header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Још један одговор исписнику Штампај Е-пошта
среда, 22 март 2017

 Од свог исписника добио сам одговор, који објављујем у целини:

„Одговор на одговор богољубезњејшему Владимиру Димитријевићу

Почитајени брате Владимире,

Затечен сам и запрепашћен Вашим одговорима. Ипак они су за мене били очекивани, са обзиром на то да оптика кроз коју сагледавате свет је утемељена на Светим Оцима, канонима и устаљеном богослужбеном поредку. Подсетио бих Вас да историографска наука искључиво барата чињеницама, те да према речима великог француског писца Албера Камија"Истинито није исто што и пожељно".

 Пишете да ништа не знате о презвитеру Милораду Вукојчићу или "Попу Маци", но ја ћу поновити питање ради бољег разумевањам. Да ли је свештеник Милорад Вукојчић прибројан реду Светих наше Свете Цркве? Ако јесте на основу каквог "житија" или "мартиријума"или"страдањем"за Господа 1945?  Да ли се на дискосу када свештенослужитељ вади честице, налази и честица намењена овом новопросијавшем мученику?

Ретко сте посећивали манастир Ваведење или никако? Прочитах ретко. Ви, тада ништа чудно нисте примећивали у богослужењу јер тада бејасте незнавени, и никако нисте могли да уочите разлику између новотарског богослужења и вековног поретка. Молитве које је служашчи узносио на глас и отворене Царске Двери током целе Литургије, код Вас нису производили никакво узнемирење. Штавише, то сте тада сматрали нормалним. Колико је мени познато у то време, верници су тамо приступали путиру без исповести и "припреме"(претходна реч ме подсећа на припреме спортиста или болесника пред операцију), па пошто написасте да Вас је неки студент Православног Богословског Факултета наговорио да се причестите без "припреме", није ли Вас и тада када посећивасте манастир Ваведењаа неко подговорио да приђете  чаши на свештенички возглас "Са страхом Божјим,вером и љубављу, приступите!" јер схватих да сте тада били склони слушању Другог? Данас, Ви сте слушани и чини  ми се да најчешће слушате себе! Литургијским "реформама" почели сте да се бавите 2005.  Шта Вас је на то побудило? Измене начина богослужења у Епархији Жичкој! Дакле да та "пошаст" није дошла у Жичку Епископију, Ви се не бисте тиме бавили нити би сте истраживали историјски развој богослужења, урањали у литургику,и целокупној православној плироми објављивали погубно деловање ове новотарије на спасење човека. Зашто не заложите Ваш утицај на то да се измени поменути свештенички возглас који би гласио сходно Вашем настројењу"Са страхом Божјим, вером и љубављу одступите!"? Слободан сам да Вас питам није ли Вас на та питања нагнао својеврсни libelus о устаљеном начину служења Литургије написан од стране Епископа Бањалучког Јефрема? Пре те године нигде се нисте срели са новотаријама, те помишљам да нисте напуштали родни Чачак од 1994, попут Иманула Канта који никада није изашао Кенинсбурга где је рођен.

 Будући да тврдите да се нисте бавили Бубером и Левинасом, цитирам Ваш чланак "Од личности до маске". "Ослобађајући се хајдегеровско-левинасовског патоса свог бившег учитеља, титуларног митрополита пергамског, Лудовикусос је склон француском постфројдисти Лакану.

 Лудовикусосов оглед је, ипак изврстан подсетник, подсећа нас на следеће чињенице, претече зизјуласовштине су: Фихте, Шелинг, Ниче,  Хајдегер, Бубер, Левинас(свако на свој начин)" Како то тврдите ако се нисте бавили Мартином Бубером и Емануелом Левинасом?

