header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Човек и народ пред тајном зла - разговор са антропологом Бојаном Јовановићем Штампај Е-пошта
среда, 22 фебруар 2017

 РАЗГОВАРАО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ   

Бојан Јовановић је рођен 1950. године у Нишу. Дипломирао је и докторирао  етнологију на Филозофском факултету у Београду и стекао звање научног саветника.

   Осим бројних научних и стручних радова, аутор је и следећих антрополошких дела: Српска књига мртвих (1992, 2002, 2015), Магија српских обреда (1993, 1995, 2001, 2005, 2014), Тајна лапота (1999, 2013), Дух паганског наслеђа (2000, 2006), Клопка за душу (2002, 2007), Карактер као судбина (2002, 2004), Говор пећинских сенки (2004), Блискост далеког (2005), Судбина и магија (2007), Пркос и инат (2008), Речник јавашлука (2009), Љубав и опраштање (2011), Читање пророчанства (са М. Демићем) (2011), Играње с ништавилом (2011), Околни пут (2013), Памћење и самозаборав (2014), Светови антрополошке имагинације (2014), Антропологија зла (2016).

   Приредио је низ ауторских зборника тематски посвећених поетици сажетости, алтернативним знањима, британској антропологији, негативној утопији, теорији ритуала, магији, месијанству, етнопсихологији, тамној страни људске природе, српској Византији, карактерологији Срба, мистици, мушкарцу и жени, Џојсовој поетици, Фројдовом антрополошком песимизму и делу Мирчеа Елијадеа. Разматрајући опусе еминентних домаћих и страних научника, писао о Веселину Чајкановићу, Сими Тројановићу, Тихомиру Ђорђевићу, Петру Џаџићу, Слободану Зечевићу, Карлосу Кастанеди, Карлу Густаву Јунгу. Резултати његових истраживања уграђени су у приступе савремених антрополошких и етнолошких проучавања.

   Аутор је Антологије снова, објављене 2012.

   Књига његових изабраних интервјуа Мехури запенушаних година (приредила Анђелка Цвијић) објављена је 2013.

   Снимио је преко четрдесет алтернативних филмова од којих су најважнији: ТВ је биоскоп у који одлазим седећу у дворишту (1974), Телетека (1975), Егзодус (1976), Размишљање ока (1979), Ленон (1981), Превирање (1982), Девичански дар (1982), Празник (1983), Призори који су појели себе (1984), Процес (1986), Емисија (1986-87), Откуцаји темпираног времена (1988).

   Објавио је следеће књиге песама: Бацање каменчића (1973), Кост између обала (1981), Душоловац (1989), Проповед мрава (1993), Пешчана мајка (1996), Одломци божанства (1997), Кућа иза облака (1999), Називи долазећег (2005), Сенке у тами (2006), Говор прозорљивог (2009), Састојци времена (2012), Поновна рођења - изабране и нове песме (2015).

   Важан аспект његовог књижевног рада чине тематски есеји и текстови о домаћим и иностраним писцима. Песме су му превођене на енглески, француски, немачки, италијански, мађарски и словенске језике. Заступљен је у више антологија.  Разговарамо с господином Јовановићем о његовој књизи „Антропологија зла“.

 

ПРЕД ТАЈНОМ ЗЛА

Господине Јовановићу, не само као српски антрополог, него и као антрополог Срба, бавили сте се битним питањима нашег опстанка на бурном Балкану. Сада сте, после низа драгоцених књига, дошли и до антропологије зла. „Зар смо без зла који час?“ питао се несрећни Сава Мркаљ, Вуков претеча. Шта је, из антрополошке перспективе, зло, и зашто га је толико у нама и око нас?

