header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Архимандрит Андреј (Конанос): Вратио сам се са Атона Штампај Е-пошта
недеља, 01 јануар 2017

 Пронаћи себе

Опет сам отишао на неколико дана на Атон. Био сам одсутан неколико дана... четири – пет. Отишао сам да мало прочистим свој ум. Отишао сам да нађем покоја и да васпоставим духовну равнотежу. Отишао сам да одахнем, да дођем себи и да се поново дотакнем свог Господа. Сада сам се вратио. И одлучио сам да данас не говорим на уобичајене теме, а објаснићу шта је то потпуно ново: поделићу свежа сећања, свеже утиске са тог кратког путовања – ходочашћа на Свету Гору. Причаћу о томе што ме је поразило.

Како су били предивни ти дани без телефона, имејла, телевизије, новости, радија, магазина и новина, и без свега сличног! Ум се очишћује. Мој ум се очистио за само неколико дана. За неколико дана моја душа се успокојила. Како је диван тај опоравак! И онда схваташ да ми овде, у свету, живимо ненормалним животом. Немој да ми завидиш, чуо сам све то! А неки кажу: «Ти имаш могућности, зато и идеш», – јер није тако лако отићи (мислим, ми бисмо хтели да узмемо одмор, али не можемо да оставимо своје обавезе, људе којима смо потребни). Немогуће је нестати без трага, живимо у овом свету. Ипак, потребан је предах. Свако осећа потребу за предахом, и треба да нађе времена за њега.

Па, ко може, нека оде на Свету Гору, други у викендицу, да нађе душевни опоравак, трећи на ходочашће, и тако да се успокоји. Сам Господ је рекао својим ученицима, када су се они вратили са мисионарског пута на који их је послао: «Пођите ви сами... и отпочините мало» (Мк 6, 31). Одахните мало. Човеку је потребан предах. Током одмора ти схваташ колико је наш живот у граду постао неприродан! Како је наш ум постао нездрав! Губимо главу од константне олује новости, догађаја, информација, и сами себи не одговарамо за то. Штавише, осећамо потребу за таквим лудилом, и без њега нам је неугодно!

А ја бих желео да те упитам: шта се то десило са мном током тих дана, када уопште нисам гледао телевизију, нисам пратио новости и ништа о њима нисам знао, шта се догодило? Не знам шта се дешавало у свету, али сам се молио за свет речима: «Господе, Исусе Христе, помилуј свет твој». Нисам ништа знао о потоњим збивањима и њиховом даљем развоју. А зар је било потребно да знам све појединости? Оне су свеједно знане: проблеми, и опет проблеми, рат, економска криза, тешкће, болести, земљотреси, поплаве. Зар стварно не знамо? Није ли то једна те иста ствар која се стално збива? Није ли то једно те исто које се понавља из дана у дан, и ми то знамо и ништа не предузимамо у вези са тим? Ево, ти о свему томе слушаш а не молиш се! Ја тамо нисам слушао, нисам знао, нисам добијао новости у мозгу, али имао сам обавештење од Бога у свом срцу и молио сам се за те људе, за таква збивања... Сада, у граду, ми слушамо новости, и оне нас мимоилазе, једва и да се косну наших срдаца, нешег ума. Затим оне одлазе, губе се, и ми стварно заборављамо.

Живот којим ми живимо је неприродан. Не пијемо чисту воду и не дишемо чист и свеж ваздух. На Атону је све честито и нетакнуто, тамо је све стварно, природно и предивно! Чисти и твоја плућа, и твоје срце, и твоје груди. Пијеш воду и она те освежава, ситиш се аутентичним стварима. Чисту воду из потока који жуборе и стичу се са горе. А ваздух! Удишеш чист кисеоник, удишеш морски јод! Гледаш на море, широко отвараш очи, и испуњава те радост! А у граду, гледаш око себе и твој поглед се закуцава у многоспратне кутије, на колоне, на асфалт, на семафоре. Овде – узнемирујући звуци. А тамо безбрижни покој! Слушаш појање птица, видиш монахе који тихо обављају своје послове, своја послушања. Један лаган животни ритам... Све се дешава полагано. Долази по један чамац дневно, и ти говориш себи: «Идем пред њега». Све иде без немира, без панике, без журбе. Како је то предивно! Како ми се то само допада! А сада, када сам се вратио у град, кажем: «Како ми је било добро тамо, ван домета!» (То је она наша зависност од SMS порука и позива! Ја сам потребан људима, они су потребни мени, дужан сам да то приметим, да видим, да не пропустим!). Какво је то ослобођење! Ти поново долазиш себи. Како је то сјајно – поново постати оно што јеси, онаквим каквим те је створио Господ! Уосталом, Он је у почетку и ставио човека у спокојан животни ритам, у природу.

