header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Авро Манхатан: Независна католичка држава Хрватска
Авро Манхатан: Независна католичка држава Хрватска Штампај Е-пошта
петак, 03 април 2009

Image       Југословени су били запањени. Али не за дуго. Два дана доцније, 27-ог марта 1941, анти-нацистички ПУЧ, извршен од ђенерала Мирковића, збацио је пронацистичку југословенску владу. Док је цела Југославија славила овај догаћај, у Загребу су нађени на вратима Срба циркулари пуни претњи. Павелић, који је само неколико дана пре тога био отеран у позадину, одједном се нашао у центру узбудљиве активности. Заповест је отишла свим Усташама, у Југославији и ван ње, да се спреме за акцију. Усташке вође кренуле су великом брзином из Немачке и Италије ка југословенској граници. Немачка војска ишла је са њима. 6-ог априла 1941., Хитлер је напао Краљевину Југославију.

Многе присталице Павелића су се придружили немачком нападачу; и други су окренули своје оружје против Југославије; неки су постали најобичнији издајници, као на пример, активни фанатик, тајни члан Павелићеве армије, Усташа пуковник Крен, који је одлетео са београдског аеродрома да повери нацистичком ваздухопловству тајне положаје југословенских авиона, што је имало за последицу уништење ратних авиона на земљи од стране нацистичких бомбардера, које је Крен упућивао. Захваљујући акцији Усташе Крена цело југословенско ратно ваздухопловство је било једним замахом уништено.

Док је Београд још увек горео после напада авиона нацистичких, Анте Павелић је ословио Хрвате преко радија овим речима: "Хрватски војници, употребите све своје оружје против српских војника и официра. Ми се већ боримо раме уз раме са нашим новим савезницима, Немцима и Талијанима!"

7-ог априла југословенска влада је напустила Београд у правцу ка Црној Гори. Два дана доцније, 9-ог априла, Влатко Мачек, подпредседник ове владе, допао је на ред да дезертира. Мачек је био Хрват и католик, и вођа католичке хрватске сељачке странке. Овај господин, пак, док је вршио дужност шефа те партије, па шта више, и подпредседника југословенске владе, у исто време је спремао заверу са фашистичком Италијом, - а ради распарчавања његове земље. Мачек је још 1939. године, уствари, успоставио везу са Мусолинијем, који се сагласио да му плати 20 милиона динара ради финансирања његове смеле сепаратистичке завере - што значи, да уништи Југославију да би створио католичку фашистичку државу Хрватску, а што је доцније открио нико други него фашистички министар спољних послова, гроф Ћано.1

Министар трговине, још један католик, следовао је Мачековом примеру, што је убрзо имитирао и трећи министар, који је издајнички већ дуже времена био тајни члан не само усташке организације, него и нацистичке тајне службе. Он је у ствари био веза са главним нацистичким агентом тајне службе у Југославији, Д. Томљеновићем, бившим аустриским официром и католиком, коме је он предавао детаље свих планова за одбрану, закључених у југословенској влади, чији је он био члан.

Иза свега овога, кад је Славко Кватерник дошао у Загреб из Италије и објавио стварање независне државе Хрватске, Мачек је охрабрио своје присталице да признају нову државу: "Позивам све чланове Хрватске сељачке странке да признају промену, да помогну нову Хрватску и, изнад свега, да се лојално покоравају њеним законима."2 У току неколико дана сви тајни чланови Павелићеве католичке терористичке организације у државној администрацији и југословенској армији иступили су напред, стварајући пустош где год су се појавили; и то у таквој мери да су брзо успели да паралишу ток рата против Хитлера.

Као најмрачније истакнути међу њима, Усташе су започоли страховиту борбу у позадини југословенских јединица; други су, пак, у југословенској војсци водили петоколонашку активност тако далеко да ништа није могло да се чини по плану. Усташки официри као пуковник Крен предавали су се Немцима и откривали виталне војне информације. Јединице Мачекове "Сељачке заштите" одмах су се претвориле у усташке јединице, и разоружавале јединице југословенске војске. И надалеко проширена дезорганизација створена од католичких екстремиста била је таква да се је показала једним од најважнијих фактора, који су омогућили брзу нацистичку победу у Југославији.

Ово је потврдио Лорковић, министар спољних послова Независне државе Хрватске, пред пуним парламентом (фебруара 1942):

"Захваљујући подршци хрватског народа и хрватској револуцији, која је скратила трајање рата у Југославији, увелико смањила губитке Немаца и Италијана, омогућила је да се на источном фронту у Србији зада смртни ударац Југославији,"3

Припремање тако великог издајничког тела у земљи било би немогуће без активне сарадње Католичке цркве. Павелићеве терористичке банде, Усташи, били су морално и финансиски охрабрени и помагани од ње. Шта више, њихова кичма била је формирана од свештеника, калуђера, па чак и бискупа. Манастири су били употребљени као тајни усташки штабови много пре нацистичког напада. Тајна сепаратистичка и војна активност била је годинама камуфлирана под верском мантијом. Католичко свештенство у Хрватској, Херцеговини и Далмацији је често сазивало такозване Еухаристичке конгресе, који су у ствари имали политичке екстремистичке циљеве (на пример, они, који су одржани у Пожези још 1940., под фиктивним именом Маријиног скупа). Остали полувојни, илегални терористички покрети такође су били прикривени црквеном мантијом. Већина је припадала католичким организацијама под директном и строгом контролом Католичке акције, коју је опет строго контролисала Католичка јерархија, као на пример, Братство крижара, са око 540 удружења и 30.000 чланова; Крижарско коло сестара са 452 удружења и 19.000 чланова; католичко студентско удружење, Домагој, и њима слични.

Највећи број чланова таквих верских организација су били активни у саботажи, терористичким актима, и добар њихов део чак је учествовао у издајничком разарању јутословенске војске после Хитлеровог напада. Чим су се открили, многи су се претворили у усташке власти, у функционере усташких комисија, у шефове среских савета, па чак и шефове концентрационих логора. Председник Великог крижарског братства, др. Феликс Ниеджелски, био је постављен за усташког вицегувернера Босне, и административног шефа усташке омладине, док је отац Грга Пеиновић, такође директор Католичких крижара, био наименован за председника Усташке централне канцеларије за пропаганду.4 Многи свештеници Крижарског братства и Католичке акције били су војнички тренирани или су друте тренирали, или су већ били заклети официри усташких формација, као на пример, отац Радослав Главаш, фрањевачки калуђер, који је 10. и 11.-ог априла 1941., разоружао месну жандармерију, заузео пошту, и начинио локалне планове да би спречио мобилизацију југословенске војске; или отац капелан Иван Милетић, који је у сарадњи са нацистима, водио герилске банде против југословенске владе. У Херцеговини био је центар усташког покрета у фрањевачком манастиру и у вишој школи у Широком Бријегу.

Истог дана када је немачка војска ушла у престоницу Хрватске, један од најглавнијих усташких вођа, Кватерник, прокламовао је Независну Државу Хрватску (10. априла 1941.), и док се борба између Немаца и југословенске војске водила у босанским планинама, надбискуп Степинац је посетио вођу Усташа и позвао све Хрвате да помогну нову католичку државу. Тог истог дана новине у Загребу су објавиле прописе према којима сви српски православни становници нове католичке престонице морају да напусте град у року од дванаест часова, и да ће, сваки који се нађе да штити православца, бити кажњен на лицу места. 13-ог априла је стигао Анте Павелић у Загреб из Италије. Већ 14-ог, надбискуп Степинац је отишао да га лично посети и да му честита на остварењу његовог животног дела. Шта је било Павелићево животно дело? Стварање, можда, једне од најокрутнијих фашистичких тиранија, која је икада осрамотила Европу.

