header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Архимандрит Рафаил Карелин: О профанацији љубави Штампај Е-пошта
субота, 20 мај 2017
         После речи „слобода“, вероватно ниједна реч није подвргнута таквим спекулацијама, изопачењима и софистичкој проституцији, као реч „љубав“. Ако је реч „слобода“ била неопходна у популистичком облику, да би сломили структуре друштва и моралне норме, онда је реч „љубав“ у њеној савременој, либералној интерпретацији почиње да служи оправдање за свакојака изопачења, почињући од теолошких и завршавајући сексуалним.

У руском језику реч „љубав“ није диференцирана и зато семнатички није униформна. У ту реч је могуће положити неадекватна схватања, још више, противречна једна другима, што је често давало могућности либералима, како у мантијама, тако и без мантија, да ступају у расправе о томе, да је љубав виша од свега, са предумишљајем скривајући, шта они подразумевају под љубављу?

Теософи су покренули за разрушење хришћанства своју идеју, која је дошла по укусу декаденствујуће интелигенције: „Истина је виша од религије“, то јест, виша од хришћанства. А сада, нови гностици и манихејци вапију: „Љубав је виша од морала“ и пред њеним „величанством“ морају да ишчезну сва морална схватања, попут пелена, које више нису нужне пораслом детету.

Савремени проститути љубави долазе до такве бестидности, да људе, који се придржавају чврсто традиционалног морала, називају због тога фарисејима или примитивним бићима, која не желе да изађу из мрачног средњевековља на светлост слободе.

У тај словесни сатански сабат укључили су се и модернисти у теологији. Они изјављују: „Ако је љубав више од свега, онда она значи више од догмата, зато треба одбацити догмате, који ометају да се љубав пројави у свој њеној пуноћи, сломити као Кинески зид, који стоји у току многих векова између конфесија, и да се човечанство слије у једну породицу.“

На позадини катастрофалног губитка моралности, када се блуд и хомосексуализам оправдавају љубављу, настаје „религиозни блуд“, где се под видом љубави разрушује Православље, а заузврат, религиозно-теософски хаос још више стимулише процес моралног декакденса. Православно учење о „јединству у истини“, декаденти у религији покушавају да замене „јединством без истине“.

Они говоре: „Истина је виша од религије, а љубав је“ виша од истине. Свака подела је - грех против љубави, зато „ сједињујте се.“

Човек има земну отаџбину - земљу, где се родио и одрастао, има своје порекло, историју земље и народа; он има духовну отаџбину - Цркву, у којој је примио Крштење, има родослов - Православље, које води почетак од Христа. Одбацујући традиције, човек лута у својој земљи; кроз уништење црквеног предања човек губи небеску отаџбину; он постаје унијат свих конфесија и религија, а по смрти, у вечности - странац, који нема кров над главом.

Мешање лажи и истине претвара истину у лаж. Полуистина - то је најотровнији хибрид. У исто време, љубав, без истине и морала, претвара се у страст и постаје трулежно блато.

Фалсификатори љубави говоре: „Испуните душу једном љубављу, не мислећи ни о чему“, као да је душа флаша, из које је лако излити једну течност, и насути другу. Питали би те фалсифкаторе; а куда су они ставили хришћански аскетизам, сурову борбу са грехом у срцу, када човек чупа страсти из душе, као да пролива крв, када је неопходан велики опрез од саблазни, које га окружују, када је неопходно велико смирење душе пред Богом? Откријте нам тајну, како сте ви тако брзо и једноставно завршили са првородним грехом?

Господо фалсификатори! Ви говорите о љубави тако једноставно, као да у вама нема страсти, које су окупирале ваше сопствено срце. Ви сте заборавили на ђавола, који вас постојано вуче за нос, ви сте заборавили на њега, јер се он скрио под вашом одећом, и не видите грех, јер живите у њему.

Сјединили сте у један род човека са мајмуном, као потомка са претком, а сада сједињујете љубав са блудом. Ви сте „урођени сјединитељи“ све са свима, сваког са свима. Када би вам дали власт, онда би ви приредили сусрет за сједињење Ангела са демонима, а даље ћу ћутати.

Сада се ипак, обратимо нашем задатку: шта је то љубав, да би је разликовали од лажне љубави.

У тримерију човека можемо условно разликовати три вида љубави.