Немој да мислиш да сам се наслађивао тиме бесконачно дуго. То је трајало отприлике четири или пет дана. То није тако дуго, али је тако силно. Корист, коју ти добијеш, оставља дубок траг у твом срцу – осећај тишине и спокоја. Једном сам тако ноћу изашао из келије, кренувши на службу (монаси устају на службу у три часа), и погледао на небо. Три сата ноћу! На Атону су другачији људи. Они пребивају у молитви. Гледао сам небо, усијано звездама, дивним звездама, у које се од градског смога, никада нисам ни загледао. И људи у граду се не буде тако рано. У граду једноставно немаш подстрека да тако лако устајеш у зору. А на Атону те подстиче заједница људи, које видиш. Четрдесет отаца ( или 50 – 60, у зависности од манастира), сви они устају на службу, и један повлачи за собом другог, један подстиче другог, један одушевљава другог, и тада ти кажеш себи: «Ја нисам сам». Тако и у келијама слушаш шум од поклона монаха «тупа-луп, тупа-луп»... и нижу се поклони монаха, који се моле за цео свет, и ти тада запиткујеш себе: «А шта је са мном, зар ћу ја да будем беспослен?»

Овде гори огањ молитве! Овде срца људи пламте молитвом! Од њих се и ти сам распламсаш! Чак и да си лењивац или потпуно безосећајан и равнодушан човек, ти се тргнеш и помислиш: «И ја желим да се молим, као што се сви моле!» Та победоносна радост братије која се моли, преноси се и на тебе. Како је било чудесно посећивати те службе у три часа ујутру! На тим службама сам видео веома важне људе, веома свете људе, и сада ми само једно присећање на њих даје велику снагу. Само помислим на њих и мислено пред њима начиним поклон, целивам им руку и стопе и благодарим им зато што постоје. И само због тога што постојиш, оче, на Светој Гори, само зато што постојиш, ја желим да ти заблагодарим! Ништа друго не ради, оче, осим молитве... Ти никада нећеш изградити дом, нећеш одлазити на посао, нећеш, како кажу, доносити корист друштву. Али твој допринос је толико велик, да при самој помисли на тебе, ја намах васкрсавам у живот, будим се из дремежа, желим да се поправим, и да нешто урадим.

На Атону сам срео једног старца подвижника. Монаха који је провео на Светој Гори педесет година и никада је није напустио. Педесет година он чак није ишао ни у друге манастире. Ни на «панигире» (престолни празници), ни на Литургије, ни на свеноћна бденија. Све време он проводи у свом манастиру. Педесет година на једном месту. На том месту он је спознао Бога и непрестано твори молитву. Тај дар непрестаног, постојаног призивања имена Исуса Христа дао му је Господ. И он узноси речи молитве: «Господе Исусе Христе, помилуј ме» – непрекидно, дању и ноћу. На том месту он је упознао свет, тј. Бога, и у Богу је открио свет. Зар да се лишава тога, да би одлазио у свет (у друге манастире). Он носи свет у свом срцу. Зато му није неопходно да оде било где са свог места. Напротив, људи долазе код њега да би га видели (у правом смислу речи «видети»). Он не говори, не ступа у разговоре, ретко кад прозбори коју реч. И обично се склања, избегава да говори о свом опиту. Једном ми је испричао, да су га одвели у Солун (чини се, због тога што се онесвестио у певници). Одвели су га без његовог личног пристанка. «Зато сам и пошао, – рекао је он, – јер су ме изнели. Ја сам не бих изашао, и никада нисам чак ни помишљао да изађем са Свете Горе.»

Он је тражио од мене да се молим за њега: «Пошто си ти – каже он – свештеник, а ја сам прости монах, помоли се за мене, да ме више не буде у овом свету, када ти следећи пут дођеш. Ја бих већ хтео да одем». На тај начин је рекао: «Помоли се да, кад ти следећи пут будеш дошао, мене више не буде на земљи, него да будем са Христом». Он ми је све то говорио и био је срећан. Говорио је то са радошћу (а не жалосно и тужно), са искреном жеђу за Животом, који је Христос.

- Па шта је теби? – кажем му ја.

- Оче, – одговорио је он, – ја те заиста молим за то, не говорим ти тек тако да се помолиш. Погледај, колико смо ми година поживели? И у чему је циљ нашег живота? Зар није у томе да се приближимо Христу? Ја Га волим и разговарам са Њим по цео дан. Желим да се сретнем са Њим, и то ће за мене бити највећа срећа. Ево сада, кад одем у своју келију, Он ме може узети одавде? Ништа не може бити боље од одласка Христу кога љубиш.

Ми остали не желимо да одемо из овог живота зато што не љубимо Христа и нама је драг живот. Нама се допадају телевизијски канали, серије, шоу програми, шетње, храна... Тај начин живота нас је зачарао, обузео. Ми смо се уплели у мрежу света, и пустили смо у свет своје корење. А тај старац није пустио своје корење у овај живот. Он, живећи овде, живи у другој реалности. Његово срце се настанило у рају. Ето шта је за човека!

Он ми је говорио:

- Причај о томе у свету, у току својих проповеди и беседа, причај о томе људима, да би се молили, да би понављали речи Исусове молитве. И ти сам изговарај: «Господе Исусе Христе, помилуј ме». Нека сви изговарају ову молитву. Зашто они то не раде? Уосталом, и у свету људи могу да ишту Христа, да Га називају по имену, да призивају Његову благодат!