Увођење Павелићеве диктатуре било је брзо, ефикасно и окрутно. Одмах го његовом повратку, - он је реорганизовао Усташе по целој новој држави и утврдио локалне јединице познате под именом стожера, логора, табора и збира, помоћу којих је започео праву владавину терора. Циљ његових систематских злочина - убијање, мучење, пљачка и покољ на велико - није било ништа друго него тотално уништење свих некатолика, антифашистичких елемената у новој држави.

У исто време, уз реорганизацију Усташа, Павелић је основао политичко тело по моделу нацистичког гестапоа и фашистичке ОВРЕ, такозвану Усташку надзорну службу, која је имала апсолутну контролу над целокупним становништвом. Овај усташки гестапо је био начињен од 13 разних облика полиције: Усташка полиција; Тајна служба; Одбранбена полиција; Полиција сигурности; Највиши уред за јавни поредак и сигурност; Окружна полиција; Жандармерија; Војна полиција; Одбранбене јединице; Служба за сигурност поглавника, телесна лична заштита; Резервна жандармерија; Полициска гарда и Индустриска полиција.

Паралелно са овим Павелић је основао ванредне судове, који су се звали Пријеки суд; Покретни пријеки суд; Изванредни народни суд; и Велики изванредни народни суд. Ови судови, којих је било 34 на броју, доносили су пресуде, а да се није давала могућност за одбрану. Судије, све заклети Усташе, су судили без испитивања оптужбе, на бази КОЛЕКТИВНЕ ОДГОВОРНОСТИ. Судови су могли да доносе само смртну казну, против које се нико није могао да жали.

Поред тога што су увели специјално законодавство против ма кога који би одрекао да призна нову Хрватску, дозволили су полицији да хапси, депортира и кажњава по вољи, а специјалним трибуналима да могу да осуде на смрт због и привидног изговора, као и да мобилишу целу машинерију Државе за легализован терор. Павелић је терорисао помоћу Статутне наредбе "За упућивање непожељних и опасних особа на присилно затварање у концентрационе логоре", под датумом -25. септембра 1941. На основу овога, Усташка надзорна полиција је могла кад год је хтела да пошаље "ма коју непожељну особу опасну по јавни поредак,.. на присилно затварање у концентрационе логоре" (пар. 1 и 3). Жалба није била дозвољена против ма које од ових одлука.

                                               

Слика 1
Image

Слика 1. У селу Миклеус, 1942, католички парохијски поп "прекрштава" на велико сељаке.

Многи католички попови су били усташке поглавице. Сведок поп Мате Могуш, из удбинске парохије, Лика, рекао је насилно прекрштеним Србима: "Ми католици до сада смо радили за католицизам са крстом и требником. Дан је дошао, међутим, да се ради са револвером и пушком."

Отац Д. Јурић, фрањевац, био је изабран на чело установе којој је био задатак систематска и насилна прекрштавања свих оних православаца који су избегли концентрационе логоре или клања.

Већина насилно прекрштених је била повремено објављивана у билтенима бискупија. То сведочи - КАТОЛИЧКИ ЛИСТ, орган загребачке бискупије, под контролом надбискупа Степинца. У Бр. 31,1941., је објављено да је "нова парохија од преко 2,300, душа" створена у селу Будинци, пошто је цело село било прекрштено у католичку веру,

На заједнички отпор одговорено је заједничким немилосрдним кажњавањем.

                                              

Слика 2
Image

Слика 2 . Фрањевачки калуђер прекрштава православног сељака у Миклеушу, близу Кутине.

Убијачке експедиције Усташа увек су биле праћене католичким оцима - већина ових су били и сами усташки официри - чији је задатак био да контролишу операције и, изнад свега, да се осигурају да су православни Срби били прекрштени у Католичку цркву. Прекрштавање је значило, избећи хапшење, губитак имовине, чак и живота.

Отац Дионисије Јурић, исповедник Анте Павелића, био је скоро осоран у томе. "Сваки Србин који одбије да постане католик треба да буде осуђен на смрт", изјавио је у Стази, у бањалучком срезу. У близини поменутог места претња је била стварност у присуству католичких јуришних трупа. Било је случајева да су они, који су одбили прекрштавање, били убијени на лицу места. То сведочи случај оца Илије Томаша, из села Клепац, који је обећао сигурност Србима, који су побегли, ако постану католици. Али зато што су променили мишљење Усташе су их све побили.

____________

У најкраћем року, Павелић и његове Усташе су постали судије-арбитри слободе, живота и смрти свих људи, жена и деце у новој држави Хрватској која је у току од неколико недеља постала најокрутнија фашистичка држава на свету, убрајајућу и нацистичку Немачку. Међутим, какво је било држање Католичке цркве када је дошла лице у лице са таквом променом? Католичка црква преко јерархије и католичке штампе, по примеру Степинца, одмах је отпочела ватрену кампању хваљења Павелића и Хитлера. Један вођа крижара је написао:

"Бог, који управља судбином нација и контролише срца краљева, дао нам је Анту Павелића и покренуо вођу пријатељског и савезничког народа, Адолфа Хитлера, да употреби његове победничке трупе да разбије наше тиране и да нам омогући да створимо независну државу Хрватску. Слава Богу, наша захвалност Адолфу Хитлеру, и неограничена лојалност шефу Анти Павелићу."5

Неколико дана доцније 28-ог априла 1941., Степинац је објавио пасторално писмо, позивајући цело хрватско свештенство да подржава и брани нову католичку државу Хрватску. 

На Ускрс 1941., Степинац је објавио пред катедралом у Загребу оснивање Независне Државе Хрватске, и тиме је дао свечано одобрење Цркве и  Ватикана Павелићевом раду. 28-ог јуна 1941., Степинац, са другим бискупима, отишао је да се види са Павелићем. Пошто му је обећао најсрдачнију сарадњу целе јерархије, надбискуп је свечано благословио Павелића, као вођу хрватскога народа: "Док вас ми срдачно поздрављамо као главу Независне Дрхаве Хрватске, ми молимо Бога вазда да да свој небески благослов вама, вођи нашег народа." Требало би сетити се да је Павлић био онај исти човек који је био осућен на смрт за политичка убиства: једанпут од југоловенског суда, а једном од француског, за убиства Краља Александра и француског министра спољних послова, Бартуа.

У његовом часу триумфа Павелић није заборавио све оне који су помогли оснивање јаке уједињене Југославије и који су приложили смрти католичке Аустро-Угарске империје, најомиљенијег политичког жандарма Ватикана, и што је доста значајно као позни трибут старој Аустро-Ватиканској савезници на Балкану, наредио је конфискацију све стварне имовине "сваке особе која је добровољно служила савезницима против католичке Аустро-Угарске за време Првог светског рата (Статутна наредба, од 18. априла 1941.).

