header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Тајанствене смрти српских владика у Бечу и другде Штампај Е-пошта
субота, 12 август 2017

 Мало је позната чињеница да је Беч град у коме су неки српски епископи и патријарси тајанствено завршили свој многонапаћени живот. Довољно је погледати књигу епископа Саве ШумадијскогСрпски Јерарси“ где су наведене кратке биографије свих српских познатих епископа до двадесетог века, па да се човек запита над чињеницом: како је толики број наших епископа „напрасно“ преминуо у овој европској престоници и у осталим деловима Аустроугарске.

Мало је позната чињеница да је Беч град у коме су неки српски епископи и патријарси тајанствено завршили свој многонапаћени живот. Довољно је погледати књигу епископа Саве ШумадијскогСрпски Јерарси“ где су наведене кратке биографије свих српских познатих епископа до двадесетог века, па да се човек запита над чињеницом: како је толики број наших епископа „напрасно“ преминуо у овој европској престоници и у осталим деловима Аустроугарске.

Иначе, умирали су „напрасно“ патријарси српски и у другој престоници државе која је владала над Србима – у Цариграду, као што је то био случај са патријархом Викентијем (Стефановићем) 1758., али се то чешће дешавало у Бечу. Турци се нису много „стидели“ да над нашим епископима јавно изврше смртну казну, чак су им и живима драли кожу као што је случај са св. Теодором Вршачким 1594. или са митр. Пајсијем Будимљанским 1654., док је у Аустроугарској царевини такав варварски начин убијања био неприкладан. Да напоменемо и то, да и понашање наших епископа у самом Бечу није било понекад баш по бечком „бонтону“. Тако Гаврило, касније епископ славонски, који је био у пратњи патријарха Арсенија Чарнојевића 1706. „у току богословске расправе са римокатолицима физички је напао Петра Бакића, потоњег бискупа ђаковачког (1716-1748), који је вређао православне и неповољно се изражавао о Православној Цркви.“

О смрти српских патријараха и сумњи да су били отровани већ је писано у српској историографији. Тако је Милутин Јакшић написао рад «Јесу ли патријарси Арсеније III и Арсеније IV отровани?», Сремски Карловци 1922. Неколико података по писању еп. Саве Шумадијског:

-1706. патријарх Арсеније III Чарнојевић – „је изненада умро у Бечу“.

-1708. Митрополит крушедолски Исаија (Ђаковић) – „Бавећи се црквено-народним пословима у Бечу, митрополит Исаија је изненада умро.“

-1790. Митрополит карловачки Мојсије (Путник) – „Бавећи се у Бечу где је дошао… да издејствује да српски народ добије учешће у грађанским правима… изненада је умро.“

За Германа Опачића, Епископа бачког, се не каже да је напрасно умро, већ је «после краће болести, преминуо у Бечу 18. јануара 1899. године.»

Да је постојала сумња да овакве смрти нису природне, и да су епископи знали да се у Бечу «лакше умире» доказује и случај Јефтимија, Митрополита софијског, који се 1633. бавио у Марчанској епархији. Њега је бечки двор у споразуму са папским нунцијем позвао на «консултације» у Беч, али митр. Јефтимије «није хтео онамо ићи без јаке пратње Срба».

У књизи епископа Саве не налазимо да је над неким епископом по пресуди суда била извршена смртна казна, али зато има много сумњивих смртних случајева епископа за које се верује да је власт у Аустроугарској била умешана. Гаврило Предојевић је био Епископ марчански само две године. Да се он не постави за епископа здушно се борио загребачки бискуп Бенко Винковић, јер је имао намеру да народ у Марчанској епархији преведе на римокатолицизам. Цар Фердинанд III је Гаврилу наредио да пође у Рим и онде исповеди латинску јерес, да би био рукоположен за унијатског епископа. Гаврило је пошао, али не у Рим, већ у Пећ, где је рукоположен од Пећког патријараха Пајсија. Ипак, после две године је умро. Настала је велика узнемиреност у народу. После Гаврила, народ је сложно тражио да се постави архимандрит ман. Гомирје Василије, опет Предојевић. Народној жељи је удовољено, али Василије већ 1648. завршио живот. Постоји мишљење да је отрован.

Епископ Гаврило (Мијакић) је знао да епископи марчански не пролазе добро, и да им је живот кратак, па је помислио да ће се накаквим компромисом извући. Није отишао у Пећ на рукоположење, већ је 1663. пошао мученик у Молдавију. Пошто је имао велике невоље у својој епархији, нарочито од загребачког бискупа Петра Петретића, пошао је и у Рим да тражи милост, али милости није нашао. Цар Леополд је на његово место поставио унијатског епископа Павла Зорчића. Пошто еп. Гаврило није мировао окован је и послат у Грац у затвор. У току тамновања се упокојио.

Арсеније Теофановић постао је Епископ костајнички, зринопољски, глински, дубички, јасеновачки, северински и марчански 1750. Царица Марија Терезија му је под претњом казне наредила да ову титулатуру избрише и тражила да се ограничи само на «костајнички». Као и многи други је «умро напречац 15. маја 1753. Сматра се да је био отрован.»

