header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Папство и Срби у средњем веку: поуке за данас Штампај Е-пошта
четвртак, 12 јануар 2017

 УМЕСТО УВОДА         

Ове, 2017. године, навршиће се осам векова од када је Свети Стефан Првовенчани постао србски краљ. У време када је крунисан, Ватикан је био оно што су сада Вашингтон и Брисел, па се велики жупан Србије обратио папи за круну, коју је заиста и добио. У то време, Цариград је био покорен: њиме су владали Латини. И Света Гора је била под папском окупацијом. Иако је добијање круне од папе био пре свега политички, а не црквени чин, Свети Сава је четири године касније, у Жичи, на великом сабору на коме је одржао Беседу о правој вери, свог брата поново крунисао по православном обреду, и као поглавар независне Србске Цркве, чиме је папи заувек ставио до знања коме припада србски народ.

СВЕТИ САВА И РИМ

Дакле, Стефан је, од моћног римског папе Хонорија Трећег, добио круну; папа је, скоро свуда у Европи, имао право инвеституре. Да би Србија, која је добила црквену аутокефалију, могла да се ослободи било какве папине власти, Свети Сава шаље у Рим свог епископа Методија, називајући Хонорија „папом ВЕЛИКЕ РИМСКЕ ДРЖАВЕ“ и обавештавајући га да ће се од сада србски краљеви венчавати на царство благословом својих духовних поглавара, архиепископа. У своје Законоправило уноси три византијска списа против латинских заблуда:49. глава Номоканона садржи спис против коришћења пресног хлеба у Литургији; 50. глава је против поста суботом у Великом посту ( под постом се подразумева сухоједење, једење хлеба и воде једном дневно, у три или шест поподне ). Критикован је и латински обичај безбрачности свештенства. У 51. глави Законоправила налази се спис који рзобличава 27 латинских заблуда. Тамо је, на првом месту, критици подвргнута јерес „филиокве“, коју су латински теолози „варварски и незналачки смислили“. На Жичком сабору 1221. године, Свети Сава је тражио од свог брата, краља Стефана, и свих присутних, да три пута понове Символ вере без римокатоличког јеретичког додатка, а како каже Теодосије „оне који су исповедали јерес задржа са собом у цркви и насамо их подробније испита/.../А онима који су крштени у латинској јереси – такође уз проклињање њихове зле јереси и исповедање Обрасца вере – прочитати молитву за свето миро и тако их са светим миром по свим чулима помазати, и за вренике са нама имати“. Иако је Свети Сава нешто знао и о фрањевцима и о доминиканцима, чији су представници свакако били део окупаторске војске латинских крижара у православном Цариграду, он од њихове духовности није преузео ништа, јер је та духовност  била плод самообмане – прелести. Довољно је сетити се да је Фрања Асишки имао стигмате ( крваве ране, тобож Христове, које су, како је показао Свети Игнатије Брјанчанинов, последица упаљене маште човека који је Бога молио  за две ствари – да има љубав коју је Исус имао према људима и да у Царству Божјем буде тамо где је и Исус ), а да је Доминик оснивач фратарског реда „паса Господњих“, који су били главни инквизитори Средњег века.Никакве синтезе није могло бити између православног исихазма,учења о обожењу нествореном енергијом Господњом, чији је Свети Сава био ваплотитељ, и прелесне духовности паписта, засноване на лажној догматици по којој је благодат Божја тварна ( gratia creata ).                                                                                                                                    ШТА НАМ ЈЕ ЗАВЕШТАО СВЕТИ САВА?                                      У часопису Преглед Цркве Епархије жичке, угледни србски мислилац Владимир Вујић је почетком 1939. године објавио текст „Три велике лекције Светог Саве“, указујући на оно што је, по његовом мишљењу, код првог српског архиепископа актуелно и данас.                                                                                                                                               Прво и основно је себе препородити и преобразити духовним животом, па тек се онда окренути другима, сматра Вујић. Где год је био, Сава је имао испосницу у коју је могао да се повуче, да би упражњавао „духовну хигијену“.         

Време у коме је живео било је хаотично: Запад је био у наступању, латинска власт је била успостављена у Цариграду и на Светој Гори, духовно стање Срба било је трагично. Да би поставио темељ за опстанак свог народа, Сава је, савладавши самога себе, политичкој независности морао дати духовну вертикалу, а то је значило самосталну Цркву, независну од, како каже Вујић, Запада у офанзиви и Истока у стању раслабљености.

