header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Прот. Васо Ивошевић: Поруке монаха Георгија Светогорца Штампај Е-пошта
уторак, 10 јануар 2017

 На почетку ове јесени навршила се година да се упокојио у Господу монах Георгије, подвижник у Старом Русику, највећи српски аскета нашег доба. О њему се мало писало. Посетио га је пре неколико година наш познати психолог др Радмило Вучић. А његов први биограф и сабрат у подвизима монах Митрофан Хиландарац написао је његово кратко житије ускоро после смрти преподобног подвижника. У наше време све више постоји интереса за боље упознавање православне вере и њених исповедника. Зато је потребно да се пише о оваквим светим личностима, Божјим људима, који су у телу живели као изван тела,  далеко од људи а увек мислили на њихово спасење.

Међу ове спада старац Теоктист из Студенице, Симеон из Дајбаба, монах Јаков из Жиче и Макарије из Овчара. Најмлађи од свих по годинама био је монах Георгије. Живео је дуго у свету и то у бучном свету где се свуда истицала само моћ људског ума и сила технократије. Отуда је пошао у пустињу. Из универзитетске слушаоне, остављајући диплому елкртомашинског инжињера, заволео је самоћу и монашку ризу и то не у манастиру него у пустињи, у самоћи каква је за обичне смртнике стравична. Такву самоћу је заволео у којој људска душа дрхти пред величанством Божјим и где демонске силе, по Божјем допуштењу, нападају у свој својој грозоти. То је арена невидљиве борбе која открива све страхоте сукобљавања са демонима и све лепоте доживљавања сусрета са Богом, лепоте које чула не могу да приме него само душа у својој личности да упозна. Тамо је пошао и скончао на крају свога великог подвига овај талентовани и умни Херцеговац.

Користећи његово житије написано пером његовог сабрата монаха Митрофана Хилендарца и белешке професора Вучића, пишемо ове ретке као израз дивљења и поштовања пред подвизима монаха Герогија са жељом да његов светачки пример и богомудре поуке сви упознају.

Родио се 1920. г у селу Мируши код Билеће у породици Витковића. Родитељи су му рано умрли и мали Бранко остаде сироће на старање своме срицу. Чим је завршио основну школу и то са одличним успехом, стриц га даде у инжењерску подофицирску школу коју је такође одлично завршио. Као млад подофицир био је у другом светском рату заробљен и упућен у логор у Италији. Одавде прелази у Француску, па у Немачку. У туђој земљи и на туђем језику успео је да заврши не само гимназијске науке него и да студира на Електромашинском факултету у Минхену и да до краја студија дође са високим оценама. За време ових студија знао је да окупља своје другове и да им уместо о техничким наукама говори на теолошке теме. Монах Митрофан се сећа у поменутом житију да је неком приликом показивао на „једном комплиованом цртежу васионске феномене, повезујући све то са премудрошћу Божјом“,

Ускоро је отишао у Париз и на Руском богословском институту св. Сергија студирао две године богословље. Одавде одлази у Палестину и једно време као послушник борави у манастиру св. Саве Освећеног. После дугих потешкоћа и ометања успео је да дође 1955. г. у Свету Гору. Старци и браћа у Хилендару примили су га са особитом радошћу. Требало им је нлађих снага, а поготово такав интелектуалац са знањем шест језика, који се одриче света. Али у манастиру није дуго остао. После осам месеци проведених у Хилендару молио је старце за благослов да оде и да се насели у неко, пусто место. По дозволи Хилендараца одлази из ове обитељи и настањује се у Новом Скиту, малом манастиру из кога се са висине атонских падина гледа на море. Овде је живео тада познати подвижник ава Јосиф. Остаје код њега у послушању шест месеци. Напослетку је зажелео да оде сасвим у пустињу. По дозволи овога старца и пристанку монаха манастира св. Пантелејмона отишао је у Стари Русик, где је некада св. Сава примио монашки постриг. Одатле је повремено одлазио у Хилендер и друге обитељи. Једно време боравио је у  келији Свете Тројице, недалеко од Хилендара. У тој келији подвизавали су се многи светогорски монаси међу којима и наш познати биограф Доментијан. У Русику је провео највећи део свога аскетског живота. Својим подвизима изненађивао је чак и светогорске калуђере. Хранио се врло слабо и то већином сувим корама хлеба, а само суботом и недељом кувао је траве са мало уља. Сав намештај у његовој келији чиниле су књиге и иконе а на патосу једна асура на којој би почивао од аскетских трудова у малом сну који никад није био већи од три сата спавања. Изнад главе горело је стално кандило. У соби ничега није било осим књига. И у пустињи носио је собом књиге и стално читао. То су била дела аскетике са којима се још у време студирања техничкин наука упознао. Одлично је познавао дела светих отаца и често их у разговору цитирао. Овде у Русику се и замонашио узевши за свог заштитника св. великомученика Георгија.