Ех, – кажем ја њему, – оче мој, сад ми је тако тешко да одем од вас. Овде ми је било тако добро.

- Не говори тако. Куда год пошао, Христос је свуда. Ја ћу ти рећи како ће да буде. Ти послушај! Доћи ћеш кући, спустићеш венецијанере и осетићеш исто што и овде. И ради исто оно што си радио овде. Шта си овде радио? Молио си се. Моли се и тамо. Можеш ти то! Постио си? Пости и тамо. Учествовао си на свеноћним бденијима? Служи и код себе у кући кратко бденије. То је и тамо могуће. Читао си духовну литературу? Читај и у свету. Спусти венецијанере и не мисли да си сада у својој кући у Атини, већ мисли да си поново на Атону, и све што си овде чинио, чини и тамо. И тако ће твој дом постати Света Гора. Зато што Света Гора не подразумева место за живот, већ начин живота.

Предивно речено, зар не? «Спусти венецијанере и чини све што си чинио и овде.» То није тешко, то је лако! Ако ја сада замислим да сам на Светој Гори, шта бих ја тамо радио? Тамо не бих био у стању стреса. Предивно! Дакле, и овде, код куће, нећу се прекомерно оптерећивати. То је нешто што ти заиста даје самоконтролу. Тамо нисам чинио нервозне и исхитрене поступке, дакле, и овде могу да их не вршим. Тамо по цео дан нисам разговарао преко телефона – и овде такође, могу да избегавам то. Могу да одложим телефон у страну и да кажем себи: неколико часова или неколико дана нећу разговарати и провешћу их у тишини. Могу то да урадим. Није добро везивати се. Лепо је прилепити се Христу, Светима, али не овом или оном месту, јер би то било као кад бисмо говорили Христу.«Господе, ти се овде не налазиш, Господе, Ти си ме повредио, Твој однос према мени, Твој промисао, Твоја брига о свету, па у њима нема праведности.» Не! Христос је свугде присутан! Његова љубав је посвуда, и тамо где се ја налазим, могу много да учиним за Христа...

Иди у манастир док си млад


После тога ја сам посетио још један манастир, и тамо сам срео младића од 18 година. Он је завршио школу и био је «предпослушник», тј. «предпослушник» у том смислу да је хтео да испита себе[1] да ли може да издржи живот на Светој Гори.

Ја сам га приупитао:

- Шта ти овде радиш?

Он ми је одговорио:

- Ја сам послушник. Дошао сам да преиспитам себе и да мене испитају (зато што појам «послушник», «искушеник», управо означава онога ко испитује себе, да ли му се допада такав начин живота, а истовремено се испитује какав је утисак оставио на оне који га испитују).

То значи, да се ти преиспитујеш, али и да други гледају, да ли могу да те задрже у манастиру. У овом случају, још ништа није коначно. Ти долазиш, пролазиш искушеништво, не везујеш се никаквим обавезама, и нико те ничим не условљава. Затим ти, уколико желиш – одлазиш, уколико желиш – остајеш. То су етапе припреме и искушеништва.

Онај ко ме сада слуша, каже:

- Па зар је то могуће? Осамнаестогодишње дете! То је неприхватљиво! То је лакомисленост! Његове одлуке су још увек незреле.

А ја одговарам:

- Стани, опрости ми! Моја мајка се удала када је имала 19 година. Зар је њен поступак био незрео? Моја мајка ме донела на овај свет и ти ми долазиш и говориш: «Нека Бог да здравље твојој мајци зато што је родила нашег баћушку». Изгледа да је био «незрео» и поступак који је учинила моја мајка, јер је по твом мишљењу то незрело и брзоплето...

- Не – каже он – њена одлука није била незрела.

Ја заиста не разумем: како њена одлука (у том узрасту) није била незрела? Познајем многе парове који су се рано венчали, који су се касније кајали због тога и нису знали шта да раде. Једноставно, у нашем животу постоје тренуци заноса у којима ми доносимо одлуке. Притом, већина међу нама, ништа не говори када видимо да се неко рано жени (зато што сви тако раде). Ми се не жалостимо: «Ах, како се он рано оженио». Али када неко у раним годинама жели да се посвети Богу, тада као да нас нешто рани. Истину вам говорим, за толико година колико радим са матурантима у школи, први пут у животу сам срео младића који је са 18 година дошао на Свету Гору (тако млад!). Друге нисам сретао. За толико година ово је први пример. То је изузетак. И боље рећи предиван изузетак, благословен. Изузетак који показује да Бог и данас надахњује душе и ставља у срца младих људи ватрену жељу да заволе Христа.

Зар је то слабост? Зашто те то тако јако збуњује? Желим само нешто да те питам: Зар си ти срцевидац? Да ли познајеш срце сваког човека? То је неозбиљно и незрело... Чекај мало: отац Порфирије је са 12 година отишао на Свету Гору, и данас сви читају његове књиге, слушају његово житије, бивају дубоко ганути и кају се, виде чуда, која су учињена кроз тог човека, који је са 12 година (не са 18, већ са 12!) отишао на Свету Гору. И што је још важније, он је у младалачком узрасту чинио духовне подвиге. Ти ћеш сада рећи: «Да, али то је изузетак». Добро. Али ко је теби рекао да овај младић неће постати изузетак? Ти си брзоплет и признајеш да ниси срцевидац, те не можеш видети оно што једино Бог може – не можеш знати тајне сваког човека.

