...“ О свом душевном стању ја вам могу рећи, да испуњавам древно велико правило: nosce te ipsum (познај себе самог). То је управо садржај целог мог живота; и до сада ето ја не престајем познавати самога себе. Кроз ово познавање самога себе ја познајем своју безпомоћност у сваком погледу, и то ме приводи к смирењу. Знам, да све што ја чиним добро, то чиним по милости Божјој, по Његовој благодати; док све рђаво произилази лично од мене, од моје покварене природе и од општег непријатеља нашег спасења. Помоћ пак Божију ја видим на себи у свему, и сматрам себе најленијим и најгорим од свих пастира руских; јер кад би ови Божији дарови, које сам ја примио, били дати ма коме другоме, он би учинио далеко више добра од мене.

Но ја, братије, не живим аскетским начином живота. Немојте помислити, да ја желим да ми у овоме неко подражава, никако, може бити да бих ја у своме послу имао далеко више успеха, кад би устројио свој живот по аскетски. Али услови моје службе лишавали су ме могућности да будем аскет.

Ја читам и новине, но често плачем за изгубњеним временом. Много у новинама пишу излишнога, чак и савршено бескориснога.

Но ево шта ја неминовно читам: каноне, који су прописани да се свакондневно читају на јутрењи. Кроз то читање, могло би се рећи, ја сам се васпитао за црквени живот. И о, како бескрајно дубоки садржај налази се у тим канонима, у тим свакодневним споменима о великим праведницима, о њиховом светом животу и подвигу! Кроз то читање душа мало по мало привикава црквеном животу, црквеном спомињању; мало по мало прониче се настојењем оних људи, које Црква прославља – просвећује се, престаје бити осамљена, постаје силна у борби за грехом. И потребно је само да неко прихвати као свакодневно правило то читање канона, и он ће онда свакодневно да расте у духовном смислу, и да се уздиже од силе у силу.

Но ја особито волим читати Свето Писмо оба завета. Ја не бих могао живети без читања.“

(Тада је неко од присутних упитао о.

Јована: „А реците, баћушка, чиме ви исп-

уњавате слободно време при честим пу-

товањима?“) На то одговори . Јован:

 - Ја се молим, ја се непрестано молим; ја не

 знам чак како се може проводити време без

молитве. Заиста, молитва је дисање душе.

(По том је разговор прешао на савреме-

ни живот, и о. Јован скренуо је пажњу на

Настојање савременог друштва:)

„Страшна се болест јавила сада – то је страст према увесељењима. Никада људи нису тако осећали потребу за увесељењима као сада.То је најјаснији доказ, да људи немају чиме да живе, да су се одлучили живети озбиљним животом, унутарњим духовним животом и трудом на корист оних што се нуждавају. И постало им досадно. И замењују дубину и садржај духовног живота увесељењима. Какво безумље! Права дечурлија, лишена разума!

„Увесељење, то вам је данас друштвени порок, друштвена страст. Ево, куда треба пастири да управе своја усиља: они морају да унесу у живот његов изгубљени садржај, да поврате људима смисао живота. Али.. наравно, пастири треба за тај посао сами себе да спреме...Пастири морају бити на висини свога позива“.

Е. Посељанин

МИСИОНАР, 1935 ГОДИНЕ