header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Миодраг Лукић: Тајна успеха Хазарског речника Штампај Е-пошта
четвртак, 15 децембар 2016

 Било је то давно, прије скоро три и по деценије, када сам сасвим случајно добио на читање књигу која је годину раније била вјероватно најслављенија у цијелом свијету. У години издавања преведена је на двадесет и пет језика, што вјерујем, није случај ни са једном другом књигом.

На полеђини је писало мишљење критичара, мислим да је био у питању неки њемачки критичар, да је то прва књига писана стилом двадесет и првог вијека. Дјечак коме су књиге и читање били испред, фудбала, музике и телевизије, какав сам ја био, дохватио је скоро грозничаво то чудо од књиге које је деветнаест година прије календара ушетало у двадесет и први вијек.

Колико је шестанестогодишњака способно да разумије књигу каква је Хазарски ријечник је тешко просудити, можда их данас има више него у вријеме када сам је ја читао у што сумњам, али у сваком случају ја нисам успио да разумијем, премда сам књигу прочитао два пута и обесхрабрено закључио да ћу и у двадесет првом вијеку морати да читам само оне књиге које су написане у прошлости јер тај стил који долази нећу моћи да разумијем, а ни заволим.

Прошло је неколико година осам или девет када сам се поново одлучио на читање Хазарског ријечника, вјероватно и зато јер су неколико хрватских псеудо интелектулаца оптужили Павића да је Милошевићевац баш због те књиге. Бацио сам се на читање тражећи разлог зашто неко тада најславнијег нашег писца прља политиком, али и поред најбоље воље и знатног труда и даље нисам много разумијевао. Одлучио сам био, да кад сам већ почео да се мучим читањем загонетних текстова, прочитам и остала Павићева дјела не бих ли проникнуо шта се крије иза овог стила у коме сам могао да се дивим само вјештини употребе ријечи и ничем више.

Учинило ми се да у роману „Предео сликан чајем“ наслућујем да би један од јунака романа могао бити тада акутелни предсједник Југославије Милан Панић, али како сам истог Панића доживљавао као америчку марионету и одваратног пајаца који лоше говори српски, нисам ни помислио да истражујем и утврдим да ли је баш он послужио Павићу као узор за лик човјек чија је фабрика производила отрове којима је уништаван Вијетнам.

Примјетио сам нешто друго, нешто што ме је збуњивала али није узнемиравало, јер био сам премлад да схватим у каквом свијету живим и у ком смијеру се тај свијет развија. Било је очигледно да Павић флертује са оностраним, али то ми као и већини младих људи није могло да значи много, осим да се разумије као умјетничка слобода.

Послије читања другог Павићевог романа поново ми до руку долази Хазарски ријечник, овај пут женска верзија и ја се залијећем па купим један примјерак, вјерујући да се ради о наставку на постојећу књигу и да ћу у том другом дијелу можда разумијети више него у првом. Био сам непријатно изненађен када сам схватио да је Павић мангуп, ако не и хохшталер који нам је подвалио објављујући два пута исто дјело, једном као мушку, а други пут као женску верзију, тако да се једно од другог разликују у једној ријечи.

Након бијеса који је наступио када сам схватио како смо прљаво преварени сви који смо купили књигу, почео сам да се смијем јер за тако нешто треба бити мангуп, раван мангупима са београдске калдрме, какав Павић никад није био.

Како сам до тада већ био прочитао неколико његових збирки приповједака, мислио сам да сам читање његових дијела заувијек завришио, али сам опет случајно добио у руке једну његову збирку. Код читања друге приповјетке схватио сам да матори мангуп не презе ни од чега те да исте приповјетке објављује у различитим збиркама. Да би му то читалац опростио мора бити његов слијепи обожавалац или луд, а како нисам ни једно ни друго, завршио сам са читањем његових дијела и размишљањем о смислу Хазарског ријечника са којим је све и почело.