   Зло је негативитет који се као агресија испољава према другом коме се, због остварења претпостављене користи, чини штета. Злом је угрожена жртва, али и његов починилац доводи у питање себе као хумано биће, односно принципе културе и моралности који су основ његовог људског идентитета. Од митског до нашег доба, зло се идентично испољава у човековом свету само су средства којима се оно чини различита. Та различитост манифествовања зла добила је данас у оквиру радикалног лицемерја и маскирани вид када се чини у име добра које се брзо открива у својој супротности. Но, без обзира на своје изражајне видове, оно је првенствено феномен људског света. Да би се дошло до антрополошког одговора на питање његовог порекла и улоге у култури и историји, потребно га је што потпуније, мултидисциплинарно сагледати. Оно манифестно постоји готово у свим областима људског деловања, али су његови латентни социјални и психолошки корени везани за област нашег несвесног и ирационалног. У том смислу ти корени су невидљиви, али је евидентан и константан њихов реални негативитет у нашем свету који, попут малигних ћелија ствараних у организму због грешке приликом њиховог обнављања, настаје у нашем душевном животу. Како тек када ослаби имунолошки систем, који је до тада успешно уништавао патогене ћелије, долази до болести, тако и слабост и неизграђеност духовног имунитета доводи до испољавања агресије и чињења зла.   

НА ИВИЦИ САМОИСТРЕБЉЕЊА                      

Достојевсков Раскољников видео је, у једном сазирању, како ће у људе ући бацил зла, и сви ће почети да се узајмно убијају. Данас се његова визија остварује. На ивици смо самоистребљења. Зашто је данашњи човек толико неотпоран на бациле зла?    

Архаична и традиционална друштва су практиковала празничне обреде током којих је допуштано ослобађање субверзивног набоја који би могао да доведе у питање њихово функционисање. Тиме је успешно успостављана контрола над потенцијалном енергијом зла. Увећано зло у данашњим људима и у свету, показатељ је њихове слабости да му се одупру, да савладају и преобразе негативитет у себи, већ рушењем културних и моралних принципа као основе свог постојања и хуманог потврђивања допуштају ослобађање сопствене агресивности. У преокренутом систему вредности и потиснутом потребом за универзализацијом моралних начела, обновљен је паганска етика тако што се сопствена корист, која има значења добра, настоји да оствари наношењем штете другоме и чињењем зла. Корист од агресије се настоји прикрити, а други који је препрека остварењу ратног циља се демонизује да би се задобила општа сагласност за његово уклањање. У данашњем свету, почетак великих зала неодвојив је од великих обмана којима је стваран лажни алиби за ратове са чијим се последицама суочавамо данас. Под разним изговором да поседују оружје за масовно уништење, да угрожавају људска права и сл., сетимо се говора Буша, Клинтона, Блера, започело је рушење не само тадашњих власти у Ираку, Либији и Сирији, већ и разарање њихове привреде, убијање њиховних становника који су бежећи од ратног зла кренули у масовно избеглиштво и суочили Европу са хуманитарном катастрофом. Не би требало заборавити да је таква политика и ратна агресија дивљачког бомбардовања успостављена односом водећих земаља Запада према нама у последњој деценији и години минулог миленијума, чиме је успостављен преседан као образац који је после само успешно примењен.      

КАКВО ЗЛО МУЧИ СРБЕ?

    Зла која смо трпели и трпимо су унутрашња и спољашња. Која су, по Вама, ова прва, а која ова друга у народу потомака Светог Саве? Колико нас „дави“ егоцентризам динарског типа, а колико јужњачка утученост?

   Унутрашња зла су она која се у нашој историји исказују као агресивни фактори дисконтинуитета, онемогућавање да се формира културни образац и изграде независне институције система као основ најпре националног, а потом и наднационалног идентитета. Спољашња зла потичу од агресија и ратова којима смо били изложени. Ми смо део света, али наша кућа насред друма, како је Цвијић сликовито дефинисао наш положај на Балкану, била је често мета напада, рушења и разноразних условљавања од стране великих сила које су увек имале своје интерес на овом подручју. Остварење тих њихових интереса није се поклапало са нашим, па је потреба за самосталношћу и слободом исказивана отпором, супротстављањем и сукобима са моћнима.