«Или се млад жениш, или се млад постризујеш». Када неко учини ово друго и у младости и одлучи да постане монах, тада нестаје читава револуција. Прави удар! Али ја сам се уверио на свом личном примеру да је све у Божијим рукама. И ако је нешто по Божијој вољи, то ће се и десити. А уколико није по вољи Божијој, може и свет да се сруши, али то се неће догодити. Односно, уколико неко жели да постане монах, то се неће догодити ако то није воља Божија. Нешто ће се десити и испречиће се некаква препрека.

И данас постоје многи који чезну да се посвете Богу. Али, у наше време, нико не негује ту склоност, нико не подстиче младе људе да се посвете Богу. А заправо, ми тако често осуђујемо оне људе који се моле за цео свет и који су искусили опит старца Партенија Руског. Овај свети подвижник једном је рекао Богородици: «Мајко Божија, који је смисао тога што сам ја постао монах? Повери ми ту тајну!» И Богородица му је одговорила: «Знаш ли шта значи то што си постао монах? То значи да ти треба да посветиш себе молитви за цео свет». Посветити себе молитви за цео свет! Да се ја не бих мучио са несаницом (у свету), оци на Светој Гори бдију и моле се, дарујући мени свој сан. И када ја лежим у болници, грешим, живим распусно, проводим живот у немаштини, беди, када преживљавам развод или страдам од ове или оне болести, они се моле за мене. Па зар је по твом мишљењу тако лоше што људи себе посвећују Богу?

Искрено речено, мене је заиста гануо онај младић којег сам срео. Јер он није једини. Постоје многи који желе да оду у манастир и посвете се Богу. Али овај младић отишао је чим је завршио школу. Отишао је да би се испитао да ли може да остане. Ја не знам шта је он одлучио на крају. То није важно. Ја сам рекао ономе који ми је поставио питање:

- Чујте, па онај ко оде из света да би постао монах, пролази искушеништво, и може после неког времена да се покаје и напусти манастир. Зар то није неуспех у његовом животу?


- Никако. Ја то не сматрам неуспехом. Ја то сматрам благословом Божијим. Каквим? Великим, јер је он током четири, пет месеци колико је успео да остане у манастиру, имао у свом срцу узвишену жељу. И није битно што је није остварио. Ја ћу увек памтити како је тај човек чезнуо да се приближи врху, да се успне високо на њега. Он је поставио пред собом свет и благословен циљ. Поставио је пред собом божанствен циљ. Зар је то лоше? Нека је.... али он је покушао! Он је увидео своју меру издржљивости, схватио је шта му недостаје за тај степен узрастања и смирено је рекао: «Не могу, ја одлазим!» Ништа страшно! Дивно је што си желео, изузетно је што си се трудио!

Други теже сујетним стварима. Једини циљ њиховог живота је куповина аутомобила најновије марке и прикупљање новца за тај ауто. Зар је то циљ живота? Зар то испуњава смислом наш живот?! Ужасно! Па ипак човек тако живи. И нико не схвата да је то неозбиљно. Нико се неће ни усудити да нешто каже таквој особи, зато што се ви љутите и лако се посвађате. Други циљ живота представља одлазак на Олимпијске игре. Зар је то циљ живота?! Па, у реду, ја га не осуђујем, он има свој смисао живота, али зар овај други човек нема свој циљ живота, само другачији, да заволи Христа и посвети се Њему свом својом душом?

Добру лекцију ми је одржао тај младић: у три часа ујутру он устаје, иде да чита полуноћницу, живи у послушању, самопожртвованости, служи људима, ради, помаже. Он нас је гостио, доносио нам храну. А осим тога, он је некад знао и да ми каже: «Оче, остало је слатко. Сачувао сам га за тебе. Мени је тако драго што си дошао». То је чудесно!

Предивне ствари се могу доживети у Цркви. Али многи не знају за њих, медији не знају за њих. И нико о њима не говори на телевизији! Никада нам се не говори да још увек није све пропало, и да на свету још увек постоје млади који чезну за нечим предивним у свом животу.

Планови и План

Тамо, у манастиру срео сам још једног човека који ми је причао о себи нешто што ме је веома дотакло. Са смирењем ми је говорио о свом животу (познавао сам га од раније) и рекао:

– Био сам мисионар (не сећам се где: у Заиру, Африци или још негде). И ето, док сам био у мисији, јавили су ми из манастира да је потребно да се вратим. Зашто? – Био сам потребан у манастиру. А ја сам јако волео мисионарство. Мени се јако допадало моје дело. Међутим, ми, монаси, живимо у послушању. Послушању код свог духовног оца. Немамо своја права да бисмо могли да кажемо: „Ја желим то и то, или захтевам, или ћу се трудити или ћу искочити из своје коже да бих добио нешто“. То јест, таква усрдност представља страсну прилепљеност: ја нешто јако желим и не могу да се растанем са тим. Ето шта значи таква ревност: не могу без нечега. Код нас монаха тако нечег нема, ми све можемо да оставимо ако нам кажу.

