header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Решетњиков: „Совјетски човек“ није Рус, њега од Руса дели - провалија безбожништва Штампај Е-пошта
понедељак, 26 децембар 2016

ЛЕВИ НЕ ДАЈУ ЛЕЊИНОВ МАУЗОЛЕЈ, А ПРОТИВЕ СЕ ДА СЕ ПОРЕД ЊЕГА ПОДИГНЕ СПОМЕНИК НИКОЛАЈУ II

  Уочи стогодишњице Октобарске револуције у Русији - нека идеолошка питања су се заоштрила. У ком правцу да идемо, како да оценимо 70 година совјетске епохе и стање у касној Руској империји? Како да гледамо на Грађански рат, идејна размимоилажења и непријатељство између црвених и белих? Коначно, који пут развоја ће данас претворити Русију у успешну, просперитетну државу? О томе и о много тога другог „Звоно Русије“ је разговарало са директором Руског института за стратешка истраживања, генерал-потпуковником и доктором историјских наука Леонидом Решетњиковом.

 • Леониде Петровичу, познато је да наш Устав данас забрањује државну идеологију. Многи мислиоци се не слажу с таквим стањем - напрежу мозак да би схватили у ком правцу би требало да идемо, која доктрина, поглед на свет се може учинити националним. Шта ви мислите - да ли је садашње стање ствари нормално или је потребно нешто мењати?

Решетњиков: По мом мишљењу, у Уставу земље обавезно мора бити означена општа идеја, мора бити означен смисао постојања наше државе - куда идемо и шта смо.

Ако бисмо увели баш идеологију, то би подсећало на систем чврсте потчињености, по аналогији са марксистичко-лењинским приступом. Ако бисмо направили корак улево, онда је корак удесно већ неприхватљив. До чега ћемо на тај начин довести нашу државу? Само до нове диктатуре, која ће се пре или касније распасти.

Познато је да диктаторске државе не трају дуго - у просеку, не дуже од једног људског живота. Често је тај рок ограничен трајањем живота конкретног владара. Његовом смрћу почиње процес разлагања и постепеног нестанка те државе са историјске сцене. У том контексту, ја увек упоређујем хиљадугодишњу државу монархистичког типа и совјетску државу, која је трајала свега 70 година…

А што се тиче идеје, она се, несумњиво, мора означити. Треба дефинисати да је Русија држава која се заснива, пре свега, на хришћанским вредностима, узимајући у обзир вредности културе и религија других народа који живе у Русији. треба назначити да тежимо да поштујемо своје традиције, као и обичаје свих народа у саставу државе. Генерално, то би требало да буде хришћанска идеја изложена световним језиком.

• То питање нисам поставио случајно. Данас многи сматрају да се Русија налази не на распућу, већ да нема никакве идејне оријентире. Додуше, може се рећи да земљом влада идеја згртања капитала, личног богаћења. Да ли је дошло време да се негде скреће - десно или лево - и како ви видите тај заокрет?

Решетњиков: После распада СССР и слома совјетског система - никако не успевамо да се договоримо око визије наше државе. Пауза, ево, траје већ 25 година… Наравно, морамо да изаберемо вектор кретања.

Изнедрили смо неки сурогат под називом Руска Федерација, а притом никако не можемо да се ослободимо совјетског наслеђа. То наслеђе нас вуче назад, иако је очигледно да је обнова СССР данас практично немогућа. Једино после неког „црвеног мајдана“, али са веома упитним резултатом - као што се може видети на украјинском примеру. Сетите се, организатори преврата у Кијеву су сами себе називали револуционарима, по аналогији са 1917. годином.

Дакле, ми би требало прво да се одлучимо око темеља будуће државе. Мислим да ће економска основа у сваком случају бити везана за приватну својину. Једанпут смо се тога одрекли, па смо видели до чега је то на крају довело. Без признавања приватне својине, кретање напред је немогуће. Хиљаду година је у Русији у различитим облицима постојала приватна својина, она је допринела развоју земље, а није била његова кочница.

Укинули смо је на 70 година, чиме смо потиснули иницијативу, енергију људи. Ми никако не можемо да схватимо да је жеља човека да има сопствено власништво природна ствар. Постоји, наравно, и мали проценат оних који су спремни да се као фанатици, као идеалисти одрекну свега, али они су у мањини.

