header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Да ли је човек по природи смртно или бесмртно биће?
Да ли је човек по природи смртно или бесмртно биће? Штампај Е-пошта
четвртак, 07 август 2008

Др. Лазар Милин

 

ДА ЛИ ЈЕ ЧОВЕК ПО ПРИРОДИ СМРТНО ИЛИ БЕСМРТНО БИЋЕ?

 Примењена апологетика (I)

    Има и фолозофа и теолога који кажу да јe човек по природи смртно бнће, а исто тако има и филозофа и теолога који кажу да је човек по природи бесмртно биће (у тексту ћемо их звати: Прва страна н Друга страна). Та противречност међу њима долази највећим делом од различитог схватања појма "смрт" и појма "живот", или смрт-ност и бесмртност, као два контра-дикторна појма.

 

Шта каже прва страна?

Смрт је, такорећи, узидана у човекову природу. О томе сведоче многе чињенице из свакидашњег живота, рећи ће нам сваки природњак. Зар ми не видимо да је смрт закон природе којем се повинује све живо? Зашто би човек био једини изузетак?

На то би какав Јеховин сведок, или адвентист, додао: Па да, ено и у Библији пише: "Што бива синовима људским, то бива и стоци, једнако им бива; како гине она, тако гину и они, и сви имају исти дух; и човек није ништа бољи од стоке, јер је све таштина Све иде на једно место; све је од праха и све се враћа у прах" (Проп. ЗД9-20).

Овој биолошко-библијској тврдњи понеки теолози, чак и православни, додају н једну дубљу философску основу, сматрајући да би та философска-логичка основа требало да буде баш и израз догматике - православне, дабоме. Ево те основе.

У западној схоластици постоји доказ о постојању Божјем на основу контингентности, то јест условљености, света, argumentum e contingentia mundi. Православни теолог, нарочито ако априори, тако рећи с прага, одбија све што је западњачко - чувајући чистоту православља-, полази, можда несвесно, баш од те чињенице и каже " једноставно речено, света не мора да буде, света је могло и да не буде". Али свет ипак постоји! Како постоји? Литургијским језиком речено, свет је приведен из небића у биће. "Рећи да је свет створен ни из чега, значи рећи да је то ништа(вило) на неки начин уграђено у биће света као његов постојани континуитет, као нека врста генетског записа о његовом пореклу*. Дакле, све постојеће у својој утроби има непостојање, тј. не-биће је узидано у саму срж света, и то је основни разлог због којег је свет по својој природи пролазан."  ''Једном речју, рећи да је свет створен ни из чега, значи рећи да је суштина или природа бића не-биће, или, не-биће је природно стање свега створеног, тј. свега осим Бога. Укратко, све створено не постоји по својој природи, а постоји само по благодати, по вољи, по љубави Божјој. Када би Бог престао да воли свет, свет би престао да постоји." Све ово што је речено за свет, важи и за човека, како за човеково тело тако и за човекову душу. "Баш зато што јс човек створен, зато је и смртан. Учење о томе да је тело смртно, а душа бесмртна није хришћанско учење. Будући и сама творевина, и душа подлеже ономе што је створено, то јест, може да умре, да пропадне, да се врати у не-биће. "Хришћанско је учење да душа може постати бесмртна по благодати Божјој, а не да је бесмртна по свој природи. Цео човек може постати бесмртан (иако је створен смртним), то је хришћански став." "Да је суштина човекове смртности у греху, поготово у греху схваћеном на моралистички начин, онда би за спасење било довољно и човеково покајање, а не би било потребно да долази Христос То би, наиме, значило да је смртност човека и целе творевине дошла споља, и да не сачнњава њено биће." 

 

