header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Диван је Богу у Светима својим - православни Свеци британских острва Штампај Е-пошта
четвртак, 23 фебруар 2017

 ПРАВОСЛАВЉЕ ЈЕ ВЕРА ЗА СВЕ ЉУДЕ               

Читалац „Геополитике“ је вероватно чуо за Светог Патрикија (Патрика), просветитеља Ирске, који је, по предању, из ове земље прогнао све змије. О њему древни летопис вели:„Када је дошао у Ирску, као њен равноапостолски просветитељ, Ирска је била паганска земља. Када је, тридесетак година касније, напустио овоземаљски живот, вера Христова је била установљена у сваком кутку Ирске”.

Али, није Свети Патрик једини.

 Понекад, под теретом сопствене историје, која нам се свагда јављала као крст достојан ношења, заборавимо да православно хришћанство није било само наше, него и многих и многих народа који су, примивши Реч Божју, постајали Нови Израиљ. Некад је, рецимо, читав Запад Европе био православно хришћански, и тамо су Богом јављени многи свеци Цркве, које и ми треба да славимо и поштујемо, јер су Христом заблистали у Духу Светом у доба кад смо сви били једно у благодати Очевој. Због тога је један од највећих светаца Цркве од Истока у 20. веку, Свети Јован Шангајски и Санфранцискански, док је био владика западноевропски, чинио све да обнови култове тамошњих православних светаца, и да Европљане који су прилазили Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, подсети на угоднике Божје из њихових народа. Зато се Светом Јовану верни у молитви овако обраћају: О, љубитељу светаца источних и западних, ти си у Цркви Божијој наново успоставио чествовање светитеља Запада који од Истине отпаде. Сада се са њима моли и за нас који са земље Богу кличемо: Алилуја!

 Његов духовни син, Серафим Роуз, чинио је све да људе у Америци и Европи упозна са западним православним наслеђем, па је, између осталог, објавио дело светог епископа из града Тура, Григорија, „Животи Отаца”, о пустињацима галских шума, и даровао га на утеху и назидање својој браћи.

 Библиотека „Образ светачки” настала је 1995, при Мисионарској школи храма Светог Александра Невског у Београду, када је изашла прва књига о Светом Јовану Шангајском, великом књигољупцу и благословитељу мисионарског рада манастира Светог Германа Аљаског у Калифорнији, где је отац Серафим издао и на светлост дана ставио толико дела о правоверју и правоживљу. Зато су издавачи „Образа светачког“ и њој сродне библиотеке, „Очев дом“, која излази при Верском добротворном старатељству Архиепископије београдско – карловачке, увек осећали дуг према свом благословитељу, Светом Јовану Шангајском, и намеравали да објаве књиге о западним свецима пре 1054, који су Богом прослављени у славно доба крштене Европе. Ове, 2016, део дуга је одужен: у „Образу светачком“ изашла је књига „С Господом звезда и океана/ Келтско Добротољубље – Животи и поуке православних Келта“( приредили Матеј Арсенијевић и Јован Србуљ) и Острво небеско и земља живих/ Кад је Енглеска била православна: житија и подвизи англосаксонских светих“ (приредио Књигољуба ). 

ИЗ ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКИХ БРИТАНСКИХ ОСТРВА 

Ранохришћански писци Тертулијан и Ориген помињу постојање Цркве Божје на британским острвима у трећем столећу после Христа, а већ у четвртом столећу британски епископи учествују у раду бројних црквених сабора, као што су Сабор у Арлу 314. године и Сабор у Риминију 359. године. Године 287. за веру страда, у граду Веруламу, јужно од данашњег града Сент Албанс, Свети мученик Албан, који је пред римским паганима исповедио веру Господњу.