Зато је погрешно тврдити да нам капитализам као такав није потребан. Треба гледати каква се корист може из њега извући у нашој држави. Мислим да бисмо ми, пре свега, требало да се вратимо нашој историјској, предсовјетској Русији, и да се крећемо даље ослањајући се на то.

Све пароле, све идеје ми смо већ формулисали, али смо их се одрекли после револуције - уз крв, ликвидирање оних који се нису слагали… И данас у нашим срцима наставља да живи идеја о руској цивилизацији као посебној мисији одозго заснованој на служењу Богу. Јер, тако је било хиљаду година.

Револуција се и догодила с једним јединим циљем - да се руски народ натера да се одрекне тог служења. У нас је већ раније усађена најважнија идеја - да сваки човек треба да тежи највишему. Можда неће сваки постати светац, али ће томе тежити. Чим је та идеја ослабила, чим су се наше елите због претераног богатства удаљиле од ње, почео је процес разлагања. Услед тога смо изгубили Русију и још увек је нисмо повратили. Јер, главни, први назив наше државе који стоји на корицама свих издања Устава јесте Руска Федерација. А раније је био СССР - речи Русија уопште није било у називу.

Ако говоримо отворено, сматрам да је пред нама задатак обнове Русије путем прихватања и реинтерпретације свих основних постулата Руске Империје у осавремењеном виду. Јер, ми ништа друго и не можемо да смислимо - у супротном ћемо само постати налик бољшевицима и почећемо да конструишемо таљиге док су у покрету, наставићемо њихов 70-годишњи експеримент.

А наши преци су све формулисали: и идеју „Москва је трећи Рим“, и идеју руске монархије и империје. Велики умови су на ту тему написали довољно радова у 18. и 19. веку. Треба се само вратити тој Русији, али ми то не желимо! Многи и даље размишљају: „револуција, вероватно, није била лоша с одређене стране…“ Али, ми на тај начин само настављамо да живимо у атмосфери постсоцијализма, постсовјетске власти, никако не можемо да изађемо из те провалије.

• Али, да ли је у тих 70 година совјетске власти, по вашем мишљењу, било нечег доброг? Или све треба потпуно одбацити?

Решетњиков: Како може да се одбаци део наше историје? Треба једноставно објективно оценити одређени период, појаву - тек тада ће постати јасно шта од тог наслеђа може да се употреби на корист.

Али, оно што је најважније - сам совјетски систем никако се не сме узети за основу. Ми не негирамо совјетски период, али га објективно оцењујемо, објашњавамо зашто је то уређење било нефункционално. Уверили смо се да се државни механизам вртео само захваљујући жестоким репресивним мерама, сталном притиску на грађане. Због чега су доношене такве најстроже, чак крваве мере према људима? Зато што тај механизам није хтео да ради сам по себи - из њега су уклонили, с једне стране, духовног човека, а с друге - човека земље, сељака, који је желео да обрађује сопствену земљу.

Све су то уклонили, и систем је престао да ради. Веома је опасно изједначавати људе, јер су сви људи различити по природи. Бог свима даје различите таленте, различит степен надарености. А совјетски систем је полазио од комунистичког принципа: „од сваког према способностима, свакоме према потребама“.

Несумњиво је да је било и неких добрих страна - ја и моји родитељи већи део живота смо радили за добро земље. Наши очеви и дедови су остварили херојску победу у Великом отаџбинском рату - све се то не сме заборавити.

• Да ли ми можемо нешто да преузмемо из начела совјетског државног управљања, из изградње државе?

Решетњиков: Многима се свиђа што је код нас раније у свему био, како воле да кажу, ред. Иако смо заправо до самог краја 30-тих година имали и тероризам и криминал. И после Великог отаџбинског рата је ординирало много наоружаних терористичких банди - довољно је да погледате совјетске филмове, у њима је све приказано. Ред је био зато што се свако плашио казне. Вероватно у страху има нечег позитивног - он спречава чињење ужасних поступака. Али, постоји и такав страх који уништава човекову личност, претвара га у аморално, превртљиво створење. И таквих људи је било код нас доста у то време.

