header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Између црнорукаца и либерала: Жртвена тајна Драгише Васића Штампај Е-пошта
петак, 03 март 2017
 РАЗГОВОР СА ДР МИЛОШЕМ ТИМОТИЈЕВИЋЕМ, ПИСЦЕМ КЊИГЕ „ДРАГИША ВАСИЋ (1885-1945 ) И СРПСКА НАЦИОНАЛНА ИДЕЈА“

МИЛОШ ТИМОТИЈЕВИЋ (Чачак, 1969), историчар, студије историје завршио је на Филозофском факултету у Београду, 1996, где је и докторирао 2011. године, с тезом Модернизација балканског града у доба социјализма. Пример Чачка и Благоевграда (1944–1989). Од 1997. ради у Народном музеју у Чачку, у звању музејског саветника.

Главна подручја Тимотијевићевих научних интересовања јесу модернизацијски процеси, друштвена и културна историја, историја цркве и црквене уметности, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата. Аутор је и коаутор 14 монографија, још 10 публикација различитог обима и преко 60 научних чланака. За свој рад добио је више признања, међу којима се истиче награда „Михаило Валтровић“.        

Његову биографију Драгише Васића, са мноштвом нових увида и осветљења, управо је објавио Службени гласник из Београда.                                                                          

ПОРТРЕТ УМЕТНИКА У МЛАДОСТИ

Драгиша Васић је био сведок, учесник и креатор многих важних догађаја у политичкој и војној историји Србије и Југославије у првој половини XX века, о чему Ваша књига убедљиво говори. Зато кренимо редом, од његовог сведочења о Мајском преврату 1903, који је трајно обележио Васићев улазак у свет политике. Како је он схватао преврат? Колико је касније био близак са Црном руком?       

Стицајем околности Васић је био један од сведока убиства краља Александра и краљице Драге Обреновић. Иако се није слагао са поступцима владајуће династије, он није одобравао ни крвлочни чин атентата, нити ниподаштавање личности Александра Обреновића, а још мање његовог оца краља Милана, најзаслужнијег за формирање и уздизање војске, посебно официрског сталежа. Био је свестан и негативне слике Србије у очима европске штампе, због завере официра, недоличног краљеубиства, а касније и преторијанског утицаја на политику. Треба нагласити да су милитаристичке тенденције у Краљевини Србији биле јаке, често у сукобу са званичним институцијама и демократским поретком. Драгиша Васић је током ослободилачких ратова успоставио познанства и пријатељства са многим црнорукцима, а монтирани Солунски процес условио је да се бори и за њихово ослобођење, ценећи патриотизам и спремност за жртвовање које су испољавали у рату. Недемократски обрачун режима са опонентима условио је да помогне прогоњенима, што је често чинио у свом животу.

Као млад човек, Васић је био активан у либерално-националним организацијама (1903–1912). Какво је било становиште ове политичке партије, иза које је стајао и један од погледа на свет наше грађанске класе?                                                                               

Идеологија либерализма у Србији заснивала се на залагању за индивидуалне слободе, парламентарну демократију и национално ослобођење. Веровали су да је друштво могуће усавршавати и мењати. Покушавали су да створе синтезу традиције и модернитета, верујући у начела западноевропског просветитељства и романтичарску народну историју. У епској традицији налазили су доказе о врлинама националног карактера, као што је тежња ка колективној и индивидуалној слободи, што је био мотив за ратничко дело ослобођења, али и утемељење либералних модернизацијских пројеката. Прва „највиша брига и најсветији циљ“ либерала било је уједињење српског народа у „природним етнографским границама“. Нису били присталице југословенског уједињења. Велику пажњу поклањали су значају војске, видећи у њој могућност за посебан начин патриотског васпитања народа, модернизацију менталитета путем увођења појмова поретка и дисциплине. Нацију су доживљавали као заједницу људи коју повезује језик, територија и традиција, а не религија. Политички узор постала је Француска, у којој су се многи и школовали. Либерали нису били популарни, сељаци их нису волели и углавном су добијали гласове у градовима. Били су мала, али гласна опозиција у парламенту, покретали су кључна политичка питања везана за демократизацију земље, индивидуалне слободе, владавину закона. Драгиша Васић био је активан у подмлатку либерала, Националној омладини, а његов рад није био везан само за страначке функције и митинге. Писао је новинске чланке, а био је спреман и за насилне акције, као што је био сукоб са бугарском комитском делегацијом у Београду 15. фебруара 1906. године. Читаоци треба да знају да је књига о Васићу само једним делом реконструкција његовог живота, а да је највећа пажња посвећена његовом доживљају српске националне идеје. Заправо, у питању је анализа и тумачење Васићеве јавне делатности и вредности за које се залагао.