Да се у аустроугарској царевини није само умирало овако мистериозно, доказује пример Еврема (Јефрема) Митрополита пожешког кога је «побожна» римокатоличка светина убила у селу Куле, близу Пожеге. Могло би се рећи да је живот архијереја Српске цркве био на простору Аустроугарске био континуирана мука, зној, па и крв, био је стална борба за одбрану Вере од унијатства.

Историјски период живота православних у Аустроугарској био је обележен датумима, углавном трагичним, али гледајући из ове перспективе, и славним, датумима страдања народа и његових епископа за Веру православну. Аустроугарска је уклањала архијереје, правила им непремостиве тешкоће, постављала оне које народ није желео, гледала да их искомпромитује у очима народа… и све је то било мало успешно у напорима да православни пређу на унију или римокатолицизам. Дешавало се неретко да Аустроугарска уклони једног доброг архијереја, а да на његово место дође још бољи! Ако је Беч био престоница Аустроугарске, он се може назвати и престоницом српског страдања од римокатоличке Европе.

Видели смо да је приличан број епископа, почевши од патријарха Арсенија Чарнојевића, тамо завршио свој многострадални живот. Беч је град у коме је чак основано и постојало друштво са најморбиднијим могућим именом: «Друштво за католичење Срба». Беч, културна престоница Европе, је заиста имала некада чудно-смешне идеје. Мада, колико год ово сада нама изгледало смешно, епископима Српске цркве је у своје време значило огроман терет и невољу. Митрополит дабро-босански Сава Косановић је подлегао у неравноправној борби са овим «друштвом» и његовим истомишљеницима. Наиме, морао је да да оставку на место митрополита, човек који је живот свој посветио одбрани своје пастве од агресивног римокатоличког прозелитизма.

Патријарх Лукијан у Карловцима

Ко ће испричати и ко ће набројати све муке и невоље које су наши достојни архијереји, свештенство и народ поднели ради одбране Вере. Могло би се рећи да је живот Срба у Аустроугарској једна непрекидна рана, која симболично почиње смрћу првог патријарха на простору Аустроугарске Арсенија Чарнојевића, а завршава се смрћу последњег српског патријарха који је живео на овом простору, Лукијана Богдановића. После тога почиње нова «епизода» у животу наше Цркве, али та епизода која траје до данас није нимало срећнија за саму Цркву.

Карловачки патријарх Лукијан изабран је једногласно за Епископа будимског 1897. а за патријарха аутономне Карловачке митрополије изабран је 1908. у својој 41. години живота. Ипак, његова управа Карловачком митрополијом није дуго трајала. Мада се п. Лукијан и раније отворено борио за права православних у Аустроугарској, највећи сукоб је настао пошто је угарска влада имала намеру да патријархово седиште премести из Карловаца у Будимпешту. Овај предлог је био неприхватљив јер је подразумевао уклањање патријарха и средишњих црквених власти из средине народног живота, међусобно отуђење народа и црквених власти, као и лакше манипулисање Црквом од стране угарске владе. Пошто п. Лукијан није прихватио овакав предлог, како каже еп. Сава Шумадијски: «…угарска влада је, изгледа, одлучила да га онемогући или чак и физички уништи… Приликом лечења патријарх Лукијан је 1. септембра 1913. нестао у Бад Гаштајну. Његови посмртни остаци пронађени су у реци, али тек крајем месеца октобра, и то тридесет километара од Бад Гаштајна.»

Шта се десило после смрти п. Лукијана? Почео је Први светски рат у коме је агресивна Аустроугарска хтела да покори и анектира читаву Србију. Међутим, десило јој се зло и наопако, па је као поражена страна изгубила већину територија на којој су до тада живели Срби. Великим делом, српски народ је ушао у нову државу, која је названа Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Ипак, «бечки синдром» није мимоишао ни ову краљевину без благослова Божијег. Опет је Ватикан играо улогу, и опет су појединци губили живот на тајанствен начин. Овде пре свега мислимо на патријарха Варнаву (Росића) који је у току борбе Српске цркве против конкордата са Ватиканом умро «под још увек неразјашњеним околностима».

Ни у следећем периоду, који са историјским варијацијама, до данас траје, српски епископи нису били нимало срећнији. После Беча и конкордатског периода, нову социјалистичку Југославију повео је бечки ђак, бравар који је добар део свога живота провео у Бечу – наравно, мислимо на Јосипа Броза. Да «бечка школа» има утицаја и на ову државу, нисмо морали много да чекамо да се покаже. Мада је патријарх Викентије (Проданов) важио за попустљивог човека, није био довољно попустљив колико је то требало комунистима. «Умро је под врло загонетним околностима, убрзо после редовног заседања Светог архијерејског сабора на коме није призната тзв. «Македонска православна црква». У сваком случају, његова смрт није била природна», каже еп. Сава. То се десило 1958.

