header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Венијамин, Архиепископ Нижегородски и Арзамаски: Објашњења о цркви... Штампај Е-пошта
уторак, 02 мај 2017

ПРВИ ДЕО

О цркви уопште, о свим њеним деловима, и о свим богослужбеним предметима и стварима које јој припадају

Глава I

О НАЗИВИМА И СВЕТОСТИ ЦРКВЕ

§ 1. Шта је црква?

 

Реч "црква" има два значења. Као прво, Црква означава заједницу истинских хришћана расејаних по целој земаљској кугли, и обухвата све истински верујуће без обзира на то где и у ком времену живе. Узимајући реч Црква у овом значењу, свети Герман, патријарх константиопољски, назива је телом Христовим и Христовом невестом која је очишћена водом светог крштења, орошена часном крвљу Искупитеља, одевена у свадбено рухо и запечаћена миром Духа Светога. Управо ову Цркву – наставља свети Герман – патријарси су показали у виду праслике, пророци су је најавили, апостоли основали, јерарси украсили и мученици прославили. Глава те Цркве је Христос: јер она се управља само јеванђелским законом, бори се једино под знамењем Христовим, и стреми ка једном блаженом циљу. Као друго, црква је храм Божији или молитвени дом у коме се верни сабирају како би прослављали Бога и узносили Му молитве. Ова књига употребљава реч "црква" управо у том последњем значењу. У књизи ће бити објашењни сви делови цркве, свештени предмети и молитве које се у њој произносе. Сама реч "црква" потиче од грчке речи κυριακον, што значи "дом Господњи". Од ње је променом слова "κ" у "ц" и "υ" у "е" настала реч "церковь" која такође означава дом или храм Господњи. Јер и у самим руским речима многа слова су временом промењена, па се на пример уместо "на рѣкѣ" каже "на рѣцѣ", а уместо "въ человѣкахъ" каже се "въ человѣцѣхъ" и тако даље.

§ 2. Назив цркве

Постоје различите цркве или молитвени храмови. Једни су освештани у име Свесвете и Живоначалне Тројице, или једнога од Лица Тројице; други у име Пресвете Богородице, а неки у име анђела, апостола, или некога од јерараха, мученика, светога или свете. Стога храмови и носе имена оних светих којима су посвећени. Тако ми кажемо: идемо у храм Свете Тројице, идемо у храм Рождества Христовог, идемо у храм тог и тог светог, јерарха или мученика, то јест у храмове који су посвећени овим светитељима. Ипак све су то, без изузетка, храмови Господњи – храмови Божији и обитавалишта славе Свесвете Тројице. Сви се они једнако освећују Божанственом благодаћу Оца и Сина и Светога Духа, у свима се једнако узносе свештеничке молитве и сви се једнако помазују Божанским миром. Симеон, епископ Солунски (у гл. 128) пише: "Сваки храм је посвећен Богу – то је Његов дом и Он живи у њему; и слуга Божији чије име носи храм пребива у њему као у своме обитавалишту, невидљиво се тамо у духу појављује, а често се ту полажу и његове мошти, и делују Божанственом благодаћу и силом".

§ 3. Црквени предмети су свети

О стварима које се у цркви употребљавају приликом молитве, и уопште о свим црквеним предметима, исти тај Симеон Солунски расуђујуе овако: "У ове црквене ствари долази благодат Божија и пребива у њима; када се молимо она делује по благовољењу Оца и милости Сина, Који се нас ради оваплотио и препородио нас је силаском и даровима Духа Светога, нераздељивог од Њега. Ово ми јасно видимо, јер се у храмовима показују Божанствена сила и чудеса, јављају се анђели и знамења светих, испуњавају се молитве и дају се исцељења. Стога је у храмовима, где се призива име истинског Бога, све свето, и Он делује Својом Божанском благодаћу, лечећи и спасавајући све".