РАТНО ИСКУСТВО И ПОРАТНА СТВАРНОСТ

Драгишу Васића и његов књижевни опус трајно је обележило учешће у балканским, Првом светском рату и послератним војним метежима (1912–1920). Распон његов искуства инкарнирао се у широком литерарном захвату, од „Карактера и менталитета једног поколења“ до „Црвених магли“. Какво је Васићево ратно искуство које се преточило у књижевна дела?                      

Он је већ после балканских ратова имао антиратни став, да би после Великог рата попут многих интелектуалаца исказао још јачу резигнацију према рату. Његово књижевно стваралаштво најпре се налазило у пољу реализма, затим се окренуо експресионизму оставивши трајно вредна дела, да би на крају своје стваралаштво завршио у психолошком реализму. Рат је био и остао његова централна преокупација, али Васић је и поред антиратног става имао позитиван однос према огромном жртвовању српског народа за национално ослобођење. Уметничко стваралаштво Драгише Васића одражавало је његове унутрашње духовне и интелектуалне немире, животно искуство, традицију којој је припадао, али и утицај модерног времена. Није бежао ни од критике свог народа, бранио је индивидуализам критички настројених интелектуалаца што је и сам био, али је у преломним историјским тренуцима прихватао и ширио став о потреби националне дисциплине, учвршћивању колективне националне свести и акције у друштву као услова опстанка у великим ратним катастрофама.

После рата, Васић је, уз Станислава Винавера, Младена Жујовића и друге, био међу србијанским официрима – интелектуалцима разочараним новонасталом Краљевином СХС и војском у којој су хрватски и словеначки официри, до јуче у служби Беча, били промовисани брже од србских ратних хероја. Васић је био жестоки критичар послератне стварности.  Због тога је заглавио „две месеца у југословенском Сибиру“, на граници са Албанијом. Зашто Васићу није пријала атмосфера нове државе? Какав је лек видео за оболелост националног организма?                       

Драгиша Васић је најпре био разочаран великим страдањем војске и народа у ратовима, потом Солунским процесом, а после ослобођења некажњавањем бројних сарадника окупатора унутар саме Србије у којој су после рата разни лиферанти заузели најзначајније позиције у новој држави, а не хероји са Цера и Кајмакчалана. Поред тога био је незадовољан и због масовног пријема некадашњих официра аустроугарске армије у нову војску, укључујући и злочинце против српског народа. Васић је као велику трагедију доживљавао жртвовање своје генерације за нејасне принципе нове државе под именом Југославија, а не отаџбине Србије за коју су у рат пошли да гину. Упркос многим недоумицама и личном трагичном искуству, Васић је и у периоду болних преиспитивања после Првог светског рата задржао поверење у обичан народ, чији су се живот и идентитет обнављали на некадашњим основама, независно од деловања друштвене елите. То није значило да се одрекао универзалне идеје демократије и слободе, нити да је постао политички конзервативац. Васић је сматрао да је брига за националну идеју такође важна и вредна труда, па и личне жртве.