Овом последњем потезу, као и многобројним са много више деспотског духа, дошло је задовољтво Ватикана, где се убица Краља Александра и почео сматрати као велики католички херој, кога је благословио нико друти него лично папа Пије XII, дарујући  своју очинску заштиту њему и новој Хрватској држави. Али то није било довољно Пије XII, најсветији од свих модерних папа, је ткао неке од најмање светих дипломатских мрежа, са специфичним задатком да обдари политичке особе (креатуре) које су биле најоданије Павелићу као некаквом краљу. Што се тиче Католичке цркве краљеви су, после католичких диктатора, још увек били најдражији политички додови.

Престо Хрватске је у почетку био одређен потомку Хабсбурга, Оту. Али, пошто је Хитлер патио од фобије против Хабсбурга, планови су морали некако да се промене. Ото је морао бити одбачен. Грозничава испитивања међу осталим заборављеним краљевским главама нацистичке Европе брзо су започета. Највећа врлина новог краља, очевидно, морала је да буде: он мора бити ПЕРСОНА ГРАТА за Фирера.

Католичко провиђење, које је увек давало Ватикану непрекидан пљусак Петрових пенија или да би били ближе садашњости, са увек повећаним пљуском Петрових долара, поново је доказало да његов рог изобиља још увек може да снабде човечанство, побркано свим могућим грешкама републиканизма, са том повећано ретком потребом: краљевима. Краљеви су сада постали реткост, чак и изузетак. И ту се, дакле, показала потреба за изузетним човеком да изведе необичан задатак. Тај човек је био: Папа Пије XII.

Пије XII је био пријемник наговештаја - што значи таквих феномена с којима само свеци имају привилегију да раде, бар се тако каже. Ово баш тако, иако се такав феномен по правилу, догађа само после смрти и увек када рационална испитивања чуда постану немогућа. За време Конклаве 1939. године, која је била сазвана да изабере новог папу, кардинал Пачели је лично посетио Пија X. Пије X је изјавио да ће следећи Понтиф бити лично он, Пачели. То је било чудо. И морало је бити, јер је Пије X умро скоро три деценије раније. Пачели је заиста био изабран. Факат да је он сам гласао за себе није променио ствар. Пачели је постао Папа Пије XII, изабравши име Пије у част Пија X.6

Десет година доцније, 1950., Пије XII, после стрпљивих година само-озакоњења, видео је кривудање сунца на небу изнад Рима. И то не један пут, што се мора подвући, већ у току три дана узастопце. И пошто то није било довољно, сама Мајка Божија јавља му се у потрешеној сфери," у призору небеских покрета, у немој ТРАНСМИСИЈИ, али са изричним порукама за Христовог Викара.“7

Није било тешко том најсветијем наследнику Св. Петра, према томе, да нађе достојног краља. Факат, да је Пије XII морао да спроведе доле на земљу тајно и тешко ценкање са Мусолинијем, дискретно се прећутао. Ко је био изабрани? Виктор Емануил, краљ Италије, кога је сам Пије XII недавно благословио као "узвишеног и мудрог императора Етиопије",8 после окрутне победе фашистичке Италије над Абисинијом, где су фашизам и католицизам заједнички посадили католичко-фашистичку цивилизацију.

Краљ Виктор, ма да физички патуљак, био је веома храбар човек. Он се већ стрпљиво мучио под тежином две круне: под краљевском круном Италије и империјалном круном Абисиније. Помисао на трећу, хрватску, произвела је у њему дивно демократско убеђење, да три круне на глави једног човека могла би се узети од завидљивих маса као стварна социјална неправда. Тако Виктор, први пут у свом животу донесе одлуку. На жалост најврсније тројке, Папе, Дучеа и Павелића, изговорио је бесмртну песмицу: "То је, заиста чак и за мене исувише!" И одбио је. После моменталног запрепашћења и брзих ћућорења са друга два члана тога триа, Пије XII благодарећи надприродном наговештају, нашао је неоцењиву замену: -Викторовог кузена, Кнеза од Сполета.

Живот једног обичног кнеза данас је некако и досадан. Кнез од Сполета, ма да обичан кнез, се родио са амбицијом изнад просечне. Према томе, када је политичка срећа дунула ка њему, он је чврсто ухвати за косу. Пошто се осигурао да ће ћудљиви немачки канцелар то да одобри, и да ће му се син ковача из Ромагна насмешити и, најзад, што није било најмање важно, да ће му Његова светост Пије XII дати трипли благослов, он је срамежљиво примио хрватски краљевски скиптар. Име вредно такве круне било је изабрано и одобрено, па и поздрављено. И тако се десило да се један непознат кнез нашао на челу нове династије Краљевине Хрватске, и постао Њено Најмилостивије Узвишено Величанство, Томислав II.

На такво изванредну новост масивна усташка делегација, на челу с Антом Павелићем, пожурила је у Рим, где је у самој престоници фашистичке империје, 18-ог маја 1941., Томислав II милостиво примио хрватску круну уз лупкање војних пета, фашистичких поздрава и узвика "ура". Срећа папина у Ватикану није знала за границе. Ипак је његово очинско срце било погоћено чињеницом да Томислав II, његово триумфално политичко кумче, не може јавно да добије свечани благослов од Папе.

Пије XII је био поглавар Универсалне цркве. И милиони католика су се у то исто време борили са Савезницима да униште тај исти фашистички свет са којим је Пије био у тако срдачним односима. Сем тога Пије је у исто време био и поглавар ватиканске државе, и као такав - о, сретног подударања! - сам био Краљ. Призвати свог новог краљевског колегу под оваквим околностима било би протумачено у демократском табору као прекршај "папине неутралности". Међу тим, Његова светост морала да буде опрезна.

Папе могу да откључају врата - у рају и у паклу. Зато и имају тешке кључеве Светог Петра. Али често они могу да отворе и задња врата. Овде доле. И, с обзиром какав је свет, то је чак и много важније. Нарочито у приликама када званична врата интернационалне дипломатије морају да остану чврсто закључана. Упућен у стародревни католички макевијализам Пије XII је победнички решио загонетку. Он је примио доброг Краља Томислава ЈЕДНОГ ДАНА ПРЕ церемоније његовог крунисања. Ко би могао да каже да је ово био прекршај "папине неутралности"? Кнез од Сполета није још био званично краљ. Његова светост Папа га је примио пре него што је он постао Његово Узвишено Величанство, Краљ Томислав II.

Тог истог дана Хрватска је званично проглашена краљевином. Стварни убица Краља Александра - то јест Павелић - био је примљен у дугу и веома приватну аудијенцију код Папе. Само један стенограф, кога је обазрив Павелић довео са собом и кога су натерали да се закуне да неће никада рећи шта је чуо, био је присутан.

Охрабрен оним што му је Пије XII рекао, Павелић је посетио Мусолинија и са овим потписао уговор. После свега тога, неопозив Свети отац је примио и свечано благословио Павелићевог председника владе И ЊЕГОВУ ЦЕЛУ УСТАШКУ ДЕЛЕГАЦИЈУ Опет, ко би могао да назове ово прекршајем "папине неутралности"? Сви ови одлични људи били су примљени као обичне "католичке особе", а не као главе владе нове Хрватске, изјавио је ОБСЕРВАТОРЕ РОМАНО. Али прави значај овога није умакао онима који су ствар познавали. Пије XII, примио је овај добри свет у специјалну аудијенцију, не зато што су они били само "католичке особе": он их је специјално примио, специјално благословио и специјално похвалио, јер, као чланови Мајке цркве, они су пре свега били претставници новорођене независне католичке државе Хрватске, политичка творевина окрутно начињена и немилосрдно припремана од стране најзлобнијег од свих учесника, Ватикана.

