header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Одговор митрополита Михаила на папистичку пропаганду (1) Штампај Е-пошта
понедељак, 06 фебруар 2017
         Драги читаоци, и у 19. веку је било издајника вере православне међу Србима, али за разлику од данас, православни српски епископи су попут лавова бранили свето православље. Јован Чокрљан, бивши српски православни војни капелан у војсци Хабзбуршке монархије који је прешао на римокатоличанство, је 1860. године у Бечу објавио књигу „Православље или која црква исправније учи, источна или западна?“ Чувен по просветној делатности, али и по супротстављању властима када је световним законом потирала црквене каноне, митрополит београдски Михаило није дуго чекао и објавио је исте године књижицу у којој упозорава српски православни народ на отровну Чокрљанову књигу.

 

Одговор Чокрљану

сведочећи да је источна црква

истино православна (први део)

У данашњем веку просвете, изненадила је нас књига, која је пуна опадања, лажи, обмане, извртања и издајства; књига намењена роду српском с нечистом намером, којом живи и дише папска пропаганда, којој је циљ сејати раздоре међу народима и с курјачком ћуди, преоденута у овчију кожу, ради да поткопа силом отпадничества најсветија убеђења православнога народа. Њој није стало за народношћу, она без јеванђељског духа, без љубави Христове, неће да зна за узвишене намере истине просвете, не осврће се толико на истине речи Божије, нема образа наочиглед целога света изврћати историју, — средства сва сматра себи за дозвољена, само да постигне нечисти циљ — хоће свакојако да метне народима несносан и несавремени већ јарам папскога ига.

Жалост обузима душу и срце истинога Хришћанина, кад и сада мора чути и видети да се не трпи света, апостолска, отеческа саборна Христова вера и црква православна од отпадше и заблудевше од нас браће, који се клањају римпапи, па им је мрско видети нас да се још тврдо држимо праве Христове вере. Ваљда им служимо безмолвним изобличењем — истина вели пословица боде очи. Савест ваљда их изобличава, што су одступили од истине цркве, што нарушише правила светих сабора и што уведоше нехришћанска, незнабожачка римска властољубива начела у цркву своју. И док нас гледају, дотле као да немају мира, све их мучи савест, па зато се брину да истину утамане и за тај циљ позајмљују од нечастиве силе себи спомоћна средства и на све стране клевећу, опадају и свашта измишљају да оцрне мученицу свету цркву православну.

Оваквим је духом испуњена нечастива књига коју је папска пропаганда издала под именом некога достојног сажаљења отпадника Јована Чокрљана у Бечу 1860. Књига је названа овако: Православље или која црква правије учи, источна или западна?... роду српском посвећена.

Тај несрећни Чокрљан отпадник, не познајући веру и цркву православну, као што сам то признаје, запао је у канџе пропаганде, која га је временом коришћу обрлатила и спремила да наноси скорб својој матери православној цркви, преокренула му памет чашћењем и подметањем лажљивих извора, од којих га напојише мутном водом, упутише да изиђе пред народом српским, да му поднесе киту трња, коју је набрао из баште пропаганде и чашом отрова да трује срце и душу народа српскога, не обзирући се на то што је спасеније српске народности у цркви православној, која је по духу овога народа.

Папство од оног још доба, откада је, задахнуто властољубивошћу, нарушило мир цркве и отпало од истине јеванђелске науке, једнако је све мере употребљавало да подјарми народе, причинивши свету многа зла. О, како је грозна историја западне цркве, кад се сетимо инквизиције! Како ли је мрачна њена историја кад проучимо следства користољубија папског због индулгенције! Како је против Христа то властољубије папско, које присиљава Хришћане да место Јерусалима обраћају своје очи Риму!