ОД ДОДИРА СА КОМУНИСТИМА ДО СРПСКОГ КУЛТУРНОГ КЛУБА

У једном периоду, Васић је био близак комунистима. Путовао је у Совјетски Савез, а као адвокат, Драгиша Васић је пре рата бранио је комунисте, попут Симе Марковића, на судским процесима. Откуда оваква оријентација? Шта сте закључили на основу нових истраживања?    

Републиканска уверења и оштра критика власти условили су многобројне Васићеве везе с опозиционим партијама, укључујући и комунисте. За њега су лични контакти били важни, посебно када су у питању били бивши црнорукци попут Мустафе Голубића, за чије је окретање према комунистима директно кривио суров затворски поступак током Солунског процеса. Васићев однос према комунистима био је мешавина протеста против корумпираног режима, опчињености улогом Русије у историји човечанства, личних импресија и мистичног заноса „новом вером“ која је нудила замену за истрошене либералне вредности после ужаса Првог светског рата, у којем је нестала стара Европа. Код Васића и његових пријатеља младобосанаца постојало је веровање да из Русије долази неки бољи свет, могућност да се успостави праведнији друштвени систем у односу на капиталистички модел са Запада, као и снажно убеђење да је комунизам пролазна појава у „вечној“ Русији. Цело једно поколење доживљавало је Русију као центар словенства. Васић је имао близак контакт с управо тим кругом људи који су сањали о помирењу српских националних циљева и руског комунизма, истовремено маштајући о словенској будућности. То је била илузија, јер је Совјетски Савез подржавао све сепаратистичке и ревизионистичке захтеве уперене против српских националних интереса, а од српских комуниста је тражено да се боре против национализма свога народа. Код комуниста борба против буржоаске демократије и уздизање насиља као услова убрзаног напретка друштва  никада није ни довођена у питање. Због свега тога Васић није постао комуниста нити марксиста, али је остао русофил.

Када је, уочи Другог светског рата, основан Српски културни клуб, Драгиша Васић је постао његов потпредседник и уредник „Српског гласа“, који се оштро противио званичном повлађивању хрватском сепаратизму. Тако је поново постао опозиционар. Колико је идеологија СКК утицала на буђење Срба у Краљевини Југославији?

Васићево опозиционо деловање никада није ни прекидано између два светска рата. Тридесетих година он истовремено постаје и истакнути национални радник, дописни члан академије, али и завереник и слободни зидар. Либерална и републиканска уверења није напустио. Српски културни клуб је основан с циљем српске националне интеграције унутар Југославије. Управо је Драгиша Васић у својој адвокатској канцеларији 16. јануара 1937. новинарима из целе Југославије јавно саопштио да је основан СКК. Заговарали су постепен културно-посветни рад који је требало да преобрази друштво. Заоштравање политичких догађаја на међународној сцени и све јачи хрватски сепаратистички захтеви, посебно у светлу стварања Бановине Хрватске, довели су СКК у ситуацију да се и сам снажније укључи у политику. Васић је био међу оним људима који су сматрали да СКК треба да постане српска политичка партија. Ипак, све је то била закаснела реакција на већ покренуте догађаје, тако да СКК није остварио своју почетну замисао. Поред недвосмислених либерално-демократских основа СКК, указивали су и на значај националне митологије, романтизма инсистирајући на обнављању традиционалних моралних норми као основи васпитања српског народа, односно осуду модерности која је захватила српско друштво. Приближавање новог рата, страх за опстанак свог народа и све већи притисак хрватског национално-клерикалног покрета утицали су на ретрадиционализацију. За стварање новог националног обрасца недостајали су време, државни оквир и модерно урбанизовано, образовано и индустријализовано друштво. Васић је био свестан проблема преласка из традиционалног у модерно друштво, и истицао да тај задатак његова генерација није успела да реши.

РИБАРАЦ, ЈОВАНОВИЋ, КРЛЕЖА       

Васићев политички и интелектуални живот обележили су блиски односи с вођом либерала, Стојаном Рибарцем, хрватским писцем Мирославом Крлежом и правником и историчарем, Слободаном Јовановићем. Који су били путеви њихових пријатељстава?                    

