header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владислав Ђорђевић: Мушкарац као представник Штампај Е-пошта
понедељак, 13 март 2017

 По јaхвистичком извештају, мушкарац и жена су створени онтички и аксиолошки једнаки (Прва књига Мојсијева 1,27). Али по јахвистичком извештају, мушкарац и жена су створени функционално (икономски) неједнаки. Наиме, мушкарац је створен да буде предводник и представник свог дома, а жена његова помоћница (Прва књига Мојсијева 2,15-25).

1. Мушкарац као представник људског рода у јахвистичком извештају о стварању

Библијски писци узимају Адама као представника (репрезента) људске врсте. По јахвисти, само је Адаму дата забрана да једе плод са „дрвета од знања добра и зла” (Прва књига Мојсијева 2,16-17). Еви та заповест није дата. Она ју је морала чути од Адама.

Али Ева је била та која је згрешила. Грех није тада био очитован. Ева није постала свесна свог греха. Тек када је Адам окусио забрањени плод, њима се обома „отворише очи” (Прва књига Мојсијева 3,7). Свест о греху настала је тек тада, јер је Адам представник људског рода.

Иако је Бог јамачно знао да је жена прва згрешила, он је ипак на одговорност прво позвао Адама (в. Прва књига Мојсијева 3,9). То је стога што је Адам представник људског рода. Следствено, казна смртности је изречена само Адаму, иако су обоје постали смртни (в. Прва књига Мојсијева 3,19). По старозаветним писцима, мушкарац је представник људског рода.

2. Мушкарац као представник људског рода у Старом Завету

У Старом Завету мушкарац се сматра представником, репрезентом људског рода, а посебно своје породице. Адам је први позван на одговорност, јер се сматрао представником своје породицерва књига Мојсијева 3,9-10). У позадини Мојсијевог закона лежи идеја да је мушкарац представник своје породице пред Богом. Само је мушкарац примао знак завета, обрезање (Прва књига Мојсијева 17,10-14). Разлог зашто је жена искључена из примања било каквог знака завета је тај што се само мушкарац сматрао представником своје породице пред Богом. У складу са представничком улогом, Ноје (Прва књига Мојсијева 8,20), Аврам (Прва књига Мојсијева 22,13), Јаков (Прва књига Мојсијева 35,3) и Јов (Књига о Јову 1,5) били су представнички свештеници својих породица.

И друга места Старог Завета указују на то да се мушкарац сматра представником. Приче Соломунове често говоре о синовима, иако уједно мисле и на ћерке (1,8.10.15; 2,1; 3,1.11.21; 4,10.20; 5,1.20; 6,1.3; 7,1; 8,4.32; 10,1.5; 13,1.22.24; 14,26; 15,11.20; 17,6.25; 19,13.18.26.27; 23,15.19.26; 24,13.21; 27,11; 28,7; 29,17; 30,4; 31,2). Приче Соломунове често говоре и о другим мушким члановима породице: очевима (3,12; 4,1; 13,1; 15,5; 17,6.25; 19,13; 23,24; 28,7; 29,3), браћи (6,19; 18,24) и мужу (6,34), иако имају у виду и женске чланове породице. Мудросна литература Старог Завета препознаје мушкарца као представника своје породице.

И у Књизи проповједниковој се у предствничком смислу спомињу синови (3,18.19.21; 4,8; 5,14; 6,3; 9,12; 12,12) и брат (4,8). Синови се у представничком смислу спомињу и у пророчким књигама (Књига пророка Исаије 1,2.4; 22,24; 30,1.9). У Светом Писму се мушки род сматра представничким, па се стога мушкарци спомињу у представничком смислу.

3. Мушкарац као представник људског рода у Новом Завету

У складу са старозаветним Предањем, мушкарац је представник људског рода и у Новом Завету.

Св. Павле је сматрао да је мушкарац представник људског рода. Иако је засигурно знао да је Бог створио и Адама и Еву „по обличју својему” (Прва књига Мојсијева 1,27), он је ипак тврдио да је муж „обличје и слава Божија; а жена је слава мужевља” (Коринћанима посланица прва 11,7). То је стога што је он познавао и признавао старозаветно Предање по коме је мушкарац представник људског рода.

Из истог разлога је тврдио: „И Адам се не превари, а жена преваривши се постаде преступница” (Тимотију посланица прва 2,14). Дакле, Адам се није преварио, него се солидарисао са Евом. Али тиме његов преступ није мањи. На неки начин, чак је и већи.

За смртност, као најдрастичнију последицу грехопада, Св. Павле оптуживао је само Адама: „Зато као што кроз једног човјека дође на свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, јер сви сагријешише” (Римљанима посланица 5,12). Адам је тај који је одговоран за грех и смрт, јер је он представник људи.

4. Божја андроинкарнација

Као што је Адам представник људског рода, тако је то и Исус Христос. Бог је морао постати мушкарац, јер је он представник људског рода.