Но мислили смо да је папство у новије време нагнато просветом, одустало од свога нехришћанског поступања, да је његово срце омекшало истином и добило више свести и правих чувстава веротрпљивости спрам мајке његове источне мученице цркве православне, откуда је Христова вера донесена на запад у Рим. Али на жалост ова књига осведочава стару ћуд и под видом благожеланија хоће да сурва народ српски у већу пропаст, хоће да сеје у њему још већи раздор, хоће да музе тучно млеко од српскога тора оваца, хоће да се вуном његовом одева, хоће да му разорава цркву која је ушла у живот, у срце и душу његову. Тим фанатицима није стало што износе лаж уместо истине, они, тврда образа, не стиде се у очи народу говорити оно што га утаманује. Ми њих остављамо да се теше и наслађавају пропашћу другога, кад им то на срцу лежи, молећи се усрдно Господу Богу и за своје непријатеље, као што нам је он то заповедио. Али смо се нашли побуђени обнажити лаж, којом је препуна ова горе именована књига језуитска и казати својој браћи Србима и Бугарима (вероватно је била објављена и верзија на бугарском, примедба приређивача овог осавремењеног издања) да не верују лажљивим учитељима, који се у ово време као скакавци у множини појавише из недра западне цркве, и изопачавајући очевидне истине, хоће да нам соле памет.

Најбеспристрастније судећи, увиђа се злоба и пакост паписта, лукавство њихово доказују недостојни изрази са којима вичу на бранитеље православне вере, да могу подигли би сав пакао и све ђаволе да се освете светим поборницима наше цркве, који су се одупирали да не допусте лажи да победи истину и који нису хтели да затворе очи и погазе опредељења сабора васељенских, као што то учинише папе. Патријарх Фотије, Михаило Керуларије и Марко Ефески — трн су у оку папства. Они сачуваше исток од поплаве римских заблуда и поткрепљени Духом Светим не дадоше да нас православне упрегну у јарам отпадничества. Промисао божији посадио је ове велике мужеве на престол онда, када је чежња у папа за влашћу над целим светом јако обвладала. Они својим мужеством, својим богопросвећеним умом и помоћу божијом разрушише коварна лукавства баш онда, када папе мислише да су већ успели и своје намере владати над целим светом достигли. Одовуд се и објашњава ова силна ненавист свију паписта спрам ових поборника истине православне цркве, који не дадоше да безаконије поплави исток.

Није ли пропаганда зато силне новце потрошила, да се освети тројици поборника православне цркве, што је уловила три отпадника од ове цркве: Гагарина, Питципиоса и Чокрљана?

У овој књизи пропаганда узимље начин примамљивања онакав, какав је искуситељ употребио кад је у рају приступио да превари праматер Еву. Бићете као богови и знати шта је добро а шта зло рекао јој је сатана, ако нарушите заповед Божију и окусите од забрањеног плода. Тако и пропаганда вели Србима: бићете слободни ако отпаднете од своје цркве православне и примите папство. Нећу да говорим о томе, да је овај начин недостојан проповедника и учитеља хришћанског, остављам на страну то, што се пропаганда служи материјалном и временом коришћу да подејствује на мученички положај хришћана источне цркве, обећавајући им времена за вечна блага; но питам, ако паписти осећају себе срећнима и у добру, зашто не поступе као што је Самарјанин који је брижљиво помогао човеку изубијаном од пустаија? Зашто не помогну нам не тражећи од нас да отпаднемо од своје вере? Јер онај у Јеванђељу споменути Самарјанин није тражио од пострадавшег човека да промени веру; него му је помогао као своме ближњему, ма да је он био од друге вере. Није ли све ово само лукавство, које хоће да се несрећом народа ползује и да у мутној води лови рибу? Нечовечно је, кад би видели човека да се дави, тражити од њега да положи нека условија, па тек тада да пружимо руку да га избавимо.

Пропаганда зна за тешке муке рода нашега, зна да му је додијало тиранство и да под тешким игом варварства изнемогава; па зато му приступа и удара на чувствену страну његову, мамећи га да прими заблуде уместо истине, па ће онда бајаги имати бољу судбину. Чудно је од паписта што безобразно излазе пред лице једнога народа и без срца и хришћанских чувстава увеличавају му несрећно стање, тражећи од њега нека условија и нападајући на најсветија убеђења и чувства његова. Јеванђеље проповеда љубав, а у овој књизи пропаганда проповеда раздор, сије неслогу; порочи православне првосвештенике и опада их у највећој мери, да би само поделила источну цркву, па после да лако побеђује. Нечовечно, нехришћански изопачава предмете и беди јадан народ хришћански онако, као што су незнабожачки Римљани то чинили у прва три хришћанска века до Константина Великог.