Трећа лекција је „припитомљавање“ свог народа, уношење хришћанске филантропије у национални живот. Без тога, лична и народна самосталност постају основа за шовинизам и борбу за моћ.   У листу Време, по Савиндану 1940, док је у Европи већ беснео Други светски рат, Владимир Вујић је објавио текст „Дело Светог Саве“, који је требало да делује као својеврсно охрабрење Србима у Југославији, чији је међународни положај постајао све незавиднији. Вујић подсећа читаоце да је положај Срба у 13. веку био очајан. Били су окољени са свих страна – римокатолицизам у налету, Исток у расулу, латинске банде пљачкају Свету Гору, Цариградска патријаршија избегла у Никеју. Срби у то доба не могу да се ослоне на Исток, док на Западу нема милости. Запад се агресивно шири под изговором цивилизовања инфериорних; у брдима српских земаља царује јерес; грчко монаштво се све више изрођава…Стоји само Хиландар. Вујић овако описује задатке који су стајали пред Србима: „Отети се испод раслабљеног Истока, одупрети се силовитом Западу, утврдити веру праву у земљи, добити своје епископе и своју монашку војску, ставити на ноге сопствену просвећеност сопственим средствима, изван љубазних понуда са стране, једном речи поставити сопствено култивисање на самосталну основу.“ Такве, гигантске задатке могао је да решава само неко ко је имао генијалан увид у стање Срба на Балкану, огромну веру у Бога, организаторско-мисионарске способности и љубав према свом народу, која се изражавала у спремности на жртву. Тај неко је умео да одоли и негативним призорима монашког живота, за разлику од Доситеја Обрадовића, који се својевремено спотакао и пао пред саблазнима. Овај херојски посао подизања Срба и њиховог трајног увођења у историју обавио је, по Вујићу, управо Свети Сава, чијем се аутентичном лику свагда треба враћати као надахнитељу.

 ПАПСТВО И СРЕДЊОВЕКОВНА СРБИЈА

Почетком 11. века, над приморским Србима, ослобођеним власти Византије, владао је кнез Михиало Војисављевић;проширивши своју власт и на Босну и Рашку,он је, желећи  да се ослободи и црквеног утицаја Цариграда, свој поглед и захтев за помоћ упутио Риму. Тажио је од папе и архиепископију и краљевску круну. У свом захтеву је успео, па је папа Александар Други основао Дукљанско – барску архиепископију, која је имала низ епископских области, од Бара и Улциња,преко Босне и Травуније ( Херцеговине ), до Рашке. Папина јурисдикција над овом облашћу била је и у доба Михаиловог наследника, Бодина. Онда се Рашка и Босна одвајају од Зете, па Рашка потпада под црквену јурисдикцију Охридске архиепископије, то јест окреће се православном Истоку. Године 1219, када је Свети Сава утемељио аутокефалију Српске Цркве, ова оријентација ка Истоку трајно је потврђена. 

Папа Иноценције Трећи настојао је да свој инквизиторски рад прошири на све који не признају његову власт и моћ. Тако, обавештен од Вукана, најстаријег сина Немањиног, који се определио за Рим, да босански бан Кулин није одан Риму, него је православан, папа позива угарског краља Емерика да поведе крижарски поход против Кулина ако овај одбије да исповеда римску веру. Године 1203, пред папским изаслаником, представници Кулинових Срба морали су дати писану изјаву да ће се држати Римске цркве и живети по њеним прописима. Међутим, Босанци настављају да се држе православља, па папа 1221. позива угарског краља Андрију да покрене рат против Босанаца како би их „уништили“. Краљ шаље једног надбискупа словенског порекла међу Србе из Босне; овај покушава да покрене рат, али му то не полази за руком.  Следећи папа на рат против православних покреће господара Хрватске и Далмације, војводу Коломана, а његов бискуп из реда доминиканаца нуди опроштај греха свима који падну у „светом рату“. Босански бан Нинослав се одлучно одупире, и чак убија неколико превише ревносних папиних мисионара. Угарски војвода Коломан креће на западну Босну,где је, по извештају папе Гргура Деветог из 1238, „уништио јеретичке напасти и довео Босну на светлост католичке чистоте“. 

