header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Отац Серафим Роуз: Питање православног календара Штампај Е-пошта
понедељак, 20 март 2017
            Међу оним узроцима који су започели жалосне поделе унутар Православне Цркве у овом веку, један од најозбиљнијих је било неканонско усвајање грегоријанског календара од стране Константинопољске цркве и још неколико других цркава. До данашњег дана су словенске цркве одбијале да следе овај пример а протестни глас унутар грчке цркве је био толико јак да је црква новог календара била присиљена да преузме улогу прогонитеља великог броја свештеника и верних који су остали одани православној традицији.

Два писма која следе, настала поводом скорашњих захтева у Европи и Америци, откривају неке од разлога њихове оданости старом календару. Прво писмо, штампано у целини, је написао грчки свештеник у француско-језичкој швајцарској православној заједници у Женеви; друго укључује два одломка која дају јасан приказ проблема, и то од Американца грчког порекла, монаха у манастиру Светог Преображења у Бостону. Обе заједнице, што је значајно, нашле су уточиште у Руској Православној Заграничној Цркви.

МОЛОСМЕС, 2. (15.) АПРИЛ, 1967.

УРЕДНИКУ, LE LUMIGNON QUI FUME

ЖЕНЕВА

Поштовани,

Часопис Le Monde ме је замолио да доставим кратко објашњење читаоцима о проблему старог календара. Био бих Вам захвалан ако бисте ми дали једноставан и сажет одговор који би био разумљив неправославнима. Унапред хвала, молим Вас, прихватите моју оданост Цркви Христовој,

Елијас Руарт.

 

Драги брате у Христу према нашој заједничкој Вери, Елијасе,

Захваљујем за Ваше писмо од 2. (15.) априла. Одговарам Вам јавно, јер ме више брине упућивање и поучавање верних од мишљења читалаца Le Monde. Не могу да прилагодим свој одговор „онима без“ и „онима са“. Не говорим из „дуплог срца“ не тражим „славу људи“; стога имам само један одговор за све. Сви ће га разумети у односу на своје место у плану Божијег промисла. То да ће многи рећи:„Ово је тврда беседа. Ко је може слушати?“ (Јован 6:60) је неизбежно. Мислим зато, да је од задовољавања знатижеље радозналих боље да се „искупи време“ стицањем постојане браће у Христу у нашој најсветијој Вери, на тај начин којим, „поучавајући један другог“, можемо да се, са великим разлогом, суочимо са захтевима Речи Божије.

Данас верни пролазе кроз велику кризу – кризу која ће, према упозорењу нашег Спаситеља Христа, постати много гора како се ближи крај. Јер како сатана зна да има мало времена, тако више тражи да обмане чак и изабране, ако је могуће (Мат 24:24; Марко 13:22). Ово је претешка изрека, али онда је и цело Јеванђеље низ тешких изрека онима који „једва могу да чују“.

Многи верници у доброј вери мисле да је питање календара и црквених празника од  другоразредне вредности, ако је уопште од значаја. Они чак наводе библијске цитате, као што је овај од апостола Павла: „Да вас, дакле, нико не осуђује...за какав празник, или за младине, или за суботе...“ (Кол. 2:16) или опет: „Гледате на дане и мјесеце, и времена и године! Бојим се за вас, да се нисам узалуд трудио око вас“. (Гал. 4:10).

Да не заборавимо, међутим, да је нама на корист ако се пљеснемо руком преко уста као монах Копри сваки пут кад наводимо цитате из Писма, посебно када нисмо исправно из контекста издвојили Реч Истине. Овде апостол прекорева ритуалисте свог доба (а они постоје у сваком добу), нпр., оне који су ограничили свој религиозан живот спољашњим облицима службе и њих сматрају условима спасења. Овим залуталим људима, оно што је ван њих самих нема никакве везе са оним што је унутар њих; ритуални облик се не поклапа са унутрашњом духовном реалношћу, они протурају лажни новац, тражећи оправдање за себе у незнању о благодати Христовој.