 Да ли је Фридрих Ниче био савременик неких од Светих Отаца?Мишљења сам да он није био предмет њихових размишљања. Наводите речи Светог Свештеномученика Кипријана Картагинског да "Ван Цркве нема спасења", то ме је побудлио да Вам поставим следеће питање. Где су границе Цркве? Раскол у Епархијама Српске Православне Цркве на америчком континенту је трајао од 1963 да почетка деведесетих година прошлог века. У Слободној Цркви у Америци, верници су бивали, венчавани, крштавани, причешћивани а кандидати су посвећивани у све степене клира од ђаконског до епископског.  Моје питање је једноставно. Да ли је у периоду од  1963 до измирења Слободна Црква у Америци била Црква у свој пуноти? Блажени Августин је рекао"Бог има оне које Црква нема а Црква има оне које Бог нема" шта ћемо са овом реченицом брате Владимире? Како је схватити? Питам Вас да ли је парасинагога Марка Радосављевића Црква или не? На недавном вашем предавању у манастиру Сланци ви рекосте да је брат Марко Радосављевић истеран из Цркве. Ваш иступ разумем тако да је бивши епископ Артемије ван Цркве, ако је истеран зар не? Сад ми је јасно зашто сте моје питање подвели под провокацију, јер колико разумем по Вама артемити нису Црква, те стога  ја и Ви смо део Цркве. Да ли Вам је познато да ниједна помесна Православна Црква никада није имала Епископа града Рима.

Истине ради морам се осврнути на сукоб Светог Николаја Велимировића и Светог Платона Јовановића. У књизи др Љубомира Дурковића-Јакшића "Платон Јовановић Епископ Бањалучки" објављене 1986 од стране издавачке куће "Каленић", а у поглављу XII "Платон као Владика" описано је учешће и борба овог свештеномученика против Конкордата. Исти одељак нам говори о Платоновом учешћу у "крвавој литији" 1937, то о стању какво је затекао дошавши у Охридско-битољску Епархију. Такође, на тим страницама се налазе узроци сукоба њега и Светог Николаја, сасвим супротно од оних разлога које Ви наводите. Није на одмет да прочитате зашто је Платон под окриљем ноћи дошао у Бањалуку 1940 бојећи се да ће бити растргнут од револуцинарно-монтањарских присталица Светога Николаја Велимировића Охридског и Жичког. Устоличење новог Епископа никад није обављено што пресдставља јединствен случај у српској црквеној историји новог доба. Владајућа клима у Бањалуци, међ православним живљем, диктирала је однос средине према новопостављеном Архипастиру. Ову изванредну студију  Вам топло препоручујем.

  Не знате како љубити Аљону Ивановну, понудићу Вам неколико одговора у нади да ће Вас они упутити на промишљање. Један ђакон ми рече љубављу Светога Апостола Павла исписаној у Химни Љубави, универзитетски професор са факултета који сте завршили мишљења је тешко или никако а један Архијереј наше Свете Цркве одговори"Подвигом вере". Шта Ви кажете? Не знам, али зато знате да препознате екуменизам од православља, правослвно богослужење од римокатличког. Верујте ми да ме то подсећа на дух римокатоличких редова, где знање претходи свему а за љубав шта остане. 

Где је душа Добрице Гајића? Ни то не знате, каноне познајете боље од неког професора црквеног права, чудно, запањујуће. Душа уснулог поете и мог пријатеља је у Рајским насељима. Рећи ћу Вам пут како сам то спознао. Плачући за њим и у потоцима суза квасећи земљицу. Пробајте и Ви окрвављујући колена у спомен "дивног човека, песника и новинара" како написасте. Нисмо ли сви одговорни за његову смрт? Ја то питање често постављам себи а Ви? Поучен Достојевским"Сви смо криви за све" осећам кривицу за његову смрт јер"Ја сам талац  Другог" Е. Левинас. Зашто му награду "Небојша Крстић" не доделите постхумно пошто ми је познато да је за живота био у ужем избору, није ли из разлога на који је окончао живот? Можда се "Човек може волети сам на даљину" како говори Иван Карамазов. На крају ћу завршити не случајно реченицом којом су гладијатори пред борбу поздрављали императора. Размислите о њој. Сећајте се почившег песника. АVE VLADIMIRE MORITURI TE SALUTANT!!!           