Да ли треба да ка томе тежимо? Ка држави која се заснива на страху? Не, као верник могу да кажем да пре свега треба да постоји Божији страх - треба да постоје лична савест и морал. А не стални притисак, када изнад тебе постоји неколико шефова, а иза угла их посматра припадник државне безбедности. Сви прате један другог, пишу карактеристике, цинкаре… Сви који се данас залажу за такав ред заборављају да је он био могућ захваљујући, поред осталог, логорима и репресији. Нема никакве гаранције да ти који раде против других сами неће доспети у логор.

Сада се о томе много говори и расправља и упоређују се Руска империја и СССР. Ја имам још један „културни“ аргумент у корист прве. Када на Западу питају за прве асоцијације на реч „Русија“, образованим странцима прво падне на памет Пушкин, Достојевски, Чајковски, Тургењев, Рјепин, Серов, руски балет… Када кажеш „СССР“, сви се сете Гагарина и велике количине ракета и тенкова. На духовно-културном плану ми за тих 70 година нисмо дали готово ништа. А та иста царска Русија, за коју воле да кажу да је била заостала, дала је стотине имена, која су утицала на представу о свету истих тих Европљана.

Што се тиче фигура истог калибра које је одгајио СССР - то је можда само Шолохов у извесној мери, емигранте нећемо да рачунамо. У сваком случају, то је био потпуно другачији ниво уметности. Руска империја је само штанцовала уметнике, а у време СССР наши уметници, сатерани у различите савезе-удружења, били су у духовном смислу закопани веома дубоко.

• Међутим, многи грађани маштају о таквом вођи као што је био Стаљин, сматрају да само његовим методама и приступом може да се заведе ред у земљи…

Решетњиков: Они још увек не схватају да је Стаљин, уз све његове квалитете, био вођа безбожног народа. Све што је у његово време рађено било је усмерено на лишавање руског човека његовог главног ослонца. То је био, а и даље је Исус Христос.

Сва наша историја после примања хришћанства, ма шта о њој говорили и писали - јесте историја православног Руса. А затим је почела историја богоборачког народа. Они који се нису слагали са богоборачким ставом ликвидирани су или слати у логоре.

Сви људи који су живели и радили у совјетској епохи сносиће личну одговорност пред Богом. Али, сам систем је био погубан за Русију, њега су наденули земљи као крваву кошуљу - и како да ми то сада мирно прихватимо? Док не оценимо објективно револуцију и касније догађаје, бићемо у слепој улици.

Не треба покушавати спојити ствари које се међусобно искључују, јер ћемо опет остати без свог руског пута, без Правде, без Истине.

• Али, сада има много стручњака-патриота који наглашавају да је у Стаљиново време наша земља имала стварни суверенитет, економску независност од Запада. Они наводе озбиљне аргументе - у Стаљиново време су практично били искорењени трговци-дерикоже и зеленаши, све приватне корпорације, тајкуни, није било никаквих неповољних међународних споразума које би били дужни да извршавамо.

Као супротан пример наводе привреду Руске империје, у којој је било много трастова, синдиката са западним капиталом. Осим тога, резерве Русије су биле уложене у стварање Система федералних резерви САД - то је позната чињеница. Углавном, царска Русија је била дубоко увучена у глобални капитализам. Какво је ваше мишљење о томе?

   Решетњиков: Па, ако узмемо десетолетку пред Велики отаџбински рат (тј. 30-40-те године), сва индустријализација се спроводила уз помоћ САД. Само једна америчка фирма пројектовала је и изградила около 700 различитих фабрика, погона и радионица у СССР - то су добро познате чињенице.

Наводим цитат из Стаљиновог писма народном комесару Лазару Кагановичу: „Хитно убрзајте извоз пшенице, или нећемо видети чељабинску фабрику за производњу трактора“.

Стаљинградска фабрика трактора, Магнитка, ЗИЛ и друга наша велика предузећа - делови тих фабрика су буквално довожени бродовима из САД, а затим су се код нас склапали из делова. Радовима на су лицу места управљали страни инжењери и стручњаци. ГАЗ је био пројектован и изграђен од новца Хенрија Форда. Чак се и месни комбинат „Микојан“ у потпуности састоји од линија и технике који су превезени код нас из САД.

Глупо је негирати да је Америка дала огроман допринос економији СССР.