Ово, међутим, не значи да је неко ко је окусио благодат Христову неуредни верник, који заборавља да „Бог није Бог нереда и конфузије, него реда и мира“, и који се према томе понаша како хоће, а не као део органа у једном телу. Ниједан орган у телу не ради сам по себи, већ свака операција сваког органа (ухо, стопало, око итд.) захтева симултану и хармоничну операцију свих функција других органа. Погледајте самог апостола Павла – најбитније од свега је да је он апостол и проповедник Милосрђа, и цитиран је у тексту изнад – са којом послушношћу и понизношћу се он предао правилима јеврејске вере – како се молио, шишао косу, подвргнуо дугом путовању да буде присутан у Јерусалиму и богослужењу на дан Педесетице! Зашто није остао на Коринту, пошто се Господ више не обожава у Јерусалиму, или на планини Гаризим, него у „духу и истини“? Зашто би желео да слави Педесетицу у пролеће, а не у јесен, на пример, када би свакако ишао у Јерусалим неким другим послом? Видите када он сам поштује „дане, и месеце, и доба“! Хајде да, онда, будемо веома пажљиви када цитирамо Божанско и Свето Писмо.

Ових дана, чак и од оних који заузимају високе позиције у Цркви, чујемо разне слогане који нас узнемиравају. На пример, „Данашњи проблеми су нови, и ови нови проблеми захтевају нова решења“. Простор ми не дозвољава да опширније напишем о овоме, него да просто нагласим да слогани за aggiornamento, за „осавремењивање Цркве“ јесу јерес и ђавоље замке. Човекова потреба је увек једна и иста, и није се променила од времена када је он изгубио Присуство Бога. Човекова искључива и елементарна потреба – питање живота и смрти – је да поново пронађе свог Бога. Ако ова потреба није задовољена, сва друга задовољства су замена добара најгорег квалитета, која једино стварају потребу за потребом у зачараном кругу; и као крвоточиважена, људи ће плаћати новац наврат-нанос такозваним „лекарима“ без икаквог резултата, зато што још увек нису пришли рубу Његове хаљине и осетили моћ која излази из ње. Истина никад не стари нити постаје старомодна, нити излази из стила; никада не захтева ревизију или „модернизацију“ – aggiornamento. Истина је Бог и зато увек остаје вечна и непромењива.

Међутим, никада нећемо помоћи вернима да пронађу Бога и истину гајећи лењост и апатију нашег „обмањивог и исквареног срца“, које не тражи ништа друго него да потопи себе још дубље у ту апатију и да се још више удаљи од свог Створитеља и Спаситеља. И сигурно се нећемо придићи из своје лењости и постати свесни ризика у ком се налазимо укидањем постова, презрењем монаштва, равнодушношћу према црквеним празницима, док говоримо: „Ово није важно“, „Ово је старомодно“, и треће, „Ово није привлачно укусу двадесетог века“.

Оно „Нема везе“ и оно „Није важно“ су малене пукотине у зиду кроз које ће једног дана све да нас преплави океан. Погледајте православне Финце. Прво су присталице новог календара обећале свима да ће у најмању руку само да напусте рачунање датума празника око Ускрса према традиционалној позицији. Погледајте их, међутим, сад; нису стали ту. Променили су такође и рачунање датума Ускрса. Празник над празницима, Свечаност над свечаностима, више не славе са нама, својом браћом у Христу у нашој заједничкој Вери, него са Западњацима. Више свакодневно не читају исте делове Јеванђеља са нама, више не поју химне у истом гласу. Многи људи ће ми рећи да у почетку Васкрс није слављен истовремено на Истоку и Западу, иако су истовремено оба и даље били једно, и приложиће друге сличне аргументе, све потпуно извађене из контекста. Ја нисам ни теолог нити учен човек, али знам да се одржавање Васкрсаса Западњацима и прићешће из истог путира своде на једну и исту ствар. Они који гледају на нас као на уназађене или као на фанатике, раде то јер, нажалост, размишљају о православљу као о пукој идеологији, као да је оно теорија попут било ког другог производа мозга, а не да је оно срце, које има само један откуцај.

За нас који смо уназађени, међутим, православље је откуцај срца, пулс живота који циркулише целим човеком у свим његовим изражајима (тело-дух-душа). Ми верујемо (чак иако други мисле да смо потпуно ван памети) да су чак и длаке на глави онога ко живи православљем другачије од оних који нису православци.

Како ћу надаље покушати да објасним, начин на који је нови календар прихваћен потреса основна становишта и принципе Цркве Христове, јединствено Тело које је Господ купио по цени Своје Сопствене Крви и коју је Он основао и осветио на дан Педесетице.