Први велики мисионари били су међу Келтима, и  истичу се Св. Илтуд, Св. Нинијан и Св. Патрикије  (Патрик), који су Јеванђељем Христовим просветили Велс, Шкотску и Ирску. У петом веку међу Келте на Британским острвима долазе Германи (Англи, Саксонци и Јити), које су Брити позвали да као плаћеници учествују у њиховим ратовима, али који брзо почињу да се настањују и покоравају келтска племена. Они су живели као пагани, и слабо су примали хришћанску веру. Ипак, Бог их није заборавио.Године 597.  велики римски православни папа, Св. Григорије Двојеслов, послао је на међу Англосаксонце своје калуђере - мисионаре, коју је предводио Св. Августин Кентерберијски. Мисија се искрцала у Кент, где је почела свој рад на преобраћању у веру хришћанску паганских германских племена на истоку Британије.

Православно хришћанство Британије уобличило се на основу остатака старог римско-британског ранохришћанског предања, келтског хришћанског предања које је дошло из Шкотске и које стоји у вези са Светитељима као што су Св. Ајдан и Св. Кутберт Линдсифарнски, и римског предања Св. Августина Кентерберијског и његових следбеника. Матеј Арсенијевић каже:“Ова три црквена предања сјединила су се услед снажног узајамног историјског сапрожимања и захваљујући бројним помесним саборима, од којих се Сабор у Витбију из 664. године уобичајено сматра најзначајнијим. Плод ових сабора је била Црква Британских Острва, коју су предводила два архиепископа – кенбтерберијски (са седиштем у Кентерберију у Кенту на југоистоку Енглеске) и јоркшки (са седиштем у Јорку, у Северном Јоркширу на североистоку Енглеске), која је била у потпуном богослужбеном канонском и предањском јединству са једном, светом, саборном и апостолском Црквом тога времена, делећи богатство саборнога апостолско-отачкога Предања Цркве у погледу Литургије, богословља, монаштва и црквене архитектуре.

 Дванаест година после Великога раскола 1054, када је Римска црква, после векова постепенога удаљавања, званично одступила од једне, свете, саборе и апостолске Цркве Православне, дошло је до чувене Норманске најезде на Британска Острва 1066. године, која је извршена с благословом римског папе Александра Другог. Он је под анатемом држао хришћане Британских острва зато што архиепископ кентерберијскии није био по његовој вољи, и дао је дозволу суровом Виљему Копилету, названом Освајач, да покори англосаксонске територије. Заузврат, Виљем му је дао своју војску за борбу против Византије на територији Италије. Домаћи епископат и свештенство су замењени иностраним – римским, дошло је до насилне реформе Литургије, црквеног устројства и живота уопште, и све је кренуло да се одвија по римскоме обрасцу. Црква  је, захваљујући норманској окупацији, стављена под чврсту власт паписта. Преко десет хиљада православних Енглеза, који нису хтели да служе Виљему и папи, на више од триста бродова отпловило је за Цариград, где су основали тзв. „Варјашку гарду“ ромејског императора, и херојски су се борили против папиних војски у Четвртом крижарском походу почетком 13. века. Ћерка последњег англосаксонског краља, Харалда Другог, који је погинуо у бици код Хестингса 1066, Гита, удала се за благоверног руског кнеза кијевског, Владимира Мономаха, и родила му децу.

Један од најзаслужнијих аутора, благодарећи коме знамо много тога о раној црквеној историји ових простора јесте Св. Беда Уважени (673-735), који је 731. године довршио велики историографско-летописни спис, познат као Црквена историја народа Англâ (Historia ecclesiastica gentis Anglorum) или, популарно, као Црквена историја Енглеске.

