, положај мушкараца се знатно погоршао. Грађански рат у Југославији наметнуо је мушкарцима ратничке дужности. Многи мушкарци су погинули или остали инвалиди. Економске санкције су такође знатно погодиле мушкарце. Губитак посла и имовине веома је погодио мушкарце. Услови економске беде погоршали су менталано стање свих, а поготово мушкараца. То је и разумљиво, јер финансијско стање стоји у уској корелацији са мушкарчевим самовредновањем. У том периоду дошло је до знатног повећања стопе самоубистава и менталних обољења мушкараца. Према томе, општи вал „ретрадиционализације и примитивизације” није израз мушке безразложне каприциозности, већ трагични производ времена рата и економског осиромашења. Положај мушкараца у нашој „изразито патријархалној средини” није нимало завидан.

 4. Да ли су „мушкост и женскост друштвени и културни конструкти”?

Марина Благојевић, догматска културдетерминисткиња, пише: „Патријархат је друштвена чињеница на исти начин на који су и мушкост и женскост друштвени и културни конструкти.[6] Истина је да је „патријархат друштвена чињеница”, али он има своје биолошке основе. Ауторка очигледно тога није свесна. Она не зна да у средишту међуполних односа лежи једна природна појава: веће женско родитељско улагање (high female parental investment). Да је патријархат суштински природна појава доказују саме жене. Оне обично кажу да су за једнакост са мушкарцима, али се по правилу удају за мушкарца са већом друштвеном моћи. Та појава је одавно уочена и названа хипергамија (hypergamy). Појава је универзална: јавља се у свим друштвима. Она није плод друштвено-историјских акциденција, него универзалних биолошких законитости.

Хипергамија се одражава у чињеницама да је обично муж од жене старији, физички корпулентнији и на вишем друштвено-економском нивоу. Истина је да су мушкост и женскост друштвени и културни конструкти,[7] али те категорије нису бесконачно флексибилне. Мушкост и женскост су природне категорије и не могу се нивелисати никавим пројектима друштвеног инжењеринга, као што је и циљ Марине Благојевић и других радикалних феминисткиња.

5. Да ли је „веома плодоносна и хеуристички значајна дистинкција између полова као биолошких категорија и родова као друштвених и културних конструката”?

Марина Благојевић примећује да се показала као веома плодоносна и хеуристички значајна дистинкција између полова као биолошких категорија и родова као друштвених и културних конструката”.[8] Истина је заправо да је дистинкција између рода и пола мало хеуристички значајна и да је нанела више штете науци него користи. Наиме, пол (биолошка својства јединке) и род (друштвено обликована јединка) стоје у уској вези. Делити биолошке и друштвене чиниоце је некорисно. Сви смо ми плод и биолошких и културних чинилаца, не само једних нити само других. Подела на полне и родне чиниоце је пука спекулација.

 6. Узроци и последице уласка жена „у неку професију”

Марина Благојевић пише: Када жене почињу у великом броју да улазе у неку професију, по правилу то значи да углед те професије опада. Није важно шта је овде узрок, а шта последица; важно је да постоји јасна и недвосмислена веза.[9] Ауторка греши. Важно је знати шта је узрок, а шта последица. Наиме, Маринин став сугерише то да друштво женама намеће мање престижне професије, односно да професије којима се оне баве смишљено омаловажава. Истина је заправо та да саме жене бирају мање плаћене професије. А разлог за то је једноставан: те професије су мање тешке. А разлог зашто бирају лакше послове такође је јасан. Такви послови боље одговарају женским природним способностима.

Разумљиво је то што жене имају тенденцију да се баве суфицитарним пословима. А још је разумљивије то да су суфицитарни послови – по елементарном економском закону понуде и потражње – мање плаћени. Насупрот томе, мушкарци имају тенденцију да се баве дефицитарним пословима. А такви послови су – по том истом закону – више плаћени. Према томе, малициозна је и нетачна тврдња да је друштво то које женама намеће мање угледна занимања. Истина је заправо та да су жене те које имају склоност да се баве лакшим пословима. Разлози су првенствено биолошки и психолошки, а не толико друштвени. Ауторка свесно пренебрегава те чињенице и подстиче жене на незадовољство. Селективним и пристрасним информисањем она жене чини огорченим и хушка на побуну.

 7. Да ли је женин „домаћи рад” неплаћен?

Марина Благојевић пише да је илузија да жене раде неплаћени домаћи рад из љубави. Вредност неплаћеног домаћег рада, како показују различита истраживања, креће се од 40-50% вредности бруто националног дохотка у тржишним економијама (Благојевић, 1997). Значи, оно што жене бесплатно раде из љубави’ има изузетно велику економску противредност. Да нема те конструкције емоција којој се женска деца уче од рођења, да воле, да дају, да се жртвују, и да раде за друге, не би имао ко бесплатно да обавља домаћи рад. А то што неко то бесплатно ради, услов је да неко други има профит.”[10]

Ове речи су само један у низу подмуклих напада на мушкарце. Оне немају везе са стварношћу, него су свесна манипулација.

