header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Јеросхимонах Димитриј Зографски: О јереси екуменизма и питањима везаним за њега (3) Штампај Е-пошта
понедељак, 09 јануар 2017

 Напомена: уводни део, са краћом биографијом аутора јеросхимонаха Димитрија Зографског и објављеним првим прилогом под насловом “Истина је само једна“, можете видети овде: , и са објављеним другим прилогом под називом “Екуменисти траже истину - тамо где је нема! “ можете да видите овде:.

Обрадио и посрбио: брат Бодуш

ЦРКВА ХРИСТОВА НИКАДА НИЈЕ ИМАЛА ЕКУМЕНИСТИЧКЕ ТЕЖЊЕ

Напротив, увек је тежила очувању истине, јер је и она сама “... ступ и тврђа истине. “ ( 1. Тим. 3:15 ) па, према томе, не може да тежи обједињавању са лажју

О узроку настанка књиге “ Кратка апологија Православног Хришћанства од замки екуменистичког синкретизма “ ( Издање: Зографски манастир, Света Гора, 2014. г. )

Бол ме је натерала да ову књигу напишем. Бол, зато што људи који су призвани да буду епископи и свештеници, и које би ми морали да поштујемо због њиховог положаја, издају свој високи позив и људе наводе на лаж. И човек уочи овако нешто, не може да буде равнодушан, и да себи каже како је то њихова ствар. Ми људи треба дубоко да волимо једни друге, али овде се јавља питање - шта је права хришћанска љубав према човеку? Ако је неко кренуо путем духовне пропасти, човек не може себи просто да каже да је толерантан, и да ће стога овога оставити у заблуди и да погубљује своју душу. Ово је погрешно усмерена толеранција. Не према заблуди, него према човеку треба да смо толерантни: чак нешто много више - треба да га волимо! Па, пошто га волимо треба да му кажемо да срља у пропаст, да стане и не иде тамо где се упутио! И да не води друге са собом!

Претпоставимо да је неки патријарх, митрополит или свештеник већ начинио свој погрешан избор и не може да буде заустављен. Ови људи имају положај духовних учитеља, пастира, и зато носе велику одговорност. Али, мој бол се јавља највише због тога, што не само да они сами срљају у духовну пропаст, него што ће за собом повући хиљаде и милионе душа. Ето то ме је натерало да напишем ту књигу, која је сва један велики знак: “ СТАНИ! “.

У књизи покушавам детаљно да појасним зашто је екуменистички синкретизам духовна пропаст, и шта су, у сличним случајевима, чинили Свети Оци. Пре свега осећам велику жалост и страдам заједно са људима, који могу лако да буду преварени.

Коме се све овом књигом обраћате?

Не обраћам се само главешинама Хришћана, стога што смо ми Светогорци њима, до сада, написали већ много писама. Неколико пута из Зографа, и из других светогорских манастира, писали смо Светом Кинотису, а овај, са своје стране, писао је писма патријарху Вартоломеју, јер се ми духовно налазимо под јурисдикцијом Цариградске патријашије. Писали смо писма у којима изражавамо несагласност и огорчење због тога што нам се дешава пред очима. Изобличавали смо неке активности патријарха, које не одговарају Светом Предању. Али, истини за вољу, резултата нема. Дакле,наша садашња порука упућена је не толико главешинама Цркве, колико оним бесценим људским душама, које би наивно следиле такве главешине.

Ако је неки духовни вођа запушио уши и очигледно не жели да следи глас Светих Отаца, то убрзо долази време када почињемо да се присећамо речи св. Апостола Павла: Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се. Знајући да се такав изопачио, и греши, и сам је себе осудио( Тит 3:10;11 ). И, након што видимо, да човек никако не жели да се заустави, бесмислено је непрестано да му говоримо да стане: такав је већ изабрао свој пут...

Ова књига је претежно упућена народу Божјем, т.ј. оним људима, који се још увек нису тачно оријентисали у сложеној ситуацији, и који су зато склони, а због високог положаја и црквеног ауторитета лажеучитеља, да их следе на њиховом путу у сигурну пропаст. Она је више написана за оне верујуће, који, дај Боже, желе да следе Свете Оце, а не данашње екуменисте и модернисте. Она је једно искрено упозорење мојој браћи и сестрама у Христу да чврсто следе учење Светих Отаца.

Имам осећај да неки од учитеља у Цркви, за које говорим, намерно воде своје парохијане погрешним путем. То зато, јер се не може рећи да су они неуки у вери, или да не познају црквену историју и учење Светих Отаца. Једноставно, они су направили “други “ избор - неправославан избор, за који сносе одговорност пред Богом и пред људима које собом воде. Трудим се ово што пишем, да не пишем од самога себе. Обично, просто износим опис пута Светих Отаца - оних, који су истинити и вечити вође Цркве. Оних, које је Сам Бог поставио као велике примере и путеводне звезде. Светао и прекрасан је њихов пример, и управо њих ја желим да следим.

А где ће нас одвести модерне главешине, у условима када не слeде светоотачки пут? Нека они сами себи одговоре...

О реформи календара у Цркви

Реформа календара је само један од бројних горких и злих плодова јереси екуменизма. Бог нам је показао један потпуно јасан критеријум у сваком сличном случају, а наиме: Тако свако дрво добро родове добре рађа, а зло дрво родове зле рађа ( Мат. 7:17 ).

Мелетије Метаксакис, масон 33. степена и Цариградски патријарх, по први пут уводи нови календар 1923. године. Овај свој чин утемељује тако што тврди да ће на тај начин Божје цркве моћи да се уједињују. Под Божјим црквама он разуме и заједнице јеретика. Након Васељенске патријашије 1923., и Грчка црква, 1924. године, прихвата нови календар. Одмах се рађају многобројни расколи; започиње један општи немир и метеж, који траје све до данас.