Године су пролазиле, а ја сам се у међувремену дрзнуо да пишем, како то лијепо кажу наши полуинтелектуалци у Швајцарској, па сам као млађи колега срео Милорада Павића. Сусрет је за обојицу био безначајан, вјерујем да ме ја заборавио, након пет минута јер био је већ стар и болестан и наравно довољно важан самом себи да би памтио много млађег писца који је до тада објавио шест-седам романа за које скоро да нико није чуо.

Сусрет са Павићем се одиграо на Београдском сајму књига и ни по чему није значајан осим по томе што сам прије самог сусрета ручао са за истим столом са једним београдским масоном. Не знам каква је природа његовог познанства са људима са којима сам ручао, у сваком случају затекао сам га за столом и примјетио да се чуди што сам сјео са њима, вјерованто јер сам изгледао превише сирово за писца и премало углаћено за издавача, па није знао гдје да ме смјести.

Масон није крио да је масон вјероватно да би од мене чуо шта мислим о њима, а ја сам ради људи који су ме позвали на ручак био присиљен да глумим дипломату и на кажем му да ми ни најмање не служи на част што сједим са њим за истим столом. Ја сам покушао да се посветим јелу и разговору који се водио за столом на три језика, њемачком, енгелском и француском, све због госта из Швајцарске Оскара Фрајзингера, али је масон био знатижељан па сам се хтио не хтио упустио у разговор са њим.

Испоставило се да је масон издавач који објављује само дјела масонских писаца па сам се сјетио да сам тих дана прочитао у новинама да је Милорад Павић масон, па сам питао издавача како то да он не објављује Павићева дјела. Не кријући презир масон-издвач је рекао да Павић није масон и да му у његовим дјелима смета што кроз све провејава секс, а ја сам закључио да је то можда и због тога што је Павић био у младости „ћоро из разреда“ како се називају штребери који премда су одлични ученици никако не могу да дођу до дјевојака у пубертетској и тинеџерској доби јер су обично дјевојчице у том раздобљу заљубљене у старије момке или будуће возаче камиона, спортисте или чак криминалце, али никако у будуће интелектулце крхке грађе и са наочарима на носу. Масон се слатко насмијао и још једном нагласио да Павић није масон, што наравно не значи да сам му повјеровао. Мада не тврдим да јесте био премда је у својим дјелима ширио управо оно што тој братији одговара.

Десило се да смо се са ручка враћали на сајам у паровима онако како смо и сједјели за ручком па сам заједно са масоном-издвачем набасао на Милорада Павића. Масон-издвач је прошао поред њега као поред „турског гробља“, а ја сам застао и поздравио чикицу који је одавно већ стојао једном ногом у гробу, а свијест му је давно била хиљадама километара далеко од тренутка када је писао романе загонетке.

Масон-издавач очигледно изнериваран што сам застао и старог мајстора играња ријечима поздравио са поштовањем је презриво добацио. „Да није вјешто употријебио оно што је покрао из књиге „Тринаесто племе“ остао би заувијек безимени професор књижевности.“

До тог тренутка сам био увјерен да ника више нећу узети у руку неко Павићево дјело, али ме масонова опаска натјерала да Хазарски ријечник поново купим и потражим на сајму кљигу Тринаесто племе Артура Кестлера. Прву сам нашао лако, друго на једвите јаде међу половним књигама. Уз пут сам, не знам зашто купио и једну књигу Ане Шомло не слутећим да ћу у њој пронаћи тајну успијеха Хазарског рјечника што није цијела тајна успијеха Милорада Павића. Читајући „Тринаесто племе“ књигу коју је писао мађарски Јеврејин Артур Кестлер схватио сам да сам на добром трагу, али нисам хтио да повјерујем у то јер само као и већина припадника моје генерације вакцинисан да ми ни памет не падне да су Јевреји ишта друго до жртве холокауста.

Сумња да је Павић преко ноћи постао познат што је за разлику од Кестлера који тврди да су источноевропски Јевреји (Ашкенази) чисто хазарског порекла, тврдио нешто друго то јест да су се Хазари претопили у муслимана и хришћане, а тек дјелимично у Јевреје или барем у истој мјери у којој су постали хришћани или муслимани.