Како смо ми то плаћали? Углавном извозом пшенице, која се на жесток начин отимала сељацима. Па, којим путем нам је боље да идемо? Царским путем чувања народа или Стаљиновим путем изградње индустрије на лешевима сопственог за народа?

Што се тиче каснијих година Стаљинове власти, 1944-46. године, лидер СССР је чекао траншу од САД у износу шест милијарди долара, коју му је обећао Рузвелт у Техерану и на Јалти. У замену за то Стаљин је обећао значајне уступке, конкретно - европске земље из зоне Варшавског пакта требало је да се зову народно-демократске, а не социјалистичке, тамо је морао да се задржи вишепартијски систем, историјска монархија. Такође, обећано је да тамо неће бити дирана црква, да неће бити спровођена ригорозна колективизација.

        Све те услове Стаљин је испунио, али чим се у САД променио курс и уместо Рузвелта дошао Труман, који је заједно са Черчилом и Етлијем изградио „гвоздену заведу“ како би се оградио од СССР - од тог тренутка може да се говори о нашој изнуђеној независности.

 Моје мишљење је да сви ти стручњаци користе наше непознавање сопствене историје, зато што је цео совјетски период, нарочито до доласка Хрушчова на власт, прилично митологизован. Нарочито су ми чудни стручњаци из редова „православних стаљиниста“. Они себе називају верницима, али ту бих желео да цитирам духовника патријарха Кирила схиархимандрита Илију, који је рекао: „ниједан стаљиниста није верник - они су комунисти“, тј. у својој суштини богоборци.

• Али, зар Запад, нарочито земље Антанте, нису финансирале и бели покрет током Грађанског рата, зар нису имале тесне односе са њима?

Решетњиков: Уверен сам да је Запад заједно са фебруарцима-масонима и бољшевицима поставио себи задатак - да уништи руску духовну цивилизацију. Победа белог покрета му апсолутно није била потребна, зато му је у другој половини 1918. године финансијска помоћ смањена на минимум.

  • Вратимо се трагању за руском националном идејом. У својој књизи „Вратити се Русији“ ви говорите о томе да историјски имамо три пута, од којих је само један истински.

Решетњиков: Да, први пут је етатистички (тоталитарни), који је постојао још пре доласка Христа. Он се укратко може формулисати као „држава изнад свега“. Други пут је либерални, кобајаги хуманистички, који проглашава „човек изнад свега“. Тај пут се практично изједначава с етатизмом у свом материјализму. Може се рећи да су то два демонска пута.

И постоји трећи - пут Христа, којим је ишла Руска империја до 1917. године. Ми би требало да се вратимо на пут стварања сопствене цивилизације, која ће се заснивати на Јеванђељу, а не на Стаљиновим петолеткама. То и јесте била наша идеологија, коју нико уместо нас није формулисао. А сви ти псеудоверници, „православни комунисти“ нас опет зову на тај етатистички пут.

• А како би у пракси изгледао тај трећи пут у социјалној сфери и привреди, у којим законима би он могао да нађе примену?

Решетњиков: Понављам, нема потребе да било шта измишљамо, довољно је само осврнути се уназад и погледати нашу историју. Наш народ је у прошлости решавао сва питања везана за коришћење земље, питања приватних и државних предузећа. Имали смо и мале земљораднике, и земљопоседничке латифундије, и самоуправна земства. Све је то хармонично функционисало у оквиру заједничког система.

Зато би сада била велика грешка измишљати бицикл и предлагати неки нови програм, без осврта у прошлост. Треба преузети понешто и из совјетског искуства изградње привреде, али то не значи да се треба потпуно вратити државном планирању и све му подредити.

Ипак је наш главни задатак поновно буђење савести руског човека, његове духовности, његовог доброг односа према ближњима и даљњима. А ако на прво место будемо стављали социјалне и економске пројекте, опет ништа нећемо постићи- сви ће они пропасти.

Потребно је да телевизија и други медији промовишу управо те вредности. Ако држава буде помагала, на пример, не само „Први канал“, већ и „Звоно Русије“, тек тада ће ситуација почети да се мења набоље. Верујући Руси, којима је стало до Русије, имају довољно иницијатива, зато је важно да се не чисти информативни простор, већ да се омогући нашим медијима да равноправно конкуришу либералним - рецимо, том фамозном „Еху Москве“ (радио-станица) и осталима.

