header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ - АКТУЕЛНО arrow Владимир Вуковић: Божићна Посланица, шарени Свети Сава и Амфилохијеве провокације
Владимир Вуковић: Божићна Посланица, шарени Свети Сава и Амфилохијеве провокације Штампај Е-пошта
петак, 13 јануар 2017

 По први пут у историји Црне Горе, од поновног уједињења наше Свете СПЦ 1920. године, па све до данас, у неким великим храмовима Митрополије Црногорско-приморске, на црквени празник – Божић, није читана Божићна Посланица Његове Светости Патријарха Српског! Не, није ово нека неукусна првоаприлска монтенегринска шала! Није ово ни нека Орвелова кратка прича из дукљанско-цетињске жабокречине. Не, ово је просто слика јадне и чемерне Црне Горе у ери тајне и тихе, а опет тако јавне и гласне, и тако безукусне и бљутаве коалиције, Амфилохије – Мило Ђукановић.

За овакву невиђену историјску срамоту, за овакав подмукли нож у леђа угледу Српског Патријарха Иринеја, за овакву небивалу црквенорушитељску диверзију, одговоран је лично и персонално само један човјек – нови прикривени Неоцрногорац митрополит Црногорско-приморски Амфилохије.

Шта се крије иза ДПС играрије

Када је портал Принцип прошле године, на вријеме и надугачко, детаљно и нашироко, писао о скривеној намјери врло осионог, властољубивог, сујетног, гордоумног, и ДПС-овски залауфаног митрополита Црне Горе, Брда, Скендерије, Егзарха Пећког Трона и самозваног Архиепископа Цетињског, Амфилохија, о његовим црквено-аутономашким намјерама, многи су се у Црној Гори, али и шире, зачудили опасном плану црногорских црквених аутономаша. Људи су посебно били у шоку јер смо прецизно демистификовали и лицемјерну улогу једног духовно слабуњавог Амфилохијевог потрчка, лажног антиаутономаша и јаросног рушитеља Милешевске епархије, владике Будимљанско-никшићког Јоаникија. Управо је тај горепоменути владика из Берана, током прошлог Сабора СПЦ, маја 2016. године, заједно са својим сујетним и властољубивим духовним оцем, митрополитом Амфилохијем, а све по нотама и жељама малог Ал Капонеа брозовског духа – Мила Ђукановића, свим силама кренуо да припрема терен за Аутономну Православну Цркву у Црној Гори, покушавајући да Милешевској епархији отме Пљевља са околином. Оваква Аутономна Црногорска Црква, под Амфилохијевим сујетним жезлом, била би по његовој и Јоаникијевој опасној замисли, само најлабавије, само декоративно и само симболично везана за СПЦ тј. Пећку Патријаршију. Чисто да остане дио СПЦ, па макар и у траговима. Таква Аутономна Црногорска Црква би имала и најмање три епископа и три епархије, као и Свети Синод Црногорске Цркве у сред красне Подгорице. Наравно, ту је у мислима маленог Морачанина велике сујете – Амфилохија, и давно жељена а тако му до сада недостижна бијела панакамилавка. У суштини, та Амфилохијева замишљена Аутономна Црногорска Црква, са неком фиктивном и лабавом везаношћу за Београд, која би више била декоративне природе, јесте само стара жеља вишеструког духовног и националног конвертита и најомраженијег Црногорца у историји – Мила Ђукановића. То је прије свега и жеља Ђукановићу надређених западних, свјетских и антисрпских моћника, против којих Амфилохије тако често оштро говори, док им у исто вријеме тако ревносно, час тајно а час јавно служи. Као и оно његово чувено – ја сам против НАТО-а али сам за ЕУ! Ваљда да се Власи не досјете. Али нису ни Власи пали са Марса па да их један провидни глумац и продавач цетињских магли, типа Амфилохија Радовића, преведе жедне преко Мораче.

И после Јајца – Броз, и после Тита – филџан

Ова три духовно ошамућена црногорска сива сокола очерупаних крила (Амфилохије, Јоаникије и Мило Ђукановић), удружили су се прошле године са циљем да практично преполове, а можда чак и укину цијелу Милешевску епархију. У ствари, не варајмо се, на црквеном плану, Амфилохије и Јоаникије су само продужене руке Мила Ђукановића и његовог ДПС-а, на терену. Ма како се прикривали неким оштрим саопштењима, ДФ уличним гуслањима и демонстарцијама, прославама ДФ нових српских година и слично. Њих двојица, као свјеже испиљени неоцрногорци, раде пуном паром на стварању Аутономне Црногорске Цркве, и ту је крај приче. Ту пада сво њихово медијско бацање прашине у очи Србима, јер нико мудар не гледа на бацање прашине у очи, већ кад отвори очи гледа шта се иза те прашине покушало сакрити.