Артур Кестлер се убио заједно са својом млађаном љубавницом исте оне године када је на књижевном небу засијала звијезда Милорада Павића. Мало је тешко да се повјерује да се човјек убије у друштву љубавнице која му својом младошћу враћа чилост, а опасно би било тврдити да иза његовог самоубиства стоји држава Израел јер је својом књигом побијао историјско право Јевреја на територију на којој се данас налази јеврејска држава јер по његовим тврдњама тек 8-10% Јевреја су семитског поријекла, док су остали хазарског поријекла.

Прочитавши књиге, како Кестелерову тако и по ко зна који пут Павићеву, посветио сам се дјелу Ане Шомло. Она ми открива да је Павић у години у којој је постао најпознатији наш писац имао своје прво гостовање у иностранству и то вјеровали или не у Тел Авиву? Ништа чудно помислиће они који се не сјећају да Југославије није имала дипломатске односе са Изразелом и да су Израелци са пуним правом могли да буду бијесни на нас јер су се арапски терористи обучавали у Југославији, као у осталом и што су се школовали официри који ће касније водити ратове и терористичке нападе на државу Израел.

Кестлер, човјек који се дрзнуо да у свом дијелу оспори свом народу историјско право на државу Израел је умро и пао у заборав, а професор књижевности  је са новосадског факултета је прешао на београдски и постао звијезда у свијету литературе. Касније ће се вајкати да је имао несрећу да се роди у малом српском народу и да би му било много боље да се родио као Турчин или Нијемац јер тада би имао бројну читалачку публику па би његова слава много више значила.

Да ли је моћни јеврејски лоби једини заслужан за метеорски успон Милорада Павића?

Наравно да није, премда би без Хазарског ријечника и подршке јеврејског лобија био мање познат. Милорад Павиће је пажљиво ослушкивао сигнале са запада и знао шта је то, што ће они који владају умјетношћу, благословити као добро, и своја дјела прожео окултизмом. Наравно како ни у чему није био отворен, тако није био ни отворени луциферијанац, али ми је данас када сам добро проучио свијет у коме живимо више него јасно ко влада овим свијетом, па ме успијех Милорада Павића не би чудио и да нисам открио тајну успијеха романа Хазарски ријечник.

У нашем народу вриједи мисао „о покојнику све најбоље“, које се ја, као што видите не држим јер сматрам да на горку рану треба стављати горку траву и да само горке ријечи истине могу да нас излијече од болести бездушја у који нас гурају са свих страна, као што је то и Павић својим дјелима чинио.

У Ветингену, 14. децемра 2016

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 15 децембар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 5 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

СУНЦЕ ПРАВДЕ

Што год Христос као Сунце правде стоји више, то су наше људске сенке мање и краће; а што год је Христос ниже на видокругу нашем, то су сенке људске јаче и дуже. Када Христос потпуно ишчезне са нашег видокруга, онда се сенке људске издужују и међу собом преплићу и бију као авети. 

Такво аветињско време доживљавао је хришћански свет доста пута.

Доживели смо га и ми у наше доба, и не једном. Ми нисмо ценили светлост и светлост се удаљила од нас; волели смо своје густе и дугачке сенке, па својим сенкама прекрили сву земљу.. И Бог је ишчезао са хоризонта европског.

Јер, Бог се људима не намеће. Сваку твар у васиони Он држи чврсто под Својом влашћу, у својој крепкој руци; само се човеку не намеће, само је човеку оставио на вољу да бира: или са светлошћу или са тамом; или у рај са Анђелима, или у рит са жабама; или бити син Бога Свевишњега, или се признати за сина кала лончарскога и ћумура ковачкога.

 

 + + +

ТРИ ПРЕДМЕТА

О три предмета не жури да говориш:

О Богу - док не утврдиш веру у њега,

о туђем греху - док се не сетиш свога, и

о сутрашњем дану - док не сване.


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.