Нетачна је феминистичка теза да је Бог постао мушкарац искључиво због повлађивање људским обичајима. Феминисткиње сматрају да је искључиви разлог Божје андроинкарнације културно-историјски: пре два миленијума у Палестини владао је патријархат. „Божја Ћерка” би у таквом окружењу била мање прихваћена него Божји Син. Бог је постао мушкарац само због људских предрасуда. Не постоји никакав суштински разлог зашто се Реч оваплотила баш у мушкарца.

Феминистички аргумент је погрешан. Можда би Бог у женском телу у патријархалној Палестини I века заиста био хендикепиран, али хендикепираност није мерило Божјег одлучивања. Да је Бог гледао да учини оно што је Њему погодно, Он се уопште не би упуштао у кенотичко оваплоћење. Бог не поступа у складу са људским мерилима, него по свом Промислу.

Суштински разлог андроинкарнације је тај што је мушкарац створен да буде предводник и представник људске врсте. Стога је антропоинкарнација морала бити андроинкарнација. Гиноинкарнација би била крња и парцијална. „Божја Ћерка” би представљала само жене. Божји Син представља и мушкарце и жене. Стога је Исус Христос истински представник људског рода.

То и истиче Св. Павле који Исуса пореди са Адамом (в. Римљанима посланица 5,12-21; Коринћанима посланица прва 15,21-22). Кроз Адама је дошао грех, а тиме и смрт, а кроз Исуса спасење и живот. Супротност је суштинска, али и сличност, јер су обојица представници људског рода.

5. Мушкарац као представник људског рода у јеванђељима и посланицама

Исус и сви Апостоли су познавали и признавали то да је мушкарац предводник и представник људског рода. Исус за своје ученике бира само мушкарце. Он своје ученике назива „браћом”, а не „сестрама” (Јеванђеље по Матеју 23,8). Разлог није повлађивање људским обичајима. Разлог је поштовање створитељског поретка у коме је Он сâм учествовао. Исус није никоме повлађивао. Покораво се само Предању којег је управо Он васпоставио приликом стварања.

И Апостоли су поштовали створитељски поредак. У својим посланицама они целокупну црквену заједницу увек ословљавају само са „браћо”, а никад и са „сестре”. Савремни проповедници у својим омилијама често додају „и сестре”, али тога нема у новозаветним посланицама. Оне не познају никаву „родну равноправност”.

Исто тако, Апостоли су Божје изабрање Новог Израиља називали „посинаштвом”, а не „посестринством”. Када имају у виду целокупни Божји заветни народ, библијски писци увек говоре о Божјим или Авраамовим „синовима”, а никада и о „кћерима”. То је и исправно, јер су у Старом завету знак тог савеза – обрезање – примали само мушкарци.

6. Мушкарац као представник људског рода у језицима

Схватајући мушкарца као репрезента људске врсте, библијски писци, упркос свим друштвеним променама, нису превазиђени. Схватање да су мужеви одговорни за поступке својих жeнa данас је у праву готово свуда напуштено.

Међутим, у многим језицима задржала се идеја о мушкарцу као заступнику. У многим језицима реч „човек” означава и мушкарца и припадника људске врсте. У елохистичком извештају о стварању, именица „човјек”, „адам”, ’ādām (Прва књига Мојсијева 1,26), односно ха’адам”, hā’ādām (1,27), користи се у општем, генеричком смислу: означава човека уопште, људску врсту, човечанство. У јахвистичком извештају о стварању (2,15-25) – хронолошки старијем – реч се користи у ексклузивном смислу: означава само мушкарца. Дакле, у библијским извештајима о стварању именица човек означава и мушкарца и особу, људско биће, човека уопште.

Двостуко значење речи човек” налазимо и у неким другим језицима. Тако нпр. речи homo, homme, uomo, man, Mensch означавају и човека уопште и мушкарца. Поред ових значења, реч „човек” има и најуже значење. Некад значи: ожењен мушкарац (муж, супруг).

Ни у једном језику реч „жена” не користи се у инклузивном значењу: људска особа, људско биће, човек уопште. Та се реч користи само у преостала два значења: жена као особа женског пола и удата женска особа (супруга). Дакле, сâм језик одражава мушкарчеву представничку улогу, његову културну надређеност. Разлози те мушкарчеве културне надређености су сложени, али се своде на компензацију за његову подређену улогу у репродукцији. Мушкарчева екстензивна брига за социјалном и културном надмоћношћу заправо је условљена женском репродуктивном надмоћношћу. Језик и култура су начини за успостављање те равнотеже.

7. Зашто су у Старом Завету само мушкарци могли бити свештеници?