§ 4. Праслика новозаветне цркве у старозаветним жртвеницима

Пре но што је од Бога, преко Мојсија, добио закон, човек је подизао храмове и жртвенике, и на њима приносио жртву Богу; сви такви жртвеници били су свети. У време Адама, Авељ је подигао жртвеник. Мада је тај жртвеник био направљен од материје – био је свет. И дарови који су на њему принети као жртва Богу, иако су се састојали од закланих животиња, такође су били свети, јер су били посвећени Богу. Бог се јавио над њима или, како пише, погледа Бог на Авеља и на дарове његове (Пост. 4,4). Ноје, када је изашао из ковчега, подигао је жртвеник Богу. Намеравајући да принесе на жртву свог сина Исака, Авраам подиже жртвеник, и рече му Бог: Аврааме, Аврааме, не стави руку своју на дечака, нити му ишта учини; јер сад познадох да се ти бојиш Бога (Пост. 22,9,12). И Јаков је такође подигао жртвеник од камена, освештао га у име Божије и видео Бога покрај њега. Али највиши и најпознатији жртвеник подигао је Мојсије: то је скинија[1] која је представљала слику храма, и која је, боље него пређашњи жртвеници, као узор унапред показивала све ствари и тајне нове благодати. Симеон Солунски (у глави 125) каже: "Све што је Мојсије направио унутар скиније, а посебно ковчег и трпеза који су представљали праслику Богородице, називано је светиња над светињама. Стога, ако би се ко осим посвећених дрзнуо да дотакне ове предмете, погинуо би или умро: тако је Уза, који се машио руком да прихвати ковчег, умро онде пред Богом (1. Дн. 13,9-10). У скинији су били и хлебови предложења, који су са своја два саставна дела означавали хлеб живи и небески, тј. две природе – Божанску и људску".

Просфора дводелна

По узору на ово и у хришћанским храмовима хлебови или просфоре праве се из два дела, и са своја два дела јасно означавају Божанску и људску природу Исуса Христа. "У скинији је била – продужава Симеон Солунски – и вода очишћења, која символизује свето крштење, и свети јелеј, који предизображава миропомазање, и светиљка, огањ свештени и кадионице; и све је то било свето. Зато је Озији који је узео у руке кадионицу на челу изашла губа пред свим свештеницима у дому Господњем: јер није било његово да кади тамјаном Господу, него је то била обавеза свештеника из племена Ароновог (2. Дн. 26)". У истом духу и свети Герман пише о цркви нове благодати: "Црква је храм Божији, тј. посебно место Божије, свето светилиште и дом молитве, где спомињу распеће, погребење и васкрсење Христово; то је дом прослављен већма но скинија састанка, који људе призива на покајање и молитве".

§ 5. Црквене предмете треба поштовати

Ако су већ старозаветни жртвеници – и сви предмети који су били праслика садашњих – били тако свети, онда ми тим пре треба побожно да поштујемо храмове нове благодати и све свештене предмете и ствари које им припадају. Симеон Солунски у истој глави расуђује: "Сваку ствар која је посвећена имену Божијем треба поштовати, ма каква да је – од глине, камена, дрвета или чега другог. Све је то освећено именом Божијим. Пошто ове ствари носе на себи име Божије, нико не може да им да другу намену. Ми смо на многим местима и не једном виђали како гину они који презиру светитеље и храмове Божије и отимају свештене ствари: куће изграђене од камена и дрвета који су припадали цркви, сасвим би пропадале и нико у њима није могао да живи". Дакле, блажен је човек који својом великодушношћу зида храм, труди се и стара да му донесе добитак и корист, украшава храмове или, спречавајући њихово пропадање, обнавља старе. Свак од нас и сам зна да такав човек својим прилозима указује поштовање Богу и прославља Га, и многи се кроз то његово дело спасавају. Овакав добротвор душа привлачи на себе љубав Божију па ће добити и добру награду. И сама црква за такве усрдне људе на многим местима свенародно приноси молитве Богу, називајући их ктиторима, добротворима, онима који плодове доносе и приложницима.

 

 

§ 1.Делови храма

Црква, узета у значењу храма Божијег или молитвеног дома, углавном се дели на два дела – олтар и храм у ужем смислу речи. Но, често се ту додаје и трећи део, припрата, па је тако уобичајено да се храм дели на три главна дела: олтар, храм у ужем смислу речи и припрату (или паперту).

1. Олтар: иконостас, престол, жртвеник, горње место, ђаконик, царске двери, јужне двери, северне двери.

2. Храм у ужем смислу: амвон, певнице, солеја.

3. Припрата.

§ 2.Различити делови храма

Од свих делова цркве најважнији је олтар, јер је намењен за свештенослужење, зато се непосвећенима и не дозвољава да улазе у њега; храм је намењен вернима, а припрата оглашенима и онима који се кају, тј. оним људима који још нису добили право да улазе у храм. Такво разликовање делова цркве чувамо по заповести 19. и 43. правила Лаодикијског сабора и 69. правила Шестог Васељенског сабора, у којима је речено да се у олтар дозвољава улазак само свештеницима ради свештенослужења и царској власти ради причешћа и приношења дарова.