   У контексту ове незахвалне геополитичке позиције, чини се да само са великом мудрошћу можемо да остваримо своје националне и државне интересе. Зато и супротности које наводите у оквиру два наша доминантна психолошка типа, динарског и централнобалканског, треба да сагледамо као комплементарна и, имајући у виду првенствено њихове позитивне одлике, учинимо факторима свог јединственог идентитета. Иако се евидентне супротности поларизују према познатим традиционалним представама, карактеристике два доминантна српска психичка типа нису више толико супротстављене и дијаметрално различите да би они били релевантни за сагледавање актуелних националних и друштвених супротности које се данас испољавају првенствено у готово непомирљивим ставовима и идејама дефинисања националних интереса и начина њихових остварења. У концепцијама о прихватању и стварању идентитета на вишем степену општости, као што је југословенство, комунистичко братство и јединство или европејство, потискивани су, игнорисани и омаловажавани национални интереси и очување реалног идентитета потврђеног на нижем степену општости. Ми смо, на жалост, доживели последице свог националног самозаборава и олаког одрицања од себе, сматрајући да је национално, односно српско становиште изгубило свој значај, али смо се након краха мегаломанских пројеката и болног историјског искуства враћали себи и својој самобитности.

   Поменуте негативне карактеристике ових типова, динарски егоцентризам и јужњачка утученост, имају и своје опште, универзално значење. Егоцентризам се данас испољава као незајажљиви егоизам а утученост се препознаје у депресивности и меланхолији великог броја људи. У тим категоријама треба видети сметње које стоје на путу не само колективне већ првенствено личне самоафирмације. Међутим, када говоримо о овим типовима, онда треба да имамо у виду и њихове позитивне стране. динарску спремност на самоодрицање и саможртвовање и јужњачку склоност ка песми и игри.

   ЗЛО СРБОЦИДА

Као ниједан народ на Балкану, суочавали смо се са радикалним злом србоцида, који су нам приређивали наши суседи ( Арбанаси, Бугари, Мађари ). Што смо им толико сметали? Шта је активирало њихове србоцидне потенцијале?

Свако наше негативно искуство са суседима је посебна, болна прича. Њихово  испољавање непримерене агресивности према нама историјски је различито, али је увек истоветно мотивисано тежњом за освајањем простора на којем је српски народ већ био настањен. Представљени као препрека остварењу их циљева, Срби су и били изложени великом страдању које се зависно од узрочника може означити националом трагедијом у више чинова.

Тежње наших суседа за територијалним претензијама на области на којима смо  настањени, настојале су се остварити у историјски погодним условима. Осим идеја, планова и концепција, постоји и онај конкретни аспект коришћења злочина као средства реализовања таквих идеолошких и политичких циљева. Тада из људи као појединаца проговара и долази до изражаја оно ирационално, анимално, демонско.

СРБИ, АРБАНАСИ, БУГАРИ, МАЂАРИ 

Како смо реаговали на србоцидно зло наших суседа?

Вековима изложени албанском насиљу и терору, Срби су не само напуштали своја огњишта, већ су се бранили како физичким средствима тако и психолошким механизмима. Један од тих механизама је био поистовећивање с агресором и развијањем карактеристичне црте моралне мимикрије која се огледа у прихватању албанских културних, религијских и менталних одлика. У том процесу преобраћеници због самодоказивања и кидања дотадашњих веза постају највећи насилници према својој дотадашњој етничкој браћи, па зато и не изненађује да најгресивнији Албанци, попут Тачија, имају српске етничке корене.

   Иако их је Србија од кнеза Михаила подражавала у њиховој тежњи ка ослобађању од Турака, Бугари ће након стварања егзархије 1870. године вршити асимилацију Срба, а након ослобођења испољити претензије на српске територије. Због кршења одлука Берлинског конгреса и поремећаја равнотеже на Балкану Србија је повела рат против Бугарске 1885. године, а потом је ратовала против Бугарске у Другом балканском рату. Међутим, изразито негативно историјско искуство са Бугарима потиче из Великог рата у којем су дошле до изражаја њихова разуларена суровост. Мање је познато да су Бугари након страшних злочина над Србима у овом рату извршили интернацију српских дечака из  јужне Србије и држали их у логорима у Бугарској где су им променили имена и бугаризовали. Само су најупорнији родитељи успевали да дођу до својих синова и спасу их овог бугарског "данка у крви".

