header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Православље у Јапану: Николај - Апостол самураја Штампај Е-пошта
четвртак, 09 фебруар 2017
          Протојереј И. Восторов који је посетио Јапан, записао је: “Није било човека, после Императора, који је уживао такво поштовање као Св. Николај. У главном граду Јапана није требало питати где се налази Руска Правослвна Мисија, довољно је било рећи само: «Николај», и буквално свако дете је знало где ће одвести госта Мисије. Православни храм је називан «Николај», и Мисија такође, чак су и само Православље називали «Николај»

Рођен је у Русији, а сахрањен је у Јапану. Од његове имовине остало је само неколико изношених мантија и богослужбених одежди, а на опроштај од њега дошло је велико мноштво становника Токија, чак је и император Јапана послао венац на његов гроб. Он није имао деце, а 34 хиљаде Јапанаца називали су га својим оцем.

Мисионар Николај Касаткин дошао је у Јапан 1861. године да би тамо основао јапанску православну цркву. У то време о хришћанству у Јапану није могло бити ни речи: закон о забрани туђих религија био је веома строг, а непослушни су се кажњавали смрћу. Но, Николај се уверио како му Бог даје прилику (могућност). У прво време он је богослужио у цркви при конзулату и спремао се за своју мисију.

Светитељ је одлично научио језик, схвативши, да ће моћи да се приближи срцима Јапанаца само ако зна њихов језик, такође он је изучио и месне обичаје и традицију. Шинтоизам са својим моралним кодексом, по схватању Касаткина, није ни мало био у противречности са православним учењем. Неколико будистичких школа биле су веома блиске хришћанству. Сваки дан он се молио Господу да му да прилику да проповеда тим људима. И Бог му је изненада одговорио на његове молитве, пославши му у сусрет убицу.

Посећујући дом руског конзула, Касаткин је мнoго пута долазио у сукоб са суровим и надменим Јапанцем. О овом човеку је Николај знао само то да је он поучавао вештини мачевања сина руског конзула. Такума Савабе – беспрекорни самурај, познати мајстор борбе мачевима, припадник тајне организације, чији чланови су свако деловање странаца сматрали за зло и били су спремни да истребе све странце који су се долазил у Јапан.

Отац Николај се чак и није упознао са њим, мислећи да сваки покушај разговора са њим је бесмислен. Но, једном не могавши да уздржи свој гнев, самурај је казао светитељу:

– Вас, странце, треба све побити. Ви сте дошли да уходите нашу земљу. А ти ћеш својом проповеду највише нашкодити Јапану.

Свети Николај је схватио да је дошао час. Молио је Бога да нађе речи, којима би допрео до његовог надменог срца. На Савабеове гневљиве отужбе он је спокојно узвратио:

«Да ли је праведно судити, или чак осудити некога, а да га не саслушаш? Да ли је праведно хулити на нешто, што не познајеш? Прво ме саслушај, а потом суди. Ако је моје учење зло, тада ћу ја сам отићи.”

Самурај се нерадо сагласио да га саслуша. У почетку га је прекидао злим осмесима, но постепено је све дубље размишљао, а касније и сам упитао за нови сусрет и наставак разговора. После неколико оваквих разговора пред задивљеним Савабеом откривале су се истине хришћанства. О овом првом свом ученику отац Николај је записао:

“Долази код мене један жрец древне религије да слуша о нашој вери. Ако не охладни или не погине (буде кажњен смртном казном за приступ хришћанству), од њега можемо очекивати много. Он је добро образован, уман, красноречив и свом душом предан хришћанству.”

Ускоро је Савабе довео оцу Николају двојицу својих најбољих другова, који су такође упознати са истином Божијом, и потом сами почињу проповедати својим сународницима. Године 1868. двадесет Јапанац је било спремно за примање Светог Крштења. Први јапански хришћани били су у већини, слични самурају Савабеу, ватрене патриоте своје отаџбине, који су одбацивали све вредности других народа иза граница Јапана, али, просветивши се увидели су у да кључ националног препорода Јапана у хришћанству.

Такуме Савабе, овај «јапански Савле», који је планирао гоњење Христове вере преобразио се у благовесника Павла (управо зато је и на крштењу добио име овог Апостола). После крштења Павле Савабе је променио свој живот. Постао је бескућник, а ускоро је због проповеди хришћанства стављен у подземну тамницу. Храбро је Савабе претрпео сва искушења, не ослабевши у вери. На крају, он је постао познати проповедник, први Јапанац, који је удостојен свештеничког чина.

