header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Беле покладе у старом Пироту Штампај Е-пошта
недеља, 26 фебруар 2017

 Данас су Беле покладе, дан праштања и лепих народних обичаја. Истраживач и етнолог Владимир Николић пише 1910. године да је у нашем крају „од Сретења до белих поклада бивало љуљање младежи по љуљашкама.

Љуљћа је подизана на неком великом дрвету и она је била од конопца или дрвета“. У смирај овог дана почињало је витлање оратница (или олалија) по раскршћима: „Још дању их деца спреме да би биле готове за први мрак. Обично се нађе једно рачвасто омање дрво, а између оних рачва, као процеп, натрпа се доста сламе и увеже. Свако дете направи по неколико оваквих оратница. И кад буде увече на покладе, онда се скупе по раскршћима, те упале ове буктиње и врте са највећим уживањем и радошћу. То весеље траје највише пола часа у свим селима. И то врћење олалија види се увече у сваком селу. Па и пастиру по својим појатама сами пале и врте олалије...“ Ове народне радости биле су и својеврстан растанак од мрсне хране, али и од свих ситних злоба које су се, временом, накупиле и притајиле у души. Зато је служила „прочка“, обичај тражења опроштаја о коме је писала пиротска хаџика Боса Пејчић у тексту „Мали Јерусалим“, објављеном 1962. у тада веома популарном Православном мисионару:

„Понедељак је, први дан Великог поста. Вративши се из цркве седох мало да се одморим и почех да размишљам како се у мом граду некада постило. Рекох некада, али то некада није било тако давно. Било ми је 12-13 година, седимо после ручка за софром када моја мати пребраја: сада је блага недеља, па онда задушна, месне покладе, бела недеља, па једноница. Рекох: мајко, је ли то та недеља када се сви праштају и љубе? Да, чедо, моја... У току Беле недеље долазе нам гости и ми идемо њима, опраштамо се са суседима и сродницима, иако се ни с ким нисмо свађали, али ђаво нема другог посла: можда смо и рекли неку преку реч! ... У граду имамо две цркве. На сирне покладе после подне, на праштално вечерње, обе су препуне света. И мало и велико и то не само из вароши, него и из оближњих села, препунили су цркву. Сељанке свечано обучене у `зубуне`. Беле им се рукави и јачице од кошуље украшене уском чипком руком рађеном, а њихове беле шамије на главама међу оноликим светом изгледају, као да су сами анђели у цркви набацали беле кринове на верне... У цркви налоњи прекривени црним, а на лепом иконостасу на све иконе навучене су танке црне завесе. Свештеник служи обучен у црну одежду. Тишина, нико се не усуђује ни главу да подигне, само се отме по који уздах и склизне понека суза.... Када је вечерња завршена, свештеник узима крст и онда сви верни прилазе у реду један за другим, љубе крст и свештеника у руку. Свештеник благосиља да у здрављу и духовном расположењу пребродимо пост и дочекамо Христово Васкрсење, а верни се затим опраштају између себе и љубе. Нико и не помишља да идуће седмице макар шта окуси, чак ни воде, пре заласка сунца, а више њих, без обзира на године, трећега дана после заласка сунца окусе мало хране...”

Пише: Жељко Перовић

Фото: Љуљће на Беле покладе у лесковачком крају

Извор: http://momcilovac.blogspot.rs

Последњи пут ажурирано ( недеља, 26 фебруар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 20 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.