   И однос са Мађарима историјски карактерише стална напетост. У модерном добу ту напетост увећа њихово учешће у Великом рату против Србије, подржавање усташког покрета, злочини над Србима током Другог свеског рата, подржавање албанског сепаратизма на Косову и Метохији, признавање самоглашене државности у овој српској покрајини. У Хитлеровом нападу на Југославију учествовали су и Хортијеве јединице са циљем да промене границе и поновно присвоје Бачку, Барању, Прекомурје и Међумурје, територије на којима су живели Срби. Због стварања тзв. Велике Мађарске и заштите наводно угрожених Мађара, започело је страдање српског цивилног становништва. Више десетина хиљада убијених, у логоре интернираних, присилно регрутованих и сланих на источних на фронт као топовско месо као и протераних Срба, упућује на размере невероватних злочина и мржње коју су према њима испољили Мађари. Премда се председник Мађарске 2013. године извинио Србима за ове ратне злочине, у Будумпешти стоји споменик подигнут Хортију. У том контексту се суочавамо са и са страшним фалсификатима припадника мађарског фашистичког покрета "64 жупанија", који делује и у Војводини, јер су Србе убијене 1941. године представили као Мађаре које су наводно убили Срби. Увеличавање мађарских жртава палих током ослобађања 1944. године и тражење да се оне и споменички обележе одвија се у контексту све јачих притисака и уцена Србије. Под таквим притиском формирана је и комисија за утврђивање мађарских жртава у оквиру плана рехабилитације ратних злочинаца и повраћаја њихове имовине.

   ДУБИНЕ УСТАШКОГ ЗЛА

Ипак, усташко зло је најмонструозније, с обзиром да су усташе најчешће били биолошки потомци Срба. Ви у својој књизи подробно анализирате не само њихово злочинаштво, него и слављење злочина које имамо сваке године у Хрватској кад се обележавају „Бљесак“ и „Олуја“. Одакле такво поистовећење са радикалним злом, та, страшна и чудна, непокајивост?

    Услов искреног покајања је признавање злочина као израз свести о учињеном и тежња за добијањем опроштаја. Међутим, не само да се злочин на Србима не признаје, већ се његово негирање оправдава кривицом жртве за оно што јој је учињено. Иако је агресијом паравојних формација према Србима и тадашњој легитимној војсци ЈНА, започела насилна хрватска сецесија и настављено разбијање државе које су започели Словенци, Хрватска настоји да оправда такве поступке, изнуђеном реакцијом на наводну агресију ЈНА на Хрватску. Таквим "алибијем", злочин над Србима и највеће етничко чишћење протеривања српског народа са подручја на којима су вековима живели се оправдава а војна победа остварена уз логистичку и авијацијску помоћ НАТО пакта се слави као највећи национални успех. Тим слављењем се велича не само последњи већ и сви претходни злочини који су остали некажњиви. Будући да је енергија хрватског сепаратизам деведесетих проистицала из тежње ка обнављању НДХ, која је, како је истицано била "повијесни израз хрватског народа", слављењем тих злочина глорификовано је остварење сепаратистичког циља стварање етнички прочишћене хрватске државе. Геноцид над Србима извршен у НДХ, треба сагледати у историјском континуитету идеолошког расизма који почиње са Антом Старчевићем, Оцем Домовине, који је истицао да Србе, као нечисту пасмину, треба истребити и асимиловати на путу стварања Велике Хрватске, преко демонстрација усмерених против Срба крајем 19. и почетком 20. века, учешћа Хрвата у Великом рату и страшних злочина које је њихова "Вражја дивизија" починила над недужним српским становништвом у Мачви до монструозних злочина у Јасеновцу и геноцида у НДХ. Због комунистиче идеологије "братства и јединства", ти злочини су потискивани, а политика заборава је утицала да се у хрватском Маспоку 1971. године обнове националистичке тежње које ће свој пуни замах добити двадесет година касније.

   Усташе као биолошки потомци Срба, - тако је, на пример, мајка Анте Старчевића, Милица, била Српкиња и примила је католичанство пре прве удаје, а отац Јаков потиче из Пазаришта, села покатоличених потомака херцеговачких Срба, - имале су јаку потребу да се дистанцирају од своје етничке браће и наглашеним гестом зла искажу припадност новој нацији. Психолошки чинилац нарцизма малих разлика био је погонско средство да се у оквиру идеологије расизма и усташтва изврше над Србима најсуровији злочини у људској историји.           