Он је често знао рећи да је монаштво мучеништво без крви. И поред склоности за самоћом и дубоком молитвеношћу увек је налазио времена и воље да прими оне који су га желели видети и чути. Нису то били смао монаси него врло често световњаци из разних крајева света, људи разног узраста и културе. За свакога је знао наћи топлу реч и побринути се да му својом беседом духовно помогне. У томе није жалио труда, јер је знао да тиме чини велико мисионарско дело. А његова реч је задивљавала, боље рећи заробљавала људске душе. Он је уме да своје посетиоце искључи из веза овога света и да их пренесе у једну другу средину, у заједницу светих, у богомислије. За њега пише монах Миторофан да је „непосредно топал, са пустињачким шармом, неисцрпан у проучавању“. А један мирски свештеник овако га описује: „Док прича очи су му готово затворене, а лице отворено. Дубоко проживљава све оно што говори“.

У сусрету с њиме проф. Вучић је запазио: „Из његовог лица избија радост кад говори. То је доказ његове вере. Други доказ треба тражити у његовом животу. Не иде се лако у пустињу, не жви се на основу површне мисли и лабавих убеђења од сувог хлеба и дивљих плодова. Уз то о. Георгије је веома образован човек који би могао ма где у свету да створи себи пристојан живот... Кад он спомиње Христа, његове су очи пуне сјаја, његов глас је свечан. Оживи нешто у о. Георгију изворно исконско, кад говори о Богу, о сјају Христове истине, о души и њеном пречишћавању... Продуховљено је цело његово држање и кретање. Дубоко потресно доживљавање изражава се у целој његовој личности. Он се лако служи интелектуалним апаратом који испуњава богатом садржином  свога религиозног искуства. И све добија лепу естетску форму: мисли кратке, јасне, разговетне, поређења су му духовна било да их је изабрао из постојећих било да их је стварао сâм. Код њега је уско повезана религиозност са интелектуалним и естетским, а његов дух сложен и у сваком свом стваралачком узмаху недељив, целостан, јединствен“. Овај велики наш духовник, уз строги пост и велику молитву врло често се причешћивао. Осим тога држао је посведневно богослужбено правило за монахе, после којих су следила метанија и мољење бројаница. Тако се овај високообразовани човек нашег модерног века сродио са духом аскезе да је успевао у свему  да подражава старе подвижнике и светитеље о којима пишу житија из далеке прошлости. И тако све до краја свога кратког живота.

Умро је изненада у 52. години старости. Ноћу уочи Мале Госпојине предао је своје тело и анђелску душу своме Творцу. Нашли су га упокојеног два странца, који су дошли из даљине, чак из Америке, да у светогорској пустињи чују речи његове поуке. Нашли су га пред келијом како седи “погнуте главе, оштрих црта лица, кошчатих руку са великим жуљевима на спољашњим зглобовима прстију од дугих метанисања, жуте мрке пути која је прекривала само кости на исушеном телу“. Сабрали су се монаси светогорски, сабраћа из Хилендара и старци из Пантелејмонове обитељи да га опоју и сахране. Светогорци верују као и његов биограф Митрофан „да је о. Георгије навршио своју меру и да га је Господ позвао на отпочинак од његових подвига“. После његовог блаженог упокојења осећа се једна празнина међу Светогорцима. То признаје  монах Митрофан речима: „Осетили смо врло снажно да га нема. Постали смо сиромашнији“. Штета је што нису забележене све поуке монаха Георгија, јер  је говорио као онај ко је у стању благодати, ко је видео изнад овоземаљског гледања и сагледао сву лепоту богомислија. Наводимо овде неке његове изреке које су сачуване у белешкама проф. Вучића и објављене у његовој студији о српским испосницима.

