header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СРБОЦИД arrow В. Димитријевић: Хрватско питање, Зaпад и Срби - траговима Љубомира Мицића
В. Димитријевић: Хрватско питање, Зaпад и Срби - траговима Љубомира Мицића Штампај Е-пошта
недеља, 22 јануар 2017

 ДВЕ УСТАШКЕ СЛИКЕ  

На сајту „Знаци“, који доноси обиље материјала из Другог светског рата (углавном из партизанске перспективе), нашао сам и ове две фотографије. На једној је усташица Јелена Хофман из Госпића; лепа је, лице јој сија, усташка капа јој красно стоји. На другој је снимљен крволок Мишко Ратковић из Триља са својим другом – џелатом, коме се име и презиме не знају. Они су прекривени људском крвљу, и смеју су после убијања Срба: прави ђаволи у људском обличју.

Како повезати ове слике?

 Јелка Хофман, актина припадница усташког покрета у Госпићу, 1942.
 
 
Усташки зликовац Мишкко Ратковић и Триља, Далмација са још једним усташом, исрпљани људском крвљу, после злочина 1941.

Са нашим историјским искуством, то није тешко. Јер, НДХ је била управо синтеза подтекста ове две слике – усташице попут Јелене Хофман су слика Павелићеве Хрватске која гради своју културу, пише и штампа, пева и весели се, објављује томове и томове Хрватске енциклопедије; сва је сентиментална и у цвећу „за дом спремности“; с друге стране, НДХ је огрезла у крви Срба, Јевреја и Рома, и њено демонско, џелатско лице руга се Богу и закону Божјем, пориче човека и тврди да је овај свет у рукама сатане.

 ОНИ СУ ЗАПАД

Србин се често пита: па како то Запад не само да не кажњава Хрвате за оно што су учинили, него их ни не опомиње кад величају Павелића и кад певају са Томпсоном?

Разлог је прост: исто оно што су Енглези радили Индусима, и Американци Индијанцима, и Белгијанци Конгоанцима, и Аустралијанци Абориџинима, то су усташки Хрвати радили Србима. Индијански научник Вард Черчил, историчар који се бави геноцидом над својим народом, о томе је говорио у интервјуу Биљани Ђоровић: „Током четири века који се протежу од 1492, када је Кристофер Колумбо крочио на „Нови свет“ Карипске обале, и 1892, када је Пописни биро САД закључио да је мање од 250.000 Индијанаца преживело унутар граница САД, индијанска популација за коју се процењује да је износила 125 милиона, редукована је за преко 90%. Људи су у милионима умрли од пресецања секиром или мачем, живи спаљени, растргнути коњима, ловљени ради забаве, бацани као храна псима, упуцани, пребијани, пробадани, скалпирани за награду, обешени о куке за месо, бацани са ограде бродова у море, радећи до смрти као робови, намерно изгладњивани, смрзнути на неком од многобројних присилних маршева, у затворима и у непознатом броју случајева намерно заражени епидемијским болестима. Данас, када је индијанска земља расподељена међу освајачима а индијанска популација остала тако малобројна, или тако добро асимилована да више не представља претњу Новом светском поретку, то стање се одржава кроз различите пажљиво калибриране праксе осиромашења и осипања, испирања мозга, индоктринације и опсесивне стерилизације. Земља на којој су индијанци опстали након бројних пресељавања, користи се као складиште токсичног индустријског отпада насталог као продукт доминантног друштва. Та ситуација је толико акутна и неповратна да је неколико научних организација препоручило да се тај терен прогласи „жртвованим“ националном комфору и просперитету“.

Авај, ма колико то било мучно „другосрбијанцима“ и  другим, за памет и морал, прикраћеним Србима који очекују светлост са Запада, Хрвати  су Запад; зато им је Запад дао да направе НДХ и дозволио, 1995, „Бљесак“ и „Олују“.

КО ЈЕ ТО ЗНАО О ЗАПАДНОЈ ЕВРОПИ?

То су знали наши озбиљни  и темељни људи, какав је био авангардни писац Љубомир Мицић, родом са Баније.

