У савремено доба, употреба насиља је прерогатив државе. Како је Макс Вебер навео, једино држава има право да спроводи насиље. У доба глобализације, нејасне су улоге појединаца и институција које одређују и спроводе разне видове насиља. Не ради се само о томе да су у војним кампањама почели да учествују плаћеници, добровољци и приватне фирме, него се ради и о томе да недржавни актери и посебна одељења државног апарата, који су “недодирљиви”, крше основна људска права.

Сједињене државе

У Сједињеним државама, институционализација насиља је почела у исто време када су демократске институције основане. Правно тумачење разноликих “окрутности” у Сједињеним државама крајем 18. и почетком 19. века је одобравало и  оправдавало насиље од стране државе.

У Масачусетском “habeas corpus” из 1841. године се каже да осуђени криминалац може бити мучен ако је крив, али мучење не сме бити варварско или нехумано.

Конвенција против насиља из 1984. године се шири изван дефиниције мучења као нехуманог чина и дефинише га као нелегално мучење. Према овом тумачењу, онда, сваки чин који је проглашен легалним, није мучење. Стога, ако власти имају моћ да делују у име неких апстрактних интереса националне безбедности,, могу да муче осумњичене, јер им то дозвољава закон.

Одсек за правну помоћ америчког Министарства правде је чак, на захтев ЦИА, припремио документ у коме се каже да, ако ће државни запосленик да мучи заробљене и осумњичене за тероризам, он то мора да чини како би спречио нове нападе теорирстичке мреже ал-Каида у Сједињеним државама.

Џорџ Тенет, шеф ЦИА од 1997. до 2004. године је лично одобрио окрутне технике испитивања, укључујући и разне методе дављења у води. Касније је, такође, увео и медицинско особље да надгледа брутална испитивања, што је у супротности са принципима медицинске етике. Тенет сâм је био задужен да унапреди, промени или одбаци све предлоге у вези са истраживањима која укључују “хумане субјекте”.

Обавештајни комитет америчког Сената је 9. децембра 2014. године објавио извештај на 500 страна о програму ЦИА за хапшења и испитивања осумњичених за тероризам. Програм је спровођен од 2002. до 2006. године. Званично су технике из овог програма забрањене 2009. године. Целокупни извештај, који има више од 6 000 страна је и даље поверљив.

Најнеславнији случајеви из овог програма у последњих пар година, светски познати по окрутности, јесу мучење ирачких затвореника у затвору Абу Греб и смештање у специјалне затворе многобројних осумњичених странаца повезаних са ал-Каидом, од којих се већина и даље налази у америчкој војној бази у Гвантанаму (и то на кубанској територији, коју су Сједињене државе окупирале 1959. године).

Што се унутрашње политике тиче, употреба насиља против америчких грађана је свакодневна пракса. Законодавство државном апарату даје могућност да сумња и у полицију и у друге безбедносне снаге, што повећава ризик од убијања и рањавања грађана од стране посебних владиних агенција за сровођење закона.

Украјина

После државног удара у Кијеву 2014. године, у земљи је почео талас насиља, углавном идеолошког. У већини случајева, убиства, киднаповања и тортуру подржавају владине агенције. Зато се већи број убистава и не истражује, а у неким случајевима (истрага убиства Олега Бузине), осумњичени се пуштају на слободу. Истовремено се изричу похвале људима који су починили озбиљне злочине, геноцидне по природи. 

Неке од чињеница у вези са политиком мучења су украјинске власти потврдиле, али се након низа промена у канцеларији Главног тужиоца Украјине ове чињенице игноришу.

Анатолиј Матиос, Главни војни тужилац Украјине је известио 2015. године о батаљону Торнадо, који припада Министарству унутрашњих послова Украјине и чији је  “командант батаљона Онишченко раније осуђен пет пута. Направио је криминалну групу на широком подручју и позвао своје потчињене да чине тешке злочине: хапшења неких локалних становника, непрестана нехумана мучења, посебно у подруму школе Приволноје, где су припремане справе за мучење.”

Стварни разлог за хапшење и мучење украјинских грађана, које су власти могле да имају, може бити учешће грађана на анти-Еуромајдан протестима, учешће у руским ТВ програмима, изјава о наклоности према Русији или понека реч против Мајдана на Интернету, учешће у протестима за подршку Доњецку, учешће на референдуму, или због “поседовања броја телефона једног руског новинара”.

Алексеј Лукјанов је био ухапшен у јуну 2014. године. Одведен је у базу СБУ (украјинска служба безбедности), прерушен у перача аутомобила, тамо је испитиван неколико дана, претучен, изложен психолошком притиску и понижењима. Онда је стављен у џип и послат у регион Славјанска, у село Јевгеневка, где је био штаб СБУ и камп за одабир. Тамо је више од 20 дана био остављен у просторији од 16-20 квадратних метара, са малом кабином унутра. Према речима Лукјанова, сваке ноћи су га постављали у столицу, стављали му лисице, врећу на главу, испитивали га и тукли. Стављали су га и у специјално ископану јаму.

Александр Петрунко, житељ Харкова, је био отет. Непознате особе су га у јануару 2015. године  отеле и одвеле у један од подземних затвора у региону Харкова. Испитивали су га представници такозваних “батаљона”. На њему су испробавали технике “хуманог” мучења из Гвантанама: дављење у води и електрошокови. На крају је поливен флашом вотке и бачен у снег.

Недавни, 14. извештај мисије УН за надзор над људским правима указује да украјински СБУ има пет тајних центара у којима мучи грађане Украјине и нелегално затворене странце.

Израел

Ситуација је, у вези са људским правима у Израелу, такође, критична. Већина илегално затворених и мучених су Палестинци. Насиље над њима се спроводи на њиховој сопственој територији, која је под дугогодишњом израелском окупацијом. Иако међународна заједница о овом насиљу све зна дуги низ година, против Тел Авива нема озбиљнијих санкција.

Даеш

Терористичка организација Даеш држи под окупацијом део територије Сирије и Ирака и не потпада под јурисдикцију ниједне државе. Деловања Даеша се могу описати као својевољна убиства, мучења, сексуално насиље, поробљавање људи, киднаповања и увлачење малолетника у криминал.

Уопштено узев, географија мучења показује стабилну тежњу ка политичкој поларизацији. Мучења се спроводе у државама које, с једне стране, као Сједињене државе и Израел, промовишу владавину права, а са друге стране у државама у којима постоји нагла трансформација политичког система. У овим случајевима, либерално-демократске институције се користе као “кишобран” којим се оправдава насиље. Посебно су у Сједињеним државама и Израелу програми мучења повезани са интересима националне безбедности. У случајевима нарушених држава, као што су Ирак или Украјина, изливи насиља су повезани са раздвајањем државе од њених друштвених обавеза, укључујући и оне да заштити животе, права и слободе грађана, и са геополитичким интересима трећих страна. У Украјини је спровођена намерна нацификација, како би се у друштву створила клима русофобије и следиле законодавне активности у земљи, које једино иду на руку Вашингтону.

Извор: "Катехон"