 

МОРА ЈЕДНЕ НАЦИЈЕ

Пошто је тако званично створена, независна краљевина Хрватска је кренула напред са горућим жаром да оствари све наде, са којима су се упорно занимали њени верски и политички пропагатори: Ватикан и фашизам. Инспирисана од стране милостивог и узвишеног величанства доброг Краља Томислаза II, под покревитељством Његове светости Папе, под заштитом Хитлера, чувана од Мусолинија, управљана од стране католичких терориста, са полицијом наоружаном католичким бајонетима, нова Хрватска је почела да се претвара у идеалну државну заједницу уз директиве католичких догми.

Државом, међутим, према папским правилима, мора да владају не само цивилне, него и верске власти. Пошто је одредио верског партнера њему равна у правима и дужностима, Павелић се побринуо да глава јерархије постане У СТВАРИ владар нове Хрватске. Надбискуп Степинац, хрватски примат, као и други чланови јерархије, верски парњаци са Усташама, били су изабрани за чланово Сабора (тоталитарног парламента). Пошто су тако били створени војни, политички и верски стубови нове државе, Павелић и Степинац се дају на трансформацију целе структуре у оно што треба да буде права католичка фашистичка држава. Покрети, институције, људи и све друго морали су да се прилагоде дословно у духу католицизма. И сви потенцијални противници - комунисти, социјалисти, либерали - били су разјурени или похапшени. Синдикати су били укинути, радничке организације су постале праве карикатуре онога што су некада биле, штампа парализована, ако не и ућуткана, слобода говора, изражавања и мисли постале су успомене из прошлости. Учињени су сви могући напори да се омладина утера у католичке полувојне формације; децу су окупили попови и милосрдне сестре. Католичко учење, католичка правила, католичке догме постале су обавезне у свим школама, канцеларијама, у свим фабрикама и свуда где се гвоздена пета нове државе осећала. Католицизам је био прокламован за главну религију државе. Друге вере и њихови верници били су прогањани, а највише православци; док су Јевреји били натерани да носе Давидову звезду на њиховом оделу, сви чланови Православне цркве били су у страху за њихова имања, њихову личну и породичну сигурност. Бити православац значило је бити потенцијална жртва. Ускоро, у свим парковима и на јавним превозним возилима појавила се нова објава: "Забрањен улаз свим Србима, Јеврејима, Циганима и псима." Министарство унутрашњих дела, на челу са Андријом Артуковићем, објавило је следећу наредбу: "Сви Срби и Јевреји који живе у Загребу, престоници Хрватске, морају да напусте град у року од 12 сати. Ма који становник, који се нађе да им је дао склониште биће одмах стрељан на лицу места“.

 

Слика 3
Image

Слика 3. "Прекрштавање" православних Срба 21. децембра 1941. Калуђери, поред попова, учоствују у насилном прекрштавању. Они ништа мање нису били немилосрдни, него ли парохијско свештонство. На пример, калуђер Амброзије Новак, чувар капуцинског манастира у Вараждину, пошто су усташке јединице опколиле село Моштаницу, рекао је народу: "Ви Срби сте осуђени на смрт, и једини је начин да то избегнете је да примите католичанство."

Католички оци нису се двоумили да ликвидирају оне који су се противили. Доказ - отац Др. Драгутин Камбер, језуитски поп и заклети Усташа, који је наредио да се убије 300 православних Срба у Добоју, и довео на ратни суд још 250, од којих је већина била убијена. Или отац Др. Бранимир Жупанић, који је побио 400 особа само у једном селу Рагоље. Отац Срећко Перић из манастира у Горици, близу Ливна, препоручио је масовно убијање следећим речима: "Убите све Србе. И када свршите то дођите овамо у цркву, да вас исповедим и ослободим греха." Резултат тога био је покољ 10. августа 1941., за време кога је преко 5.600 православних Срба изгубило своје животе само у околини Ливна.

Слика 4
Image

Слика 4. Католички свештеник "прекрштава" цело село. По правилу ово је значило колективно, масовно крштење, нарочито када усташке јединице опколе село. Католички оци су често употребљавали потресну тактику да би убрзали ствар. На пример, отац Анте Таурић, из среза Двор, увек је започео своју проповед следећим примером: -"Православци у овом срезу имају свега три начина да се спасе: да приме католичку веру, да се иселе (остављајући сву своју имовину) или да се збришу челичном метлом..."

Више свештенство није било ништа мање јасно. Пример бискупа Акшамовића из Ђакова, који је послао следећу прокламацију свим православцима у његовој бискупији: "До сада сам примио у тор Католичке цркве неколико туцета хиљада православаца. Следујте примеру ове ваше браће. Пошаљите без оклевања ваш захтев за ваше брзо преобраћање у католицизам. Тиме што сте прекрштени ви ћете бити остављени на миру у вашим кућама..." За оне који су одбили или који су се противили, алтернатива је била гоњење, хапшење, концентрациони логори, па чак и смрт.

                                                              

Слика 5
Image

Слика 5. Православне цркве су биле главна мета за католичке јуришне трупе, Усташе, па чак и за католичко свештенство. Ове цркве су биле одузете, испражњеене, затворене, прерађене у католичке цркве, или спаљене.

У Лици, Банији и Кордуну, 1941., 172 православне цркве су биле потпуно уништене. У Фрушкој Гори 15 православних манастира и цркава је било предато фрањевцима. Од 189 цркава Горњо-карловачке епархије, 175 је било уништено или спаљено. Било је случајева да су Усташе, пошто су затворили цркву са верницима у њој, запалили саму зграду. Верници, који су покушали да изађу, били су спречени ватром из митраљеза. Хиљаде су страдале на овај начин, било побијени метцима, било од камења које се рушило, или су живи изгорели. Глина је била сведок таквог призора у години 1941. Слика показује остатке једне православне цркве коју су Усташе спалили са око 2 хиљаде људи, жена и деце, које су доводили у цркву да се моле.

Слика 6
Image

Слика 6. Некатоличко становништво у католичкој Хрватској је имало две алтернативе: покатоличење или смрт. Њихове цркве су биле затворене, парохијске књиге уништене, црквене зграде спаљена. Православни верници су често били затварани у цркве, и тамо или у општинама чувани док су чекали на своју судбину: то јест - на насилно прекрштење, концентрационе логоре или извршење смртних пресуда. Њихов живот често је зависио од ћуди усташких команданата који су пратили католичке оце. Било је случајева међутим, када православни Срби нису имали прилике уопште да спасу живот; Неки католички попови су били неумољиви. Пример игумана манастира у Гунтићу, оца Германа Кастимира, који је лично руководио масовним убијањем Срба у Глини, од којих су стотине биле поклане у тој самој православној цркви. На слици се виде православни верници у њиховој цркви у Хрватској Дубици, пре но што су сви били погубљени 21. августа, године 1941.

 

Слика 7
Image

Слика 7. После изненадног напада на неко православно село, Усташе су, по правилу, слале жене и децу у концентрационе логоре или у најближи католички манастир, где су мали "схизматици" били прекрштени. Овај задатак су вршили само припадници "Каритаса", католичко организације под управом јерархије. Веома често, међутим, жене и деца су били погубљени са осталима.

