header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Епископ браничевски Хризостом (Војиновић): Туђинка на Земљи Штампај Е-пошта
недеља, 19 март 2017

          Још као деца слушали смо о старозаветном великом пророку Мојсеју. Слушали смо и читали како је четрдесет година водио свој народ из Египта, где се тај народ патио, у дивну обећану земљу Хананску; како је довео народ до те земље, али у њу није ушао, него је само издалека с планине Навав видео, и ту на планини издахнуо.

Стајао је стари пророк Мојсеј на планини Навав и гледао у даљини: брежуљке, и реке и зелене долине хананске које ће настанити његов народ, али куда његова старачка нога никада неће крочити.

Слушали смо и нисмо тада ни слутили да је та слика – како пророк Мојсеј с горе посматра дивну земљу за којом је толико чезнуо и у коју неће ући, у ствари слика судбине сваког од нас.

Сви ми у овом животу чезнемо за нечим, за неком „обећаном земљом“. Пред сваким од нас лебди неки лепи сан који бисмо желели да остваримо. Он нам често изгледа близу остварења, као да нам је ту, на домаку руке, ми га скоро видимо како се приводи у дело и – често у последњем тренутку – с тугом увиђамо како до њега ипак никада нећемо доћи.

Узмимо само шта од живота очекује једна наша обична и скромна жена, и чиме јој живот узвраћа.

Колико је њених скромних снова стварност развејала у ништа!

Као девојка, сањала је како ће срести човека доброг, племенитог, паметног, карактерног, који ће бити све за њу и коме ће она бита свећа свету. Више пута јој се у младалачком одушевљењу учинило да је неко од људи које је срела управо такав, и често после врло кратког времена са жаљењем увиђала да се преварила. Човек о коме је тако лепо мислила показао се ситан, бескарактеран, порочан…

Ипак, учинило јој се да је најзад направила добар избор и удала се. Очекивала је да ће јој брак донети све најлепше. И опет је са жаљењем увиђала да су је очекивања изневерила. Све то није било онако како је замишљала. Тек ту је живот поштено изломио и измучио. Дошле су несугласице са родбином, размирице с мужем, материјално натезање, болест њена, мужевљева, детиња, смрт у кући…

Надала се ипак: све ће бити боље док деца мало одрасту. Али и ту се преварила. Док су деца била мала, мучила се с њима, али су јој она бар љубављу узвраћала за те муке, и оне су јој биле слатке. Али кад су деца мало одрасла некако се све променило.

Има кћер у којој гледа све. Дала би за њу своју крв, своју душу… Одваја од својих уста само да би детету било више, иде у чему било само да би дете било лепо обучено. Кћи расте и мати с тугом почиње да увиђа како њеном детету све друго постаје милије него она: и другарице, и другови, и игранке, и провод, и друштво које је може одвести на странпутицу. Говори јој, учи је, моли је, преклиње, саветује. Осећа да њене речи и не додирују срце детета. Оно на све нестрпљиво и с неке висине одговара: „Ти, мама, то не разумеш“.

Или има сина у кога је полагала сву наду. Родила га, однеговала, бдила над њим с љубављу и усхићењем. Чим је мало одрастао, отргао се испод њене руке и испод њеног крила. Други су постали за њега важнији него мати, други имају већи утицај на њега него она. Све што је она волела, све чему га је учила, све што је за њу најсветије за њега више не значи ништа. Тако се радовала кад је још као сасвим мали први пут сложио прстиће и невешто али мило правио на себи крсни знак, кад је читао молитве којима га је она учила, кад је с њом заједно окретао славски колач и растурао сламу на Бадње вече. Сада се син више не крсти, неће да слави, туђи су му мајчини благдани. И тако славе и празници, ти дани њене некадашње највеће радости, претварају се у дане суза и жалости.

Тако се на земљи развејавају у ништа толики лепи снови. Ко би их све набројао? А они су понекад тако невини, тако природни, тако скромни, па ипак – уместо њихова остварења – живот тако често донесе разочарање, и страдање и бол. Јер, људска је душа у овоме свету туђинка, самотна избеглица.

Она ту не наилази на разумевање чак ни међу најближима. Један велики писац је рекао: „Ма шта се мислило, ма шта се говорило, у овоме свету нико не разуме никога.“ Не разумеју се чак ни родитељи и деца, не разумеју се браћа и сестре, не разумеју се пријатељи, не разумеју супружници…

Тај свет који не задовољава ни најневиније тежње човекове душе, тај свет у коме она скоро на сваком кораку наилази на отпор, на неузвраћену љубав, тај свет у коме она не наилази чак ни на разумевање своје најближе околине, није њен прави свет.

Отуда су се људи и повлачили из света у самоћу. Ту, у преданој и дубокој молитви понирали су у један шири свет, у коме се – по речима једног од њих – „размичу границе природе, отварају тајанствени извори познања и пред душом простиру бескрајни хоризонти“. Ту су се духовно сједињавали с Бескрајним, ту је срце наилазило на умирење и душа узајамност и пуноћу.

Отуда и данас намучене душе превазилазе у молитви уске границе овога света и добијају оно што им свет не може дати – понирање у онај прави, бескрајни и вечни живот.

„Као мирисна роса, као мана небеска пада на богоозарену душу благодатна сила. Као драгоцени бисери роне се сузе радости од додира с Богом. Ту је тиха чежња за небом, вечно тражење и вечно налажење, као бездан дубока сагледања у вечност и детиње умирење душе, преданост Богу и љубав – љубав до краја“.

Ту се душа човекова осећа код куће, ту је њен Очев дом, ту је њен истински свет.

Нека је благословен Бог Који и из зла изводи добро и даје намученој души да нађе пут!

Нека су благословени они који с љубављу одужују свој тешки дуг човека, не жалећи себе и не очекујући награде од света!

Нека су благословени они који су велики у болу, велики у самопрекору, велики у љубави!

Нека су благословени они који су кроз страдања овога света нашли пут ка Богу и који у Њему налазе истински живот, пуноћу, и смисао и радост!

Извор: "Видовдан"

Последњи пут ажурирано ( недеља, 19 март 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 24 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.