header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владислав Ђорђевић: Развод Штампај Е-пошта
понедељак, 13 фебруар 2017

 Да ли сте разведени? Ако јесте, да ли жалите што сте уопште склопили брак? Да ли планирате поново да га склопите?

У Србији се скоро сваки трећи брак заврши разводом. У метрополама – попун Новог Сада – још је више развода. У њему се сваки други брак заврши разводом. Те чињенице намећу потребу да се анализира историјат развода као друштвене појаве. Живимо у јудеохришћанском културном кругу, па је добро почети анализу развода од Новог Завета.

1. Исус и развод

За све хришћане најмеродавније мишљење о разводу дао је сâм Господ Исус Христос: „А ја вам кажем да сваки који пусти жену своју, осим за прељубу, наводи је те чини прељубу; и који пуштеницу узме прељубу чини” (Јеванђеље по Матеју 5,32).

Ове Христове речи се међу хришћанима тумаче тако да је растава тежак грех – тежак колико и прељуба, а то је један од кардиналних грехова осуђен већ у Десет заповести (в. Друга књига Мојсијева 20,14).

Стога су хришћани увек веровали у светост брака и чинили све да до развода не дође. Такво тумачење поткрепљује и Христов апостол Павле.

2. Свети Павле и развод

Св. Павле је о разводу записао: „А ожењенијем заповиједам, не ја него Господ, да се жена од мужа не раздваја. (Ако ли се пак и раздвоји, да се више не удаје, или да се помири са својијем мужем); и муж да не пушћа жене” (Коринћанима посланица прва 7,10-11).

Текст је јасан: Црква не допушта развод. Да не би било неспоразума исти апостол додаје: „Жена је привезана законом докле јој год живи муж; а ако јој умре муж, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу” (Коринћанима посланица прва 7,39).

Постоје и други текстови апостолâ који говоре да је развод недопуштен. Ипак, међу хришћанима је временом настало понешто различито тумачење ових забрана.

3. Католици

Код католика је забрана развода схваћена најозбиљније. Не постоји развод брака чак ни као могућност. У католичком црквеном праву – названом Корпус канонског права (лат. Corpus iuris canonici) – развод не постоји као појам.

Постоји само могућност „раставе од стола и постеље” (лат. separatio a mensa et thoro). То је раздвојен живот, али не и развод. Особа која би склопила нови грађански брак учинила би – како је Исус и рекао – прељубу, а тиме себе лишила могућности причешћивања.

Постоји пак могућност – и то под врло строгим критеријумима – да се склапање црквеног брака поништи. То се догађа ретко. Потребне су доста велике процедуре да се добије од бискупа одлука о поништењу ваљаности склапања брaка. Тек када се то добије, могуће је причестити се и склопити други брак, јер се он тумачи као заправо први.

4. „Матејев изузетак”

Католички приступ разводу је врло стог и доследан. Али сâм Христoс је рекао да је у једном случају развод ипак дозвољен („осим за прељубу”). Котолички библичари то називају „Матејев изузетак” и тумаче га – као и сваки други изузетак – као нешто што само потврђује правило, а опште правило је забрана развода. Код прaвославних се овај изузетак схвата као дозвола за развод.

5. Православни

Православни такође озбиљно схватају брак. За православне то је света тајна (гр. mystēron, лат. mysterium) – нешто што се начелно не може укинути. За католике је брак такође света тајна, односно – по каснијој средњовековној терминологији – сакрамент (лат. sacramentum).

Католици забрану развода схватају најбуквалније. Православни нешто либералније. Иако је опште правило забрана развода, ипак се он дозвољава. Али та дозвола се пре схвата као снисхођење људској грешности, него као нешто за чим треба тежити.

6. „Брачна правила Српске православне цркве”

Све до 1946. године Срби су брак и развод регулисали према правилима Српске православне цркве. Она се зову „Брачна правила”. У њима стоји: „Православни брак је света тајна којом се два лица разнога пола, на начин прописан Црквом, везују доживотном духовном и телесном везом, ради потпуне животне заједнице и рађања и васпитања деце.”

Дакле, и у православним „Брачним правилима” брак је доживотна веза. И поред тога, „Брачна правила” познају категорију развода. Постоји осам разлога за развод: прељуба, рађење о глави брачном другу, хотимичан побачај, злобно напуштање брачног друга, нестанак брачног друга, телесна и душевна болест, морална поквареност и отпадништво од православне вере.

Постоји и категорија кривице. Крива страна има да сноси одређене последице, а невина има лакши третман. Невина страна може и да склопи нове бракове (други, трећи и четврти).