У селу Шушњари, на пример, пошто су побили већину становника, Усташе су одвеле око двадесеторо преживеле деце, везали их за праг шупе коју су затим запалили. Већина деце била је жива спаљена. Мањи део је преживео ужасно унакажен и затим побијен, према сведочењу Гордане Фридлендер у случају Љубе Милоша (глава 8).

13-ог септембра 1941, неколико омладинаца било је набијено на колац. Девојкама су просекли груди и натерали их да провуку своје руке. Многи су умрли од глади или болести у концентрационим логорима којима су управљали свештеници и калуђери.

На слици се виде преживеле жене и деца приликом спровођења у логор после напада на једно село код Босанске Дубице (1942).

 

Слика 8
Image

Слика 8. Копија оригиналног документа који се односи на преобраћање у католичку веру свих православаца у државној служби. Издат од Министарства правде и вера у Загребу.

Свак је морао да буде или да постане католик. Одбијање је значило моментано отпуштаве из службе, губитак имовине, или затвор. И, веома често, сва три.

Били су објављени и додаци прописима, као на пример, "Закон који се односи на преобраћање из једне вере у другу." 1-ог јуна 1941, усташки председник владе установио је Канцеларију за верске послове, чија је брига била "све ствари које су биле у вези са питањима прекрштавања у католичку веру православаца". (Пропис Бр.11, 689)

Такво законодавство се засниволо на начелу да је "усташки покрет основан на Католичкој цркви“ како је изјавио Миле Будак 15-ог јула 1941. г. у Карловцу.

Насилно прекрштавање је постало свакодневна, "законита" пракса у усташкој Хрватској. Оно је временом озакоњено од Државе која је штитила нове католике од хапшења, одузимава имовине и од извршења смртних пресуда.

Слика 9
Image

Слика 9. Католичка браћа, свештеници и калуђери, приликом посете српских села ради "прекрштавања" православног становништва, увек су имали у пратњи веома јако наоружане католичке јуришне трупе, Усташе.

Усташка озлоглашеност због немилосрдности је често била довољна да "приволи" народ да прихвати Католичку цркву, а усташки бајонети су помагали католичким оцима да прекрсте и оне који су се двоумили. Алтернатива упозоравали су проповрдници - била је одузимање оихове имовине, хапшење, концентрациони логори, па чак и убијање.

Отац Фраво Пипинић, парох-свештеник у Пожези, на пример, крајем 1941, прекрстио је хиљаде "уз помоћ" усташког капетана Перановића. Он је увек започињао и завршавао своје проповеди, узвикујући да је "прекрштавање" било једини на чин да се остане у животу. Било је довољно погледати у намргођене, наоружане Усташе да би се натерале читаве општине православаца да прихвате "праву" цркву.

Комисија за испитивање ратних злочина објавила је на који начин су се одиграле стотине случајева таквих католичких "наговарања" широм целе Хрватоке.

На слици, фрањевачки отац, Божидар Брале, види се како проповеда православцима каји ће ускоро да буду прекрштени, у Земуну 12. јула 1942. године, у пратњи Усташа. Види се и велико слово "У" на отвореној проповедионици -"УСТАША".

Слика 10
Image

Слика 10. Фрањевачки калуђер, отац Мирослав Филиповић, Лево, као поп у мантији. Десно, у Усташкој униформи. О. Филиповић је био командант озлоглашеног концентрационог логора у Јасеновцу. О. Филиповић, главни црквени џелат у Хрватској, иако калуђер Реда св. Фрање, био је фанатичан Усташа дуго пре Другог светског рата. Његова политичка и верска окрутност може се судити по факту - док је држао говор батаљону наоружаних Усташа у селу Дракулић, убио је једно православно дете својим сопственим рукама.

Осуђујући одбијање православаца да се "прекрсте", он је рекао наоружаним Усташама - "Прекрштавајте ове дегенерике у Божје име. Следите мом примеру!" Хиљаду и пет стотина православна Срба било је убијено само за један дан.

Као командант Јасеновачког концентрационог логора, отац Филиповић, помогнут од оца Звонка Брекала, оца З. Липовца и оца Кулина проузроковао је смрт 40.000 људи, жена и деце за време његовог управљања.

_____________

Док је Анте Павелић преображавао Хрватску јаком руком, његов верски партнер, надбискуп Степинац, олакшао је револуцију благовременом општом националном мобилизацијом целе Католичке цркве. Није се дозволило да прође ни једна прилика, а да Степинац не отпева славопојке, или благосиља речима или шкропљењем свете водице - нову католичку Хрватску, великог вођу Павелића, Дучеа, и воликог Фирера. Када су комеморативни датуми крвавог доласка фашизма на власт били слављени у фашистичкој Италији или нацистичкој Немачкој, Степинац, ма да у Хрватској, прослављао их је са не мање топлине. Тако је тачно на време прослављен 28. октобар, дан када је 1922. успостављена фашистичка диктатура у Италији. И док је Мусолини сваке године тога дана изводио на параду своје батаљоне црних кошуља у Риму, Степинац је сваке године прослављао марширање, уз говоре, молитве, честитања, са истом великодушношћу и за Хитлера на дан априлског рођендана, све мрачнијег сваке наредне године. Када је међутим, дошла на ред његова нова фашистичка држава, његов надбискупски говор је постао пун веома топлих похвала за све што је нова Хрватска урадила. Када је парламент био сазван фебруара 1942., Степинац, са целокупним светим ауторитетом главног стуба Мајке цркве, затражио је од Светог духа да се спусти на оштрице усташких ножева, и да бди бар док парламентарни рад траје над Павелићевим челом. Специјалне молитве и екстра-грамови тамњана су били додељони свим католичким црквама на Павелићев рођендан.9

Када је малена усташка морнарица кренула ка Црном мору да, у сарадњи са Немцима, уништи Црвену морнарицу безбожне Русије, Степинац, а поред њега и Др. Рамиро Маркони, представник бранитеља мира, Пија XII, прославили су у Загребу тај одлазак, окружени католичком јерархијом, на латинском мумлајући бајање за брзу победу ових храбрих морских крижара. Степинчеве колеге су га имитирале као свог вођу са исто тако неупоредивом ватром, као на пример, бискуп Акшамовић из Ђакова, који је лично био одликован од Павелића, јер је "његова ексцеленција бискуп - од самог почетка сарађивао са усташким властима". Или надбискуп Шарић - близак пријатељ Јуре Францетића, команданта Црне легије - који је дизао своју десну руку у знак усташког поздрава, т.ј. нацистички, у свакој прилици, јавној или приватној.

Трансформација католичке јерархије у стварну усташку хијерархију имала је ужасно значење. То је значило да је цео механизам Католичке цркве у Хрватској био стављен на потпуно расположење окрутних индивидуа решених да начине од нове државе једну компактну политичку и војну јединицу, цементирану најсигурнијим гаранцијама државне неразоривости. Таква политика је значила не само хрватски социјални, културни и политички продукат, већ и потпуно искорењивање свега што је било "туђе" хрватском пореклу" и њеној националној вери. Ово је захтевало потпуну елиминацију сваког који није био Хрват. То није био лак задатак, јер је велики део ове нове државе био, састављен од масионих расно-верских група које су биле потпуно туђе усташком католицизму. Од 6,700,000 становника, свега је било 3,300,000 Хрвата. Међу осталима било је Муслимана 700,000, Јевреја 45,000, поред још других мањих група. БИЛО ЈЕ ПРЕКО 2,000,000 православних Срба.