1. Питање астрономске прецизности.

Присталице новог календара тврде да не поштују грегоријански (папински) религијски календар, него да су „исправили“ православни јулијански календар да би спречили да он буде астрономски погрешан. Стога њихове новоиздате литургијске књиге имају напомену „Према преправљеном јулијанском календару“. У стварности, међутим, то је ствар прихватања грегоријанског религијског календара Запада. Данас је добро познато да су, гледано с астрономске тачке гледишта, оба календара погрешна. Ако присталице новог календара заиста желе астрономску исправку календара, зашто га онда не исправе на основу најскоријих података астрономске науке, уместо што прихватају религијски календар Рима, који је, како испада, такође астрономски неисправан? Како се календар исправља? Присталице новог календара нам кажу колебљиво: „Али с вашим календаром ћемо ускоро имати Божић у августу!“ Боље би урадили да не показују своју памет тако јефтино. Нигде није написано да морамо да имамо снег да бисмо славили Христово Рођење. И да не заборавимо да се, када овде славимо Рођење са снегом, наша православна браћа у Христу у Аустралији и било где другде, који славе истовремено када и ми, налазе усред лета. Хајде да, онда, не просуђујемо неозбиљно, и хајде да не будемо „деца умом“ али да „злоћом детињимо“ (1 Кор. 14:20). А ако бисмо пожелели да будемо паметни, подсетили бисмо вас да пре него што будемо имали Божић у августу, вероватно би Христ већ дошао. Уместо што мењамо време и годишња доба, боље да се спремимо за Његов долазак и оставимо астрономију у опсерваторијуму. Астронимија би заправо требало да буде у служби Цркве у било ком случају, а не да Црква буде предата астронимским чиновима балансирања. За верника време има потпуно другачије значење од оног назначеног кретањима звезда. За верника су прошлост, садашњост и будућност хармонички сједињени, зато што у Христу Исусу ми напуштамо људске привремене границе и чак управо у овој садашњости смо ми кушачи небеских ствари.

2. Јединство Цркве.

У тексту изнад сам рекао да је Црква Христова једно Тело; и апостол каже о органима овог једног Тела да „ако један орган пати, сви други органи пате с њим, ако се један орган радује, сви други органи се радују с њим“. Тако да, чак и у нашем службовању, Црква се радује, тугује или слави као једно читаво тело у зависности од прилике; међутим, како су присталице новог календара наводно „исправиле“ календар, у тренутку када неки славе Спаситељево Рођење, други су још увек усред поста. Онда ми питамо: да ли је заиста вредно мењати календар који је установио Васељенски Сабор, с којим су наши оци постали Свеци, с којим су Мученици проливали своју крв и с којим је Црква живела двадесет векова? – да ли је заиста вредно малтретирања да се замени другим, за који се тврди да је астрономски прецизнији (иако је и он погрешан) и да се тако разбије ово изванредно јединство и створи забуна и подела и неред у стаду? Пошто је православна савест одбила грегоријански календар – јер не смемо заборавити да присталице новог календара чине само мали део православних, од једва неких десет процената, док деведесет процената поштује календар Отаца и одржава Ускрс и повезане празнике (у Триоду и Педесетици) према древном схватању – ми питамо: ко су ти који заправо ремете мир, узајамно разумевање и склад Цркве? – фанатичне и уназађене присталице старог календара или „либералне“ и  „напредне“ присталице новог календара? Ко су заправо ти који праве свађе и стварају проблеме тамо где их нема? Ко су у ствари ти који су  преокупирани  „данима, временима и годинама“? Ми, уназађене и фанатичне присталице старог календара, не обоготворујемо дане и календаре, нити сматрамо да је један дан „светији“ од другог због нечега што је у природи тог специфичног дана. Ми верујемо да Црква, ако постоји разлог, може да помери празник на други датум и имамо безброј примера када је Црква то урадила. Међутим, прво, мора постојати добар разлог таквој промени; друго, то не сме да ремети јединство и ред; треће, то се мора одрадити слободно и без присиле Цркве као целине; и четврто, то се не сме урадити напросто због духа „модернизације“ или ради имитације других.

 
3. Литургијско јединство.