Амфилохије и Јоаникије све ово раде и са циљем да се административне границе, како сам Амфилохије воли да каже, комунистичке филџан Црне Горе, поклопе са замишљеним црквеним границама Аутономне Црногорске Цркве. У том ДПС пројекту, који у појединим сегментима има нешто Дрљевићевско-штедимлијско, али и Брозовско, посебно им смета Милешевска Епархија, која је мистериозно брзо остала без сталног епископа, а још мистериозније и даље нема свог постојаног владику. Тамо већ двије године администрира, али почесто и вршља, нова аутономашка звјезда „ДПС/ДФ Гранда“ – епископ Јоаникије. Питаћете се: Зашто им толико смета Милешевска епархија? Зато јер се она простире и на Пљевља и дио Црне Горе, а неоцрногорски двојац без кормилара – Амфилохије & Јоаникије – би да и то присвоје својој замишљеној Аутономној Црногорској Цркви. Мило Ђукановић, као политички и финансијски „капо“ цијеле антицрквене операције, жели да се границе замишљене Црногорске Аутономне Цркве, поклопе баш са границама „брозовске филџан Црне Горе“. Амфилохије и Јоаникије ту су само хитри и активни кооперативци ДПС-а на црквеном плану. Што би рекао наш народ – и после УДБЕ опет УДБА. Или што нам својим дјелима и наумима казује и гласно поручује Амфилохије – из филџан Црне Горе у филџан Аутономну Црногорску Цркву. Јесте да је филџан мали али је црни брозовски и неоцрногорски талог на дну тако примјетан на брковима обојице владика из независног Монтенегра.

Онај који иоле зна шта је до прије само пар година говорио провидни и камелеонски непринципијелни митрополит Амфилохије, управо за те нефилџанске и неавнојевске црквене границе унутар СПЦ тј. како их не треба дирати јер руше комунистичко-брозовске филџан тековине, наравно да ће се сада запитати: Зашто то духовно обезглављени митрополит и тајни ДПС-ов помагач Амфилохије, као и његов још посрнулији послушник са сјевера Црне Горе – Јоаникије, сада желе да пљују по својим сопственим ставовима? Шта их је то у њедрима зачачкало или каква их је сада властољубива брђанска манија поћерала, па би да руше ионако крхко јединство СПЦ, бришу нефилџанске црквене границе и стварају Аутономну Црногорску Цркву, са Брозовим филџан границама? Или је можда, и тим тобоже великим борцима за истину и правду, Амфилохију и Јоаникију, преко ноћи, после пар коферчића са еврима из Владе Црне Горе, омиљела неопартизанска пјесма… Друже Мило ми ти се кунемо, да са филџан Броза никад не скренемо.


Како је све кулминирало

Ради бољег сагледавања ствари вратићемо се само седам-осам година уназад тј. у вријеме избора новог Српског Патријарха. И прије октобра 2009. године, тј. прије упокојења светог Српског Патријарха Г. Павла, док се Патријарх лијечио у болници, митрополит Амфилохије је привремено преузео мјесто Његове Светости у Београду, али уз обавезу да се консултује са Светим Синодом, о свим важнијим питањима. Још тада, митрополит Амфилохије је показао да је велики апсолутиста у начину владавине и да му саборни договор са другим српским владикама не пада лако. Веома често он је и у Београду, а и уопште на нивоу СПЦ, доносио одлуке без договора са Светим Синодом и на своју руку, што је изазивало оправдани револт код појединих владика. До изборног Сабора СПЦ 22. јануара 2010. митрополит Амфилохије је практично, више мање, вршио дужност као да је већ изабрани Патријарх, и важио је за највећег фаворита у вези избора за новог Патријарха. Када је, слава Богу, 22. јануара, Божијом Вољом, одлучено да митрополит Амфилохије не буде нови Српски Патријарх, већ да то постане дотадашњи епископ Нишки, Г. Иринеј (Гавриловић), сујетни и сапунасто пјенушави снови митрополита Амфилохија о бијелој панакамилавци и патријаршијској титули су се срушили као кула од карата. Његова врло нарасла сујета и властољубље нису му дозволили да му се јасно изражена љутина и разочарење не виде већ сјутрадан, у току Свете Литургије, када је дотадашњи епископ Нишки Г. Иринеј и званично постао Српски Патријарх. Сви који су гледали ТВ пренос те Литургије видјели су згужвано и намргођено лице разочараног Црногорца, а већ ускоро новог аутономаша Амфилохија. Можда је већ тада сујетни Морачанин Амфилохије смишљао планове о одговарајућој освети?