1. Телесна љубав, која је заснована на јединству порекла и родовској солидарности; то је сексуална, супружничка, рођачка љубав, заснована на гласу крви. Већим делом се та љубав јавља као тежња тела ка телу, иако љубав међу родитељима и деце може прећи у сублимирано душевно осећање. Телесна љубав припада не само човеку, већ и другим бићима, која обитавају на земљи.

2. Душевна љубав која је заснована на људској солидарности, заједничким интересима, љубави према отацбини, разумевању једни других, као узајамном проницању душа. Та љубав је виша од телесне, али и она припада души, и подвргнута је колебању емоција и расположења.

Та љубав даје храну уметности, јавља се основом дружења и људске друштености, али се она неочекивано може сменити равнодушношћу, или прећи у мржњу.

Она се јавља као разлог свакодневних трагедија, она је неретко сједињена са телсном љубављу и зато је, Свети Григорије Богослов говорио о „ружној љубави према души, ради љубави према лепом телу“. Душевна љубав, у свом сублимираном виду, може да се пројављује као телесно милосрђе, доброчинство и састрадавање. Та љубав се налази у кругу земних доживљаја; она може бити и ватрена и нежна, али је лишена постојаности и снаге, и зато је Пророк Псалмопевац рекао: „... сваки је човек лаж“.

Душевна љубав припада свим народима и свим нацијама. Видимо њене пројаве у свим, нама видљивим, историјским временима. Стога човек може осећати, схватати и преживети поеме Хомера, Вергилија, трагедија Шекспира, путописа Плутарха, и поезију Таса. Душевна љубав припада људима свих религија.

3. Духовна љубав. Она је могућа само при деловању благодати Божије, када се дух буди из сна, у који су га погрузиле његове страсти, као када се земља буди под зрацима пролећног сунца. У борбу са духовном љубављу ступају у борбу страсти, које се гнезде у души и телу.

Зато је духовна љубав у многоме- ослобођење духа од ропства душевних тежњи и емоција, установљење јерархијских сила људске монаде. То се достиже у упорној борби. Зато је почетак духовне љубави - покајање, а почетак слободе - аскетизам и потчињење своје воље благодати. Дух, заузевши владајуће место у тримерију човековом, својим импулсима прониче у душу, одуховљава је, и очишћује саму духовну љубав.

Без благодати, душевна љубав се постојано подвргава корозији и деформацији због греха, који живи у човеку и који се уњедрио у природу човека. Без истине је немогуће стицање благодати; а без благодати душевна љубав прелази у страсну похоту. Истина је - чувар љубави, без кога љубав постаје блудница.

Човечанство се катастрофално лишава духовне љубави. На душевном плану се то пројављује као декаденс у уметности, као отуђење људи једни од других, као невидљива тама, која се све више згушњава над земљом; на душевно-телесном плану, она се пројављује као жеђ крви и блуда, као сексуалне аномалије. Изгледа да, метрополе света, превазилазе горди Вавилон и огреховљени Содом. И то стремљење ка паду у бездан назива се либерализмом и хуманизмом, то јест, слободом и љубављу.

Сада је чудно време: на полицама у књижарама, заједно са одвратном литературом, разлиитим упутствима за окултизам и секс, стављене су књиге хришћанске мистике, које су се раније чувале у манастирима, и старци су дозвољавали да их читају, чак и не сви монаси, већ само припремљени за то, и то, под њиховим руководством. Сада около-црквени „интелектуалци“ сунчајући се на јавним плажама и чешкајући леђа, могу да расуђују о химнама Симеона Новог Богослова, или, вративши се са рок концерта, да говоре о срдачној Исусовој молитви, наводећи цитате Григорија Синаита и Григорија Паламе. Долазе на ум Јесењинове речи, када слушаш о неким савременим форумима на религиозне теме:

„Ја љубим песнике - то је презабавни народ,

У њима увек нађем историју, познату срцу.

Као када бубуљичавој студенткињи, дугокоси чудак,

Говори о световима...“

 

Узмите светску литературу. Каквим се само спекулацијама, подвалам и изопачењима није подвргла реч „љубав“, како само што се не хвали порок, под именом „љубав“. У „квартету песника“, опеваном Блоком, девственост и целомудрије остају заувек сестрама - Пепељугама, просјакињама.

У нашем покољењу, одраслом под радијацијом телевизора, каква може бити представа о љубави? Сигурно као о слободи не само древног ероса, већ и најбаналнијег секса.