Стојан Рибарац најпре је био политички узор Драгиши Васићу, а од 1913. и таст, када се оженио његовом ћерком Радојком. Васић је до краја живота истицао либералну демократију по мери Рибарца као узор за политичко деловање и организацију друштва. Слободан Јовановић био је Васићев професор на Правном факултету, а блиску сарадњу остварили су током Солунског процеса, а би између два светска рата ти контакти настављени, посебно унутар СКК, али у масонским и завереничким круговима. Крлежу и Васића спајао је сличан приповедачки поступак и снажна антиратна тематика, критика корумпираног друштва, вера у словенство и социјалну правду. Васић је искрено ценио Крлежин књижевни рад, али се није слагао са његових све јачим национализмом и повлађивањем хрватским националним екстремистима и комунистима. Крлежи се није допадао Васићев однос према српској ослободилачкој традицији и националним захтевима, али је уважавао његово уметничко стваралаштво. Ипак, код Крлеже је увек постојао један резервисан став, да би у епохи комунизма Васића окарактерисао као човека паланачког менталитета.             

СА РАВНЕ ГОРЕ У ЈАСЕНОВАЦ

Мило Ломпар каже да је Драгиша Васић, једини из врха СКК, био спреман да жртвено сведочи свој патриотизам, придруживши се Равногорском покрету. О његовом ратном ангажману постоје разна сведочења – од тога да је био оштар критичар предратних политичара и за сарадњу с партизанима до приче о њему као совјетском шпијуну. Шта је истина о „Чичи број 2“ и идеологу равногорства?

У лето 1941. године пуковник Михаиловић није био позната личност, а Јосип Броз Тито још мање. Драгиша Васић је због свог вишедеценијског јавног деловања поседовао друштвени углед, тако да је у Михаиловићевом штабу имао неоспоран политички ауторитет. Многи су мислили да је он вођа покрета отпора, а Михаиловић само помоћник. Васић је био први идеолог Равногорског покрета, коме је смислио и име, а програм се темељио на залагању за национално ослобођење, демократију и социјалну правду. Српски национални интереси имали су за Васића приоритет, тако да је оштро осуђивао све политичаре који су имали одговорност за пропадање земље, корупцију и занемаривање српских националних интереса. Посебно је осуђивао политичаре и интелектуалце који се после окупације нису прикључили покрету отпора. Са партизанима га је спајала жеља за ослобођење земље, отпор фашизму, борба за социјалну правду и вера у одлучујућу улогу Совјетске Русије у сламању нацистичке Немачке. Пошто су партизани имали изразито негативан став према српским националним интересима и демократији, као и потпуну неодговорност према огромном страдању српског народа у репресалијама окупатора, Васић је постао њихов противник. То га није одвело међу десничаре, тако да је до краја рата критиковао окупациону владу Милана Недића, која је Васића посебно оптуживала за устанак, потом објавила потерницу за њим, а затим ухапсила Драгишину жену и ћерку које су биле у Бањичком логору. Васићево књижевно дело избачено је из прегледа српске књижевности током окупације, што су комунисти поновили после 1945. године. Од пролећа 1943. Васић је изгубио своје позиције унутар Михаиловићеве организације, највише због притиска Британаца који су сматрали да је Васићево инсистирање на српским националним интересима и кажњавању криваца за геноцид над Србима контрапродуктивно у светлу обнове Југославије и компромиса са Хрватима. Таквом британском ставу допринела је и отворена Васићева оријентација према Совјетској Русији као могућем савезнику равногораца. То није значило да је Васић био њихов шпијун. Међутим, какву је улогу имао у плановима Совјетског Савеза на Балкану још увек је тајна, а податке о њему колеге из Москве још нису успеле да пронађу у својим архивима.

Тајна Васићеве смрти ни до данас није растајњена. Да ли сте открили нешто ново с тим у вези?

Према највећем броју сведочанстава Васића су на монструозан начун убиле хрватске усташе. Остаје недоумица да ли се то десило у Старој Градишци или Јасеновцу. Сви други наводи о његовој смрти нису поткрепљени убедљивим доказима.