Говорио сам о литургијском јединству. Овде је погодно да се подсетимо разних примера нереда у свештеновању, који следи делимичном усвајању грегоријанског календара:

- Нема јединства у празницима и посту, као што смо већ видели.

- Пост Светих Апостола се скраћује, а често се и избацује када Ускрс падне касно.

- Празник Св. Георгија често пада током Великог поста и мора да се помери на понедељак након Ускрса.

- Kyriakodromion, или серија библијских читања, се мења на рачун уметања прославе Крстовдана; нпр., будући да су раније сви православни читали исти пасус из Библије сваког дана у црквеним богослужењима, неред је створио такву ситуацију када се више тако не ради.

Да сам стручњак, могао бих да набројим и друге неправилности, али би наведено требало да буде довољно.

4. Питање папске самовоље.

Као што сви знају, окупатор Свете Столице се, путем свог отпадништва и јереси, одвојио од тела Цркве Христове. Сматрајући себе супериорним над саборима, чак и над Васељенским Сабором, као последица овог јеретичког становишта, сматрао је да је добро, у 16. веку, да се промени календар и то својевољно и без пристанка Цркве. Римски папа се понаша према свом нахођењу; али Црква Христова, процењујући да су његова становишта и понашање неускладиви са чињеницама православне саборне догме, осуђује их као и питање календара. Овај „нови“ или „грегоријански“ или „папски“ календар је Сабор, који је давно одржан  у Константинопољу (1587. и поново 1593.), ставио ван закона и осудио Синодским Томосом.

Да столујући у Риму стварно воли Цркву Христову више од сопственог система, он би се, кроз покајање и признање Православне Вере, поново ујединио са Црквом Христовом из које се искључио, па онда понудио Цркви своје мишљење о календару и оставио би то њеној процени, као што ми остали православни радимо.

Свакако да ће они који заступају тренутна „екуменска“ становишта исмејати оно што смо ми рекли као нешто застарело и старомодно. Нека не забораве, међутим, да ће ове њихове новопридошле теорије, пошто нису у складу са традицијом, пропасти пре или касније и пророчка реч ће се опет чути: „Јер од малога до великога сви се дадоше на лакомство, и пророк и свештеник, сви су варалице. И лијече ране кћери народа мојега овлаш, говорећи: мир, мир; а мира нема. Еда ли се постидјеше што чинише гад? Нити се постидјеше нити знају за стид; зато ће попадати међу онима који падају; кад их походим, попадаће, вели Господ. Господ рече овако: станите на путовима и погледајте, и питајте за старе стазе, који је добар пут, па идите по њему, и наћи ћете мир души својој. А они рекоше: нећемо да идемо.“ (Јер. 6:13-16).

5. Питање хијерархијске самовоље.

У Православној Цркви једини Вођа је Христос и Његов Изасланик на земљи је Свети Дух. Ниједан епископ или патријарх се не сматра вођом Цркве Христове на земљи, и ниједан од њих не може донети одлучујућу пресуду у односу на проблем који се тиче целе Цркве, као, нпр., о богослужењу. Нити може иједна локална Црква да усвоји другачији правац од Цркве као целине. Ако, на пример, постоји хитна потреба да се промени религијски календар, Свеправославни Сабор – односно Васељенски Сабор – мора да се сазове и у њему све локалне православне Цркве могу слободно да учествују. Само такав Сабор се може сматрати компетентним да доноси одлуке и статуте о таквој ствари.

Када, међутим, један поглавар једне локалне Цркве вољно и неовлашћено донесе одлуку ове врсте, очигледно је да су Саборски темељи Православне Цркве уздрмани и да се постављају темељи ономе што ће имати катастрофалне резултате у будућности.

6. Питање односа Цркве и државе.

Немам овде простора да се бавим тако незгодним питањем. Међутим, не може се сумњати да по питању мењања календара политика и дипломатија играју највећу улогу – они су најштетнији утицаји на слободну и живу Цркву. Ипак, Цркве у Јерусалиму, Русији, Бугарској, Србији, Светој Гори Атос, између осталих, држе се православног јулијанског календара Отаца, без обзира на комерцијални календар, који нема везе са нама. И то је наша срамота а њихова заслуга што муслимани и јевреји поштују своје религијске календаре не мењајући их, док ми православни, једина Црква Христова на земљи, ми којима је поверена Истина откривена Пророцима, Апостолима и Оцима – ми допуштамо себи да будемо ограничени и ношени сваким ударом ветра Западне иновације.