 НЕ ОД ОВОГА СВЕТА: МОНАШКО ПРЕДАЊЕ БРИТАНСКОГ ХРИШЋАНСТВА

Матеј Арсенијевић, пишући о аутенитичности великобританског хришћанства, истиче да она има порекло у стремљењу келтских хришћана Царству Божјем, које се пројављивало у истинском аскетизму:„Историјска свест православних Келта је била прожета живим осећањем да је Царство Небеско већ присутно овде и сада у историји. То живо есхатолошко осећање је прожимало све списе, богослужбене текстове и богослужења Келтске Цркве. Надахнута оваквом есхатолошком вером, Келтска Црква се неустрашиво носила са свим историјским искушењима којима су били изложени хришћански келтски народи на Британским острвима током првих хиљаду година Хришћанства.“

   Келтско хришћанство је било надасве монашко. Игуманима великих манастира потчињавали су се не само свештеномонаси, него и епископи. Матеј Арсенијевић каже:“У каснијем келтско-англосаксонском раздобљу историје Цркве Британије, током друге половине првог миленијума Хришћанства, пракса да свештеномонаси из манастира као духовног средишта опслужују у својству чредних свештеника околне парохије била је проширена тиме што су у опслуживање парохија били укључени и неожењени свештеници из света, који су, живећи у својеврсним свештеничким заједницама ван манастира, опслуживали велике парохије, познате као „Древни минстери”, сарађујући притом са ожењеним свештеницима који су живели и служили при удаљеним црквама, које су црквено зависиле од дотичног манастира./…/По много чему, рана Келтска Црква је слична Руској Цркви, коју је хиљаду година касније, такође, духовно предводило монаштво, са многобројним већим и мањим општежитељским манастирима, удаљеним скитовима и безбројем отшелничких келија и испосница, расејаних по непрегледним даљинама и дивљинама Руског царства./…/Мисионари из манастира Јона ће буквално засејати Велс, Корнвол и Шкотску отшелничким келијама и мањим монашким заједницама, који ће временом израсти у велике и моћне манастире усред велшких, корнволских и шкотских дивљина, у најнегостољубивијем могућем животном окружењу. Црква на Британским Острвима је сва саздана управо на оваквим монашким насеобинама које су изникле усред дивљине као духовне оазе“.       

И жењено свештенство се уобличило под утицајем снажног монашког духа. Како каже Матеј Арсенијевић:“Свештеници су испочетка живели у селима и радили као земљорадници и сточари да би прехранили своје породице. Бесплатно служење Цркви сматрало се врхунском чашћу, а не извором животних привилегија и лагодног живота на рачун сиротиње.“    

Манастири су били и средишта културе. У њима су настајали летописи и историје Цркве и народа, учио се латински и грчки језик, преписивала су се Јеванђеља, богослужбене књиге, Житија светих, осниване су библиотеке, развијала се наука...По Арсенијевићу, „током овог периода процвата острвског монаштва, Црква Британије је дала велике светитељске личности из редова монаштва: трезвоумне епископе, богоносне игумане, прозорљиве Старце, хришћанске просветитеље народа, мудре саветнике црквених поглавара и краљева, најобразованије људе свога времена, летописце-историчаре, језикозналце.“          

МОЛИТВА НА ПРВОМ МЕСТУ

Иако је келтско хришћанство познавало творење милостиње као бескрајно благо Еванђеља, увек је на првом месту била молитва. Монаси су учествовали на сваком богослужењу, које је врхунило у Светој Литургији, али су много бдели и узносили ум и срце Богу у својим келијама. Нарочито су упражњавали такозвана крстолика бдења: по целу ноћ стајање на молитви с рукама раширеним у виду крста. Као што су на Истоку постојали столпници, међу келтским и англосаксонским монасима била је пракса свеноћних крстоликих бдења са стајањем у речној или морској води, која је допирала скоро до грла. Био је неопходан и вредан рад, као што пише у монашком правилу Кели Ди: „Свакога дана треба вршити три дужности: молитву, рад и читање. У манастиру не треба да буде беспосличарења, зато треба обезбедити да се врши поучавање, преписивање и крпљење одеће, или неки други користан посао, како вели Господ – да се не појавиш преда Мном празних руку.”   