У ПОТРАЗИ ЗА ИДЕНТИТЕТОМ

Васић је, као и многи србски грађански интелектуалци између два рата, покушавао да наш национални идентитет претемељи, остајући веран основама истог. Било је ту и доста збуњености и лутања, од масонерије до светосавља. Колико је Васић ипак остао веран србској националној идеји?

Остао је веран либерално-демократској српској националној идеји која се темељила на универзалним идеалима Француске буржоаске револуције. Код Васића се сукоб традиционалног и модерног разрешава у корист модерног, напретка друштва, урбане културе, просветитељских западноевропских интелектуалних и уметничких узора, владавине разума и пресудне улоге елите у развоју друштва. Био је свестан свих негативних особина српског народа, посебно сељака, као најбројнијег друштвеног слоја, али и монархије као облика владавине. Није изостављао ни критику романтичарских представа о свом народу, али је у друштвеном ангажовању користио управо такве конструкције када је требало бранити српску нацију и покренути је на отпор, када је колективно било изнад индивидуалног. Иако је био дубоко и искрено религиозан, он није религију претпостављао нацији, која је за њега била шира заједница људи без обзира на вероисповест. Светосавски концепт прихватао је у светлу просветитељског наратива, што се код српског грађанства уобличило као доминантна струја размишљања још у XIX веку. Иако се залагао за западноевропске либералне вредности, Васић је био опчињен Истоком, посебно Русијом, коју је доживљавао као ванвременску мистичну земљу с посебном мисијом у историји човечанства. Хвалио је Оријент и старе балканске градове. Васићева патријархалност имала је градска обележја, била је део залагања за хијерархију у друштву и противљење анархији. Његов приватни и јавни живот био је модеран, али уз отпор према насиљу технолошких убрзања и империјализму „прогреса“ оличеног у дехуманизованом капиталистичком Западу. Такав став није га одвео у антизападне комунистичке или конзервативне идеолошко-политичке групације, нити је икада негирао важност демократије, владавине закона, индивидуализма, просвећене елите, постепеног обликовања менталитета изградњом правне државе.

              

ОНО ШТО ОСТАЈЕ

Како кажете, писац „Црвених магли“ је био књижевник снажне уметничке изражајности, као и публициста који је јавно испољавао негодовање због друштвених неправди и угрожености српског народа. Колико је његов стваралаштво и данас актуелно?

Његово стваралаштво и даље је важно за разумевање историјских процеса у првој половини XX века, али и за тражење упоришта за стварање новог српског идентитета почетком XXI века, укључујући и критику државе, нације и неправедног друштва. Ма како то парадоксално звучало, српски народ се после распада Југославије нашао на новом почетку, са задатком изградње националног идентитета. При томе је веома раширено негативно поимање сопственог наслеђа, условљено спољним и унутрашњим политичким притисцима из блиске прошлости, што спречава модерну Србију да у традицији нађе упориште за своју самосвест. Преовладава схватање да је нација делегитимисана као основа за реконструкцију нове политичке заједнице. У светлу таквих ставова живот и дело Драгише Васића представљају један другачији начин гледања на свет. Васић је деловао у складу са својим идејама, тако да је постао симбол трагичног избора личног жртвовања, националног пораза и снаге идеализма која надвисује „обичан“ живот, што је условило да његово уметничко дело добије нова значења, симболику и тумачења. Васићев став према егзистенцији био је снажнији и комплекснији него према уметности, што његову књижевност стално актуализује, условљава нове анализе, тражење скривених вредности и заборављених традиција.           