Човек који је преживео сусрет са Антом Павелићем, а није му се покорио, велики светитељ наше цркве је и Варнава (Настић). Клеветан, малтретиран, затваран, неподржан од патријарха Германа и црквених тела када му је било најтеже, велики беседник и духовник који је ућуткан и био затворен у четири зида под сталном присмотром службе државне безбедности, епископ Варнава је рођен у САД-у и као такав, његов случај би могао да буде отежавајућа околност у пријатељским односима социјалистичке Југославије и САД-а. Његова вишегодишња агонија завршена је 1964. у Беочину, «где је умро под врло чудним околностима 12. новембра.» Упокојио се после посете зубару, па се сумња да је отрован.

Патријарх Павле завршио је свој живот на најбољој клиници у земљи, али у јавности се ћутало о томе како је дошло до тога да заврши на клиници, што опет рађа сумњу. Истовремено, његови последњи дани личили су на ону шалу «како Пироћанац испраћа свог оца на самрти»: -Пошто је отац на самрти, Пироћанац пали прву свећу. Свећа догори, а отац и даље жив. Тужан, пали другу. Није то мали трошак. Свећа догори, а отац и даље жив. Нестрпљиви Пироћанац, који има утисак да ће га татково оклевање финансијски уништити, палећи трећу свећу говори оцу: «Тато, молим те, сконцентриши се!». Није тајна да се некима журило да се изабере нови патријарх, поред још живог патријарха. То питање постављано је и на Сабору. Опет је Ватикан «ни крив, ни дужан» скренуо пажњу на себе, јер се у време око упокојења п. Павла покренуло питање око доласка папе у Ниш на прославу 1700 година Миланског едикта. Требало је за то вешта и ефикасна организација. Чак је и председник републике, Борис Тадић, баш у те дане посетио папу Рацингера у Риму. Патријарх Павле отишао је на ВМА пошто су попуцале инсталације у купатилу у Патријаршији и ошурио се водом кренувши на купање. Иако се говорило да је људски фактор у питању, никада јавност није чула за истрагу поводом тога. Изгубивши свест, преживео је, али не још дуго. Његов пратилац, монах Давид (Перовић) није имао времена да поведе рачуна о расветљивању овог случаја јер је после тога вртоглавом брзином напредовао од монаха преко ђакона, свештеника… до Епископа крушевачког. А можда би требало да се пронађе ко је одговоран? Барем да се сазна да није и надлежни водоинсталатер учио свој занат у Бечу, као онај бравар.

Ако бисмо проанализирали све ове смрти за које се сумња да нису природне, можемо рећи да је Беч у сваком случају нудио смрт многим архијерејима. Постављан је избор: да ли желиш духовну смрт тако што ћеш прихватити унију са папизмом и издати хришћанство, или више волиш телесну смрт, оставши православни хришћанин. Нису сви епископи одолели чарима Беча. Да споменемо само несрећног Епископа пакрачког Петронија и Великоварадског и јегарског Јефрема (Бањанина). Овој двојици није било угодно у бечким тамницама, већ су примили унију и пред папом исповедили римокатолицизам. Како папа Иноћентије XII није био толико издашан према овим одступницима од православне вере, они су (ваљда, сетивши се своје душе) побегли од њега вративши се православљу.

Патријарх Иринеј, такође је одлазио у Аустрију и Беч. Епископ Иринеј Бачки је чест посетилац. Били су и у Загребу. Да ли су бечка клима и кухиња остале исте или не, они нам могу рећи. Ипак, не треба их пуштати саме, јер је функција епископа у СПЦ функција високог ризика, те може да им се понуди једна или друга смрт – телесна или духовна. Мада је стање римокатолицизма другачије од онога у ранијим вековима, пре би се рекло да је Ватиканским концилом 1965. вук длаку променио, али ћуд никако.

Данас је Аустрија држава у којој је све мање римокатолика. По неким статистикама 40.000 људи годишње у Аустрији напусти римокатоличку «цркву». Ипак, иако је ова «црква» у којој «благодат» делује по примитивним рационално-механичким законима, изгубила сваки ауторитет над својим верницима, она не престаје да жуди за освајањем нових територија. Данас се њен прозелитизам огледа у потреби корпоративног сједињења са другим верским заједницама. Док се представници папизма кроз екуменизам труде да релативизују Истину Јеванђеља, под мотом: «Све је то исто. У праву су и православци и римокатолици, на свој начин.» или: «Због тужног раздељења, криви смо и једни и други», дотле се успостављају све чвршће друштвене везе са православним јерарсима, ваљда са надом да «тиха вода брег рони».

Тачно је да данас у Бечу не постоји «Друштво за католичење Срба», али постоји једно слично друштво под именом «Про ориенте». Функције су им идентичне.

*Текст по подацима из књиге «Српски јерарси» блаженопочившег Епископа шумадијског Саве који се пре неколико година изненада упокојио.

Припремила екипа ФБ странице Православље живот вечни

Последњи пут ажурирано ( субота, 12 август 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 35 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.