Христос је донео вест о свепраштајућој љубави, али је то била вест о новој љубави, ради које човек мора да иде на жртву, да одбаци привезаност за земљу, да обаци све оно, што стоји између душе и Бога. У том смислу духовна љубав је победа над страсном душевном љубављу - над љубављу, која се у наше време све више прониче луциферијанском светлошћу.

Модернисти говоре: „Религије и конфесије, обједињују се у у љубави и кроз љубав“. Али у стварности то је призив: „Људи, уједињујте се против Бога, у име долазећег сатане.“

Већ код Апостола Павла у Првој посланици Коринћанима постоји опис хришћанске љубави. У тим речима Апостола видимо лице своје душе, као у огледалу: видимо као у негативу наше стање, супротно тој химни љубави, коју је написао Првоврховни Апостол.

Модернисти говоре: „Љубав је виша од закона, љубав је виша од морала“. Да ли је могуће рећи да је плаон виши од куће? Не. Он покрива дом, али се држи на стубовима и зидовима. Тако и љубав, будући највећом заповешћу, опире се, као на стубове, на остале заповести Јеванђеља. Ако она противречи и једној од њих, онда значи да то није љубав, већ фалсификат љубави.

Модернисти пореде традиционалисте са фарисејима и књижевницима, које је Христос обличавао. Али Господ је обличавао фарисеје, не због тачног испуњења старозаветних обреда, већ за увођење нових прописа, правила и обичаја. Они су изопачили закон, дан кроз Мојсеја од Бога, заплевши га паучином својих произвољних судова, забрана, разрешења, проклетстава и благослова.

Фарисеји су одвојили обреде од заповести и учинили их не језиком Цркве, не праобразима будућег, не сећањем о долазећем Месији, већ неком самовредношћу, убацивши народу, да од спољашњег, буквалног, чак механичког испуњења тих обвреда зависи спасење човека.

Одвојивши се од древног храмовног предања, фарисеји су се учинили реформаторима Старог Завета, и зато их је Христос назвао „слепим вођама народа“.

Могу ли модернисти да изјаве, да су обреди Православне Цркве лажни? Да онај, ко их испуњава, губи главно  љубав? Да су хришћански богослови, сачувавшу Православље у многовековној борби са јеретицима - књижевници, који су реч ставили изнад духа?

Бенгалски кришнаити набрајају неколико видова љубави: родитељску, супружничку, религиозну, дружбујућу, и сматрају да је највиша љубав, порочна љубав, која ослобађа човека од условности тог света, ставља га више заповести и закона, а прошавши кроз порочну љубав у њеним различитим видовима, човек може свецело да се преда служењу Кришни. Управо то су проповедали древни гностици - екстатици. Ако би питали блудницу, коме она служи, одговорила би: „Служим љубави и дарујем људима ону љубав, коју они не добијају у породици“. Ниткови који су спремали револуције, а затим постајали диктатори, оправдавали су своје злочине љубављу ка народу. Код нас су стварали слике вођа, чији је живот био „одушевљен“ љубављу према људима.

У времена Апостолска ђакон Николај Антиохијац иступио је учење о томе, да због љубави једног према другом, треба имати заједничким, не само имовину, већ и жене, да савршена љубав не тражи ништа за себе, и зато жена свакога мора да припада другима. То учење је било продужено у гностичким сектама које су следиле.

Дух Свети, обраћајући се предстојатељу Ефеске Цркве, о николаитима говори: „Но ово имаш што мрзиш на дела николаита, на која и Ја мрзим“, а предстојатељу Пергамске Цркве се Он обраћа са призивом на покајање, јер у Пергамској Цркви постоје људи који држе учење николаита. Дух Свети говори епископу Пергама: „Доћи ћу ти скоро, и војеваћу са њима (николаитима) мачем уста Својих2.

Два пута Дух Свети говори о томе, да мрзи распусност, које се прикрива речима о хришћанској љубави.

Неки протестански пастори „благосиљају“ једнополне „бракове“ хомосексуалаца и лезбејки, такође оправдавајући то, речима о љубави према људима и о слободи у љубави, која је виша од морала!

Јадна дево Љубави, како тебе силује свако ђубре!

 

 Извор: karelin-r.ru

Преузето са: „Православни одговор“

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 66 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.