Територијалне амбиције хрватског сепаратизма проузроковале су укључивање у нову Хрватску толико много страних елемената. Како смо већ видели, ови су били језгра у концепцији "Велике Хрватске" Анте Старчевића, који је основао екстремну политичку партију, Хрватску партију права, која је после тога била подигнута на ниво фанатичког националног програма од стране Анте Павелића. Партиска идеологија, ма да је била расно и верски искључива, примила је географско ширење. То значи укључиваве у независну Хрватску спорних територија, дакле, некатоличких елемената, који су постали аутоматски највећа препрека за тотално католичење нове -хрватске државе. Да би се решио проблем, прихваћена је и брзо стављена у покрет политика која је водила брзој елиминацији свих не-Хрвата, не-католичког становништва. Ово је више пута отворено и јавно изјављено од стране чланова усташке владе, као на пример, 2-ог јуна 1941., у НОВОЈ ГРАДИШКИ, Др. Милован Жанић, министар правде, изјавио је: -

"Ова држава, наша земља, је само за Хрвате, и ни за кога другог. Нема путева и начина, које ми Хрвати нећемо да употребимо да начинимо нашу земљу заиста нашом, и да је очистимо од православних Срба. Сви они, који су дошли у нашу државу, пре 300 година морају да нестану. Ми не кријемо наше намере. Ово је политика наше државе, и док се она спроводи, ми нећемо радити ништа друго већ да се држимо усташких принципа".

Др. Миле Будак, министар просвете и културе,  није губио ни мало времена да објасни његовим слушаоцима природу тих принципа. За време његове прве конференције за штампу у својству министра, када су га упитали о политици према не-хрватским расним и верским мањинама, његов одговор је био веома прост: "За њих ми имамо три милиона метака!" То није било хвалисање једне фанатичке особе. То је била суштина једне политике, хладно планиране од Павелића у заједници са католичком јерархијом, која је почела да се спроводи чим су нацисти ушли у Југославију. Др. Милован Жанић, Др. Мирко Пук, Др. Виктор Гутић, усташки министри, без оклевања су изјавили да ће нова Хрватска да се реши свих Срба који су у њеној средини, да би постала 100% католичка "у року од десет година". 22. јула 1941, план је опет званично потврдио Др. Миле Будак: - "Ми ћемо убити један део Срба, ми ћемо транспортовати други, а остатак ће бити приморан да прими римокатоличку веру. Овај последњи део биће абсорбован од хрватских елемената." Путеви и начини да се изврши овакав план били су брзо усвојени. Најрадикалнији и најокрутнији: -масовно уклањање Срба из спорних зона. Према министрима једна трећина Срба биће послата у ужу Србију, једна трећина ће бити "наговорена" да прими католицизам, а од остатка ће се "отрести" другим начинима. "Други начини" убрзо је значило биолошко истребљење, и "наговор" на на силно мењање вере.

Промена вере и истребљење су значили једну ствар: тотално уништење Православне цркве. То се, у ствари, и показало као званична политика нове католичке државе Хрватске. Такву политику званично је предложио у парламенту, међу осталима, Др. Мирко Пук, усташки министар правде и вере. Он је рекао: "Ја ћу исто тако да направим примедбе о такозваној Српској православној цркви. У том погледу ја морам снажно да нагласим да Независна хрватска држава не може и неће да призна Српску православну цркву."10

Павелићев тројни програм је удешен да се изводи у исто време свуда, од самог оснивања нове државе. Његово извршење било је просто, директно и брутално. Почело се са уредбама на брзину, као она што ју је издао његов нов министар за пропаганду, свега четири дана после Хитлеровог напада (10. април, 1941.), којим се забрањује православцима ступање на Универзитет, СЕМ АКО СУ СЕ ОДРЕКЛИ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ ПРЕ 10-ОГ АПРИЛА, 1941 - па све до масовних депортација, као што су оне, које су Усташе извршили 4-ог и 5-ог јула, 1941. у Загребу; до покоља људи, жена и деце, као што су били у Кључу 31-ог јула, 31-ог августа, 1-ог и 2-ог септембра, 1941., када су "Летећи Усташе" укупно побили око 2,000 Срба.11

У држави која је до лудила била наклоњена политици расно-верског уништавања, закони и законитист, када се добро промотре, били су ништа друго него трагично исмејавање. Изванредни суд, већ раније споменут, на пример, увек би осудио без обзира на доказе, није дозвољавао право на апел, и његова пресуда морала се извршити у року од три сата по њеном доношењу. На тај начин су ови судови изрекли смртну пресуду огромном броју људи, а да им нису пружили никакве прилике за одбрану, и њихове пресуде су биле дословно примењене. У највећем броју случајева судови су кажњавали "колективно" под маском "суђења", Само једно судско оделење у Загребу, на пример, је само у року од два дана - августа 4. и 5., 1941 - осудило на смрт 185 особа; оно у Срему, од 3. до 25. августа, 1942., 217 особа; рад покретног суда у Руми 3. августа 1942., је трајао свега два и по сата, за које време је 26 особа било осуђено на смрт. У Старој Пазови, 8. августа, 1942., рад суда је трајао свега пола сата и 18 особа је било осуђено на смрт. У Руми 10. августа, 1942., бранилац кога су Усташе одредили, бранио је 25 особа, које је први пут срео на самом суђењу, а председник тог судског оделења му је дозволио свега 2 минута за сваку особу. Судови - најтрагичније исмејавање правде - били су прави инструменти покоља, као што је доказано чињеницом да је у року од четири године само једно судско оделење изванредног покретног суда у Загребу, на челу са Иваном Видњевићем, осудио на смрт 2,500 грађана.

Али док су судови имали бар форму законитости, Усташе су нашле начина да истребе хиљаде особа на много бржи начин - на пример, слали су их у концентрационе логоре да би их се отресли тамо. Уређење и контрола ових логора је била искључиво у рукама Павелића, који је лично водио рачуна о њиховом управљању. Хапшење и депортација у ове логоре је зависила од Усташа, - који су могли да пошаљу тамо когагод су они сматрали за "неповерљиву особу", и који су имали апсолутну власт да убију ма кога одмах при доласку. У ствари "постојао је споразум", да цитирамо Љубу Милоша, команданта Јасеновачког концентрационог логора, "да се особе осуђене или неосуђене уопште, треба ликвидирати одмах“ На основу овога, становници логора су били убијани без реда, било појединачио или колективно, чак и без законског изговора. Тако су, марта 1943., становници логора у Ђакову намерно били инфицирани тифусом, који је проузроковао код 567 особа смрт; 15-ог септембра 1941., сви становници логора у Јасеновцу, који нису могли да раде, око 600 до 700 њих, су били побијени; у логору у Старој Градишки 1,000 жена је било убијено. Од 5,000 православних Срба, који су били одведени у логор у Јасеновац крајем августа 1942., 2,000 је било убијено још на путу, остатак је био премештен у Градину, где су их 28-ог августа убили чекићима. У логору у Крапју, октобра 1941., 4,000 заробљеника је било убијено; а у логору у Брочицама, новембра 1941, 8,000 заробљеника је било погубљено. Од децембра 1941., до фебруара 1942., у Великој Кошутарици код Јасеновца, преко 40,000 православних Срба је било поклано, док у Јасеновачком логору у лето 1942, око 66,000 православних Срба, који су били доведени из села Босанске Крајине, били су поклани, међу њима и 2,000 деце.

