header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Беле покладе у старом Пироту
Беле покладе у старом Пироту Штампај Е-пошта
недеља, 26 фебруар 2017

 Данас су Беле покладе, дан праштања и лепих народних обичаја. Истраживач и етнолог Владимир Николић пише 1910. године да је у нашем крају „од Сретења до белих поклада бивало љуљање младежи по љуљашкама.

Љуљћа је подизана на неком великом дрвету и она је била од конопца или дрвета“. У смирај овог дана почињало је витлање оратница (или олалија) по раскршћима: „Још дању их деца спреме да би биле готове за први мрак. Обично се нађе једно рачвасто омање дрво, а између оних рачва, као процеп, натрпа се доста сламе и увеже. Свако дете направи по неколико оваквих оратница. И кад буде увече на покладе, онда се скупе по раскршћима, те упале ове буктиње и врте са највећим уживањем и радошћу. То весеље траје највише пола часа у свим селима. И то врћење олалија види се увече у сваком селу. Па и пастиру по својим појатама сами пале и врте олалије...“ Ове народне радости биле су и својеврстан растанак од мрсне хране, али и од свих ситних злоба које су се, временом, накупиле и притајиле у души. Зато је служила „прочка“, обичај тражења опроштаја о коме је писала пиротска хаџика Боса Пејчић у тексту „Мали Јерусалим“, објављеном 1962. у тада веома популарном Православном мисионару:

„Понедељак је, први дан Великог поста. Вративши се из цркве седох мало да се одморим и почех да размишљам како се у мом граду некада постило. Рекох некада, али то некада није било тако давно. Било ми је 12-13 година, седимо после ручка за софром када моја мати пребраја: сада је блага недеља, па онда задушна, месне покладе, бела недеља, па једноница. Рекох: мајко, је ли то та недеља када се сви праштају и љубе? Да, чедо, моја... У току Беле недеље долазе нам гости и ми идемо њима, опраштамо се са суседима и сродницима, иако се ни с ким нисмо свађали, али ђаво нема другог посла: можда смо и рекли неку преку реч! ... У граду имамо две цркве. На сирне покладе после подне, на праштално вечерње, обе су препуне света. И мало и велико и то не само из вароши, него и из оближњих села, препунили су цркву. Сељанке свечано обучене у `зубуне`. Беле им се рукави и јачице од кошуље украшене уском чипком руком рађеном, а њихове беле шамије на главама међу оноликим светом изгледају, као да су сами анђели у цркви набацали беле кринове на верне... У цркви налоњи прекривени црним, а на лепом иконостасу на све иконе навучене су танке црне завесе. Свештеник служи обучен у црну одежду. Тишина, нико се не усуђује ни главу да подигне, само се отме по који уздах и склизне понека суза.... Када је вечерња завршена, свештеник узима крст и онда сви верни прилазе у реду један за другим, љубе крст и свештеника у руку. Свештеник благосиља да у здрављу и духовном расположењу пребродимо пост и дочекамо Христово Васкрсење, а верни се затим опраштају између себе и љубе. Нико и не помишља да идуће седмице макар шта окуси, чак ни воде, пре заласка сунца, а више њих, без обзира на године, трећега дана после заласка сунца окусе мало хране...”

Пише: Жељко Перовић

Фото: Љуљће на Беле покладе у лесковачком крају

Извор: http://momcilovac.blogspot.rs

Последњи пут ажурирано ( недеља, 26 фебруар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 9 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ДАНАС ПРОСЛАВЉАМО:

САБОР СВЕТОГ ЈОВАНА, ПРЕТЕЧЕ И КРСТИТЕЉА ГОСПОДЊЕГ

+ + +

ПОУКЕ СВЕТИХ ОТАЦА О БОГАТСТВУ И СИРОМАШТВУ

Љубав према земаљским стварима помућује ум и срце, док презир према њима доноси мир и тишину (авва Исаија).

-Сиромаштво лишава многих земаљских угодности, зато води путем који је слободан од многих опасности.

-Нећемо желети сувишно. Бићемо задовољни малим – и увек ћемо бити богати (Свети Јован Златоуст).

-Сиромаху су потребни само храна и одећа, док су богатоме потребна имања, куће, гозбе, почасти, безбедност, слава (Свети Јован Златоуст).

-Нека те не заводи туђе добро, јер ћеш и своје брзо оставити (Свети Димитрије Ростовски).

-Угађање телу и уживање у великом богатству и власти, представљају смрт за душу. Напротив, рад, трпљење, сиромаштво праћено благодарношћу, и умртвљивање тела – живот су душе и пут до сваке утехе. Почетак греха је похота, кроз коју разумна душа гине. А љубав представља почетак спасења и Царства Небеског за душу (Свети Антоније Велики).

-Не завиди богатима и не тугуј што немаш богатство, јер оно никако није обележје истинске среће и задовољства.

-Имати богатство, то никако не значи бити спокојан, задовољан и не желети ништа више. «Ти тугујеш – вели свети Златоуст – кад видиш богатог, а он тугује много више од тебе, кад види некога ко је богатији од њега».

-Боље је живети у сиромаштву, него у неправедно стеченом богатству (Свети Тихон Задонски).

-Богатство се не састоји у томе да се поседује благо, него да се не брине о његовом прибављању (Свети Јован Златоуст).

-Ко је погазио страст према богатству, тај је богатији од свих (Свети Јован Златоуст).

-Не имати богатство, него немати потребу за богатством – то је највеће богатство (Свети Исидор Пелусиот).

-Богу нису угодна велика дела, него велика љубав са којом се она чине (Свети Василије Велики).

-Кад је неко лењ у нечем малом што зависи од њега, не веруј да се разликује ни у великом (Свети Исак Сиријац).

Нема ничег великог кад је мала љубав, и ничег малог кад је љубав велика (Свети Василије Велики).


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.