И поред те дозволе, обреди тих нових бракова сугеришу да је ту реч о нечем изнуђеном, а не нечем пожељном. Нови бракови се сматају мањим злом, него живљење у блуду. Те обеде карактерише више покајничи него слављенички карактер.

 

7. „Основни закон о браку” (ОЗБ) из 1946.

Победом комуниста Црква се одваја од државе. Релевантни за државу постају само грађански закони.

Тако је Црква изгубила монопол на регулисање права на склапање брака и развод. Први послератни Устав ФНРЈ, донесен 31. јануара 1946, дозвољава развод. То потврђује и „Основни закон о браку” донесен исте године.

„Основни закон о браку” је предвиђао развод брака на захтев једног брачног друга (једнострани) и споразумни развод брака.

„Основни закон о браку” либерализује право на раставу брака. И поред тога он задржава категорију кривице. Он познаје кривицу за развод брака и развод без кривице.

Током година све се мање трагало за кривицама за развод, а све се више сагледавао развод као склоп објективних, нескривљених околности. Појам кривице све више се губио.

Разлози за развод брака које је ОЗБ наводио били су: прељуба, ако један брачни друг ради другоме о глави, злостављање, тешке увреде, нечастан живот, неизлечива умна болест или неспособост за расуђивање, напуштање брачне заједнице, нестанак брачног друга, кривична дела против интереса државе и народа или кривична дела која се сматрају нечаснима. ОЗБ предвиђа и неколико општих разлога за развод, а нека су: несагласивост нарави, трајни неспоразум или неуклоњиво непријатељство.

Уопште узев, ОЗБ даје шири оквир за развод брака од БП СПЦ. Нараво, дошло је и до пораста броја развода.

8. „Закон о браку и породици” из 1980.

У „Закону о браку и породици” из 1980. не постоји категорија кривице. Он је такође познавао развод по тужби и споразумни развод брака. „Закон о браку и породици” је предвиђао да развод по тужби мора да има два бракоразводна узрока: озбиљну и трајну поремећеност брачних односа и немогућност остварења сврхе брака. Овај други бракоразводни узрок је био објашњаван неколицином посебних узрока међу којима су и несталост брачног друга и душевна болест. Споразумни развод брака се темељио само на сагласности брачних другова да желе да се разведу.

9. „Породични закон” из 2005.

Према новом „Породичном закону” из 2005. развод брака такође има два основна облика: споразумни развод и развод по тужби. По њему, код споразумног развода постоји неколико битних правила без којих се брак не може развести. Та правила се односе на обавезан споразум о будућем вршењу родитељског права, као и споразум о деоби брачне имовине. Они морају бити садржани у предлогу за споразумни развод.

Суд у поступку развода има овлашћење да процењује да ли је споразум родитеља о вршењу родитељског права у најбољем интересу детета.

Суд се не меша у споразум супружника да се разведу, али може да се меша у њихов споразум о деци.

Код развода по тужби, нови „Породични закон” је задржао бракоразводне узроке ранијег закона из 1980. године, а то су: озбиљна и трајна поремећеност брачних односа, као и објективна немогућност остварења заједнице живота супружника. Ни у овом „Породичном закону” не постоји категорија кривице.

10. Устав из 2006.

Даљу либерализацију донео је Устав из 2006. Члан 62 стипулира: „Ванбрачна заједница се изједначава са браком, у складу са законом.” Ако су „ванбрачна заједница” и брак једно те исто, онда вероватно нема много разлога за склапање брака. Та уставна одредба је унета у Устав на основу лобирања феминисткиња, које се мрште на сваки брак.

11. Данашње стање

Развод су некада пратиле правне и моралне санкнције. Сада се развод не само толерише, него чак и подстиче. Главна идеолошка сила која ради на подстицању развода је феминизам. Та идеологија се најпре борила за дозволу развода, а сада је у офанзиви да развода буде што више.

Резултати антибрачне политике су ти да се све мање људи одлучује да склопи брак, а све више људи живи у „ванбрачним заједницама”.

12. Закључак

Сваки трећи брак се заврши разводом. У великим градовима чак сваки други. То је данас уобичајена појава. Али разводи често остављају тешке последице на срца људи.

Идеално друштво би било оно у коме нема развода. Али људско биће је грешно, па је развод неминовна појава. Међутим, једна ствар је развод толерисати, а друга активно га подстицати. Феминистичка идеологија – која господари нашим правним системом, школством и медијима – управо ради на повећању броја развода.

 

Библиографија

1.      Никодим Милаш, „Брачна правила СПЦ”, допуњено I издање, Св. Архијерејски Синод, Београд, 1973.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 13 фебруар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 79 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.