Вријеђање новог Патријарха – „Ново сито о клин виси“

Вративши се у Црну Гору, онако љут, покисао и разочаран, Амфилохије је не једанпут, када су га људи питали шта мисли о новом Српском Патријарху Иринеју, без трунке стида, врло безобразно и без икаквог обзира према патријарховим годинама и чину, говорио… Ново сито, о клин виси. Понекад је у то вријеме Амфилохије знао и добацити: „Да је било по гласању ја би био патријарх“. Све то свједочи о његовој јаркој жељи да постане првојерарх СПЦ, повезаној са великим разочарењем што није изабран за Патријарха. Кад већ није могао постати Патријарх СПЦ, изгледа да је митрополит Амфилохије ријешио да постане мали „патријарх“ у Црној Гори. Кад се већ не може наситити сујете из велике београдске чаше, може из маленог брозовско-дукљанског филџана. У том погледу митрополит Амфилохије донекле личи на свог неславног брата по сујети, и морачког земљака Секулу Дрљевића, који је, када није изабран за министра у Београду, кренуо у рат против свега што је српско-ујединитељско. Амфилохије је можда помислио: Ако не може бијела пана у Београду зашто не би могла бијела пана на Цетињу или у Подгорици?

Шизофренија и дволичност напредују

Тада већ креће права Амфилохијева властољубива шизофренија, често лажљиво пресипање из шупљег у празно, као и беспоштедна трка да се Црној Гори обезбједи Аутономна Црква, са њим, „великим“ Амфилохијем, на челу. Болест властољубља и сујете више је него разорна, тако да се на његовом лицу, у последњих неколико година, могла примијетити својеврсна аутономашка изгубљеност али и упорна острашћеност да се до бијеле панакамилавке и Аутономне Црногорске Цркве стигне што прије. Макар уз помоћ ДПС-а и Мила Ђукановића, лично. Макар му помагачи за такву идеју били и највећи криминалци и олоши црногорске и бјелосвјетске свакодневнице.

Већ током 2011. године Митрополит Амфилохије је израдио план о Аутономној Цркви у Црној Гори. Све је било спремно да се током наредних година пређе са текста на дјело. Међутим, тој сујетној Амфилохијевој идеји супроставио се врх СПЦ и сам патријарх Иринеј лично. Али, како је вијест о тајном планирању Аутономне Црногорске Цркве процурела и међу свештенство и вјерни народ, уплашени и духовно погубљени Амфилохије је почео отворено да говори неистине тј. како је план о аутономији Црногорске Митрополије само „удбашка дезинформација“. Како, тобоже, њему уопште не пада на памет таква идеја. Замршивши се око својих лажи, ко пиле у кучине, Амфилохије је јавно гледао људима у лице и говорио неистине. Иако су скоро сви у Митрополији већ знали да је лично Амфилохије гурао пројекат Аутономије Црногорске Митрополије, њему није представљао проблем да настави са директним лажима и марифетлуцима. Од тада је његов ауторитет почео стрмоглаво да пада међу упућенијим вјерницима и свештенством. Корисно је нагласити, да га тада није подржавао ни његов данашњи климоглави поктрчко са сјевера, епископ Будимљанско-никшићки Јоаникије. И не само то! Владика Јоаникије је неколицини свештеника и епископа открио суштину Амфилохијевог аутономашког плана, што је код многих докусурило већ ионако ослабљени углед цетињског владике аутономаша. На жалост, владика Јоаникије је у међувремену прескочио у Амфилохијев и ДПС табор, што само свједочи о величини притисака на све оне у Црној Гори који се супростављају аутономашкој црквеној идеји из врха ДПС-а, као и о огромној духовној слабости и поткупљивости оба црногорска архијереја. И Амфилохија и Јоаникија.

Ако не може преко моста може преко ћуприје

Како је видио да таква идеја о Аутономији Црногорске Цркве не може проћи, префригани али опет провидни Амфилохије, кренуо је другачијим путем, мало заобилазним, али који би водио истом циљу – стварању Аутономне Црногорске Цркве са, Амфилохију одједном тако драгим, Брозовим филџан-авнојевским границама. Овај покушај доласка до жељеног циља, Амфилохије је од тада преоријентисао на други план тј. на измјену Устава СПЦ тј. да се под слоганом „потреба Цркве“ и „предањског канонског устројства“ дође до стварања Аутономне Црногорске Цркве, или још тачније Аутономне Митрополије Црногорске. Тај процес је управо у току, и битка се бије на свим фронтовима. Главни кочничар ове опасне аутономашке идеје је Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј. Он, као припадник старе српске школе, не жели да попусти Амфилохијевој сујетној мегаломанији и аутономаштву, и колико толико, успијева да одоли нападима на јединство СПЦ. Да ли ће Патријарх Иринеј у томе и даље успијевати, остаје да се види. Патријархове намјере су свете и чисте али његови непријатељи се користе разним начинима да дођу до жељеног циља тј. да из сујете и властољубља уздрмају и начну данашње јединство СПЦ.