§ 3. Значење поделе цркве на два дела

Подела цркве на два дела, тј. на олтар и храм, има четири значења. Симеон Солунски, у 4. глави о храму, олтар назива "неулазним", тј. местом где улазак није дозвољен свима, него само посвећенима, а храм "улазним", где улазе сви хришћани, дајући тим деловима следеће значење: 1) они означавају Христа, Бога и уједно човека – прво, тј. Божанство Исуса Христа невидљиво, а друго, тј. људску природу видљиво; 2) означавају човека састављеног из душе и тела; 3) тајну Свете Тројице, Која је недокучива по суштини, али се познаје по Своме промислу и силама; и 4) видљиви и невидљиви свет: олтар означава небо, а храм земљу.

§ 4. Значење поделе цркве на три дела

Но, подела цркве на три дела, тј. на олтар, храм и припрату, има друга значења. Симеон Солунски у истој глави каже: "С другим циљем храм се дели на три дела: на припрату, која се налази испред храма, храм и олтар. Ти делови означавају: 1) Свету Тројицу; 2) Вишње силе, које се деле на три чина; 3) благочестиве људе који се деле на свештенство, верујуће и оне који се налазе у покајању; 4) троделни приказ храма означава оно што је на земљи, на небу и над небом: припрата означава земљу, храм – небо, а најсветији олтар оно што је над небесима".

§ 5. Анђели и људи се деле на три чина

Горе је било речено да је храм, подељен на три дела, може упоредити са анђелима и људима; овде треба да објаснимо у ком смислу је узета подела анђела и људи на три групе. У првој глави "Православног исповедања", у одговору а 20. питање, наводе се следеће речи светог Дионисија Ареопагита: "Анђели се – пише он – деле на девет зборова, а ови на три чина. У првом чину налазе се они који су најближе Богу: престоли, херувими и серафими. У другом чину су: власти, господства и силе. У трећем: анђели, арханђели, начала. Они су распоређени тако да нижи анђели добијају просвећење и доброчинства Божија преко виших". То јест, у првом чину се налазе анђели који пре свих добијају Божанско озарење, примајући га без икаквог посредништва, и предају га онима који немају такво озарење као они. Стога виши чин, по вољи Божијој, учествује и у средњем и у нижем чину. Тако се серафим може назвати и силом и анђелом, али анђео се не може назвати серафимом, јер анђели не досежу ту горњу област у којој се налазе серафими. Серафими први добијају озарење Божанственом светлошћу и од њих се то озарење предаје другим чиновима, стога прва тројка свештеноначалствуја на другом, а друга над трећом. Тако се и људи деле у три групе. Симеон Солунски у 133. глави каже: "У олтар улази јерарх који носи лик Богочовека Исуса и свештенодејствује Његовом силом, док друга свештена лица, свак према своме чину, означавају и апостоле, и посебно арханђеле и анђеле". У 26. глави о храму он пак вели: "Свештеник који започиње Божанствене песме унутар олтара, представља прве, највише и Богу најближе чинове; а ђакони, чтечеви и појци, који по поретку продужавају Божанствене псалме и Свето Писмо, изображавају средњи чин небеских сила; на крају, православни народ који стоји у храму и моли милост од Бога означава последњи чин анђела".

§ 6. Зашто се црква дели на три дела?

Наша црква или храм дели се на три дела по узору на Мојсијеву скинију и храм Соломонов, који су такође имали по три дела. Тако апостол Павле пише Јеврејима: Имала је скинија Светињу земаљску; први део скиније се зове Светиња; а иза друге завесе део скиније назван Светиња над светињама (Јевр. 9). Једно од ових одељења, и то спољашње, било је намењено за Јевреје и Јелине, другим речима за народ. Затим је стајала завеса која је одвајала спољашњи део храма: иза те завесе су у храм свакога дана улазили свештеници ради приношења жртава, и тај је део називан светиња. Даље се налазила још једна завеса, друга, иза које се налазио трећи део храма, светиња над светињама: ту је само једном годишње улазио првосвештеник ради приношења жртве. Сви ови делови храма били су модел за наше храмове, јер је сенка најављивала истину. А о томе шта је узрок због кога се како старозаветни тако и новозаветни храмови деле на три дела, свети Василије Велики у својој расправи о Духу Светом (гл. 27) каже: "Велики Мојсије је тиме хтео да изрази како није свима дозвољено да приступају ономе што је у храму било свештено; ван храма је одредио место за световњаке, док је право да улазе у сам храм, тј. у светињу, оставио једино изабранима. Левите је удостојио да буду служитељи Божији, свештеницима је дао право да приносе жртве и обављају друга свештенослужења. Из свештеничког сталежа изабрао је једнога који је једанпут годишње, у одређени дан и одређени час, требало да улази у неприступно место (у светињу на светињама), како би, услед тога што улази тако ретко и тешко, и он сам са страхом гледао на светињу над светињама".