Неке жене заиста не воле да раде домаћичке послове, али неоспорна је чињеница да их многе жене воле. Жене много чешће обављају домаћичке послове, јер у њима више уживају. Зашто је то тако? Постоје два разлога: један је биолошки, а други психолошки, али оба се своде на један: социобиолошки. Биолошки гласи: женско биће је по својим психо-физичким својствима подесније за домаћинске послове. Жене поседују финију ручну моторику и истанчанија чула (мириса, додира, слуха). То је све важно код обављања финих домаћичких послова. Осим тога, ти послови не захтевају велику снагу што женама такође погодује. Мање се троши енергије када се пегла, спремају оброци или чисти под, него када се копа угаљ у руднику, зида кућа, уводи струја, мења водоводна цев, празне канте за ђубре у камион итд. Осим тог физичког разлога постоји и један психички: зарађивање новаца женама компаративно мање значи. Жена која не зарађује новац може да има јак осећај самовредновања, јер оно што је битно за њено самовредновање првенствено је осећај прихваћености од породице. Мушкарац који не зарађује новце или их не зарађује у довољној мери неминовно се осећа мање вредним. Њега притиска сазнање да не може да издржава жену и децу на шта га његови родитељски интереси подсвесно подстичу. У тој немоћи лежи извор његових мука. Комбинацијом биолошких и психолошких разлога добија се онај основни, социобиолошки: домаћички послови односе се на непосредно старање за чланове породице, а та улога више погодује и више значи женама.

У ауторкином коментару још су неке ствари неуравнотежене. Наиме, домаћички послови заиста имају изузетно велику економску вредност”.[11] Али то је тако за породицу, а не за националну економију. То да ли ће жена својој породици скувати или не ручак може утицати на њеног мужа и њихову децу, али то не утиче на националну економију.

Ако жене желе, како Маринин текст имплицира, да им се домаћински рад плати, поставља се питање ко ће да контролише квалитет тог посла? Да ли држава треба да оформи комисије које ће ићи од домаћинства до домаћинства и контролише рад домаћица које захтевају плату? Ко ће да верује жени која каже да је толико и толико часова радила у својој кухињи или спаваћој соби то и то? Друштво не може нити сме да контролише такав посао. То могу учинити само чланови домаћинства. То и треба да чине само укућани, јер се тај рад само њих и тиче. Муж и деца су ти који жену и мајку треба да награђују за њен труд. Већина њих то и чини. У свим нормалним породицама, а таквих је највише, мужеви и деца новцем и љубављу награђују посао супруга и мајки. Друштво не може да награђује рад који није учињен за друштво. Породица је та која треба да награђује рад који је учињен за породицу. Када узајамног поштовања и цењења нема долази до свађа и раставе бракова. Треба бити солидаран са свим женама које тешко раде без адекватне материјалне и емотивне награде, али то се односи и на мушкарце. Нису ни сви мушкарци адекватно плаћени за послове који обављају. Многи мушкарци раде за своје супруге и децу, али им то није узвраћено. Стога је ламент Марине свесно манипулисање. Она подстиче жене на незадовољство. Али незадовољни могу бити и мушкарци. Незадовољство радом није резервисно само за један пол, како то Марина једнострано сугерише.

 8. Чему се „женска деца уче од рођења”?

Марина Благојевић пише да се женска деца уче од рођења, да воле, да дају, да се жртвују, и да раде за друге”.[12] То је некада тачно, а некада није. Женска деца, као и мушка, могу итекако да буду размажена и самовољна. Васпитање деце није у свим породицама исто. Стога је сугестија једнострана и тенденциозна.

Осим тога, и многи дечаци се „уче од рођења, да воле, да дају, да се жртвују, и да раде за друге”. Дечаци нимало нису поштеђени тог васпитног процеса. Марина Благојевић у хору са другим феминисткињама свесно пренебрегава чињеницу да и дечаци имају тегобе у сазревању. Заправо, у процесу сазревања дечаци обично имају већих емотивно-физичких проблема него девојчице. Дечаци су ти који своје муке лече бекством у алкохолизам, кримнал и друге видове малолетничке делинквенције. Али Марина све те чињенице флагранто превиђа. Она је свесно једнострана.

 9. За кога то жена „бесплатно ради”?

Марина пише да то што неко [жена] бесплатно ради, услов је да неко [мушкарац] други има профит”.[13] Сугестија је та да се мушкарци прикажу као готовани и џабалебароши. Она је малициозна и тенденциозна. Тачно је да има лењих мушкараца, али има и лењих жена. Има вредних мушкараца и вредних жена. Лењост и радишност не иду по полној основи.

Тачно је да је домаћички рад жена драгоцен, али је тачно и то да и многи мушкарци обављају кућанске послове. Све у свему, сугестија је тенденциозна и управо сексистичка.