Да ли видиш сада, брате, колико проблема питање календара доноси? До које границе неправославни могу да их разумеју, ја не знам.

С' љубављу у Богу,

Отац Базил (Василије)

Преведено из Fr. Basil Sakkas, „La question du calendrier Orthodox“, у La Foi transmise, мај 1967., стр. 5-11, објавио свештеник Швајцарске православне заједнице („Св. Нектарије Егински“)  у Женеви. Le Luignon qui fume је званични орган поменуте заједнице.

Следећи одломци су из писма које је написао монах из манастира Светог Преображења у Бостону, о објашњењу проблема календара, упућеном православном америчком доктору Средњег запада. Они показују изванредан знак Божије милости онима који остају верни Његовим путевима, као и два поучна примера конфузије и подела које коришћење новог календара у неким црквама још увек проузрокује.

...Многи Божији знаци и чуда су се такође десила међу људима, да би тако постало јасно да нашем Господу Самом није било презриво наћи се међу простима и неукима, код оних ватрене и верне душе. ...Један од најзапањујућих знакова од Бога десио се током свеноћног бдења за Крстовдан 1925. године. У малој сеоској капели Св. Јована Богослова у подножју планине Имитос (која је сада у оквиру градских граница Атине), преко 2000 људи се окупило да прослави празник према старом календару. Када је архиепископ Пападопулос (Атински) начуо шта се дешава, послао је поруку министру унутрашњих послова, који је потом послао полицију да растера гужву и ухапси свештеника. Када је полиција стигла и видела величину масе, уплашили су се од прављења сцене са толиком гомилом и одлучили су да сачекају јутро да би ухапсили свештеника.

У поноћ, баш када је поворка Литије пролазила, људи који су стајали напољу у дворишту мале капеле, видели су изненада огроман Крст који се обликовао на небу тачно изнад њихових глава. Крст, који је стајао хоризонтално, протезао се од мале капеле све до изнад врха планине Имитос, и био је облика византијског Крста, са три праве укрштене пречке. Када су га људи видели – био је најблиставији и најсветлији у својој појави – сви су проплакали у страху. Поворка и служба су стали и људи су пали на колена плачући и изговарајући „Господи поилуј!“  Крст је тако остао на небу пола сата и онда је лагано почео да се уздиже док напокон није остао да стоји усправно и онда је полако почео да нестаје. Следећег дана су атинске новине објавиле цео извештај са скицама о томе како се Крст појавио. Такав знак се није појавио још од визије Св. Константина, и такође још од године 346., када је Крст виђен на небу протежући се од Голготе до Маслинске горе, када је Св. Кирил био епископ у Јерусалиму...

Јерусалимска патријаршија је посебно заинтересована за решавање проблема календара због своје позиције као места ходочашћа. На пример: када се патријарх Атинагора срео са папом Павлом у Јерусалиму, након тога је отишао у Витлејем да присуствује служби за Божић (који се тамо слави према старом календару. Имајте на уму да је он већ прославио Божић према новом календару у Константинопољу). У међувремену присталице новог календара су, до повратка Атинагоре у Константинопољ, већ прославили Богојављење. Другим речима, сам Атинагора је, због забуне око календара, прославио два Божића, али те године није прославио Богојављење.

Такође, многи побожни ходочасници су дошли из Грчке да прославе Божић у Витлејему, не знајући да Јерусалимска патријаршија поштује стари календар. Они стижу у Витлејем и открију да је дан Св. Спиридона, а да ће Божић бити за две недеље. Они су се организовали да остану на неколико дана, и мало је било оних који су имали залиха или новца да сачекају две недеље. Ужаснути, молили су свештенике тамо да им отпоју неколико Божићних тропара и, наравно, свештеници одбијају, јер не само да није Божић према њиховом схватању, већ су и усред поста. Ходочасници се враћају у Грчку збуњени и обесхрабрени пошто нису могли да прославе Божић ни у Витлејему, јер је већ прослављен у Грчкој. Стога те године неће прославити Божић нигде. Ово се тамо дешава сваке године...

Извор: The Orthodox Word, august-september 1967.

Превод са енглеског: "Православна породица", фебруар 2017.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 21 март 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 11 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.