Шарено-црвено-црни Свети Сава

О томе да је Митрополија Црногорско-приморска на челу са шареним митрополитом Амфилохијем заиста кренула аутономашким и подоста антисрпским путем свједочи и најновији Црквени Календар издаваштва Светигоре. Наиме, датум 27. јануар, дан прослављања Светога Саве Српскога, по први пут у новијој историји наше СПЦ означен је само црном а не као увијек црвеном бојом. Тек доље испод великог црног броја 27 написан је ситним малим црвеним словима празник Светог Саве, првог Архиепископа Српског. Пошарењеле су дакле душе многих шарених Срба у Црној Гори. Пошарењела је и душа великог манипулатора и сујетног властољубца митрополита Амфилохија. На крају крајева, није ни чудо, пошарењела су и слова и бројеви у Црквеном Календару издаваштва Светигоре. Одједном су некада црвене цифре, на празник Светог Саве, постале у новом аутономашком Календару Светигоре црне и велике, а црвена слова постала мала и другостепена. Аутономашки, шарени, непринципијелни и антисрпски дух великих амбиција нових монтенегринских мегаломана, на крају је постао јасан и највећим духовним далтонистима, који иако не разазнају баш најбоље црвену од црне, али ипак примјећују разлику у нијансама, као и величину великог црног броја 27 и једвапримјетност малих црвених слова у најновијем Светигорином Црквеном Календару. Занимљива је дакле та неоцрногорска аутономистичка интенција да се оно што је у Српским Црквеним Календарима одвајкада било празнично и црвено сада одједном зацрни у свакодневно и црно. Ал чуди, гдје баш ударише на Светога Саву, јадни не били!

Повратак у дјетињство

На крају, да се опет подсјетимо повода за овако опширан текст о Амфилохијевом аутономаштву и властољубивој сујети, јер се на свакодневним видљивим догађајима одсликавају невидљиве и скривене намјере за будућност. Дакле, по први пут у историји Црне Горе, од поновног уједињења СПЦ 1920. године, захваљујући Амфилохијевој сујети и властољубљу, па све до данас, у неким великим храмовима Митрополије Црногорско-приморске, на Божић није читана Божићна Посланица Његове Светости Патријарха Српског, већ једино Посланица митрополита Амфилохија! Данас су то само неки од великих храмова у Црној Гори. Сјутра већ можда сви! Ако будемо ћутали на Амфилохијеве бестидне аутономашке провокације, малени Морачанин велике сујете, већ за коју годину нас може обавијестити да ми више практично и нисмо чврсто везани за СПЦ, осим декоративних момената, и да смо после 100 година, успјели, јадни не били, вратити име Црногорске Цркве у живот.

У овом евентуалном квазиуспјеху амфилохијевско-јоаникијевско-ДеПеСовског стила, догодила би се само једна корисна ствар – духовно деструктивни распоп Мираш Дедеић са својих цијелих „16 или 17“ присталица у Црној Гори, отишао би коначно на отпад историје, гдје му и јесте мјесто. Он би у оваквом црногорском црквеном трилеру постао колатерална штета, и човјек који је одбачен у игри много већих манипулатора. Његову, доста ублажену, али много погубнију и далеко прикривенију црногорско-монтенегринску ролу, у највећој мјери, преузео би нови човјек са бијелом паном – човјек звани Амфилохије. Наравно, ако то митрополиту Амфилохију икада успије, и ако га праведни гнијев Божији не поћера одакле је и дошао. У врлетне планине, међу јеле и букве, на планинске пашњаке, међу стада оваца… којих више скоро и да нема. Тамо ће и њему, а и нама са њим, бити много љепше и далеко духовно здравије. Можда благодат свјежег планинског ваздуха буде дјеловала духовно отрежњујуће и исцјељујуће на Амфилохијеву камену сујету и прекипјело властољубље. Веселог Јоаникија ионако нико и неће ништа питати, јер је овај посрнули Бањанин „јуначки“ и „принципијелно“ преко ноћи промијенио плочу и прихватио улогу малог Амфилохијевог потрчка и нове медијске звијезде у „ДПС/ДФ Гранд-у“ за масовне манипулације слуђених грађана.

А можда се нашим архипастирима у међувремену, у планинском бистрењу политике, што на жалост и највише воле да раде, придружи и њихов политички сатрап из, про и анти НАТО ДФ-а, „угледни“ и „поштени“ Андрија Мандић са још „поштенијим“ и још „угледнијим“ Медом Небојшом, из неке нове црногорске бајке… А овце, ко и до сада, ко шиша!

Последњи пут ажурирано ( петак, 13 јануар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 4 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.