И ових наших дана, бројни светогорски монаси се основано питају какав је резултат увођења новог календара, и има ли уопште ичега доброг у свему томе?

У Бугарској је дошло до реформе црквеног календара, и увођења новога, 1968. године. У званичном саопштењу Св. Синода, из 1968. године, изричито се наводи, да увођење новог календара одговара екуменистичким тежњама Цркве. Како је могуће да се напише или каже овако нешто? Ово је у потпуном сукобу са истином: Црква Христова никада није имала екуменистичке тежње! Напротив, увек је тежила очувању истине, јер је и она сама ступ и тврђа истине ( 1. Тим. 3:15 ) па, према томе, не може да тежи обједињавању са лажју.

Ето, како екуменизам рађа плод новога календара. А да је плод труо, то јасно тврди и св. Архиепископ Серафим (Соболев), Чудотворац из “Руске цркве” (чије свете мошти леже у крипти “Руске цркве” у Софији - прим. прев. ) својим давнашњим словом: “нови календар довео је само до немира “.

Испричаћу вам једно чудо догодило се овде у Бугарској сасвим скоро, пре негде 4-5 година. Игуман Амвросије лично ми га је помињао неколико пута, а касније смо га записали у нашим Зографским календарима.

Једна жена из Шумена примљена је у болницу са тешком дијагнозом, а и лекари јој нису уливали велику наду. Али, њој се јавља Пресвета Богородица и каже јој: Не брини! Након три дана, тачно на св. Јована Рилског, ти ћеш оздравити!“

И жена заиста оздравила након три дана. А када је утврдила какав празник је био, да, заиста је био празник св. Јована Рилског, али по старом, јулијанском, календару. БПЦ, како је познато, следи нови, грегоријански, календар, али Пресвета Богородица, очигледно, није се ускладила са календарем који следи БПЦ. То једноставно зато, јер Пресвета Богородица говори истину.

А осим довде наведеног, истина је и то да стари календар, у савршеној пуноћи, одговара богослужбеном ритму Цркве.

Из Светога Предања ми Хришћани знамо да постоје Петрови постови, који сваке године имају различиту дужину. Али, код цркава са новим календаром се догађа да се појединих година Петрови постови појављују, а појединих година година их нема. Како то: час их има, час их нема? Је ли то нормално...? Сасвим је јасно да нови календар ствара велику пометњу и противречи здравом разуму. Може ли Руска Црква да празнује Рођење Христово 7. јануара, а Бугарска Црква 25. децембра?!

Исто тако лоша је ситуација и са Богородичним постовима, који се по оба календара практично мимоилазе; преклапају се само у једном дану, и то 14. августа. Употребио сам речи “лоша је ситуација“, јер ми Бугари имамо једну и исту Православну веру са Русима, и са Србима, и са Украјинцима, и са Грузинцима, и са верујућима из Јерусалимске патријашије или са Свете Горе. Зашто треба, на тако сраман начин, ми Православни да се делимо због различитих календара. У чему је логика ове поделе и њених претешких последица? Управо због тога кажем да је плод екуменизма доказано отрован.

Обзиром на изнесене чињенице питање је зашто се, овде у Бугарској, не поправи календарска грешка? 1968. године, када је нови календар уведен, био је комунизам и може да се каже да га је црква увела под државним притиском. Али, и да је тако - сада нема комунизма! Шта спречава да се ова грешка поправи?

Недавно је Пољска Православна Црква лако исправила своју грешку: верујући тамо су се окупили и одлучили да се врате старом календару. Очигледно је да у Бугарској нема истинске духовне решености за враћање на стари календар. Ово је тачан одговор на питање о порављању календарске грешке.

Екуменизам и политика у бившим социјалистичким државама

Питате да ли има неких веза између политике и екуменизма: има, и то пре свега важи за оне државе, које су до пре четврт века биле по утицајем тзв. социјалистичког начина управљања.

Тадашње државни руководиоци су користили излазак црквених главешина на Запад, и њихово учешће на различитим екуменистичким форумима, као неку врсту доказа да је црква слободна, и да јој држава не прави никакве проблеме.

А што се тиче Цариградске патријашије, неки од њених најугледнијих патријарха, нажалост, били су масони. ( Наш, мислим балкански, - прим. прев ) Св. Јован Шангајски и Санфранцискански, Чудотворац, још током 30-тих година минулог века говори о духовном паду ове, некада славне патријашије.

Духовници и богослови коришћени су за политичке циљеве: били су прикривени пропагатори “истине“ да у социјалистичким државама постоји истинска слобода верског живота, а кадкада су коришћени и као некаква врста тајних агената.

Тако, у Бугарској се показало да су скоро сви учесници екуменистичких форума били агенти Државне сигурности, без обзира да ли су били богослови мирјани, или људи на црквеном положају: митрополити, епископи, свештеници. То јест, сви екуменисти су спроводили једну на пола светску, на пола духовну, политику тадашње комунистичке управе, која није имала ничег заједничког са стварним потребама Цркве.

          Када кажем комунистичка управа подразумевам и атеистичка управа, јер је безбожје била званична идеологија у социјалистичким државама. Какве духовне плодове можемо да очекујемо од садејства агресивног безбожја и лажцрквеног екуменизма? Ови гњили духовни плодови данас се још јасније виде: многобројна груба мешања у живот Цркве и покушаји нарушавања чистоће њеног учеења.
 
                  Софија, Бугарска, јануар 2016.
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 29 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.