Хришћани прва три века много претрпише од незнабожачких Римљана а садањима је иго римскога папе, клевете и насртања теже и несносније, него ли оно прво. Властољубивости папској није довољан простор запада, него је неситост његова управила своје отровне стреле на исток, где неће да се стара народе неверујуће Христу обратити, него највише напада и поткопава хришћанску веру православну и свакојако тражи да их место главе Христа Господа, подјарми поглаварству папском. Имамо довољно примера да су паписти до тога гонили и мучили наше Хришћане, да су православне цркве под закуп и аренду Чивутима давали и Чивути су отварали и затварали свете наше храмове. Паписти радије гледају и трпе Турке и Чивуте, него ли наше Хришћане. Место да нас на миру оставе с нашом вером и црквом, а да сву бригу обрате на то, како би оне који у Христа не верују обратили у веру Христову; они са свом силом лукавства и гоњења јавног и тајног насрћу нечовечно на мученичку цркву православну, која већ толико најтежих векова преживе и сачува светињу истине вере и која задржа својим прсима силу азијатских варвара да не поплави запад. Грозно је и ужасно поступање паписта спроћу нас, којима би имали благодарити и човечно нас бар сажаљевати, што смо њих сачували а сами се изложисмо варварству. За такво небратољубно поступање са нама, промисао Божији и њих је казнио, јер се и на западу неустрпи нечастиво понашање римске столице, од које отпадоше и сурваше се у даље заблуде људи, народи и државе. И место добра враћају нам злом, јер сада као што вели тај Чокрљан у времену просвете, цепају нас и раздиру срце народа опадајући њихово свештенство народу и мразећи их, раскидају духовне свезе између њих. Толико векова народ српски лепо је живео са свештенством и узајмице сложни један другога тешише, крепише и поучаваше да остану верни народности својих прадедова, као што Срби православне вере заиста и досад остадоше и сачуваше своју народност. Међутим шокци се изгубише и папством савладани, неће да се зову Срби. Није ли дакле јасно да римска црква коси народности? Зашто нам она утамани толику браћу? И сад мимо своје савести неки отпадници зову Србе да погазе своје име и своју народност, лукаво обећавајући им да ће им се сви обреди и символ оставити. Они траже да се уједине с нама само тиме, да ми признамо папу за главу цркве. Знамо да има већег значења разлике између православне и римске цркве, као што је догмат о исхођењу св. Духа. Сад видите браћо! шта је за њих важније и каква је искреност? Забацују на страну догмат о Духу Светом а упели се да нас привежу за папу најпре, па после ако папу признамо за непогрешиву главу цркве, морали би веровати како би папа заповедио. Да ли је то поштено и честно варати невине Хришћане? Да ли је то достојно цркве Христове? Исус Христос казао је својима ученицима да ће и они трпети, да ће и њих нечастиви људи гонити, но да не клону да се не страше претрпети до конца и да се не боје од оних, који не могу душу убити него да буду бодри и чувају себе од искуситеља, који душу може погубити. Да ли је овако искрена пропаганда? О, да велике разлике! Маме нас са оним, што телу угађа а душу убија и губи, хватају нас у замке својих заблуда грешне честољубивости и властољубивости римпапске. Видите браћо, да им није стало за чистоћу вере, колико за власт, о коју се је у деветом веку разбила слога истока са западом зато, што исток не хте да допусти да га римпапа упрегне у јарам своје незнабожачке власти. И они народи и државе, које савише свој врат под чемерно иго те властољубивости, искусише свакојака зла и најпосле морадоше устати против ње и отцепише се. Јер која би држава хтела и могла да има другога туђега негде на страни господара, који јој смета напретку и предузећу, које је на срећу и корист земље? Римпапе преко својих језуита сметаше свакоме напретку народности, њихово духовенство одељено је од народа и није му стало ни зашто друго, осим за римпапску власт. Паписти, нека метну руку на срце, па пред Богом, народом и савешћу кажу: је ли римска црква народна, када сматра за цркву свештенство одељено од народа, не допушта језик народни у цркви него тражи да се служи на римском