А онда ће већ почети да се ређају различити друштвени пројекти, јер је наш народ веома талентован. А ми покушавамо да почнемо од таљига, када коњ још није упрегнут. Док људи још нису свесно закорачили на пут Христа, то је бесмислено.

• Али, ви као да не узимате у обзир да код нас либерале подједнако не могу да смисле, како левичари, тако и десничари-патриоте. При чему левичара, како се може видети у дискусијама на друштвеним мрежама и у коментарима на вести, има и више. Јер, то је заправо најважније питање - шта радити са људима за које је либерални пут неприхватљив, а који истовремено не деле царско-православно становиште? Зар не мислите да је време да се наше патриоте уједине против заједничког непријатеља?

Решетњиков: А на ком основу да се ујединимо? Патриота је човек који воли своју отаџбину. Одмах се поставља питање: а коју отаџбину имају комунисти? И ту одмах почињу размимоилажења. Они воле совјетску отаџбину - с геноцидом над сељацима, козацима, свештеницима, са бичем и пиштољем изнад глава радника. Њима се то свиђа. И како ја да се удружујем с њима?

У последње време ме много нападају из „црвеног табора“, људи са потпуном конфузијом у глави, са погрешном представом о Русији. Њима је веома тешко да схвате оно што ми предлажемо.

А за нас је најважније да ширимо истину. Да не правимо никакве компромисе са фарисејима или садукејима, као што то није правио ни Исус Христос. Под знамењем Христа и његових апостола изграђено је Велико Византијско царство, које је постојало 1.100 година, затим је њен наследник постало Велико Руско царство, које су на крају такође успели да униште непријатељи. Али, Бог се не да ружити, и уверен сам да ће се на његовом месту обновити нова велика држава. А уколико се држимо православне вере, ми ни у какав савез са богоборцима не можемо ући по дефиницији.

• Значи, ви негирате појам као што је „руски совјетски човек“?

Решетњиков: Из тог појма треба избацити реч „руски“. Да, совјетски човек као појава, несумњиво, постоји, а данас у Русији је то већ постсовјетски. То су несрећни људи који имају мало тога заједничког са Русима. Руси су се као народ појавили након примања хришћанства - нико не може да оспори ту чињеницу. Ван крста Рус практично није постојао, а затим се појавио нови, њему супротан тип човека - совјетски човек ван вере.

• Па, добро, навешћу конкретан пример. Један од водећих људи покрета „Антимајдан“ - бајкер „Хирург“ Залдостанов. Он је много учинио за повратак Крима у састав Русије, у Севастопољу „Ноћни вукови“ много година одржавају патриотски шоу - манифестације под руском тробојком. Он је недавно предложио да се у државни грб додају елементи совјетске хералдике - класје, сунце и звезда. Он сматра да ће то бити у складу са погледом на свет већине грађана Русије. Његови ставови као да су више совјетски него руски? Па ипак, зар он не даје велики допринос стварању Руског света?

Решетњиков: Па, он онда не ствара Руски свет, већ совјетски свет. Какав је то Руски свет у његовом схватању, ако заборавља оно најважније: Рус је увек ишао са крстом. Да ли је он ишао на Крим са крстом? Тако су истраживачи Хабаров и Јермак ишли у непознате земље са крстом, иако су такође били борбеног духа као Залдостанов.

Такође, најважнији фактор поновног уједињења Крима са Русијом били су воља и учешће руског народа који живи на полуострву. Не тако давно, у Костроми, у Ипатјевском манастиру. срео сам човека са Крима од 50-так година, који ми је рекао: „Пропутовао сам недавно Москву, Санкт Петербург и желим да вам кажем - ми на Криму смо више Руси него ви“. Наше сједињавање је морало имати велики, високи духовни циљ.

Уз то, треба имати јасну представу о томе какав значај као симбол има црвена звезда. А врло добро знамо да она има сакрални смисао, конкретну поруку, то није само геометријска фигура. Таква каша се не сме нудити руском народу - то је потпуна бесмислица.

• С обзиром на ваш непоколебљиви став, не могу да вас не питам: зашто се не залажете за изношење Лењина из маузолеја?

Решетњиков: Напротив, управо за то се и залажем, више пута сам говорио о томе.

• Говорили сте да треба уклонити црвене звезде са кула Кремља и вратити двоглаве орлове?