ДЕБЕЛИ МРТВАЦ ГРОЗ И СРБИ

У Срба постоји извесна фасцинација „успешним“ злотвором какав је био „дебели мртвац Гроз“ ( израз владике будимског Данила ). Шта се то десило с нама па и данас Титово доба, када су Срби остали без себе и свога, називамо „златним“?

   Уколико настојимо да реално сагледамо историјски период, означен Титовим добом, онда изгледа несхватљива његова идеализација. Евидентна је, међутим, разлика између тог релативног стабилног и потоњег дуготрајућег кризног периода. Тешке животне неприлике транзиције основ су да се без довољно јасне и историјски дефинисане слике о претходном комунистичком добу оно митологизује и позлаћује. Иако је позната истина да је време праведан судија, показује се да је у митској равни оно у функцији једне јаче силе коју оличава људски интерес за преобликовањем стварности. Психолошка истина мита је важнија од стварне историјске истине. О томе уверљиво сведочи, на пример, митологизација Косовског боја у којем Срби због због повлачења турске војске нису били поражени нити су после тога пали у вековно ропство, јер је српска држава као деспотовина наставила да постоји све до пада Смедерева 1459. године, када почиње дуги период отоманске власти над Србијом. Међутим, у свести поробљеног народа, Косовски бој је постао најболније место и узрочник актуелних животних невоља, јер се таквом обрадом трауме сакупљала и активирала витална снага која је коначно дошла до изражаја у ослободилачким устанцима почетком 19. века.

   ИСТИНА О ДОБУ ЗЛА И МИТ О ЗЛАТНОМ ДОБУ

Како је митологизовано Брозово доба, а шта је истина о њему?     

Будући да са становишта времена у којем се ствара представа о прошлости преовладавају психолошки мотиви а не реални и истинити аргументи, и слика о титоистичком добу је идеализована. У том процесу идеализације заборавља се да је само у Србији и српским градовима комунистичка власт наметнута терором, масовним стрељањима и затварањем свих који су својом имовином, друштвеним статусом и политичким опредељењем жигосани као неподобни. Више од 60 хиљада убијених, од којих само око три хиљаде са проблематичним судским пресудама, биланс је послератног  комунистичког терора у Србији. Долазећи као ослободиоци, комунисти су били нови поробљивачи који су окупирали људске душе, поништавали дотадашњи национални и наметали други и другачији идентитет. Народ се постепено навикавао на ту власт и као са сваким агресором поистовећивао са њом користећи тај механизам одбране да би преживео. Титоизам је време када је владао страх од слободног мишљења и када је оно са становишта партијске власти осуђивано и сматрано злочином који се неминовно кажњава. Многе изречене казне нису имале оправдања у тадашњим законима, јер је порука партијског вође била, да када су угрожени комунистички интереси и владајуће истине, не треба се држати закона као пијан плота. Готово ништа није могло проћи испод радара партијског свенадзора оличеног у лику доживотног комунистичког диктатора. Титоизам је унижавао људе јер их је затварао у тоталитарну идеологију у којој су били принуђени да се клањају режиму и новом партијском божанству, несвесни своје идентификације с агресором кога су након смрти масовно и жалили и после тога створили мит о њему и његовом времену као златном добу своје историје. Служење тоталитарном комунистичком режиму и његово  потоње величање упућује на велику послератну промену и психолошки преображај наших људи, чије се продужено деловање испољава до данас. Хумана оријентисаност претпоставља да се без обзира на политичко опредељење и верску припадност, свако поробљавање појединца доживљава не само као његова већ и као сопствена деградација. О тој деградацији Срба као људи у време титоизма треба говорити савременим генерацијама и развијати у њима критичку свест за адекватан однос према Титу и његовом добу.       

ЗАШТО СЕ СЛАВИ ТИРАНИН?

   У књизи којом се бавимо навели сте пример режисера и писца Живојина Павловића, који, иако гоњен од Титовог режима, пред смрт описује Броза као велику историјску личност. О каквој логици је ту реч?

