header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Александар Дугин: Страсна седмица је резиме светске историје – Велики уторак
Александар Дугин: Страсна седмица је резиме светске историје – Велики уторак Штампај Е-пошта
уторак, 11 април 2017

 Христос је на Велики уторак говорио о Другом Доласку - будимо стално приправни

Добар дан, ви гледате емисију Директива Дугина. Да вас подсетим, у току је Страсна Недеља. Данас је Велики Уторак. Велики Уторак је исто као и Велики Понедељак свечан и строг. Тога дана помиње се проповед Исуса Христа у Јерусалимском храму у којем он говори о Страшном Суду, о Другом Доласку и о заблудама јудејских секти које га траже да га убију.

„Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери!“, понавља Христос седам пута, наглашавајући проклетство које ће се обрушити на оне који одбацују Бога и заглибљују се у јересима и лажним умовањима.

Христос поново долази у Јерусалим из Витаније и учи народ. Он описује долазак Женика у причи о десет девојака. Од њих пет биле су разумне и свесно купиле уље за кандило да би среле Женика који долази увече, а пет њих биле су глупе и нису се снабделе уљем. У томе је смисао хришћанске културе очекивања.

Онај ко свом душом чека најважнији догађај светске историје, тај је увек спреман за њега. Исправан живот је - живот у очекивању Другог Доласка. Сви који живе заборављајући на то, трошећи себе на привремено и празно, глупи су, а у последњим временима њихов усуд је страшан.

Према другом тумачењу пет паметних невеста то је пет органа чула човека изнутра, наше душе. Душа која очекује Бога не спава и увек је спремна да га сретне.

Пет глупих девојака су - органи спољних чула. Она су окренута напоље, она не знају за таинства Ноћи и прихватају химере света (здраво) за готово.

Спољашњи свет је - тешка халуцинација која одводи од суштине. Све што је истински вредно - у нама је, у нашој души. У нашем срцу.

Тог истог Великог Уторка, одговарајући на заједљиво питање о плаћању пореза Римској Империји, Христос излаже суштину политичког учења о хришћанској цркви - Цару Царево, а Богу Богово.

Империји треба дати оно што јој припада, служење, порезе, оданост и покорност закону, а Богу - веру, љубав и поштовање.

Опет дијалектика спољашњег и унутрашњег: они треба да буду хармонични. А у томе је унапред предвиђена христијанизација самог Кесара (Цара): када римски император Константин прими Бога, онда ће и он дати Богу Богово објединивши Цркву и Империју у једно. Тада ће и противречност између политике и религије, између Цара и Бога бити уклоњена: Империја која се заклела Богу и постала хришћанска, од чисте политичке творевине постаје Света Империја, умна Империја, изнутра духовна Империја.

А помазање њеног Цара на царство је у име цара небеског Христа.

Христос проклиње Садукеје, најпогубнију јудејску секту која је у јудаизму одбацивала све оно што је било повезано са очекивањем Месије, васкрсењем мртвих и животом душе после смрти. Управо су Садукеји били најудаљенији од учења хришћана. Иначе, управо они су у јудејској заједници представљали финансијску олигархију и трговачку елиту.

Како све личи на садашњост!

И на крају, Христос разобличава и фарисеје чије је учење било много више традиционално и блиско хришћанском, али њихова невоља била је у нечем другом. У суштини, фарисеји су били налик на Великог Инквизитора. Њима је Живи Бог сметао, будући да су они желели да владају у његово име следећи само мртво слово, претворивши живу веру у статичан правни свод прописа и обреда.

Отуда је и кренуо за хришћане негативан израз фарисејство које значи исто што и лицемерје и формализам. Ипак, ради се о још дубљем. Чак и најисправније учење укључујући и хришћанско - ако губи живи контакт са Богом постепено се претвара у своју супротност. На месту живота настаје симулација. На месту духа - слово.

Достојевски је у причи о Великом Инквизитору - као обрасцу фарисејства у хришћанском обличју - имао у виду, пре свега католичког папу. Али, како ми можемо да будемо сигурни да се тај порок, нарочито у последње време, неће дотаћи и Православља? Дај Боже да ми услишимо страшне речи Спаситеља „Тешко вама књижници и фарисеји, лицемери!“.

И на крају, исто на тај Велики Уторак у Јеванђељу по Матеју чујемо страшне речи о Другом Доласку и Страшном Суду, које су у сазвучју са пророчанством Језекиља:

Тада ће се на небу појавити знак Сина Човековог; и тада ће се расплакати сва племена земаљска и видети Сина Човековог који долази на облацима небеским са великом силом и славом.

Ове речи Великог Уторка описују оно што нас чека у најскорије време. То је својеврсна прогноза о сутрашњем дану цивилизације и о њеном неминовном крају. Никаквим техничким досеткама не може се сакрити од моћи казне анђела, анђела Рушитеља и страшних херувима.

Довиђења. Ово је била Дугинова директива о Великом Уторку.

У моменту Другог Доласка у најбољој ситуацији наћи ће се оно друштво чији људи ће моћи да о себи самима кажу: Ми смо спремни за Други Долазак.

Превела: Ксенија Трајковић

Извор: „Факти“

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 65 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОУКЕ СВЕТИХ ОТАЦА О БОГАТСТВУ И СИРОМАШТВУ

Љубав према земаљским стварима помућује ум и срце, док презир према њима доноси мир и тишину (авва Исаија).

-Сиромаштво лишава многих земаљских угодности, зато води путем који је слободан од многих опасности.

-Нећемо желети сувишно. Бићемо задовољни малим – и увек ћемо бити богати (Свети Јован Златоуст).

-Сиромаху су потребни само храна и одећа, док су богатоме потребна имања, куће, гозбе, почасти, безбедност, слава (Свети Јован Златоуст).

-Нека те не заводи туђе добро, јер ћеш и своје брзо оставити (Свети Димитрије Ростовски).

-Угађање телу и уживање у великом богатству и власти, представљају смрт за душу. Напротив, рад, трпљење, сиромаштво праћено благодарношћу, и умртвљивање тела – живот су душе и пут до сваке утехе. Почетак греха је похота, кроз коју разумна душа гине. А љубав представља почетак спасења и Царства Небеског за душу (Свети Антоније Велики).

-Не завиди богатима и не тугуј што немаш богатство, јер оно никако није обележје истинске среће и задовољства.

-Имати богатство, то никако не значи бити спокојан, задовољан и не желети ништа више. «Ти тугујеш – вели свети Златоуст – кад видиш богатог, а он тугује много више од тебе, кад види некога ко је богатији од њега».

-Боље је живети у сиромаштву, него у неправедно стеченом богатству (Свети Тихон Задонски).

-Богатство се не састоји у томе да се поседује благо, него да се не брине о његовом прибављању (Свети Јован Златоуст).

-Ко је погазио страст према богатству, тај је богатији од свих (Свети Јован Златоуст).

-Не имати богатство, него немати потребу за богатством – то је највеће богатство (Свети Исидор Пелусиот).

-Богу нису угодна велика дела, него велика љубав са којом се она чине (Свети Василије Велики).

-Кад је неко лењ у нечем малом што зависи од њега, не веруј да се разликује ни у великом (Свети Исак Сиријац).

Нема ничег великог кад је мала љубав, и ничег малог кад је љубав велика (Свети Василије Велики).


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.