Због своје представничке улоге, у Старом Завету су само мушкараци могли бити свештеници. Неке жене су биле пророчице (Друга књига о царевима 22,14; Књига Немијина 6,14), судије (Књига о судијама 4,4), чак и царице (као зла узурпаторка спомиње се Готолија, Друга књига о царевима 11,3), али не и свештенице. Неке су долазиле испред шатора од састанка и доносиле у њега своје дарове (Друга књига Мојсијева 35,22), поготово своје рукодеље (Друга књига Мојсијева 35,25-26), али нису биле свештенице. Тај долазак у светиште жене су умеле и да злоупотребе (Прва књига Самуилова 2,22). Жене су заједно са мушкарцима певале или свирале у хоровима (Књига Јездрина 2,65; Прва књига Дневника 25,5-6; Друга књига Дневника 35,25; Псалми 68,25), али нису биле свештенице.

Неке феминисткиње сматрају да је разлог зашто жене нису могле бити свештенице тај што су једном месечно биле култно нечисте” – због менструалног истицања крви. Разлог је погрешан. Наиме, мушкарци су због полуције и чешће били нечисти”. Заправо, сперматореја је много непредвидљивија од менструалног истицања крви. Па ипак, мушкарци су били свештеници.

Прави разлог зашто је само мушкарц могао бити свештеник био је тај што је он сматран представником људског рода пред Богом и Бога пред народом.

Са успостављањем теократије на Синају и подизањем шатора од састанка, Бог је одредио Левите (чланове Левијевог племена) да служе као свештеници уместо прворођеног или главе сваке породице. Премда су првобитно сви Израиљци били позвани да буду царство свештеничко” (Друга књига Мојсијева 19,5-6), после отпада на Синају Левити су изабрани да служе као представници целе нације због своје верности Богу (Друга књига Мојсијева 32,26).

Жене су могле бити пророчице, јер су пророци саопштавали Божју вољу, а то може бити особа било ког пола. Жене нису могле бити свештенице, јер свештеници су представници Бога пред народом и народа пред Богом, а та улога је резервисана само за мушкарце.

8. Зашто жене не могу да буду свештенице у Цркви?

Будући да мушкарац има улогу представника, свештеник као представник Бога пред народом и народа пред Богом, може бити само мушкарац.

То је потврђено у Апостолској Цркви. У њој је поштован поредак успостављен приликом стварања, па не постоје жене ђакони, презвитери ни епископи. Спомиње се једна жена као „ђакон”, али изгледа да је ту реч о неформалној улози (Римљанима посланица 16,1). Стога се она у преводу Вука Стефановића Краџића и преводи као „слушкиња”.

Божански поредак је увек поштован у Цркви. Мушкарац као свештеник врши жртвоприношење. Он то чини – речима Игњатија Антиохијског на месту Божјем” (eis tópon Theou), као тип” (týpos”) или „обличје”, „слика”, „икона” (eikōn”) Христова. Он служи уместо Христа (in persona Christi). Израз in persona Christi изведен je из тумачења Павловог текста: Опростих му вас ради мјесто Исуса Христа” (Коринћанима посланица друга 2,10), што је у Вулгати преведено као donavi propter vos in persona Christi”. Те речи су латински оци тумачили као власт опраштања греха у Христово име. У средњем веку тај израз се примењивао на речи пресуштаствљења (транссубстанцијације) код мисе. Свештеник их изговара in persona Christi, што значи да их Христoс заправо изговара и извршује претварање по свештенику.

Будући да свештеник представља Христа, он мора бити мушког пола. Као мушкарац, он је представник целог човечанства. Отуда би жена свештеница представљала порицање Оваплоћења и крње представљањепредстављање само женског пола. Она не може да предстaвља Христа који је „обличје Бога што се не види” (Колошанима посланица 1,15).

У неким протестантским заједницама предстојник заједнице има улогу само управитеља, менаџера, па се сматра да је могуће да жене буду „свештенице. Међутим, чак и у том несветотајинском, несакраменталном контексту, служба жене предстојника заједнице није библијска. Жена не само да не може представљати „обличје”, „икону” Божју, него не може ни да буде потпуни представник заједнице пред Богом. Она не само да неприкладно представљаобличје Бога што се не види”, него неприкладно представља и цркву пред Богом. Она представља само женски део цркве што је мањкаво и неприкладно. Дакле, чак и са протестантских теолошких премиса, служба жена као „свештеница” није прикладна.

9. Закључак

По јахвистичком извештају о стварању, мушкарац је створен као предводник и представник људског рода. То се поштовало у Старом и Новом Завету. Највећи доказ томе је Божја андроинкарнација – оваплоћење Бога Логоса у мушкарца. Из истог разлога у Новом Завету нема жена свештеница.

Оне протестантске конфесије које имају жене за „свештенице” чине супротно Божјем библијском откровењу. Парадокс је у томе што се они који се куну у Библију чине управо оно што Библија не одобрава. „Феминистичка теологија” служи као оправдање световне политике „родне равноправности”. Са аспекта и Св. Писма и Св. Предања, „феминистичка теологија” је душегубна јерес.

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 13 март 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 29 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.