Послушања су била беспрекорна, као што пише у  Правилу Св. Колумбана: „Христови истински ученици ништа не смеју одбити у својој послушности, ма колико то тешко и напорно било, већ послушање треба да прихвате са одушевљењем и радошћу, јер ако послушност није овакве врсте, онда она није прихватива Господу, Који каже: И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан (Мт. 10, 38). А ово каже Господ за Своје достојне ученике: И где сам ја, онде ће и слуга мој бити (Јн. 12, 26).”         

СВЕТИ ОСВАЛД, ХРИШЋАНСКИ КРАЉ

Овакав дух хришћански давао је и свете владаре, који су настојали да се угледају на монаштво. Такав бејаше Свети Освалд (604-642), који је, иако Англосаксонац, био ученик келтских калуђера, и који је своју земљу, Нортумбрију, ослободио паганске окупације, да би, опет у борби против паганског краља Мерсије, Пенде, погинуо и постао мученик Христов. Бог је побожном краљу Освалду дао велику земљу да њоме влада. Ујединио је Деиру и Берникију. На тој земљи говорила су се четири језика – бритски, пиктски, шкотски и енглески. Упркос земној моћи, увек је остао кротак и смирен, и пун љубави према сиротињи. Једном је, седећи са Светим Ајданом, владиком линдисфарнским, за васкршњом трпезом, чуо да је пред вратима много сиротиње која тражи милостињу. Пред њим је био сребрни послужавник са храном. Освалд је наредио да се сва храна с трпезе раздели сиромасима, а да се сребрна посуда изломи на комаде и да се сребро подели просјацима, после чега га је Свети Ајдан благословио да му десница остане нетрулежна. И заиста, кад је Освалд погинуо у боју, његова десница је остала нетрулежна.

После мученичке кончине Освалдове, почеше да се дешавају велика чуда од његових моштију. Његове руке и главу пагани су набили на коље. Краљ Освиу, Освалдов наследник, после годину дана је узео свете остатке, и главу сахранио у храму Линдисфарна, а руке у својој престоници. Делови његових моштију чинили су чуда не само међу Англима, него и у Немачкој, Ирској, Фризији и другде.

А ДАНАС?

По предању, Свети Јосиф Ариматејски, Христов ученик, прповедао је у Енглеској, у Гластонберију, где је, чудом, а као доказ његове проповеди, израсла чувена Гластонберијска трњина, која је цветала сваке године o Божићу. Када је 1753. године усвојен папски – нови календар, она је процветала по православном календару. Њени цветови ношени су у краљевски дом уочи прославе овог великог празника. Године 2010, неко је дрво посекао ( сматра се – сатанисти). Младица је посађена 2012, али ју је неко поново посекао.     „Вандали су ударили у само срце хришћанства. Шокирани смо и потресени. То је дрво имало нарочито значење за цео свет, јер су хиљаде људи ишле стопама Јосифа из Ариматеје, нарочито долазећи овамо да га виде”, рекла је челница Гластонберијске опатије Кетрин Горбинг. Многи су долазили на место злочина, узимали остатке крошње и плакали. Руски прота Игор Пчелинцев рекао је да се ово десило зато што се „добра стара Енглеска” претворила у праву Содому.         

Ово се десило две године после изласка на улице Лондона преко двеста аутобуса са безбожничким порукама, зарад пропаганде атеизма. Најновије анкете показују да Енглези нису никад мање веровали у Бога него данас. „Дејли телеграф“ 18. јануара 2016. објављује истраживање професорке Линде Вудхед, која показује да је 2015. године у Енглеској било више оних који се изјашњавају као атеисти него оних који се изјашњавају као верници: било их је 46%, за 9% више него 2013. Судбина Британских острва, као и судбина читаве Европе, зависи од победе над лажју и смрћу кроз Христа. Ако не буде повратка Христу, европски народи ће нестати. Британија има коме да се врати – њених првих десет столећа то јасно сведоче.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ (Објављено у 101. броју „Геополитике“)

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 23 фебруар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 4 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.