За време Првог светског рата мобилисан је у K und K  војску, што му је заувек огадило ратно дивљаштво капитализма, опредељујући га, како би рекао Мило Ломпар, за „егзистeнцијалну левицу“. Такав је и остао, целог живота. У свом „Барбарогенију децивилизатору“, питао је читаоце:“А јесте ли приметили да све прелази у руке зеленаша и мешетара, у руке уцењивача и хипокрита који су уништили Европу, који су је дотле уназадили да је сада највећа пијавица људског достојанства. За узор нам предлажу лопове. Дакле, заштитимо Балкан! Нама припада тај задатак и истовремено подмлађивање Европе. Препречимо пут микробима! /…/ И верујте ми, Балкан мора да изнедри нови свет, нови европски поредак. Не друштвени поредак – то је отрцано никоиништа! – такозвани друштвени поредак је данас поредак грубијана и дивљака повезаних са берзанским мешетарима, политичким партијама, гувернерима банака. Ја мислим на ЉУДСКИ ПОРЕДАК!“    

Успео је,1917, да се склони са фронта у Галицији симулирајући душевну болест, па су га заточили у римокатолички самостан код Самобора,претворен у азил за умоболне. После је, о рату, записао:“Човек – створен да буде Бог – убијан је као стока на кланици/…/Наша је прва заповед: У ИМЕ ЧОВЕКА И ЗЕНИТИЗМА - НЕ УБИЈ!“ И био је јасан:“Будимо стража против Запада!/…/Нека сви Срби носе дах буне у срцу свом и идеју у делу свом: Исток против Запада!“ Јер „Европа је упропастила српску младост. МЛАДОСТ БАЛКАНА. Курва Европа!“

Он је сањао Европу ослобођену од зла и нечовештва, маскираног цивилизацијом. Зато је осмислио лик балканског Барбарогенија, који треба да очовечи рашчовечену Европу. О томе пише Ј. Лазић у свом тексту „Културни образац на маргини: барбарогеније Љубомира Мицића и књижевне полемика његовог времена“, објављен у зборнику Српски културни образац у светлу српске књижевне критике ( Београд, 2015): „Витешки идеали Барбарогенија за балканизацијом Европе наликују Дон Кихотовим. Барбарогеније је увидео све злослутности и мане такозване цивилизације, пре свега европске цивилизације, која је многе земље увукла у рат и тиме поништила властите хуманистичке вредности за које се залагала. Није био Барбарогеније несвестан позитивних вредности Европе (уосталом у његовом крају добро знају за његову искрену љубав према Француској и Паризу), али је очито превредновао идеје прогреса и просперитета које су биле подразумеване под оним европским и схватио да оне могу да се окрену против самог човека. Отуда Мицићев Барбарогеније-Балканац размишља на витешки, старовременски, донкихотовски начин о свету око себе, о балканској култури која може да мења европску, што наликује Дон Кихотовој борби против ветрењача, иако су му мерила његовог времена (овде пре свега Мицићевог времена тридесетих година у Краљевини Југославији) нису пружала подршку, него су га изложили ветрометини подсмеха и осуде.“ Павле Миленковић о томе пише у свом Уводу у социологију српског надреализма (Нови Сад, 2012): „Мицићева критика европске културе никако не произилази из осећаја инфериорности, већ из убеђења да Европа, доспевши у цивилизацијски ћорсокак, назадује.“

 КО ЈЕ ТО ЗНАО О ХРВАТИМА?

То је знао Љубомир Мицић.

Дао је, рецимо, опис поратног, испод сенке Беча, изашлог Загреба:“Све што мрзи Србе и Србију постаје „бољшевик“. Као ватра и уље мешају се победа и пораз у једној држави – то се звало југословенство“.За њега је хрватска култура била „вештачки блеф и фантом“ састављен од „европских отпадака“, међу којима су и „нешто црквене готике Бенедикта Петнаестог/…/нешто бечког пропалог културтрегерства/…/нешто сушичавог журнализма срозаних ђака и литерата/…/нешто фразерске украдене „човјечности“ која у себи сакрива страх и србождерство/…/“

Хрвати,вели он, поседују „грамжљиву егоцентричност јасног будализма“, али зато су увек спремни да вређају „најкултурнији народ на Балкану – српски стваралачки народ“.

Хрвати се, по Мицићу, никад нису борили за слободу, него су „слуганили“, „певали ропске химне и писали  хвалоспеве аустроугарским ђенералима и војсковођама“. И, на крају, право у центар:““Хрватска култура“ је ванбрачно дете ненаравног брака дресираног мајмуна и папиге, чије је право име и адреса – преузвишена госпођа Политура Имитација де Култура, Загреб“.