После завршетка гоњења настало је повољно време. Закон против туђих религија је промењен, и Николај је могао да региструје Руску духовну мисију. У почетку су се службе обављале у православној цркви при конзулату. Међутим, стадо је расло. Године 1872. Николај се сели Токио и тамо организује православну заједницу, коју је већ 1873. године чинило више од 400 људи.

Успех мисије Николаја Касаткина, објашњава се тиме што је јапанска православна црква, од самога почетка чувала национална обележја. Мисионар се брижљиво односио према достигнућима националне културе. Например, у православним храмовима по локалном обичају ходали су боси, а проповеди су слушане седећи на поду.

Мисија је издала много књига на јапанском језику. Архиепископ Николај никада није вређао религиозна осећања Јапанаца, никада није осуђивао будисте, чак је и међу будистичким свештенством имао много пријатеља. Године 1878. била је основана знаменита Токијска Духовна Семинарија. У прве четири године овде је образовање било слично академском: предавали су се европски језици, јапанска и кинеска класична литераура, општа и јапанска историја, философија, психологија, медицина и математика. Ниво предавања је био веома завидном нивоу, да су чак и високи јапански чиновници уписивали овде своју децу. Многи од васпитаника семинарије постали су високи државни функционери или познати научници. Сви правосалвни хришћани после завршеног четвртог течаја катихетизације могли су да упишу семинарију.

Године 1904. почео је руско-јапански рат. Касаткин је био једини Рус који је остао у Јапану. И, необазирајући се на то, он је и овом приликом показао свој искрени патриотизам, прежиљавајући невоље рата, и неостављајући своју паству.

«Свака личност има свој корен у свом народу, као што нема биљке без корена- записао је Николај после руско-јапанског рат-ишчупајте корен и биљка ће се увенути. Тако вене и моја душа због посрамљења моје отаџбине, и пораза на копну и мору, и због унутрашњих неприлика… Цео дан таква туга, такво униније, како не постоји на овом свету Божијем, никакво дело ми не успева.”

«До сада сам се молио за напредак и мир Јапанског царства, а сада када је објављен рат између Јапана и моје отаџбине, ја, као руски поданик, не могу да се молим за победу Јапана над мојом отаџбином… Од сада јa нећу узимати учешћа у заједничким богослужењима.. Већ ћу сву своју снагу усмерити на превод богослужбених књига…”

Када је дошао директор Семинарије, да му саопшти да све јапанске школе следећа два дана неће радити, због празновања победе над Русијом и потписивања мира, што значи да и мисионарске школе морају да следе ову одлуку. Николај је у свом дневнику записао следеће:

“Несумњиво, треба пустити и наше ученике да се радују не мање од других, јер имају на то пуно право, као патриоте.”

До свог последњег дана живота Николај је радио на преводу Библије на јапански језик. Непосредно пре своје кончине, превео је Нови Завет и неколико богослужбених књига. Притом, прилазио је овом послу веома брижљиво, поштујући културне особености Јапанаца. Желео је да јеванђељски текст, учини познатим и прихватљивим, а са друге стране да буде сачувана његова узвишеност.

Николај Касаткин се упокојио 16. фебруара 1912. године. Јапански цар је дозволио да он буде сахрањен у Токију. Није сваки странац био удостојен овакве части. На његовој сахрани било је окупљен велики број не само хришћана, већ и осталих људи вера, који су дошли да искажу поштовање овом мисионару.

После своје смрти, својим потомцима оставио је Саборни храм, 8 цркава, 175 молитвених домова, 276 парохија, једног епископа, 34 свештеника, 8 ђакона, 115 проповедника. Број верујућих православних достигао је 34. 110 људи, не рачунајући 8. 170 раније усопших. Од његове личне имовине остало је неколико изношених мантија и богослужбених одежди.

Између многих венаца на гробу светитеља, нарочито је био запажен венац послат од императора Јапана. Овакву част император није никада указао ниједном странцу, ово је био знак признавања упокојеном све што је учинио за земљу.

Али око није видело, нити је ухо чуло, нити је у срце људско дошло, каквим је славним венцем архиепископа Николаја овенчао Цар царева, Коме је он служио до последњег трена, до свог последњег уздаха.

презвитер Бобан Стојковић, 
професор Призренске Богословије у Нишу, 
и аутор књиге «Хришћанство у земљи излазећег сунца»

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 12 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.