header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Да се подсетимо зашто су га папофили сменили: Еп. канадски Георгије о новотаријама и новотарцима Штампај Е-пошта
понедељак, 06 фебруар 2017

 ГОРДОСТ СТАЛНО ВРЕБА

Тешкоћа је пуно, у свијету и у вијеку, у народу и у Цркви...

         Невјероватно је то што се, у посљедње вријеме, поједини умни и учени теолози, као да су посвршавали све друге послове у Цркви, окренуше реформи литургије! Испаде да су нам секте, које преплављују Србију, мањи проблем...

Никада не бих, попут појединих владика, могао да насрћем на оно што је освјештано вијековима, на богослужбени поредак какав Срби познају од Светога Саве до данас. (Нећу помињати имена тих владика, довољно ће бити то што сваки од њих добро зна да баш на њега мислим.)

Устаљени вјековни поредак наједном је постао мрзак и одбојан, зато што је „из турскога ропства", „из учења Петра Могиле", „из украјинског унијатског утицаја"... Једино се слажем да је словне грешке требало исправити...

Поједини архијереји су се не само оглушили о одлуку Светог сабора Српске православне цркве да се, док „Комисија за проучавање литургијских питања" (чији сам члан) не да своју коначну ријеч, „држе устаљеног богослужбеног поретка", него су већ написали и приручнике за нови начин служења...

Несхватљивоје да у насртају на традиционални поредак предњаче неки којима је отац Јустин Поповић био учитељ!

Сукоб новотараца и традиционалиста утицао је и на појаву удружења „Законоправило", које разложно брани традиционално богослужење, јер су тако служили и Свети Владика Николај, и преподобни Ава Јустин, између плејаде светитеља који су на свој начин освјештали тај поредак...

Уосталом, ако бисмо стварно хтјели да се вратимо на стародревно, изворно, првобитно богаслужење, онда бисмо се вратили у катакомбе, на гробља. Не би нам биле потребне ни цркве, ни одежде, ни златне митре, ни крстови, већ само комад хљеба, као у вријеме апостола. Ту бисмо се окупили, евоцирали успомене на Господа Исуса Христа, којег, ето, „оци наши убише", а потом бисмо разломили хљеб, лопили мало вина, и то би било све.

 

ПРОВЈЕРЕНИ ПУТ СПАСЕЊА

Мој принцип није да паметујем, већ да сачувам оно што сам наслиједио од свога епископа, који ме је рукоположио, као и од духовника који су ме учили. Апостол Павле каже: „Сјећајте се старјешина својих који вам проповједаше ријеч Божију, гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на вјеру њихову" (Јев. 13, 7).

Дакле није само довољно шта су они учили него и како су живот скончали. Није довољно да знамо само њихово учење, него морамо имати на уму и како су скончали.

Ми се данас превише ослањамо на оне који нас уче, чак и кад њихово учење није вјером проживљено, а још не знамо њихов свршетак!?

Ко себе ставља изнад светих учитеља и духовника, гордост је мјерило његова разума.

Онако како ја цијелога живота служим, до прије само десетак година служили су сви!

Како се служи на Светој Гори, како се служи у нашим манастирима свакодневно - довољно је за спасење. Тако су се спасили многи, па нека се и ми тако спасавамо.

Свети Василије Вслики, писац Литургије, као да је знао да ће неко да се лати измјена па доноси правило: „Пракса, која има дужу традицију и не противи се Закону Божијем има силу закона." А у тропару овог светитеља стоји, између осталога, „человјеческија обичаји украсил јеси".

Теолози треба да се баве питањем измјена - које су, вјероватно, имале озбиљне практнчне, мистачке и теолошке разлоге.

Зло је када неко прочита једну књигу, или, још горе, без иједне књиге, сам по себи, хоће да устроји свијет и поглед на Цркву.

Боже, помози и сачувај Цркву своју од јеретичког и сваког другог насртаја, од људи који у центар вјере стављају свој разум а не разум Цркве.

Извор: Владика Георгије, Ковчежић успомена – мој пут ка Богу, Источник, 2011, стр. 147-150.

Приређивач: „Борба за веру“

+++

Извештај са промоције књиге „Ковчежић успомена“ Његовог Преосвештенства Епископа канадског

Г.Г. Георгија

Представљен Ковчежић успомена владике Георгија канадског

 

У  свечаној сали Српске књижевне задруге данас је представљена књига – мозаик збитија из живота Његовог Преосвештенства Епископа Георгија канадског под насловом Ковчежић успомена – мој пут ка Богу. У невеликој по обиму али веома драгоценој по садржају збирци кратких описа догађаја који су испунили његову досадашњу животну путању, владика Георгије поделио је са читаоцима, садашњим и потоњим, драгоцено сведочанство о времену свога духовног узрастања и службе Богу и народу Божијем на просторима српских земаља и далеке Канаде.

Садржај књиге и списатељски дар аутора представили су књижевници Драган Лакићевић, уредник издања и Рајко Петров Ного. У својој речи владика Георгије изнео је мотиве који су га подстакли да стави на папир и подели са јавношћу неке од поучних догађаја из његовог животописа. Речи о овој књизи међу осталом публиком пажљиво су саслушали уважени посленици речи и пера Слободан Ракитић, председник СКЗ, академик Матија Бећковић, Љубивоје Ршумовић, протођакон др Радомир Ракић, Ђорђе Николић, песник из Чикага, и Зоран Вучић, директор Патријаршијске штампарије.

Књига је заједничко издање Српке књижевне задруге и Источника – издавачке куће Епархије канадске. Штампана је у Патријаршијској штампарији у Београду у тиражу од хиљаду примерака.

Слово Драгана Лакићевића, уредника на промоцији Ковчежића успоменавладике Георгија:

Његово Преосвештенство Епископ канадски г. Георгије (Ђокић) написао је, у форми сећања, своју животну и духовну биографију.

Његов живот започиње на Ђурђевдан 1949. године, у селу Црњелову, близу Бијељине, у изузетно побожној породици. Четворо деце његових родитеља су у Цркви: епископи Константин и Георгије, монахиња Надежда и свештеник Љубомир.

Владика Георгије сећа се најранијег детињства, породичног дома, раних игара и несташлука, школе, одлазака у манастир Тавна и дефинитивног одласка у Цркву у тринаестој години, а потом службе - од рукоположења до хиротонисања, па све до данас.

У те успомене спада и војни рок, и живот по манастирима (Тавна Косијерево, Острог, Студеница), први дани у Канадској епархији, са ондашњим и садашњим епархиотима по тој огромној земљи, бољи и гори дани формирања Епархије, обнове и изградње цркава, подизања манастира Милтон код Торонта...

Владика Георгије приповеда на начин усмених казивача -једноставно, сликовито, искрено, духовито. Његова аутобиографска исповест личи на кадрове филмског сећања, а укупна прича оставља утисак албума успомена, у којима најважније улоге припадају - родитељима световним и духовним, савременицима и прецима: школским друговима, монасима, свештеницима, архијерејима... Сви они прате младог Ђорђа -Георгија на Путу ка Богу.

На Путу ка Богу Владика Георгије налази се и сада, док пише ову књигу, која и личи на ковчежић живота и вере, а вера и живот не могу се раздвојити ни у његовом случају.

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 28 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.