МАНИФЕСТ СРБИЈАНСТВА КАО УПОЗОРЕЊЕ

Мицић, у доба Бановине Хрватске, године 1940. објављује (од власти забрањени) „Манифест Србијанства“ у коме позива и опомиње:“Али, вратимо се сами себи! У деветнајстом веку, Српски Устанак беше најсветлија звезда на небу феудалне Европе. Та Српска Револуција беше прва истинска народна револуција у свету. И та, баш та и таква револуција — а она је трајала цео прошли век, и то на целом пространству наше данашње државе! — та иста револуција још ни данас није завршена. Српска револуција је трајно збивање баш зато што је и непријатељски притисак на српски народ остао трајан и непромењен. Он је и увећао своју моћ већ самом чињеницом што се налази данас у границама његове државе, повлашћен и мажен, док је све до јуче био extra muros, заједно са својим туђинским и духовним поглаваром. Зато ће узнемирено српско збивање остати револуционарно све дотле, док савремено и ново србијанство не буде остварено и задовољено, србијанство коме су мрачне силе потсекле крила и пресекле дах, србијанство које су лупежи и насилници, од 1918. до данас, спречавали да се изрази и обликује у свом пуном и светлоносном историском објављењу и посланству. Унутрашњи немир српски бујаће све дотле, док се чисто србијанство не истргне из клешта свих оних који врше злочино насиље над њим, који га вештачки и силом скрећу са правог пута победничког хода његовог, док помрачено србијанство не васкрсне као преображенско сунце на небу, док не стигне на своју пропуштену мету, док не отскочи у свој блистави зенит“.

Велики зенитиста видео је у чему је опасност од Хрвата, поготово од покушаја некаквог „споразумевања“ са њима:“Доиста, тешко је отмено се такмичити са бесно настројеним скоројевићима и свесним фалсификаторима културних и историских збивања. А онима што мисле да су и крв изменили када cу вером кренули, данашњи муслимани, католици, или унијати, ми им уопште и не смемо да допустимо да се такмиче са нама. Због народне издаје њихових предака, због усађене мржње њихових потомака, они нису ни достојни било какве равноправности са Србима старинцима, победницима и коленовићима. Зато је и немогуће споразумети се са људима који кроз „споразум" траже увек и само туђе јер својега немају, који у „споразуму" траже српски пораз, и који се убише доказујући да ватра гори кад киша пада. А најтеже је братимити се са месечарима што шетају по крововима дерући се да су поробљени баш од оног света који им је све дао, и који се мирно одмара после тешког и напорног општенародног дела. А ти месечари, као и сви њихови помагачи, блажено су несвесни свога злочина, као и свега што је са њим у вези. У месечарском стању, са кровова својих кућа, они, свестрани голаћи, издајнички помагани од стране извесних шумадиских поштењака и глупака, пред цео свет износе нека своја измишљена права и безличне самосвојности, износе своје умишљене моћи и криумчарена дела, величају неки свој метафизички народ, неку своју фантастичну историју, неку своју апстрактну државу и државност. У то име, болесни месечари позивају цео свет у крсташки рат против природне али на свеопшту жалост нигде изражене српске превласти, просто урличу против Србије која је сама себе живу закопала, боре се путем школе и крчме, а нарочито путем државне управе против србијанства које најмање постоји, јер је српском самоиздајничком вољом свуда и насилно угушено./…/ Зато, отворите добро очи, успавани и обманути: Срби! Од поспаности једног народа до његовог пораза није далек пут. Похитајмо да опашемо границе своје државе и отаџбине обручем србијанства, запнимо да је учинимо тврђом од сваке тврђаве, похрлимо да је заштитимо живим зидом неустрашиве омладине српске. Прегнимо да претворимо и све завичаје српске у непобедиве куле свију Срба — јер сви су Срби Србијанци! Пожуримо да унутрашњост српских недељивих земаља преобразимо у богате њиве правде љуцке и достојанства српског, да створимо најплодније оранице жита, хлеба и слободе за све оне који су их достојни, да обрадимо све расаднике културног, привредног као и политичког србијанства. Очистимо сав коров са земље српске, омогућимо најзад да на свим пољима првенствено ору српски једногласно, одлучно и громко, да отпевамо опело ревизионистичком, отимачком, пљачкашком, уцењивачком, неморалном и туђинском, тојест аустро-ватиканском по духу, а само по имену — „хрвацком питању". А ви, што укаљасте част и име српско, ви издајице српства-србијанства, вама из свију политичких странака поручујемо: престаните да им кадите и служите ако вам је мила на рамену глава! За ту ситну услугу ми вам обећавамо да ћемо вас по заслузи богато наградити, а верујте, бићемо и благородни према свом унутрашњем али укроћеном непријатељу. Чак бићемо му и благодарни, опходићемо се према вашим миљеницима отприлике као и Турци према својим лудацима. Та множина непријатеља и јакост непријатељске мржње мерило је српске моћи и величине. Најзад, тешко вуку за ким пси не лају, или: бедан је онај кога нико не мрзи — а нико не мрзи Хрвате!“

И данас их не мрзимо. Презиремо их и жалимо их, у целокупном распону – од Јелене Хефнер из Госпића до Мишка Ратковића из Триља.

А читаоцима на дар и размишљање занесени, донкихотовски „Манифест Србијанства“ Љубомира Мицића.    

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ             
Последњи пут ажурирано ( недеља, 22 јануар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 31 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.