Босна је проглашена „мисионарским тереном“ и у њу је опет упућен бискуп – доминиканац, али га Срби нису примали, па су му Мађари дали посед у Ђакову (на територији данашње Хрватске), где је наставио да столује. Папа је Босну 1247. одузео од Дубровачке надбискупије и ставио је под власт мађарске Калочке надбискупије јер „нема никакве наде да ће се та земља од своје воље обратити католичкој вери, а Калочка црква помоћу својих и других крижара улива наду да ће се ипак срповести црквено јединство“. Мађарски владари су од тада све своје ратне походе против православних Срба и Бугара правдали верским разлозима. Угарски краљ бела је 1253.  папи јављао да се против јеретика Босне и Бугарске бори са својом војском, а папа Бонифације је 1303. од надбискупа калочког и околних бискупа опет тражио крижарску војну против босанских Срба. Мађарски краљ Лајош и острогонски надбискуп Никола 1363. покренули су рат против српског краља Босне Твртка Првог Котроманића ( крунисаног у Милешеви, крај моштију Светог Саве ), али су били до ногу потучени. Са благословом папе Гргура Дванаестог мађарски краљ Жигмунд упао је у Босну 1408. и тамо направио велики покољ, али није успео да покатоличи Србе. Последњи боснаки краљ Томаш, који је примио римску веру, надајући се помоћи Мађара у борби против Турака, рекао је доминиканском фратру Николи Барбућију 1459. године да је „већина његових Босанаца противна католицизму, и да више воле Турке него католичке силе“. Народна песма о краљу Томашу каже да је он, зато што је примио папину веру, „свој браћи својој омрзнуо,/ и голубу на јеловој грани“.   

Немањићка Србија је врло одлучно стала на страну православног Истока, при чему су владари умели да, династичким браковима, одржавају добре везе и са Западом. Папе су настојале да такве династичке бракове спрече, захтевајући да, у случају брака с римокатолкињом, не само младожења, него и његов отац приме римску веру. Папа Иван Двадесет Други тражио је од Филипа Таренског, латинског цариградског монарха, да покрене рат против шизматчког краља Милутина, и одушевљено је писао немачком цару Фридриху Лепом да је мађарски крља Карло Роберт отео Мачву од Милутина, па се сад тамо шири католичка вера. Надао се да ће и чешки и пољски краљ ући у коалицију против Милутина, али је Милутин одагнао мађарску војску из својих земаља. 

Врло је важно истаћи да су Немањићи били крајње верски трпељиви: сви римокатолици у Србији, од рудара из Немачке, Саса, до дубровачких трговаца, имали су право не само да слободно исповедају всоју веру, него и да имају своје свештенство. Једино им је било забрањено да православне Србе преводе у „латинску јерес“. Душанов законик налаже да се преверени врате својој Цркви, и строго кажњава латинске свештенике који би се бавили прозелитском акцијом.

Мађарски владари нису мировали. Краљ Лајош Први писао је папи Иноценцију Четвтом да креће у крижарски рат против Рашке (Србије ),а крашовском жупану у Банату 1366. наређује да затвори све православне свештенике са женама и децом и да на њихова места постави жупнике који ће „шизматике“ привести Риму. Чим је умро цар Душан, краљ Лајош 1356. у Загребу проглашава рат против шизматика у Србији, али,упркос папиним настојањима, не добије помоћ Венеције (која је са Србијом била у добрим односима ), па, уместо на Србе, крене у рат против Млетачке републике. После две године, опет отима Мачву Србима.

Римска вера је, због свега овога, код православних Срба постала крајње неомиљена. Народна песма је изнедрила пословицу „Латини су старе варалице“, која се и данас често чује. Деспот Ђурађ Бранковић одбио је понуду византијског цара Јована Палеолога (по мајци Србина од племићког рода Драгаша) да,крајем тридесетих година 15. века, пошаље делегате на преговоре  (у Фиренци и Ферари) са папом Еугеном Четвртим око уније Истока са Римом. Када му је, на сабору у Ђуру 1455. чувени фрањевац Иван Капистран нудио да прими унију како би добио помоћ Запада, деспот Ђурађ је рекао „да је он веру својих отаца свагда чувао и поштовао до своје дубоке старости, па су га његови поданици сматрали за разборита, иако несрећна владара; а када би сада пред смрт променио своје уверење, гледали би сви на њега као на старца који је изгубио памет“. Мавро Орбин у „Краљевству Словена“ наводи Ђурђеве речи: “Ја бих пре пристао да умрем него да изневерим предања својих предака“.

Наши свети преци су нас тако определили за истину православне вере. Остаје нам само да идемо њиховим светим стопама, јер другог пута нема.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Објављено у часопису „Жрнов“ (6/2017)

 

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 12 јануар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 20 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.