Глава III

О СВЕТОМ ПРЕСТОЛУ И ОНОМЕ ШТО МУ ПРИПАДА

§ 1. Символика и смисао олтара

Најважнији део храма, који означава, као што смо горе рекли, невидљиво Божанство Христово, људску душу и друго је – олтар. Реч "олтар" је латинског порекла. Састављена је из речи alta ara, што значи узвишени жртвеник. Грчка реч за олтар је βημα и има исто значење. Βημα, према уобичајеној употреби у грчком језику, означава: 1) узвишени жртвеник или уопште такво високо место које није доступно за свакога и чак је за многе недодирљиво; 2) катедру са које су беседници изговарали своје беседе пред народом; 3) судницу са које су цареви народу или восковође војсци саопштавали заповести, судили, давали награде за заслуге или дарове од свога богатства.

§ 2. Престо је најважније место у олтару

Најважније место у олтару је свети престо. Стога сва преимућства која се приписују олтару, ни на шта од онога што се у њему налази не могу да се примене ни близу тако као на свети престо невидљивог Бога, који се уздиже на сред олтара. Симеон Солунски (гл. 131 о храму) каже: "Свештени олтар на овом месту представља оно што је изнад небеса, где је постављен престо невидљивог Бога".

Престо је жртвеник и школа

Свети престо је пре свега онај истински жртвеник на коме се Христос приноси на жртву ради наших грехова – приноси се, као Архијереј и као Син људски, на заклање као тајна и бескрвна жртва. Ова жртва се раздаје вернима у словесној служби и кроз њу ми постајемо причасници вечног и бесмртног живота. Престо је за нас истинска школа, одакле слушамо речи Онога Коме није било равнога у учењу, као што је речено: Никада човек није тако говорио као овај човек (Јн. 7,46).

Јеванђеље на престолу

На престо се полаже писана реч Божија, свето Јеванђеље, зато да би са овог узвишеног места било свима видљиво. Симеон Солунски (о храму, гл. 13 и 133) каже: "Јеванђеље које представља Исуса Христа лежи на средини престола зато да би га сви видели, нарочито када се проповеда".

Престо је судница

Престо је за нас такође и судница Христова, са које Спаситељ даје небеску храну за окрепљење наших душа – Божанске дарове – не само као залог Своје милости, него и вечне љубави. Престо представља и ону судницу Христову са које ћемо, када изиђемо из овога живота, чути пресуду и одлуку о нашем будућем, вечном животу. У том смислу пише и свети Герман: "Βημα или олтар је узвишено место (на које се узилази степеницама) и у њему је престо на коме седи Цар свих Христос са светим апостолима, којима је рекао да ће и сами сести на дванаест престола и судити над дванаест племена Израиљевих (Мт. 19,28). Дакле, замишљајући престо као судску столицу Христову, свако од нас треба да има на уму оно време када ћемо изаћи пред суд Христов и са престола постављеног у олтару чути ту претходну одлуку о нашој судбини. Јер је речено: свак суд себи једе и пије. То су речи једнога од дванаесторице наших судија".