Одговарам:       

Уважени саговорниче,

Не знам шта би се могло очекивати од православног хришћанина до да се држи Светог Предања и Отаца и Богом благословеног поретка богослужења. Ту, бар код мене, нема изненађења. Друга је ствар што сам далеко од идеала у који верујем и који исповедам, и што мој живот не одговара том идеалу. Али, то није разлог да мењам типик, него себе.

1. Што се тиче поновљеног питања о „свештенику Маци“, НЕ ЗНАМ да ли је канонизован, али у званичном тексту, на чији линк сам упутио, о канонизацији обављеној 2005. године ЊЕГОВОГ ИМЕНА НЕМА.

2. Заиста нисам знао ништа о реформама богослужења, нити сам нешто уочавао. Кад је требало први пут да се причестим, исповедио сам се код свештеника Милана Богдановића, који је, као пензионер, у Ваведењу служио, и тек онда сам се причестио. Исповедио сам се и причестио као кум на једном крштењу, а прво причешће сам примио у Ваведењу из руке јеромонаха Атанасија Јевтића, који је и кумчету и мени рекао да постимо пре обављања Свете Тајне. Нисам се у Ваведењу, ни другде, причешћивао без припреме, јер сам се држао, како већ рекох, савета оца Саве из Вазнесења, а он се држао вековне србске предањске праксе, чије су ваплоћење били Свети владика Николај и отац Јустин (о томе више у мојој књижици „Хлеб небески и Чаша живота“, која се може наћи на Интернету.) Како сам научио од оца Саве, тако чиним и данас, не сматрајући себе достојним Светог Причешћа, јер, како сам негде рекао, нико, никад и нигде не сме да заборави да се на возглас:“Светиње светима“ одговара са „Један је Свети, један Господ Исус Христос у слави Бога Оца. Амин“.                  

Питањима Литургије се нисам бавио јер сам сматрао да се ту немам чиме „бавити“: зна се како се служи вековима. Литургијом треба живети, а не реформисати је. Држао сам се онога о чему је сведочио јеромонах Атанасије Јевтић 1976. године: И  ето та једна и јединствена тајна Христова, Богу хвала, и до данас живи и постоји у Православној Цркви, као основна реалност нашег хришћанског бића и живота. Моја је молба: да то не смемо заборавити. Осазнајемо најпре сами шта је то Литургија, а не игнорантски да се усуђујемо да дигнемо дрску руку да нешто реформишемо у Литургији. Сви евентуални успеси добијени од тих реформи биће само краткотрајни, ефемерни „блицеви“, а онда ћемо убрзо чупати косу своју шта смо урадили и како тек треба исправљати грешке тог реформаторства. (Слично чине западни хришћани пре и после Ватиканског концила, али је сада тешко једном изгубљену равнотежу васпоставити)“ - Јеромонах Атанасије Јевтић, 1978. г. Теолошки погледи бр. 3/1980. стр. 95. Читао сам светоотачка тумачења литургијског поретка, знао шта се на служби збива, и то ми је било довољно. Много пре „libelus“-a (препознајем израз који сте преузели од – сад свеједно кога, што рече Песник) владике Јефрема, који је објављен 2007, објавио сам зборник „Верујем, Господе, и исповедам“), али и оглед „Обнова или обмана“ о реформама Другог ватиканског концила.   

Што се Чачка тиче, њега сам, за разлику од кенигсбершког генија Канта, напуштао, али сам увек ишао тамо где се служи како је Бог заповедио, а Златоусти нам оставио.

3. Бубером и Левинасом се нисам бавио подробно, нити сам писао о њима, него познајем основе њихове неојудаистичке мисли, која је утицала на Зизјуласа, криптоунијатског философа маскираног у православног теолога.

4. Фридрих Ниче је био савременик Светих Отаца – од Оптинских стараца и Јована Кронштатског до Владике Николаја и оца Јустина. Нико од њих није писао о спасењу Ничеа. При чему, понављам, не судим ја Ничеу, него Онај Који се за њега, као и за мене, распео – Господ наш Исус Христос.