Чујмо и другу страну

Нема сумње, биолошка смрт је природни закон за сва жива бића од биљног и животињског света па све до човека. Испод тога закона могао би неко да буде изузет само чудом Божјим, као што су, на пример, у Старом завету били праотац Енох син Јаредов (1. Мојс. 5,24) и пророк Илија (2. Цар. 2,11), а у Новом завету васкрсли Господ Исус Христос, који се у четрдесети дан после свога васкрсења телесно вазнео у небески свет (Лк. 24,26-52). Дабоме, о овим чудесним догађајима не говори биологија, јер су се они догодили ван области биолошких природних закона, силом Божјом. Зато биолози, ако су у основи атеисти, ако сматрају да Бог не постоји и да нема ко да чињењем чудеса савлађује природне биолошке законе, сасвим логично сматрају да је смрт нешто сасвим природно, нешто што лежи у природи живих бића. И то је сасвим тачно, што се тиче биолошких живих бића. А да ли се тај закон односи и на биолошки мртве предмете, на пример на камење и метале? Очигледно је да такво питање лежи ван граница биологије и њених закона. Могло би се одговорити само толико, да камење и метали, и уопште хемијски елементи, не могу умрети биолошком смрћу, јер немају у себи биолошког живота. У биолошком смислу речи, они су већ мртви, па заиста не могу умрети. Али се могу разложити на своје молекуле, на атоме, чак на електроне и протоне, могу се чак претворити у енергију и престати да постоје као хемијски елементи, или као физичка маса. Е, па то би се могло упореднти са биолошком смрћу живих бића. То је процес или догађај који је паралелан са смрћу живих бића. А да ли они тиме ишчезавају из царства материјалне творевине, да ли су они тиме прешли из бића у "не-биће"? Боже сачувај и сахрани! Ни говора о томе! Енергија није "не-биће", него једна још како страшна и реална н неуништива стварност. То ће вам рећи сваки физичар и хемичар позивајући се на опште познати закон о неуништивости супстанције. Лавоазје је то доказао још у 18. веку за материју (масу), а Роберт Мајер у 19. веку за енергију. То тврди и цела нуклеарна физика данашњег века. Дакле, објективна наука не зна за некакво апсолутно уништење, за ишчезнуће, за прелазак твари у непостојање. Интересантно је да је Библија тај закон објавила на два-три миленијума пре него природна наука. У библијској Књизи Проповедниковој пише: " Дознах да што год твори Бог траје довека, не може ми се ништа додати нити се од тога може шта одузети" (Проп. 3,14). Дакле, истина је да свет није нека нужност. не мора постојати, може и не постојати. Али то је само ваша логичка замисао. А свет конкретно постоји и не показује никакве знаке неког спонтаног ишчезавања у ништавило. Чак не показује ни саму логичку могућност тога. Јер, као што свет није могао сам себе створити, тако не може ни сам себе уништити. Према томе, смрт није својство његове природе, нити је "не-биће" "на неки начин уграђено у биће света као нека врста генетског записа света о његовом пореклу". Дакле, ни душа не може спонтано прећи у небиће, а пошто нема деловања, не може ни распасти, као што може тело. 

 

Ништа и нешто

Једно од четири основна правила здравог логичког суђења гласи: Inter duo contradictoria non datur medium. То значи: измећу две противречности нема средине, Створени свет је или ништа, или нешто, трећа је тврдња немогућа. Свет не може бити и "ништа" и "нешто", то јест, он не може у исто време и постојати и не постојати у истом смислу речи. Према томе, свет кад већ постоји, кад је већ створен, он је "нешто" и не може више имати никакве везе са "ништа", са не-бићем. То је јасно само по себи. А и кад ту ситуацију доведемо у везу са Богом Створитељем, не видимо зашто би Бог, упркос основном закону Логике, - а Он је логично и лично Биће - стварао свет који би био нека мешавина бића и небића, или нечега и ничега. Зато кад је Бог из љубави и чисте слободе већ створио свет, дао му је - егзистенцију чију је неуништивост загарантовао овим малопре цитираним законом о неуништивости супстанције, констатованом и у природној науци и у Библији. Према томе, логика не оставља ни мало места тврдњи да је свет по природи смртан зато што је створен ни из чега. Најзад кад Библија каже "погледа Бог све штоје створио, и гле, добро беше веома" (1 Мојс 1,31), то значи: ни Библија не оставља никаквог места за не-биће и ништавило да буде уграђено у биће света који је створен "веома добро". А ако је смрт остала као конституент света, онда се -нека ми буде опроштена ова бласфемична констатација - Бог преварио у оцени створенога света. Најзад, постоји једна старозаветна књита која није ушла у јеврејски канон Светога писма, али је препоручљива за читање. У њој је записана једна као дан јасна н логична мисао; "Бог смерти не сотвори* (Прем. Сол. 1,13) - Бог није створио смрт. Према томе, ако смрт постоји у самој природи света као његов конститутивни елеменат, то онда значи: свемогући Бог није могао потпуно да савлада "не-биће" или ништавило, и да створи свет без смрти, без повратка ствари у "не-биће". Такву тврдњу, да Бог није могао да савлада небиће, ја бих без икаквог устручавања прогласио за обичан апсурд - ноторни апсурд, осим ако бих порекао Божју свемогућност, па евевтуално и само Божје постојање.

Др. Лазар Милин, ПРАВОСЛАВЉЕ, 1.октобар, 2000.г.

 

 
< Претходно   Следеће >

© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.