§ 3. Пошто се на престолу, који је постављен у олтару, током Божанствене литургије савршава успомена на различита дела Христова – посебно на тајну вечеру, крст, гроб, тридневно васкрсење, седење с десне стране, други и славни долазак на земљу – онда тај исти престо добија различита значења. Као прво, престо означава свету трпезу на којој Христос даје вернима Своје тело и животворну крв, као храну и пиће вечнога живота. Свети Герман пише: "Трпеза означава место погребења где је био положен Христос; на тој трпези лежи истински и небески хлеб, тајанствена и бескрвна жртва; жива жртва Његовог тела и крви даје се вернима као храна и пиће вечнога живота". Симеон Солунски (гл. 138) пише: "Страшна трпеза (престо) која се налази на сред светилишта (олтара), означава гроб Христов и тајну Његовог страдања: на овој се трпези приноси жива жртва за цео свет, и Спаситељ наш на њој почива као Бог, и коље се као јагње. Зато трпеза и стоји на сред олтара, да би је сви видели и да би сви јели са ње. Престо се и назива трпезом зато што је Исус животоворна храна и сладост; ту се налази хлеб који вернима даје снагу и утврђује их, и чаша са вином која православне весели, оживљује, загрева и поји Божанском благодаћу, и вода са вином која очишћује, чини трезвеним, орошава, напаја, подстиче доношење плодова и даје различите дарове. Сви виде ову трпезу и сви се причешћују од ње. А ко се од тог хлеба не храни мртав је, по речи Давидовој: Који себе удаљују од Тебе, пропашће (Пс. 72,27). Ову храну могу да употребљавају само људи, јер то је словесна храна и приличи људима. Само реч може да храни без крви; они који се хране овом храном нису од плоти, баш као ни Онај Који храни њоме. Он је рођен Духом Светим и Духом Светим рађа. Као плод који се појавио бестрасно, Он Себе и представља бестрасним земаљским плодовима. Због тога су трпеза, хлеб, вино и вода тајне, и то бескрвне тајне, а не жртва плотска и бесловесна". Овде треба приметити да се трпезом у ужем смислу речи назива само горња даска на престолу, која је положена и учвршћена на стубове. По овој се дасци и читав свети престо назива трпезом. Симеон Солунски (гл. 106) каже: "Архијереј у присуству епископа и јереја узима трпезу, полаже је на стубове и учвршћује".

Престо означава гроб Христов, а олтар – гробницу

Свети престо означава још и гроб Спаситељев, у који су Га сахранили Јосиф и Никодим. Докази за то биће представљени у тумачењу Литургије светог Јована Златоуста. Симеон Солунски (гл. 136) вели: "Света трпеза је гроб, а олтар – гробница око гроба". Осим тога свети престо се назива још и престолом Божијим, скинијом, местом и обитавалиштем славе Свесветога.

Престо је место присуства Божијег, скинија и друго

На овом престолу тајанствено почива наднебески Бог, Који седи на херувимима. Симеон Солунски (у 3. глави о храму) пише: "Страшни жртвник у олтару, тј. трпеза, означава небеског Владику; и та се трпеза назива седиштем и местом Божијим, местом спокоја, очишћења и приношења велике жртве, гробом Христовим и Његовим пребивалиштем"; и (у гл. 98) "свештена трпеза је престо Божији, место васкрсења Христовог и часни гроб". Уосталом, светом престолу се приписују и друга значења, у зависности од тога ког се догађаја из живота Спаситељевог сећамо. Тако он понекад означава горњу одају у којој је Христос савршио тајну вечеру, врт у коме се налазио гроб Христов, Маслинову гору одакле се Исус вазнео на небеса. Ова и друга значења светог престола биће споменута на своме месту, приликом објашњавања Литургије светог Златоуста.

§ 4. Зашто престо и други црквени предмети имају различита значења?

Не само свети престо, него и жртвеник и сви црквени предмети као што су: чаша, дискос, звездица, покрови и све одежде – епископске, свештеничке и ђаконске – имају различита значења, што ћемо видети из чина Литургије светог Златоуста. Разлог због кога једна те иста ствар добија различита значења је следећи: будући да није могуће да се начини толико неопходних и различитих ствари колико је успомена на разне догађаје из Спаситељевог живота, онда се једној те истој ствари придају многа значења која одговарају различитим местима, времену или речима. Оци Цркве нису могли да у олтару направе толико места и ствари колико је неопходно за сваку службу. Стога су, да би избегли пренатрпаност, једном месту и једној ствари дали многа значења. "Не одређују свети оци сваки час, место и време, иначе би било потребно много жртвеника и престола, а то не би доликовало ни самој светој Тајни".

§ 5. Престо је четвероугаоног облика и уздигнут је

Престо има много припадајућих предмета, од којих сваки опет има сопствено значење.
Као прво, престо треба да буде четвероугаон и да се диже на средини олтара; на њега полаже Христос за све стране света, па је неопходно да сви могу да Га виде и окусе. Престо треба да буде уздигнут још и зато што се на њему савршава узвишена и наднебесна света Тајна. Симеон Солунски (у глави 133) каже: "Трпеза је четвероугаона зато што су се од ње храниле и данас се хране четири стране света, а уздигнута треба да буде због узвишене и небеске свете Тајне".
Као друго, престо или трпеза се утврђује на четири стуба, који означавају пророке и апостоле. Симеон Солунски у истој глави пише: "Трпезу носе стубови, који је и чине високом. Ови стубови, који чврсто носе трпезу, означавају пророке и апостоле". Понекад престо буде на једном стубу (или, како стоји у требнику за освећење храма, на "једностољу"). Понекад пак уопште нема стубове, него се подиже на чврстом четвероугаоном ковчегу. Какво значење у том случају има један стуб, и зашто се понекад престо поставља на четвероугаони ковчег, о томе види у 3. делу, 8. глави, § 3.