+ + +

Драгиша Васић

ПУКОВСКА ЗАСТАВА

На Дренку, 18. јуна

Драги мој рођаче,

На ратном блоку по коме ти пишем ово писмо дрхти ми рука што држи танку војничку писаљку. Ја ни сам не знам да ли ће ово писмо бити кратко или дуго и да ли ће ти уопште доћи у руке, јер ћемо, можда, у борбу која се на наше очи води и сами ступити ако трупе које су пред нама не буду довољне. Тако ми части, не дрхти ми рука од страха, нити што се бојим хоћемо ли и овом приликом успети. Не, драги рођаче. Моја рука дрхти, јер сам узбуђен и срећан, посматрајући голим оком, како неустрашимо наступа стрељачки строј наше пешадије, како непријатељ, поколебан одлучношћу наших људи, почиње да се комеша и одступа, како побеђује правда и како је Бог велики кад извршује казну над кривим.

Баш сад напада се Црвени Брег где се непријатељ задржао после Дренка. Артиљеријска зрна правилно упадају у ровове поседнуте непријатељском пешадијом и ми гледамо црне облачке који се подижу и личе на вихоре. Мали бели облаци који подсећају на густе облачке дуванског дима и који се често појављују над главама непријатељских стрелаца, то су наши шрапнели, што леде крв у њиховом жилама, и заривају се дубоко у њихово месо што дрхти и кости које се ломе.

Али ја окрећем главу од ове борбе у чији сам исход више него уверен. Ја сам рад и хоћу да ти добијеш ово писмо о нашој јучерашњој борби и победи. Јер у оваквом једном рату живот борца није сигуран ниједног момента, да бих се усудио да одложим ово писмо за други пут.

На жалост, позната ти је наша несрећа у турском рату, кад су два наша, рђаво вођена, батаљона одступила са положаја љумских. Тешко ми је да позлеђујем ране и да ти описујем ову несрећу што је задесила пук. Уверавам те да смо је сви колико нас има силно осећали у души и да смо сви због ње истински и много патили. И нека ти буде довољно кад ти кажем: да се никоме није враћало кући док се не поврати, погрешком неколицине, оборени углед Заставе.

Као што знаш ми смо били срећни да не чекамо дуго. И кад су топови угушили последње дипломатске речи, узбуђено су заиграла срца под нашим сурим и остарелим копоранима, а једна једина мисао, седамнаестог јуна изјутра, кад је први топ тукао, као муња је синула у мозговима свију нас, од команданта до последњег редова, као у глави једног јединог човека. Та се мисао односила на углед наше пуковске Заставе, која је имала мрљу и на наше дужности према њој.

Јучерањег дана пред саму ноћ добили смо заповест да заузмемо Дренак на нож. После кишнога дана пред ноћ је грануло сунце и обојило жутом, мртвачком и жалосном бојом ливаде и пропланке око нас. У смакнутим стројевима ми смо нечујно и журно газили по каљавој земљи у правцу положаја, који смо ускоро због ноћи, која је наступила, изгубили из вида. Тих, густ и свечани мрак био је већ загрлио крваву земљу, на чијим су грудима издисали тешки рањеници из борбе, која је вођена целога дана десно од нас, и коју смо ми посматрали са Грамаде, јер смо били у резерви. А крвавије борбе дотле никад не бесмо видели.

Међутим ми смо осећали да нам исто тако огорчена борба предстоји још ноћас. И држећи се чврсто за руке, корачајући по неравном земљишту и прескакајући ограде и врзине, гледали смо намрштено кроз мрак у правцу положаја коме смо се приближавали, растерујући и угушујући ројеве узбудљивих мисли. И покушавајући, у почетку, да водимо обичне разговоре и шале, ми смо, убрзо, увидели да нам то не иде за руком ове тајанствене ноћи: када се корачало на погреб једног целог батаљона и када се задржавањем даха и уздржаним кашљањем, све ближе ишло једном опремљеном гробљу са ракама које жудно очекују становнике. Са муком уверавали смо се да сањамо оно што преживљујемо ове ноћи и уморни и неиспавани, држећи се за руке да не би заспали, напрезали смо се из све снаге да дамо отпора сну који је навалио да нас савлада уочи смрти.