Заправо, ситуација у стварности је често обрнута: то што неко има профит (мушкарац), услов је да неко може да бесплатно ради (жена). Да нема мужевљеве плате која жени обезбеђује егзистенцију, незапослена жена не би себи могла приуштити луксуз да бесплатно” обавља домаћичке послове. Приступ Марине Благојевић свесно је тенденциозан и дискриминатан. Он је мизандријски. Ауторка подстиче жене на незадовољство и мржњу према мушкарцима.

 10. Како функционише „тржиште емоција”?

Марина се залаже да се разуметржиште емоција.[14] Тврдити да жене у брачним односима више дају емоција је можда и исправно, али једнострано. Истина је да и мушкарци могу да показују много емоција. Осим тога, у брачним односима обично је мушкарац тај који доноси више новаца, а та чињеница неминовно утиче на „разумевање тржишта емоција.[15] Плаћање рачуна је често мушки начин исказивања љубави и поштовања. Све то свесно превиђа ауторка. Приступ Марине Благојевић је свесно гиноцентричан и сексистички.

 11. Да ли су жене у рату „неупоредиво чешће жртве”?

Марина пише да су многе жене биле неупоредиво чешће жртве него актерке ратних сукоба, и да су биле изложене насиљу”.[16] Сугестија је поново необјективна и у интенцији мизандријска. Истина је да су жене „биле неупоредиво чешће жртве него актерке ратних сукоба”, али не негира општу слику свих ратних сукоба, а она гласи: мушкарци су били неупоредиво чешће и актери и жртве ратних сукоба.

Гледајући слику у целини, мушкарци су ти који су главни губитници ратова. Они су непоредиво чешће жртве ратних сукоба. Број погинулих и рањених мушкараца у свим ратовима увек је и свугде далеко превазилазио број погинулих и рањених жена. Осим тога, материјална штета нанета мушкарцима увек је и свуда далеко превазилазила материјалну штету причињену женама. Стога је сугестија да су жене „биле изложене насиљу” тачна, али парцијална и тенденциозна, јер су заправо много више мушкарци били изложени насиљу у ратним сукобима.

 12. Закључак

Чланак „Феминизам на крају века: лекције о различитости Марине Благојевић је типично дело лезбијског радикалног феминизма. Он се налази у зборнику „Феминистичка теологија”, иако са теологијом нема никаве везе.

Он не само да нема никакве везе са теологијом, него нема ни са научном објективношћу. Он је права ризница једностраности и пристрасности. У својим основним интенцијама, он је гиноцeнтричан и мизандријски. Он је уједно и антицрквен и антитеолошки.

 

Библиографија

1.      Благојевић, Марина, „Феминизам на крају века: лекције о различитости”, у зборнику: Свенка Савић (ур.), „Феминистичка теологија”, Футура публикације, Нови Сад, 1999, стр. 9-17.

 



[1] Марина Благојевић, „Феминизам на крају века”, у зборнику: Свенка Савић (ур), „Феминистичка теологија”, Футура публикације, Нови Cад, 1999, стр. 11.

[2] Ibidem, стр. 10.

[3] Ibidem, стр. 10.

[4] Ibidem

[5] Ibidem, стр. 11-12.

[6] Ibidem, стр. 12.

[7] Ibidem

[8] Ibidem

[9] Ibidem, стр. 14.

[10] Ibidem

[11] Ibidem

[12] Ibidem

[13] Ibidem

[14] Ibidem

[15] Ibidem

[16] Ibidem, стр. 15.

Последњи пут ажурирано ( недеља, 13 новембар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 36 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

СУНЦЕ ПРАВДЕ

Што год Христос као Сунце правде стоји више, то су наше људске сенке мање и краће; а што год је Христос ниже на видокругу нашем, то су сенке људске јаче и дуже. Када Христос потпуно ишчезне са нашег видокруга, онда се сенке људске издужују и међу собом преплићу и бију као авети. 

Такво аветињско време доживљавао је хришћански свет доста пута.

Доживели смо га и ми у наше доба, и не једном. Ми нисмо ценили светлост и светлост се удаљила од нас; волели смо своје густе и дугачке сенке, па својим сенкама прекрили сву земљу.. И Бог је ишчезао са хоризонта европског.

Јер, Бог се људима не намеће. Сваку твар у васиони Он држи чврсто под Својом влашћу, у својој крепкој руци; само се човеку не намеће, само је човеку оставио на вољу да бира: или са светлошћу или са тамом; или у рај са Анђелима, или у рит са жабама; или бити син Бога Свевишњега, или се признати за сина кала лончарскога и ћумура ковачкога.

 

 + + +

ТРИ ПРЕДМЕТА

О три предмета не жури да говориш:

О Богу - док не утврдиш веру у њега,

о туђем греху - док се не сетиш свога, и

о сутрашњем дану - док не сване.


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.