језику? Савестни паписти казаће као и ми, да римска црква није и не може бити народна докле год тражи да се слуша свуда римпапа више, него ли реч Божија, предања свештена и глас васељенске православне цркве у саборима изречени. За православне је руководство управе св. сабори а за римљане римпапа, који хоће на силу да се постави више канона и сабора. Нека по савести паписти разсуде: је ли сходно да римпапа држи мач у руци и да је земаљски господар? Што је одбацио Исус Христос, то његов назови намесник упражњава. Јевреји су држали да ће Месија бити цар — владаоц мирски светски и да ће покорити земаљске све народе и њима их подвластнима учинити; но Исус Христос рече им да царство његово није од овога света. Шта римпапе творе? Начинише се самовластно господари земаљски и цареве по својој ћуди збациваше и постављаше, па и сами се почеше звати суверенима — господарима земље и народа унаоколо Рима. Где је ту духа Христовог? Петру апостолу заповеди Спаситељ да метне нож у корице а римпапе који се хвале да су од апостола Петра добили власт, ваде сабљу да произведу крвопролитне битке. О, како је много невине крви проливало то папство, како је небројене војне и ратове подстицало честољубије и властољубије његово! Не бише мирне државе, немаше спокојства народи, не бише сигурни цареви на својим законим престолима од тих крволочних тирана због тражења безаконе власти над њима! Пуне су новине и архиве неправда човечеству чињени од римпапа и његових језуита тако, да су се и папистички народи подигли против несносне неправде римске столице; због чега је ова морала призвати себи у помоћ војску страних држава да је бајонетима подупиру и бране. Веле очевидци, да је у држави римпапиној таква управа као што је и у Турској и да тамо народи стењу, пате, глобе се и гоне као и у Турској. И сад браћо православна, не стиде се језуити мамити и вас да се римпапи подчините. Судите: да ли је паметно мењати синџир ропства и тиранства са тако скупом жртвом? Знате сами како су обећања њихова притворна и лажна, само да вас улове и поколебају у истиној вери ваших прадедова. Стојте браћо православна тврдо, не верујте обманљивим опсенама сад, када је дошло време да се синџири законито са вас скину, не потресајте кости у гробовима својих отаца и дедова, који се у недрима цркве православне спасаваше и Богу угодише. Зар би се нашао који изрод, који би пошао за отпадницима? Зар да сада увредимо своје народне светитеље: Саву, Арсенија, Максима, Симеона и Симона, Дечанскога, Уроша и књаза Лазара, св. Јована Рилскога и толике друге свете божије угоднике, који се прославише и Богу угодише, у цркви православној? Не стоје бадава у средини православнога народа свете и чудотворно мошти многих горњих светитеља нашега народа. Нека оне вас уче, теше и утврђују у истиној светој вери православној, јер су оне очевидни сведок светиње истине вере наше и наших прадедова. Нека вас љубав к својој милој вам народности утврђује у светој православној вери. Језуитско лукавство мораће изломити своје отровне стреле, кад се не дате варати временом коришћу. Мушки одбијајте ово мрачних сила насртање на вашу светињу, упутивши све те гомиле језуитских слугу у Азију, Африку и друге земље, нека се тамо покажу са својим искуством.

Југославенска браћа наша желе, као што уверавају речима, бити с нама у љубавној братској свези; но ова књига, која је пресматрана и трошком једнога хваљенога и знатнога високога лица југославенскога издана друго делом осведочава. Та наша браћа по језику и племену, траже од нас скупу жртву за тај савез братских одношења и речима га предлажу а делом раскидају. Горко жалимо што ова браћа не разумеју основе братства и љубави и први подадоше повод да се на српском језику мора овако што писати. Одговорност пред потомством, бацамо на њих свенародно, јер они траже прозелитизма између нас по духу непросвећених векова. Скорбимо душевно, што се та браћа и сада заносе око језуитских интрига и сеју раздор међу нама у корист рима. Да их Бог умудри!

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 07 фебруар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 37 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.