Не кријем оче, мени се јако допала мисија: када видиш да те људи слушају широко отворених очију, отворених уста, када видиш како упијају Христове речи, како се људи крсте од малог до великог, спаљују књиге о магији. На твоје очи се догађају Христова чуда. Ти видиш људску жеђ, дејство јеванђелске речи на њиховим душама. И твоје срце се радује. Радујеш се ти сам јер служиш Христовој слави, јер те људи воле и ти волиш њих, везан си за њих јер чак и једеш са њима заједно. И одједном! Из манастира овде у Грчкој, говоре ти да треба да се вратиш назад (!..). Оставио сам све и отишао.

Био сам узнемирен. А он не: био је спокојан и разборит. Замислио сам себе на његовом месту: када би са мном поступили на тај начин, ја бих се страшно узнемирио. Због чега? Зато што су уништили моју машту, разорили моје планове. И затим ми (они који су разорили моје планове) говоре: „Шта желиш – то? Не! Ти ћеш радити то и то.“ И сваки монах одговара: „У реду, ја немам своје планове“.

– Али зар ти се тамо није допадало?

– Допадало ми се, али ми се сада допада на том новом месту где ће ме поставити.

Када сам се вратио са Свете Горе, звала ме је једна жена и почела да ми говори о њеним свађама са мужем јер не умеју да изађу у сусрет једно другом и измене своје планове ради другог. Свако је желео да поступа по свом. Па зар то није страшно?

Оно што монаси доживљавају као свакодневну вежбу, подвиг и реалност (већина је то окусила на сопственом искуству) – јесте да се ништа не тражи за себе.

Бићеш свештеник. Бићу. Нећеш бити свештеник. Нећу. Ићи ћеш и рецимо, ловићеш рибу за манастиру а затим ће имати послушање у библиотеци. Да, волим да пецам. Допада ми се море, морска пучина. Волим штапове за пецање. Мени се све допада. Одлично, и нека ти се допада све!

Ово смирење, ова спремност на измене ће омекшати твоју душу и бићеш у стању да ускладиш према њима, нећеш бити толико тврдоглав и захтеван. Ако би такво (послушање) било и код нас у градовима, супружници би били веома срећни, а породице радосне. Људи би уступали једно другом. Одрицање тог монаха од своје жеље је била добра лекција за мене.

Рекао сам му:

– Оче, желим да знаш да се твоја мисија наставља… сада на другом нивоу! Твој поступак су видели и оци у манастиру (они су упознати чиме си се бавио) а и други људи, а и у мисији ће такође сазнати за то: вратио си се не зато што си осећао непријатељство према било коме, или си се посвађао са неким или ниси желео да наставиш, већ зато што више од свега желиш да испуниш вољу Божију која ти је објављена преко твог духовног оца. То је велико служење! Ти и мене сада поучаваш и у односу на мене вршиш мисионарско служење. Напустивши мисију у Африци, ти остајеш мисионар. Јер ћутиш када имаш много шта да кажеш. А ако говориш, о чему је то онда?

Твоје речи су: „смирење“, „послушање“, „љубав према Богу“, „жртва“, „ослањам се на Бога“, „поверавам себе Богу“, „умирујем се“. Ти си, као што говоре Светитељи, налик на лопту која, када је гураш по земљи, иде у сваком правцу. Лопта нема углове који би јој сметали. Где је гурају, тамо и иде. Ти си такође то научио и сличан си лопти у рукама Божијим. Господ те води где жели, а ти се не противиш. Ти си као јесењи листић који пада на земљу. Ветар подиже суво лишће и ти видиш како се они покрећу, преврћу, окрећу и негде заустављају. И затим их поново налет ветра подиже и носи даље. Ови листићи немају никаквих захтева, не иду насупрот даху Божијем, дувању тог ветрића.

Монаси управо тако живе. Добри монаси. А ако неко не жели да се подвизава, он и у самом манастиру може бити напоран и захтевати: „Не, ја желим то и то“, или ићи околним путем да би достигао свој циљ. Међутим, ми сада говоримо о човеку који жели да се подвизава. И – не обмањујем те – лице овог човека било је потпуно мирно. Мени би сваки пут недостајала таква душевна равнотежа. Зато ме то задивљује. Ја бих такође желео да реагујем као он, када се нешто мења у мом животу. Јер ако ти нешто чиниш Бога ради, онда се не прилепљујеш за оно што радиш већ за оно „друго“ (послушање) о чему смо говорили… Ако желиш да идем у мисију, идем Тебе ради. Моја радост није мисија ради мисије, већ мисија Тебе ради. Кроз мисију ја показујем своју љубав према Теби. Али ако знам да Ти желиш да Те ја љубим кроз повратак, да седнем у авион (ово ми је говорио монах који је спаковао своје ствари и вратио се), ја ћу Те љубити управо тако! Јер за мене је најважније да Те љубим независно од тога како Те љубим!…

Сећам се, једном сам путовао да бих одржао беседу и догодио се неспоразум (људе нису обавестили). Одговорни су све организовали, једино су заборавили да обавесте народ о датуму. Путовао сам и путем сам се радовао – не знам да ли сам се радовао због тога што ћу говорити о Христу или због тога што ћу држати беседу. То су две различите ствари. Једно је када идеш да чиниш нешто баш у славу Божију, а друго – јер теби приноси задовољство то што чиниш. И ето, путујем на ту беседу. Долазим на договорено место, а тамо никога нема! Умирујем себе: доћи ће. Појављује се свештеник и говори:

– Оче, нико неће доћи. Опрости ми, никога нисмо обавестили.