Степенице око престола

Као треће, неће бити сувишно ако овде приметимо да су се у старини око престола правиле степенице, на које су се свештеници и ђакони пењали како би целивали престол или обавили некакву другу радњу. Такве степенице око престола постојале су у великој цркви Свете Софије, о чему сведочи Кодин: "Око престола – вели он – Јустинијан је начинио златне степенице на које се свештеници пењу како би целивали свештену трпезу".

Срачица и индитија на престолу

Као четврто, пошто престо првенствено означава гроб Христов, на њега се, као на само тело Христово, пре свега полаже једноставна бела одежда која се назива срачица; ова срачица, која се грчки назива κατασαρκα или κατασαρκιον (приплотије), означава плаштаницу којом је у гробу било обавијено тело Спаситељево. Симеон Солунски у истој глави пише: "Као на тело Христово које је ради нас било умртвљено, тако се на престо полаже катасарка која означава плаштаницу. А пошто овај престо означава и престо Божији и обитавалиште славе Његове, онда се преко срачице њему облачи и друга одежда, која се назива индитија (ἰνδυτια), која је увек светла и што лепше украшена". "Индитија је – наставља исти писац – светла, као слика славе Божије, јер је жртвеник престо Божији, или као слика блиставих хаљина Спаситељевих (у гл. 9 о храму); катасарка се полаже као на гроб, а индитија као на престо Исусов. Прва символизује плаштаницу којом је било обавијено тело Христово, а друга одежду славе Божије, што сугерише и псалам који се пева: Господ се зацари, у лепоту се одену".

Мошти под престолом

Као пето, испод престола поставља се, као какав гроб, један ковчежић, у који се положе и погребу мошти мученика или других светих што су се подвизавали за Христа. Пошто је престо – гроб Христов, онда се и мученици и свети сахрањују са Њим, а будући да је заклани Христос васкрсао, онда ће се и свети прославити са Њим, нарочито у дан царства Сина Божијег. Све ће ово бити објашњено у 3. делу, 8. глави, § 23.

Илитон на престолу

Као шесто, на светом престолу, преко индитије, треба да стоји илитон (εἰλητον – повез, убрус). Илитон означава онај убрус којим је била завијена глава Исуса Христа у време Његовог полагања у гроб, и који је тамо био виђен по васкрсењу Спаситеља, како пише у Јеванђељу по Јовану (20,7). Симеон Солунски у 112. глави пише: "Илитон се полаже на престо да би означио смрт Христову и Његово васкрсење, јер су апостоли после васкрсења међу осталим погребним одеждама видели и убрус који је био посебно савијен на једном месту. Управо тако се савија и илитон, и на њега се, уместо Спаситеља, полаже Јеванђеље".

Антиминс на престолу

Као седмо, у илитон се увек завија освећени антиминс. Пошто антиминс означава исто што и престо, онда ће и значење антиминса, и то зашто се он полаже овде, бити објашњено у 3. делу, 8. глави, § 10.

Крст на престолу и запрестони крст

Као осмо, на престолу и иза престола увек се налази Божанствени крст Спаситељев, на коме је Он принео Себе на жртву. Где је жртва, тамо треба да буде и њено оруђе. Симеон Солунски у гл. 133 пише: "Ка истоку иза престола поставља се четверокраки Божанствени крст Спаситељев, на који је Он био прибијен ради наших грехова – Спаитељ, Који је створио и држи све горње и доње, Који је сјединио небеско са земним, Који је са висине сишао на земљу, и потом се са земље вазнео на небо; Који је у Себи Самом све сјединио, и призвао к Себи све крајеве земље; Који је узвишеношћу Божанства и смирењем оваплоћења све усвојио Себи, и пресаздао нас висином славе, дубином скромности и смирења, и ширином милости и љубави, подигао нас из ада, и од земних учинио небеским". Ето шта представља крст. Облик крста указује и на тајну Свете Тројице: усправна даска указује на Најузвишенијег Оца, а попречна на Сина и Духа Светога. Јер Давид вели: Руке Твоје створиле су ме, и саздале су ме, тј. саздао је Син и Дух Свети.