   Павловић не само да описује Броза као велику историјску личност већ истиче да ће време његове владавине, с обзиром на створена дела, бити означено као "Периклово доба" наше културе и уметности. Аргументе који се наводе у прилог одбране овог става су да је то време карактерисала слобода уметничког стварања, да је било јако мало званичних забрана и да се периоди пре, а нарочито након титоистичког комунизма по својим привредним и културним показатељима неповољни у односу на то наше "Периклово доба". Истовремено овај мит о титоизму добија и шири одјек у народу који, у односу на потоње време дуготрајуће економске, културне и духовне кризе, памти тај период као  време егзистенцијалне сигурности у којем се добро живело. Међутим, приликом оцењивања овог периода не узима се у обзир реални историјски, друштвени и културни контекст, већ је његова идеализова представа извршена на основу парцијалних чинилаца и потпуно искривљених и фалсификованих доказа. Аргумент да се тада добро живело, упућује на настојање да се размишља стомаком, дакле, некритички и некомпетенто. Уколико се користи глава, онда се суочавамо са чињеницом да је послератна комунистичка власт разарајући дотадашњу грађанску културу, национални идентитет, демократско плуралистичко друштво и вишепартијски систем терором наметнула репресивни једнопартијски систем са партијским вођом као врховним богом на његовом челу. Успостављена на овакав начин, комунистичка власт се постепено ослобађала манифестне цензуре, али је утолико била израженија аутоцензура и некритичност према актуелном режиму, владајућој партији и њеном неприкосновеном доживотном председнику. Иза малобројних судских забрана, скривала се моћна аутоцензура и партијска моћ који нису допуштали праву, реалну уметничку слободу која претпоставља критички однос према актуелној власти и друштвеној стварности. Иако су му и књиге и филмови забрањивани, Павловић је своју оцену титоистичког комунизма заснивао на погрешним претпоставкама.

   БОРБА ПРОТИВ ЗЛА

Можемо ли се борити против зла и победити га у себи и свету?

Једна је од наших илузија да зло можемо коначно победити. Будући да је оно израз негативититета који се стално ствара, у природи, друштву и нашем унутрашњем, душевном животу, ми можемо само да му се супротстављамо, деактивирајући његове разорне потенцијале. Та непрестана борба против зла је људски императив да га побеђујемо, а то можемо да чинимо адекватним односом према његовим узроцима што  настају кршењем и слабљењем принципа културе и морала као темеља наше људскости. Емоционални и мисаони импулси који се јављају као природна, нагонска тежња имају негативан предзнак у односу на културну и њен основни принцип супротстављања природи што је први корак ка самограничењу и утврђивању морала.

   Уколико тако сагледамо људску природу, онда је јасно да у нама не постоји претпостављена подвојеност којом наводно управљају добре и зле силе, јер су оне резултат дедукције из поступака који проистичу из наше јединствености, али зависно од мотива и околности они се разликују и добијају одговарајућа значења. Изложени сталним променама, лакше се сналазимо у свету уколико верујемо у његову непромењивост као доброг божјег дела, а његове промене и оспоравања схватамо као последицу деловања божјег супарника. Међутим, суштински то изгледа другачије, јер принцип стварања подразумева и сталну и неизвесну промену, што од човека тражи учешће у том процесу и његово прихватање одговорности за негативан исход сопствених поступака. У томе је скривена тајна зашто узорни појединци који исказују послушност и покорност ауторитету, из свог спољашњег или унутрашњег света, постају злочинци, односно актери баналног зла.

   Животна борба против негативита у нама и у свету, крајње је неизвесна, зато нам је потребна вера да можемо да одолимо искушењима и у супротстављању злу победимо најпре себе. Повољан исход те борбе је утолико извеснији уколико смо свесни да постоји нешто више од нас и веровањем у његову егзистентност добијамо снажно упориште у борби против зла.

РАЗГОВОР ВОДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ                               

(Објављен у „Геополитици“ бр. 101/2016)


 

Последњи пут ажурирано ( среда, 22 фебруар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 35 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.