Спустио сам се са неба на земљу… и говорим (у себи): „Да ли сте ви нормални? Шта је ово! Прешао сам дуг пут да бих одржао ову беседу, а на њу никога нису звали!“ Споља сам се, наравно, осмехивао и умиривао га:

– Ништа страшно, не брините! Шта да радиш! Догодио се неспоразум.

Изнутра сам био веома изнервиран… А да сам стварно љубио Бога и једино Њега, онда бих требао да помислим: „Господе, Ти си тако желео, тако се и догодило“.

А ево и правог разлога за оно што се догодило. Бог је желео да сачува људе од мојих речи, пуних егоизма, самољубља и самозаљубљености. Боље је вече провести у тишини него слушати проповед несмиреног проповедника. Тако сам и био дужан рећи себи, а не да осуђујем свештеника. Ето, тако и јесте заправо али ми тада то није чак ни пало на памет. Ето о чему ме је покренуо да се замислим монах који је био у стању да се одрекне својих стремљења.

Тражио на Омонији – нашао на Атону

Добар пример показали су ми и други монаси. Смирени. Драги мој, на Светој Гори је велико смирење, то је чињеница. Ја сатима размишљам о светогорским оцима и доживљавам највеће умиљење само од тога што постоје те личности, одевене у црно, и ти чак не можеш да разазнаш ко је ко. Ти видиш црну силуету, која пролази поред тебе, и не знаш ко је он. И њему је неважно што ти то не знаш. Он је човек који љуби Христа. И ништа више. Он је човек који те води Христу, и који ти указује на Христа. И ништа више. Зашто би ти знао ко је он? Како се зовем, где сам рођен, колико имам година, кога сам подучавао... Нека те не занима ништа од овога. Ја живим Христа ради! Ако желиш да знаш нешто о мени, знај само једно: ја се молим.

Један монах каже: «Ако хоћеш нешто да сазнаш о мени, знај само једно: ако сада отвориш моје срце, видећеш златним словима исписано име Господа Исуса Христа! Знај то! Не желим да више било шта знаш о мени. Ништа друго».

То је за мене добра лекција! Он долази до самог срца! Образи су му смирени, лице благословено, благодатно, свето, прекрасно, по Божијој вољи!

Једном, када смо седели и јели за столићем, погледао сам наспрам себе. Тамо је стајао још један столић за мирјане раднике, који се труде у манастиру. За тим столом приметио сам једног човека, са капом, какву носе млади људи који скијају на планинама. Тај младић ме је стално гледао. Али, с обзиром да је имао капу, ја нисам могао тачно да видим црте његовог лица и тако нисам ни схватио ко је он. А он је све време гледао у мене...

Пре извесног времена, некако по Васкрсењу (од тада је већ прошло око шест месеци) срео сам у Цркви једну мајку, моју познаницу.

-Како је Ваш син? Ја га дуго – већ неколико година – нисам видео.

Мајка је заплакала:

-Зар Ви ништа не знате?

-А шта би требало да знам?

-Мој син је зависник?

-Од чега?

-Од игле.

-Шта то говорите? Не могу да верујем да је то истина.

Ја сам познавао тог дечака са анђеоским, целомудреним лицем. Благословено дете, веома радосно створње.

-Пустите оче, за нас је ово права трагедија. Он је одлутао са правог пута.

И она је опет пустила сузе.

Ја сам такође био потресен због овога што сам чуо. Остао сам после Литургије у храму, да бих се поздравио са парохијанима, у чије домове ја одлазим. Али овај разговор ме је потпуно запањио.

Ја кажем:

-А где могу да га нађем? Хтео бих да га позовем?

-Ви не можете да га нађете.

-Кажите ми где је он, и ја ћу тамо отићи.

-Па где он може да буде, оче? Тумара по Омонији[2]!!! Тамо ћете га наћи (ако га нађете).

-Да ли ће он хтети са мном да разговара?

-Не знам да ли вас се он сећа, да ли ће моћи, да ли ће његов мозак бити замагљен у том тренутку.

Устао сам и пошао. Тражио сам га тамо на Омонији, где сам и раније виђао наркомане као што је он, који падају по тротоару, добијају дозу, која делује неколико часова, а они седе са празним погледом... И тако сам шетао и тражио га свуда, обишао сам све уличице, али нисам нашао онога кога сам тражио. И онда сам упитао себе: Шта ће сада бити са њим? Говорио сам: «Боже мој, помилуј то дете». Па како је то могло да се догоди?! Зашто је тако диван момак потонуо у наркотике? Како је он могао да се спријатељи са дрогом? Молио сам се за тог младића...