Ковчег или дарохранилница на престолу

Као девето, у складу са тајанственим значењем престола, на њега се полаже ковчег (ciborium, киворијум) у коме се чувају Божанствени дарови после њиховог освећења. Овај ковчег означава, као прво, место где је распет, погребен и васкрсао Исус Христос; као друго, стражу која је била постављена на Спаситељевом гробу како ученици не би тајно однели Његово тело; као треће, овај кивот нас подсећа на кивот и ковчег завета старозаветне цркве, где је чувана светиња Божија. Свети Герман пише: "Кивот означава распеће; али он символизује и погребење, јер је близу места распећа била и пећина у којој је Спаситељ погебен. Укратко, кивот означава распеће, погребење и васкрсење Исуса Христа. Овај кивот означава и ковчег завета у коме је била светиња над светињама и светилиште". Кивот се сада поставља на крај престола, у ковчежић (у облику црквице) који се назива дарохранилница, дароносица или, како се каже у чину пређеосвећене Литургије – хлебоносац. Но, на Истоку се овај кивот правио одвојено, и у њему су чувани пређеосвећени дарови за болесне или за пређеосвећену Литургију. Понекад су међутим ови дарови чувани у златном или сребрном голубу који је висио над престолом. Такође, неки писци киворијумом називају сен која се налази изнад престола.

Свеће и јелеј иза престола

Као десето, у част живе Речи која лежи као истинска и тајанствена храна наше душе у дароносици, иза престола се поставља свећњак у виси кандило са јелејем (уљем). "Свећња нас – по речима светог Симеона Солунског (гл. 133) – подсећа на истинску светлост која нас просвећује, а кандило на милост. Јер достојно је Богу приносити светлост, као истинској Светлости, и јелеј, као обележје милости и доброте Његове".

Молитвени дом без светог престола није црква

Набројавши све предмете који припадају престолу и њихова значења, треба да приметимо да је дом у коме нема светог престола, мада је реч о молитвеном дому, не представља цркву, него обичан дом намењен за молитву. Дом у коме није освећен свети престо обновљењима, отварањем, упрестољењем, помазивањем светим миром и полагањем моштију светих мученика (како је објашњено у 3. делу, 8. глави, § 24 и у 4. делу, 20. глави, § 3), тај дом, по речима Симеона Солунског (гл. 101) "није скинија славе Божије, није обитавалиште Његово; у таквом молитвеном дому не приносе се на трпези Божански дарови, и Духом Светим се по молитвама јерејским не претварају у тело и крв Христову; у њему нема трпезе, тј. престола".

Глава IV

О СЕНИ НАД ПРЕСТОЛОМ

§ 1. Сен над престолом

Над светим престолом од најстаријих времена подиже се нека врста балдахина или сен, која стоји на четири стуба. Ова сен се код латинских писаца назива ciborium, код грчких κυβόριον, на руском кивориј, а на српском киворијум (или "олтарско небо"). Описујући величанствени храм Свете Софије Кодин о сени говори на следећи начин: "Јустинијан је начинио од сребра киворијум (сен) и стубове који су га носили, које је и позлатио, и куполу у облику полулопте на чијем је врху излио крст од чистога злата".

§ 2.

Расуђујући о значењу сени свети Герман на њу примењује следеће пророчке речи: Бог учини спасење посред земље, и додаје да се без ове сени не може схватити значење поменутих речи јер, наставља свети Герман, Јерусалим не може да буде средиште земље за све народе, на пример за Индијце, или Млечане. Стога, да би се испунила истинитост горе наведених пророчких речи, у олтару се над престолом подиже сен која представља полулопту небеског свода, док земљу означава престо на коме је невидљиво присутан Спаситељ Који је савршио наше спасење. Потом он вели: "Свети Оци подижу покров попут неба над светом трпезом, и под тим покровом, који се назива киворијум (сен), између четири стуба стоји, као земља, свештени престо. Управо кроз подизање ове сени испуњавају се речи пророка: Бог учини спасење посред земље".

§ 3.

Симеон Солунски, описујући три полукруга које се налазе у олтару – над престолом, жртвеником и сасудохранилницом – и називајући их грчки κόγχι, конхи (чиме означава свод), говори и о сени и назива је такође покровом. О значењу овог покрова, или сени, говори овако (у гл. 139): "Над божанском трпезом диже се свештени покров (сен), означавајући нематеријалну скинију Божију, тј. славу Божију и благодат којом се покрива Онај Који одева светлост као хаљину и седи на уздигнутом престолу Своје славе". Дакле, сен над престолом, са завесама ако их негде има, представља покров свете трпезе, а подиже се у част најузвишенијег и најдрагоценијег Исуса, и као слика небеске скиније.