Деца нису била поштеђена и специјални концентрациони логори били су одрећени за њих. Девет од свих су били: Јабланац, близу Јасеновца; Млака; Брочице; Уштици; Стара Градишка; Сисак; Јастребарско; и Горња Ријека. Уништавање деце у овим местима било би несхватљиво, да није потврђено од очевидца; од којих је један посведочио: -

"У то време нове жене и деца су стизала сваког дана у логор у Старој Градишки. Одприлике четрнаест дана доцније Врбан (командант логора) је наредио да се сва деца одвоје од њихових мајки и доведу у једну собу. Нама десеторици је било речено да их носимо завијене у ћебад. Деца су пузала по патосу, а једно је дете пружило и руку и ногу кроз полуотворена врата, тако да се врата нису могла да затворе. Врбан је узвикнуо: "Гурни врата!" Пошто ја то нисам урадио, он је залупио врата и скрхао дететову ногу. Онда је зграбио дете за његову здраву ногу и лупао га о зид док дете није издахнуло. После тога ми смо наставили да доносимо децу. Када је соба била пуна, Врбан је донео отрован гас и побио их све."12

На свом суђењу, Анте Врбан је протествовао, - тврдећи да није он лично убио стотине деце, "већ свега шесдесет троје".13

1942. године било је око 24.000 деце у самом Јасеновачком логору, од којих је 12,000 било хладнокрвно побијено. Велики број осталих, која су касније била пуштена на притисак Интернационалног црвеног крста су потпуно пропала услед слабости. Стотина ове деце, старе највише до дванаест месеци, на пример, умрло је ПОСЛЕ ПУШТАЊА из логора, јер су у њихову храну додавали каустичну соду.

Др. Катичић, председник Црвеног крста, запрепашћен оваквим масовним убијањем, упутио је најстрожији протест, претећи да ће да објави у целом свету о овом масовном клању деце. Као одговор на то, Павелић је бацио Др. Катичића у концентрациони логор у Старој Градишки.

То није било све. Чак и гори ужаси - ако уопште могу бити гори - десили су се у Павелићевим концентрационим логорима. Било је случајева спаљивава живих жртава: -

"Спаљивање у Јасеновцу се вршило у пролеће у 1942. години. Тако су хтели да имитирају нацистичке логоре у Немачкој и Пољској, па је зато Пичили дошао на идеју да направи од циглана крематориум, у чему је и успео, па је од 14 пећи (седам на свакој страни) направио крематориум. Онда је донета одлука ДА СЕ СПАЉУЈУ ЖИВИ, и да се просто отворе огромна гвоздена врата и живи гурну у ватру, која је већ буктала.Тај је план, међутим, произвео страшну реакцију међу онима који су требали да буду спаљени. Свет је врискао, драо се и физички се бранио. Да би се избегле такве сцене, решило се да их прво убијају па онда спаљују.14

Представници "једине праве цркве", не само да су знали о овим ужасима - није мали број оних који су били на власти у тим истим концентрационим логорима - него их Анте Павелић чак и одликовао, као на пример, о. Звонко Брекало, из концентрационог логора у Јасеновцу, који је био одликован од самог вође 1944. године "Орденом Краља Звонимира"; отац Грга Блажевић, помоћник команданта концентрационог логора у Босонском-Новом; брат Тугомир Солдо, организатор великог покоља Срба 1941. и друти.

Гора злочинства би тешко могла да превазиђу дела ових индивидуа, најподлијих издајица цивилизације и човека.

 

Слика 11
Image

Слика 11. Ко једном уђе у један од многих концентрационих логора, подложан је не само мучењу, већ и убијању. Логорски команданти имали су неписано право да убију ма кога који је доведен тамо. Шта више, цитирамо Љубу Милоша, команданта Јасеновачког концентрационог логора, -постојао је "договор" да сви заробљеници осуђени на три године имају бити "ликвидирани" одмах. Благодарећи том праву, затвореници су понекад били убијани без икаквог законског изговора. Оправдање за масовно убијање било је понекад најнејасније природе.

На пример, 15-ог септембра 1941., сви затвореници Јасеновачког логора, неспособни за рад, око 600 до 700, били су побијени. У логору Стара Градишка, 1.000 жена је било убијено. У логору Крапје, октобра 1941, 4.000 затвореника је било побијено. Да се не би изложили физичком напору, Усташе су понекад употребили тифус, као на пример, марта 1943., када су затвореници у логору Ђаково били намерно заражени тифусом, а што је проузроковало смрт 567 особа.

На фотографији, лешине жртава извађених из бунара у логору у Лепоглави.

 

Слика 12
Image

Слика 12. Лешеви православних Срба које су усташке јединице побиле у Сињу 26-ог авг.1941.

Усташе су извршиле безбројна масовна убијања уз најмањи изговор, али према званичној политици њихове владе да се ослободе православног српског становништва, јер католичка Хрватска -мора да буде настањена САМО католицима.

У сагласности са овим принципом, Усташе су хапсиле, мучиле и клале православне затворенике без милости. Ово се дешавало чак и са онима који су били одведени у концентрационе логоре. На пример, 5.000 православних затвореника, који су августа 1942., били послани у познати концентрациони логор у Јасеновцу, били су десетковани од Усташа још узпут. 2.000 њих је било убијено хладнокрвно. Оне, који су преживели одвели су у Градину и 28-ог августа 1942. Усташе су побили кундацима и чекићима. Лешеви су затим били сахрањени у заједничке раке или спаљени у обичним пећима.

Слика 13
Image

Слика 13. Усташе, не само што су хапсиле, заробљавале и "кажњавале" народ, који су сматрали за непријатеља, они су их мучили, па чак и погубљивали, без обзира на законско оправдање.

У току првих година безобзирне власти они су извршили безброј убистава. Појединце или мале групе су кажњавали или клали на лицу места. Читаве православне породице су нестале. Често жртве, које су молиле, нису биле поштеђене, чак и онда када су неке од њих, да би сачувале своје животе, биле спремне да буду "прекрштене" у Католичку веру. Доцније, таква привола је спасла хиљаде по савету католичких оцева, који су били у саставу усташких јединица.

Међутим, 1945., када је пад Независне католичке Хрватске изгледао неизбежан, у бежању Усташе су обновиле своју стару окрутност и клале су без икаквог обзира. На пример, када су се повлачили из Сиска, они су хладнокрвно побили 380 затвореника логора. Жртве су затим биле бачене у реку. Фотографија показује део лешева оних који су на тај начин били убијени на обали Саве.

Слика 14
Image

 Слика 14. Лево је Д. Богдановић, убијен од комуниста, до њега је Душан Бранковић, народни посланик, убијен без икаквог законског изговора. Пре његовог убиства, Усташе су се забављале сечењем његових груди ножевима, и најзад му ископале очи. Он је био близак пријатељ Др. Милоша Секулића (трећи слева), човека коме је Српска православна црква ставила у задатак да преда њене апеле и документа о усташким злочинима Савезницима у Лондону.