Решетњиков: И о томе сам говорио.

• Онда се ваш глас не чује нарочито од силне медијске буке…

Решетњиков: Моје изјаве се обично појаве негде на интернету, а у великим медијима их не објављују. А кад смо већ код тога, те црвене звезде на кулама - то се зове крађа државних симбола. Уз то, њих су изградили људи који су проклињали те звезде, те масонске симболе.

Ево, у совјетско време је изграђена зграда Московског државног универзитета „Ломоносов“, и на њеном врху се налази звезда. Она и треба тамо да остане - такав је био пројекат од самог почетка, с тим се слажем. А овде су нам једноставно украли историју, украли су симболе Кремља. Често кажу - не бришите, не мењајте совјетску историју, а шта су сами учинили тим звездама?

• Значи, ништа од помирења са „црвенима“?

Решетњиков: То је смешна формулација питања - како можемо да се помиримо данас? Ми више нисмо бели и црвени, нисмо ратовали нити пуцали једни у друге. О каквом помирењу причамо? Да помиримо потпуно супротне идеје? Да се одрекнемо онога што нам је у срцу и глави? Тога се нећу одрећи.

Па, и како би данас у пракси могло да изгледа помирење? Кад ја предложим - хајде да изнесемо Лењина из маузолеја, да му поставимо негде на гробљу споменик, нека комунисти иду тамо. То нека буде гест помирења… Не, одговарају они, то никако. Добро, онда имам други предлог - хајде да поред маузолеја подигнемо споменик Николају Другом. Не - вичу они опет - то је недопустиво! Испоставља се да је све то само самообмана и празне речи.

То је као кад би мени рекли - а помири се ти са хомосексуалцима и лезбејкама! А шта ја да се мирим с њима - ми имамо потпуно супротне погледе и идеје. Или кад ми кажу - помири се са „Спартаком“. Како, кад од детињства навијам за „Динамо“?

• Али, ту се ипак ради о много озбиљнијим стварима него што су навијачке страсти… А ако, не дај Боже, у Русији почне евромајдан?

Решетњиков: Ако се појави претња од спољног поробљавања моје Отаџбине, онда да - такав савез је веома могућ. Сећамо се да је тим путем кренуо и Стаљин током Великог отаџбинског рата, када је почео да користи атрибуте руске царске армије и престао да прогони Цркву. Тада су се показали и верници-патриоте. Али, то није реално када живот у земљи тече мирно. Свако од нас види будућност Русије сувише различито.

• Трећи пут, спасоносни пут за Русију који сте представили - он је апсолутно изван позиција стаљиниста. А да би земља њиме кренула - ваше присталице треба да буду у апсолутној већини. Тога засад нема. Стога: где ће Русија, са оваквом дивергенцијом идеја и мишљења у друштву, на крају стићи?

Решетњиков: Апсолутно сам сигуран да ће Русија кренути својим традиционалним путем, којим је увек и ишла - са (за историју) ништавним прекидом од 70 година. Код нас у земљи људи то још увек не схватају. А на Западу су тога и те како свесни. Зашто се води таква бесомучна информативна кампања против Владимира Путина, против Русије? Зашто га западна елита тако мрзи? И зашто је уочљива љубав конзервативних, традиционалистичких слојева европског становништва према Русији? Једноставно, мрачне силе прве намиришу опасност.

Ако се ми не вратимо на стари колосек - то ће бити крај људске историје.

Разговарао: Иван Ваганов

Извор: „Факти“

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 26 децембар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 55 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "Исусе Сине Божији, помилуј ме! Нека ти ова молитва не избија из срца. Изговарај име Победиоца смрти, и живот ће се одомаћити у теби. Ово је искуство свих светих подвижника. Именом Исусовим они су победили смрт и наследили живот вечни. Јер нема другог имена под Сунцем које спасава."

+ + +

 Џиновски велики изгледају непријатељи добра у овоме свету, но разбијају се лако као празни облаци ветром. Богом смо јаки. С Божијом помоћи разби Мојсеј џина Амалика, и Давид Голијата. Нека се не уплаши срце твоје од величине зла пред очима твојим. Величина Бога твога стоји изнад сваке величине. Победићеш сигурно, само веруј у Бога и љуби Бога.


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.