5. На питање о „границама Цркве“,         указујем на чињеницу да пунота благодати обитава само у Православној Цркви (http://srbin.info/2016/05/30/arhimandrit-rafail-karelin-postoji-li-delimicna-blagodat/) Ко је где, и какво је његово црквено стање, познато је Господу. Знам само да се отац Јустин оштро противио неканонском суђењу епископу Дионисију, и молио се Богу за исцелење америчког раскола. Хоћу да ми се тачно и прецизно наведу моје речи из Сланаца, јер их се не сећам у облику који наводите.              

6. Православна Црква је имала епископа града Рима док је био православан, а сад га нема што не значи да папа није АРХИЈЕРЕТИК.    

7. Владика Платон је учествовао у борби против конкордата, и добио позледе, које му је, у доба НДХ, Господ позлатио венцем мучеништва. То, међутим, не значи да Владика Платон није био у сукобу са Владиком Николајем и његовим поштоваоцима. Како је стигао на Охрид, проповедао је против Владике Николаја, на шта је народ оштро реаговао. Владика Платон је у потпуности био на страни патријарха Гаврила, а међу Николајевим „револуционарима и монтањарима“, како се Ви иронично изражавате, био је, гле чуда, и Свети Јустин Ћелијски. Слава Богу Који је у вечности измирио Свете владике Николаја и Платона, а још на земљи Патријарха Гаврила и Владику Николаја.      

8. О љубави према Аљони Ивановној могу да кажем само једно: Ви сте, можда, свети човек, који има љубави према Аљони Ивановној, а ја се мучим да волим своје најближе, јер сам грешан и недостојан љубави Божје, која, наравно, није сентиментализам, него истинско надилажење себе и самораспињање. По подели Светог Јована Лествичника, људи Богу служе као робови (из страха), као слуге (за награду) и као синови (из љубави). Без икаквог смиренословља, не осећам да сам ни на првом степену службе Богу, јер немам довољно страха од Његовог Суда, Који јесте суд љубави, и зато је страшан; јер Љубав, ако је изневеримо, страшна је. Једина ми је утеха молитва Светог Јустина Ћелијског:“Ако и јесам пао, ја нисам од Господа отпао. Ја се за Њега држим макар једном сузом, макар једним уздахом“. Ви, како рекосте, молитвом можете да видите ко је у рају, и заиста на то немам шта да кажем.                                        

9. Добрицу Гајића сам поштовао, и били смо добри познаници, мада смо се срели три – четири пута у животу (имам његову песничку књигу „Црна мећава“ са посветом, као и његов превод Берђајевљевог огледа о марксизму и религији, али и његове сјајне књиге интервјуа и приказа које је објавио Јовица Тркуља). Његово самоубиство ми је и данас тешко и претешко, и писаћу, ако Бог да, о стваралаштву овог драгоценог Србина. Рекао сам, и понављам, да га препуштам Свемилосном Богу, Који се за њега распео и васкрсао. Сергеј Фудељ наводи молитву оптинских стараца за самоубице (личну, наравно, а не богослужбену – али молитву, искрену и хришћанску): „Потражи, Господе, упропашћену душу слуге Твога (име), и ако је могуће, помилуј га. Не упиши ми у грех ову молитву, него нека буде воља Твоја света.“

Што се тиче награде „Небојша Крстић“, био сам у жирију за доделу исте само на почетку, и нисам одлучивао о Гајићевом стваралаштву у том жирију. 

Не знам зашто би ме поздрављали они који ће умрети, јер и ја ћу умрети, и никакву власт немам над њиховим животима и судбинама, нити им шта могу помоћи. Могу и њих и себе да жалим ако изгубимо заједницу са Оним Који нас је створио и искупио.