A сада на Светој Гори, у трпезарији манастира, где сам ручао и разгледао људе који су седели наспрам мене (као што сам већ говорио), мене је посматрао један човек. И када сам излазио из трпезарије, он је прошао поред мене. Он такође није схватио ко сам ја, али када се он нашао на малом растојању од мене, ја сам га препознао. То је био он! Тај младић, којег нисам видео већ пет – шест година, а за то време он је постао зависник од наркотика. Био сам потресен! Гледао сам у њега, застао и рекао: «Да ли си то ти?» Он је узвикнуо: «Оче!» И пољубио ме. Он ме пољубио као свог рођеног оца, у образ, а не као свештеника, са страхопоштовањем. Зато што тој деци недостаје нежности, љубави, топлине. Не зато што он то није имао у својој породици, него зато што деци у тинејџерском периоду, увек недостаје љубав. А нарочито сада када они страдају. Он ме ухватио за руку и није је пуштао. Његова рука је дрхтала, тресла се од.... не знам (то су људи са растројеним нервним системом). Он је био толико емотиван да је његова рука дрхтала као да је стари декица. Ја сам осетио то узбуђење на својој руци, на свом длану, а он ме није пуштао.

Упитао сам га:

-Како су твоји?

-Зар вВи не знате?

-Знам и веома ми је драго што сам те срео. Зашто си дошао овде?

-Дошао сам овде и овде тражим помоћ од Мајке Божије. Молим се, идем на службе, помало помажем у разним пословима у манастиру, да бих очистио свој организам, смирио се и пребродио то што ми се догодило. Понекад одем у град, али тада поново упадам у невољу, враћам се претходном животу, падам, устајем....

-Знаш шта ћу ти рећи? Бог, Мајка Божија те неће напустити. Ти као и сваки човек имаш свој пут у животу. Не разочаравај се. Не очајавај. Ради оно што је до тебе. И још једном ћу ти рећи да ми је драго што сам те срео овде. Знаш ли где сам те тражио? На Омонији. И сада ми је драго што се налазиш у наручју Богородице, овде у њеном врту!

Он је био ганут и питао ме:

-Када креће ваш брод?

-Већ сада креће, у 10.20.

-Видећемо се још, испратићу вас.

И он је дошао, да би провео са мном последњих десет минута, да би ми говорио о ономе о чему није могао све ове године... .да бисмо се испричали за све ово време које се нисмо видели. Он је отрчао и донео ми фотографије своје породице, својих вољених људи. Ми смо тако дирљиво разговарали. Он ме је гледао и тражио да се молим за њега. Целивао ми је руку, похлепно покушавајући да осети топлину, и љубав, и нежност (и очинску и материнску истовремено) – све ово је тако недостајало овом младићу. И ја сам говорио: «Христе мој, какво је ово чудо!»

Желео сам да позовем овде једног новинара (нећу га именовати), господина Н, са канала Н, где непрестано осуђују, вређају, оптужују Цркву.. .желео сам да га позовем и кажем: Узми интервју од овог младића. Дођи овде и реци му шта ти свима причаш о Цркви и о монасима! Зашто се ти у ствари тако понашаш, зашто вређаш и не волиш Цркву? Дођи овде и кажи му. Знаш ли шта ће ти он рећи на све то? Рећи ће ти, ја сам овде пронашао циљ и смисао живота. И да се нисам пронашао овде, ја бих умро, окончао бих свој живот самоубиством, изгубио бих разум, дошао бих до крајњег дна. То је наша Света Гора, мистична, скривена. То је један велики дар, о којем ти никада ниси слушао на телевизији, на главним каналима, у новостима, зато што то једноставно није на продају. Али то погађа и дотиче човека, и он почиње да се каје, укључиће телевизор, и ти ћеш изгубити посао. И шта ћеш тада да урадиш? Јер ти и сам говориш да је потребно емитовати скандале, безобразлук, грех, хаос, да би задржао гледаоце и имао висок рејтинг гледаности. А преда мном се оправдаш речима: «Па зар је неистинито то што сам рекао?» Истинито је, али постоје и добре ствари. Постоје тако дивне пројаве красоте, светости, здравља у болести, дарова у немоћи, љубави, топлог загрљаја и пољупца, када један осећа да је неопходно да загрли неког другог, да би му показао љубав и нежност. Зашто ти никада о томе не говориш? А све то постоји на Светој Гори.

Епилог

Ето, такву Свету Гору сам ја заволео. И баш таква Света Гора је ганула моје срце, и ја сам отишао испуњен срећом, снагом, утехом, умилењем, покајањем. Али ово путовање показало ми је и моје проблеме. Неко је рекао: «Сваки пут када одем на Свету Гору, ја односим нешто посебно». Видиш, колико сам ти разних ствари сада испричао, које сам видео за четири – пет дана проведених на Атону. И када сам стигао до аеродрома, где је био мој лет за Атину (ја сам нашао јефтину авионску карту, говорим то зато што се многи збуњују, када чују да си се враћао авионом, јер мисле да дајеш за карту стотине евра, а заправо карта кошта свега 35 евра), пришли су ми Немци, брачни пар, са кутијом, у којој су се налазиле заручне бурме, и обратили су ми се на немачком, а ја нисам све разумео.