+ + +

„Живот чувамо само стога што се у њему огледа присуство Творца. Наш живот је обесмрћивање: кроз покајање, поништењем његове греховности иде се у праву стварност“.

+ + +

„Светој Тројици се не може прићи без слободе, а слобода се стиче кроз мучеништво. Ради се о слободи човека од њега самога, његовог духа од свих земаљских примеса у њему и око њега, од свега нечистог у њему“.

+ + +

„Вера није теорија него живи факт“.

+ + +

 „Срце које љуби Господа непрестано живи у духу Његовом. Срце огледа Господа као вода сунце. Тајни човек је срце“.

+ + +

 „Познавање Христа је само благодат Божја“.

+ + +

 „Ми смо деца васкрсења. Без ускршње радости није могуће живети ни спасти се“.

+ + +

 „Доживљавања Бога у срцу то је делотворно, не толико човечанско доживљавање, не логичко, не дијалектичко, но стварно, опитно. Мистицизам је у том смислу врх сваког богословља. То је созерцатељно, бољословље срца. То је извор љубави и страха Божјег“.

+ + +

 „Богословље је пребивање у Богу. У срцу је сва истина Божја. Сва ученсост не вреди ако нема опитног богопознања у срцу. Силазим с ума у срце, јер ту је живот. Корен живота је у њему. Царство Божје је у срцу. Циљ хришћанске мистике је обожење или богоуподобљење. То је живи унутрашњи факт, акт, опит, доживљавање или проживљавање. Тако ми суштаствено, нејреалније, непосредно сазерцавамо славу Божју“.

+ + +

 „Дух наш стреми небеском, идеалном, чистом, божанском. То постаје унутрашња навика, па се душа мало помало обесмрћује. То бива код пустињака и философа код оних који су бесмртно мислили и давали духу хране, а за предмет духа имали бесконачност“.

+ + +

 „Подвигом се срце чисти. Од тога зависи наше спасење. Да се кроз Цркву и црквеност приправљамо, просветимо и осветимо...“.

+ + +

 „Простотом вере, чистом мисли и молитвама постижеш благодат“.

+ + +

 „Треба познавати своје унутрашње стање и учити се смирењу, покајању“.

+ + +

 „Живим као да не постојим. Кад живим као да не живим, онда је добро“.

 

Приређивач: "Борба за веру"

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 10 јануар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 28 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 ОБАВЕШТЕЊЕ:

Обавештавамо наше цењене посетиоце да је, техничком грешком, у тексту  "Митарства како их је објавила Преподобном Григорију Блажена Теодора после своје смрти " било изостављено Осамнаесто митарство, што је сада исправљено.

+++

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

ТРИ ПРЕДМЕТА

О три предмета не жури да говориш:

О Богу - док не утврдиш веру у њега,

о туђем греху - док се не сетиш свога, и

о сутрашњем дану - док не сване.

+++

ЈЕДНАКОСТ

Бог није Бог једнакости но љубави.

Једнакост би искључила сву правду и сву љубав, искључила би сав морал.

Љуби ли муж своју жену због једнакости?

И мајка љуби ли своје дете због једнакости?

И пријатељ љуби ли свог пријатеља због једнакости?

Неједнакост је основ правде и подстрекач љубави.

Док траје љубав нико не зна за једнакост. Док царује правда нико не говори о једнакости. Кад се изгуби љубав, људи говоре о правди и мисле о једнакости.

Кад с љубављу ишчезне и правда, људи говоре о једнакости, и мисле о неморалу. То јест кад ишчезне морал замењује га неморал.

Из гроба љубави ниче правда, из гроба правде ниче једнакост.

 

 

<


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.