Ипак, обраћајући се Вама, молио бих Вас да посветите пажњу овим симптомима модернизма, који као да повремено провејава из Вашег писма. Њих је побројао отац Рафаил Карелин:

1. Модернисти одричу преношење Адамовог греха на потомке.2. Одричу искупљење или извитоперују његов смисао.3. Скептични су према чудима описаним у Светом Писму и Житијама Светих.4. Одричу пресуштаствљење Светих Дарова које се догађа на Литургији.5. Непријатељски се односе према речи "мистика", свесно мешајући православну мистику са лажним мистицизмом.6. Стреме реформи језика - замени древног богослужбеног језика савременим језиком, који мање одговара динамици молитве.7. Разматрају љубав Божију одвојено од правде Божије, самим тим претварајући Божију љубав у оправдање моралне сведозвољености. 8. Извитоперују појам Цркве, њен догмат: "верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву". Они тврде да је и у другим конфесијама или чак при одсуству религиозне вере могуће спасење. Игноришу дејство Духа Светога, Који пребива у Цркви, одричу светост Цркве, као и чистоћу њеног учења. Саборну свест Цркве замењују личним нагађањима и измишљотинама. 9. Труде се да рационализују како богословље, тако и богослужење, хладно се односе према богослужењу, сматрајући га другостепеним делом у спасењу. 10. Нихилистички се односе према Светом Предању, традицији и прејемству.11. По мишљењу модерниста, класично, православно богословље није ништа више до "мртвило и досада". 12. Да би сакрили своју анти-православну делатност модернисти на једном месту тврде нешто што на другом месту поричу, или поричу оно што су сами раније тврдили. А ако јеретичка мисао модернисте буде разоткривена, он ће се позвати на неки свој други исказ и рећи да његове ставове треба разматрати не појединачно, већ у целини. Међутим, шта значи целина - није разумљиво. Овој тактици модернисти прибегавају да би изазвали збрку у свести православних хришћана.13. Многи модернисти се труде да рехабилитују Оригеново учење и да га представе малтене као жртву заблуде апологета Православља - отаца Васељенских Сабора. За модернисте Ориген је неканонизовани светитељ. 14. Уче о свеспасењу, које је Бог већ унапред предзамислио, то јест, уче о неминовном спасењу. Притом не само да понављају и варирају Оригенову апокатастазу, већ у неким случајевима иду много даље. Ако је код Оригена грешник морао да прође кроз очишћујућа страдања на земљи, неки модернисти сматрају да је за грешника довољно да само пожели спасење и биће спасен.15. Модернисти умањују значај и ангелских и демонских сила у историји света и моралном животу сваког човека. Демонска искушења су склони да уврсте у емоционалне афекте и психичка обољења. 16. Труде се да дискредитују црквене ауторитете и књиге вероисповедања. 17. Маневришу између еволуционистичког и креационистичког учења о стварању света и човека и иступају са компромисним хипотезама. 18. У својим критичким насртајима на православно учење модернисти употребљавају лукавство: своје претпоставке износе као чињенице, а климаве аргументе за чврсте доказе.19. Путем монтаже цитата и манипулације фрагментима ишчупаним из отачких дела, они приписују Светим Оцима она мишљења која њима (модернистима) одговарају, не узимајући у обзир ни црквену егзегезу, ни правила херменевтике. 20. Када износе своја мишљења, модернисти се труде да их не открију до краја, да не би одали своју анти-православну природу. Зато се код модерниста осећа непотпуност и недовршеност концептуалних ставова. 21. Дефицит вере маскирају ширином погледа. Спекулишу речима "наука", "просвећеност", "прогрес". 22. Модернизам не само да угађа људским страстима и свету, већ понекада доспева и до циничног односа према светињи. Модернисти говоре о метафизичким питањима уз шалу и иронични смешак који уништавају осећање поштовања према питањима вере. Божанство је огањ коме је немогуће приближити се без покајања и страхопоштовања.     

Нека и Вас и мене Господ од тог модернизма сачува.              

 

Последњи пут ажурирано ( среда, 22 март 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 33 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.