-Ми желимо – кажу они – да нам благословиш наше бурме.

Зар су видели да се ја враћам са Атона? Не, они нису знали да се враћам са Атона, и ја не знам зашто су баш мени пришли на аеродрому.

Ја сам се заинтересовао:

-Да ли сте православни?

-Не. А да ли је то проблем? Ми само желимо да добијемо благослов. Зар је лоше да ти благословиш наше бурме?

-Дајем вам благослов.

И ја сам благословио прстење. Немци су се са великом љубављу опростили од мене. А ја сам у себи рекао: «У благодатном расположењу се враћем са Свете Горе, стижем на аеродром, и седам чекајући лет. Желим да сачувам у себи и саберем све дивне тренутке, које сам доживео, а онда изненада неко, као да га је нешто привукло мени, прилази ми и тражи благослов, и каже: Ми славимо 50 година брака и желимо да нас ви благословите. Само што сам изашао са Свете Горе и истога часа ми долази неко да тражи благослов. Тада сам осетио у својој души да ако ти заиста стремиш ка Богу, па чак и ако Му се мало приближиш, други то осете, и када се враћаш са Свете Горе, желе да ти се примакну, иако ти сам не чезнеш за тим и не тражиш то. Све се ово дешава само због тога што си ти, макар и у малој мери постао човек Божији.

Након тога сам сео на експресни лет до Атине да бих стигао кући. Ушао је један наркоман, који је извадио папир, и почео причати о себи, да је ишао на рехабилитацију, да су га приказивали на неком каналу... и он сада тражи помоћ. Помислих у себи: «Сада не може бити ни говора о томе да му нећу дати новац».

-Али – пожали се неко – он ће те паре потрошити на наркотике.

-А зашто тако говориш?! Зар Бог који му даје живот не зна шта ради? Зар сви ми нисмо наркомани? Зар ти који по сто часова дневно гледаш телевизор ниси наркоман? Ко си ти тада? Или ти који по цео дан брбљаш на телефону? Зар та празнословља нису твоји наркотици? И да ли те Бог кажњава? Не! Зашто бих онда ја кажњавао овог човека? И коначно, зар мислиш да ће он за ових пола евра које сам му дао, отићи да купи наркотике? Не, драги мој. Ја му дајем своју љубав. Свештеник – то је љубав, то је даривање. Ја му не могу ништа дати, али не могу дозволити да оде без моје љубави.

Ставио сам руку у џеп и пронађох неки ситниш, 20 – 30 центи, и тако сам накупио 60 центи и ставио му у шаку. А он уместо да оде, испред свих људи, у препуном вагону воза, почео ми је целивати руку, не одвајајући је од својих усана. Наочиглед свег народа. И сви су видели наркомана, са отвореним документима, како целива руку свештеника, који се вратио са Свете Горе, што нико, међутим, није знао. Али то је знао Бог, и Он је посетио душу свога чеда и рекао му да је овај свештеник грешан (Бог то зна), али на њему почива благодат Христа, који је Љубав, и који је једини неопходан људима. И њему је Христос потребан, и он је добио благослов од овог грешног свештеника. И никоме више није целивао руку. И ни пред ким другим се није тако заустављао као што се заустављао пред свештенством, пред Црквом, пред Христом, који је насушна потреба свим људима.

Управо то ми је показала Света Гора: ако си човек Божији, ти имаш много тога што можеш да даш људима (чак и ако просто седиш у вагону воза, и идеш на посао, или ништа не радиш). Важно је, само по себи, то што ти постојиш, што дишеш. Зато што твоје дисање миомирише именом Христовим. Понављај једноставну молитву «Господе Исусе Христе, помилуј ме», седећи у вагону воза на линији Маруси – Пиреј, и ништа више немој да радиш, само твори молитву. И то је велика помоћ, велики дар, то је веома плодотворно. А друге људе пусти да раде оно што желе. Један ће доћи да би се мало задржао поред тебе, други ће доћи да мало поразговара, трећи ће се почети да се расправља са тобом, да би видео како ћеш реаговати, и да би се уверио да ли си ти истински хришћанин или ниси. Како је дивно бити хришћанин! Христос је велика вредност!

Желим вам много Божијег благослова. И желим да благодат Мајке Божије, благодат свих светогорских отаца, светогорских светитеља, осењује живот свих нас, и нека нам Богородица помогне да схватимо да је Света Гора свуда (сваки дом, свака соба може да постане Света Гора!), и што је најважније, оно што нам је свима неопходно, то је Христос, Богородица и свети. Ту утеху даје нам Црква, већ овде и сада, у свој својој топлини.

Превод са руског: Весна Ивковић и Лазар Ђачић

Извор: "Православие.ру"

Последњи пут ажурирано ( недеља, 01 јануар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 23 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.