Глава V

О ГОРЊЕМ МЕСТУ И САПРЕСТОЉУ

§ 1.Горње место у олтару

У олтару, источно од престола, уз зидове средишње полукружне апсиде, са обе стране постављају се други престоли, тј. седишта или клупе намењене за седење свештеника који служе заједно са архијерејем. А у самој средини налази се узвишено место за архијереја – то место је Златоуст у својој Литургији назвао "горњим местом" или "горњим престолом". О горњем месту и седиштима или клупама које се постављају са обе стране престола, Јевсевије говори овако (књ. 10, гл. 4): "Константин Велики, подигавши храм, украсио га је узвишеним престолима у част председавајућих, и поврх тога направио је седишта која су била распоређена око читавог олтара; потом је у сред олтара поставио светињу над светињама, то јест светилиште (свети престо)". Горње место, седишта и оне који на њима седе Григорије Назијанзин у своме сновиђењу о храму Свете Анастасије описује на следећи начин: "Учинило ми се – каже – да седим високо на светом престолу, али не са гордошћу, јер се ни у сновиђењу ни због чега не узносим; око мене су са обе стране седели стари мужеви, предводници пастве, знаменити по својој храбрости; а служитељи и ђакони стајали су у блиставим одеждама показујући анђеоску красоту".

§ 2. Горње место означава катедру (седиште) Господа Исуса и Његово седење с десне стране Богу

Горње место, на које заседа само архијереј, важније је и има узвишеније значење од столица и клупа постављених за саслужитеље, на којима међутим ђакони немају права да седе. Симеон Солунски у 135. глави пише: "Горња катедра означава наднебеску катедру Исусову. Степени који иду од ње (седишта и клупе) показују чин и углед јерараха и јереја; на тим седиштима нема права да седи нико осим њих, чак ни сами ђакони"; и у 11. глави о храму: "Степенима олтара, седиштима и клупама, који се налазе испод горњег места, означава се чин и положај свакога од посвећених људи и анђела". Горње место које означава катедру Исусову, означава још и вазнесење Господа Исуса, и то да је Он заједно са телом узишао изнад сваког анђеоског начала и власти, те да је сео с десне стране Богу Оцу. То ће јасније бити изложено у 2. делу, 7. глави, § 14.

§ 3. Сапрестоље на горњем месту

Горњи престо заједно са свим седиштима и клупама назива се сапрестоље. Стога јереји, који служе заједно са архијерејем и седе на седиштима, представљају апостоле у односу на Христа. Симеон Солунски у 63. глави о храму каже: "Архијереј који седи на сапрестољу представља Христа, а епископи и свештеници који седе заједно са њим представљају апостоле". Пошто они који служе са архијерејем као да су његови сапрестолници, његови сабеседници и судеоници у истој части, онда се и читав простор горњег места назива сапрестољем.

§ 4. Ликовне представе над горњим местом

Над горњим местом увек се слика Христос – или како даје тајну вечеру Својим ученицима, или како благосиља људе који му се моле; а над осталим седиштима стоје ликови апостола, јер они што ту седе представљају апостоле; но, ако се догоди да над тим седиштима буду насликани источни јерарси који су некада ту седели, одевени у њихове свештене одежде, како себе приносе на жртву Самом Христу, онда и јереји који ту седе представљају Василија Великог, Григорија Богослова, Јована Златоуста и друге свете јерархе, или некога од светих свештеника. Пошто у олтару никоме није дозвољено да седи, чак ни ђаконима, онда нема ни ликовних представа светих ђакона, не само над местима где седе свештеници, него ни у њиховој близини. А ликови светих ђакона, као што су свети Стефан, Лавренитије и други њима слични, смештени су ван те апсиде, у сасудохранилници или у ђаконику; а понекад се сликају на северним или јужним олтарским дверима, или на било ком другом месту на зидовима, и то увек са орарима у рукама, што означава њихову спремност за свештенослужење.

Превод: Младен Станковић

[1] У преводу Ђ. Даничића "шатор састанка", од грч. "скини" (σκηνή) – шатор, сеница (такође и "табернак(у)л" од лат. Taverna

 

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 02 мај 2017 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 60 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.