Одједном наређује нам се да застанемо. За време док официрске патроле и десетине истурене напред, прикрадајући се опрезно, извиђају непријатељско земљиште, ми треба да чекамо. Прилегли смо шћућурени један уз другог, јер на хладној ноћи осећамо лаку, непријатну дрхтавицу. Поноћ је. Светло и звездано небо је очекујући немо. Свежи поветарац брзо проноси равномерно, једначито хркање здравог војника, који је заспао чим се спусти на земљу и кога је умирило размишљање о ономе што се очекује. А осим тога, тајанствени и поверљиви шапат по гомилицама, звек чутурица и порција, рзање коња што су их сеизи водили позади нас и који нас љути и лавеж по кога од патроле узнемиреног пса у селу, прекида повремено потпуну тишину летње ноћи. Са сјајним ножевима на пушци протичу журно, нечујно и невидљиво, као духови, сенке војника из патрола што одржавају везе између јединица.

Гле како је једно велико и опасно предузеће сјединило најразличитије људе! Ми се пријатељски привијамо један уз другог све више, осећамо топли дах нашег најближег друга. У нашим устима, очима и образима и загрљени осећамо да је ово тренутак кад један другом треба да праштамо. Ми добро знамо шта нас чека и дрхтимо, зуби нам цвокућу. И као умирући кад узима причешће за смрт, занесен искључиво једном мишљу, тако и ми заборављамо све осим — Бога. Ни о ближем, ни о својима пак није се могло мислити! А пакост и завист, мржња и освета, ситне, безначајне бриге што нас немилосрдно растрзају у миру, спорови, сукоби, тежње и планови о будућности, где су, шта је са сутрашњицом? Ови тренуци што их немо прижељкујемо јесу ли они и прошлост и садашњост, и будућност и све? И ми смо тамо: је ли нас страх, бојимо ли се? Ми не знамо и не можемо да дамо одговор на ово питање. Понекад помислимо, да тамо, на оном црном вису, где се почиње назирати и који ћемо ускоро напасти, можда, нема живе душе. И ми се опет питамо: да ли би боље било да је тако? Али не, ми то не би волели јер је судар потребан: да би оздравили рану што нас одавно тишти и јер је потребно да се већ једном све сврши, да се не [...] учини крај и да се иде кући. Кући? и ми се поново клонимо и бегамо од ове најслађе речи на свету.

Али зашто нас већ не крену напред? Ми хоћемо да смо што пре начисто, ми тражимо колико судар одмах, јер се десило да ћe нас грмљавина можда ослободити убиствене занесености. И најзад ево заповести: Пст! Диж’ се! Ове две шапатом изговорене речи чине да устајемо на ноге као опечени жаром, и ми корачамо спотичући се сањиво и тискајући се са друговима. И као после сваке нове заповести осећамо страх и живље куцање срца. Зора свиће. На руменом небу оцртава се онај положај: „Боже, јесу ли они тамо, шта раде, чекају ли нас, јесу ли нас приметили?“

И ми се журимо подстицани нашим старешинама, стрчавајући бесно у дубоке јаруге и пењући се узбрдо задувано. Грање ниских дрвета удара нас по очима, а бодљикаве лозе вију се око наших ногу, док нас чичкови боду кроз поцепану обућу. Ми их кидамо рукама, које се рањаве и не обазиремо се на крв што нам тече из дубоких огреботина. Идући ослушкујемо. Свиће, и ми бацамо поглед на лица својих најближих другова, која од синоћ нисмо видели, усиљено се осмехујемо и трудимо да из њихових израза закључимо шта су ноћас претрпела, о чему мисле, како се осећају, надају ли се. И идемо даље гледајући у наше старешине, чије се очи спуштају са положаја коме се приближујемо и који нам, не осврћући се и са усиљеним смешењем довикују очинским гласом, јунаци, будите прибрани и храбри.