Усташе су мучили и убијали народне посланике, православно свештенство и епископе. Често су хватали њихове рођаке и одводили у концентрационе логоре или су их натеривали да постану католици.

Усташе су прогањали утледне православце, чак и после пада Хитлера и усташке Хрватске. Они су ишли чак толико далеко да су терорисали њихове чланове Хрвате у иностранству тиме што су од њих изнуђивали "прилоге" за своју ствар и подметали бомбе по кућама и јавним местима, као на пример, у Западној Немачкој, 1964., у Аустралији, 1965., и у Америци, 1967.

Слика 15
Image

Слика 15. Још један случај клања, који се десио у Хрватокој 1943. Фотографија је била нађена у џепу једног мртвог Усташе. Један од његових другова држи заклану жртву да би његов друг могао боље да слика.

Усташе су вршиле најодвратније злочине уз велику равнодушност. Често су се забављале тиме што су продужавале мучења својих жртава да би им време брже прошло.

Нису штедели ни жене, ни децу. Цитирајмо само један случај. У селима између Власенице и Кладња нацистичке трупе су пронашле децу коју су Усташе набили на колце са њиховим удовима још увек згрченим од болова.

Католички спештеници су такође препоручивали убијање деце. Као на пример, у случају оца Д. Јурића. "Данас није више грех убити дете од седам година", говорио је он, "у случају да се то дете противи нашем усташком покрету."

Слика 16
Image

Слика 16. Усташе кољу једну од њихових српских православних жртава. Један од њих држи суд да би ухватио први млаз крви и спречио да се униформе не умрљају у крви.  Овај суров злочин - један од многих - десио се близу Чајнича 1943.

Овакав начин погубљивања није био изузетан. Неки од Усташа су се специјализирали у ликвидирању својих православних жртава на овај начин.

Католички свештеници, калуђери, па чак и неки од њихових ученика, следили су том примеру. Случај Петра Бржице је без сумње један од најневероватнијих у овој категорији. Бржица је био студент права и један од ватрених присталица истакнуте католичке организације, зване Католички крижари. 29-ог августа 1942., у току дана и ноћи, Бржица је заклао 1.300 затвореника у Јасеновачком концентрационом логору. Био је зато награђен златним сатом и проглашен краљем кољача. Др.Никола Николић, Хрват и католик, био је очевидац овог дела.

 

Слика 17
Image

Слика 17. Масовним убијањима треба додати и клање појединаца, махом по селима. Дешавали су се случајеви највећег дивљаштва. Усташе су често употребљавали најпримитивнија оруђа, као виљушке, мотике, чекиће и тестере, да би мучили своје жртве пре но што их погубе. Ломили су им ноге, чупали кожу и браду, копали им очи убодима ножева или их целе вадили, према сведочењу преживеле Марије Богуновић.

Понекад убиства су вршена у кући жртве, пушком или револвером. Неки од Усташа су се специјализирали да се ослободе својих "жртава" путем разбијања лобање секирама, па чак и чекићима. У Дубровнику, Далмација, фашистички војници су узели слике једног Усташе са две огрлице. Једна је била од ископаних очију, а друга - од ишчупаних језика побијених православних Срба.

На слици се види како Усташе муче православног Србина тестером пре но што су га убили. То је било негде у Босни 1943. године. Слика је нађена у џепу мртвог Усташе 1945. године.

Слика 18
Image

Слика 18. Бозобзирно масовно депортирање и насовно убијање постало је једна од најкарактеристичнијих усташких црта. Често је живот или смрт заробљеника зависио од расположења месног команданта, па чак и месног католичког свештеника.

Усташке власти би позвале православне Србе да изврше неке радове или да дођу да чују неки нов закон. Када би се скупили на заказано место, они би били опкољени, изведени из села или вароши, и убијени без уке буке.

У најзабаченијим крајевима Горње Далмације, а и Босне и Херцеговине вршена су слична истребљења. Жене и деца нису били поштеђени.

Неке усташке јединице да би себи уштеделе посао око сахране лешева, убијали су своје жртве на мостовима. У Брчком, на пример, родном месту Џафера Куленовића, усташког подпредседника владе, православни заробљеници су били убијени на месном мосту и затим одмах бачени у реку.

Фотографија показује лешеве народа побијеног од Усташа и баченог у реку Купу маја 1945.

_______________

Примедбе:

(1)  Види ЋАНОВ ДНЕВНИК, предговор од Самнер Велса, издат од Даблдеја и Ко. 1946, стр. 46, 48-50, 60, 87, 97.

(2) ПРЕСТАВКА ОРГАНИЗАЦИЈЕ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ МУСЛИМАНА Националном комитету за слободну Европу. Њу Јорк, маја 1950. год.

(3) В.Д. Узла, КОМЕНТАРИ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ ПРОБЛЕМА, стр.45, Женева, 1944 год.

(4) Види НЕДЕЉУ, август 10., 1941. год.

(5) Види НЕДЕЉУ, април 27., 1941. год.

(6) Пије XII је тврдио да је видео Пија X за време скупштине кардинала за избор папе 1939. год., који му је претказао да ће он постати следећи папа. За више детаља види КРСТ, орган Пасионистичких оцева - Дублин, март 1948. год.

(7) Ово се десило за време три узастопна дана, октобра 30-ог и 31-ог, и новембра 1-ог, 1950. г. Званични опис овог понављајућег чуда, дао је Пије XII нарочитом изасланику, кардиналу Тедешчинику овако:

"Свети Отац (Пије XII) је окренуо свој поглед ка сунцу из Ватиканских башта, и ту се поновило пред његовим очима чудо из Фатимске долине... Он је могао да види живот сунца под Маријином руком. Сунце је дрхтало, грчило се и претворило у слику живота, у облику изванредног приказа божанских покрета; у преносу мутавих, али изражајних порука Претставнику Христа",- Кардинал Тедешчини, на олтару у Фатими, Португалија, 13.10.1951.г. Види светску и Католичку штампу, 14-15-16.10.1951.г. За више детаља о измишљеним папским визијама и о политичким предметима њених произвођача види пишчеву књигу КАТОЛИЧКИ ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И СЛОБОДА СВЕТА (Ватс, 500 стр.)

(8) Речи које је Пије XII употребио, децембар 21, 1939. г., када је благословио Краља Виктора.

(9) КАТОЛИЧКИ ЛИСТ, јуни 11., 1942. г.

(10) Говор Др. Мирка Пука, министра правде и вера. Изводи из стенографске забелешке о раду редовне седнице Хрватске државне скупштине, одржане у Загребу, фебруар 25., 1942 г.

(11) Сви злочини описани у овој књизи су аутентични. За више ужаса ове врсте види Меморандум послат Генералној скупштини УН, 1950. г. од А. Прибићевића, председника Независне демократске партије Југославије, и од В. Белајчића, бившег судије Врховног суда Јутославије. Такође "Документа", сакупљена од Јозе Хорвата и   Зденка Стамбука, Загреб, 1946. г.

(12) Изјава сведока Ђордана Фридлендера, из стенографских забележака о случају  Љубе Милоша, стр. 292-3.

(13) Из стенографских забележака о случају Љубе Милоша.

(14) Исто. Види такође званичну оптужбу против Анте Павелића.

Извор: Авро Манхатан, Католички терор данас, Paravision Publications Limited, Лондон, 1969., стр.19-42.

          Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 16 октобар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 96 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.