Ох, ове речи тога тренутка за нас значе живот. Препорођени ми се јежимо, коса нам се диже на глави, а грло страховито суши. Охрабрени ми по стоти пут загледамо наше пушке, стежемо ручицу затварача и левом руком притискујемо рамове у нашим фишеклијама. И излазећи у том тренутку на плато одакле смо на блиском одстојању од положаја, ми чујемо први плотун, прве пуцње, од којих се као по команди сагињемо.

Први плотун! Где си био тога тренутка, драги рођаче? Ето тај први плотун растерао нам је све наше мисли. У тренутку растурени у стрелце ми се, крстећи се, крећемо напред, али не пуцамо. До појаса високо жуто класје сазрелог жита ломи се под нашим ногама и заплиће нас. По која уплашена од нас и пуцњаве тица прне из жита и збуњено лети пред нама и више наших глава. Мало после лепо видимо каменити положај са кога нам добро заклоњени стрељачки ланац непријатељски шаље убиствену, паклену ватру. Ми већ добро видимо војничке главе са пљоснатим шапкама и официре, који трче тамо-амо, осматрајући наше наступање.

Одједном митраљеска зрна почињу падати око нас као жито. И кад је изгледало да је немогуће коракнути напред и кад војници погођени у масама почеше падати ми угледасмо: како се као један човек и као на вежбалишту ипак креће наш стрељачки строј. Топовска, митраљеска и пушчана зрна падају и даље без престанка и усред тог ужасног пљуска ни један једини човек не застаде, ни један једини војник не уплаши се, ни један једини рањеник не јаукну. Неком неодољивом и невидљивом снагом гурани ми јуримо, остављајући пале војнике на њиховим самртничким, меким постељама од жита. Ми гледамо своје најбоље другове како падају око нас. Један од њих довикује нам извесну шалу у тренутку кад наступамо кроз кишу митраљеских зрна, од којих га три одмах потом погађају у груди и главу. И у наступању осврћемо се да га последњи пут видимо како се усиљава да се не сруши и слушамо како му четни наредник гласом, који дрхти, добацује: до виђења господине, потпоручниче. А затим ми јуримо даље и заустављамо се тек под самим положајем одакле отварамо ватру на непријатеља, који је узнемирен и збуњен. Као вода што кључа у казану тако клокори и тутњи око нас на свежем јунском јутру. А затим ми подижемо главе иза ниског природног ровића и тражимо циљеве, које гађамо. За високим и оштрим камењем главе непријатељских војника појављују се, нестаје их. И кад се за тренутак ућуткају приморани ватром наше артиљерије што успешно гађа преко наших глава, ми се охрабрени овим подижемо и брзом паљбом доводимо у забуну њихове старешине. А кад нам зраци великог сунца, што се појави иза положаја, ударише у замагљене и крваве очи, кад под руком осетисмо од убрзане паљбе вруће и загрејане пушчане цеви, а наше фишеклије празне, ми се дижемо једновремено и поновним, малочашњим, леденим и страшним маршем смрти, са ножевима који сијају, јуримо напред и предузимамо јуриш још незапамћен, нигде забележен од високих команданата и војсковођа, никад, замишљен у најживљој машти војничкој.

Не питај ме и не тражи од мене да ти описујем завршни моменат борбе, драги рођаче. Закрвављене очи крвавих и непокопаних бораца, што леже око стене, са које ти пишем ово писмо, ево моле ме: да чувам тајну о пустоши што су их починили људи у тренуцима кад то више нису били. И ја им ову молбу испуњавам. Завршавам ти своје писмо у часу. кад наша пешадија ускаче у шанчеве Црвеног Брега, који је заузет.

Гле још једно ново гробље тако близу овог, где почива четвртина нашег пука; гле и тамо унапред не могу се више бацити погледи, који траже место ненатопљено крвљу!...

...Још ми дрхти рука на ратном блоку по коме ти пишем ово своје писмо; дрхти ми рука јер ми поглед пада на нашу заставу, што се утврђена на највишој стени Дренка поносито лепрша као да би хтела да каже: Хвала вам, Рудничани што сам славна. 

Последњи пут ажурирано ( петак, 03 март 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 6 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.