header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Писмо Јеврејина који је заволео Православље
Писмо Јеврејина који је заволео Православље Штампај Е-пошта
четвртак, 08 јун 2017

 У Старој цркви и данас се чува писмо Јеврејина који је пре стотину година тражио да пређе у Православље. Случај какав се у Пироту не памти. Такве молбе доносили су мухамеданци, локалне потурице, који су након ослобођења скидали фесове и фереџе, из страха или ради ситних користи због којих су их, за време Турака, и метали на себе. Истим послом, у стари храм су долазили углађени страни поданици: доктори, апотекари, учитељи, официри и инжињери са нове железнице, очарани, не толико Православљем, колико лепим Пироћанкама.

Строги пиротски очеви нису давали своје мезимице ни за исувише слободоумне младиће, попут Стевана Сремца, који је, као млађани учитељ у Пироту, узалуд просио ћерку попа Пантелије. За ове дошаљке, крштене у туђој вери, наде су тек биле незнатне. Међу свим тим обраћеницима било је католика, протестаната, унијата али никада нити једног Јеврејина. Побожност тадашњих Јудеја била је исувише дубока да би је олако мењали због ћара и жена. Они су се с Пироћанцима дружили, братимили, ортачили и себе називали „Србима Мојсијеве вере“, што је био врхунац њихове асимилације.

Соломон Зелич Пупко био је студент медицине из Базела, један од оних племенитих Европљана, хуманиста и медицинара, за које је долазак у Србију 1914. године, представљало питање части. Своју молбу упућену окружном проти исписао је финим курзивом, на руском језику, у неком од тескобних пиротских кварира које је било тешко пронаћи због мноштва избеглица из Мачве и Подриња, побеглих од страхота које су у њиховом завичају, над женама, старцима и децом, чинили аустроугарски војници. Осим Соломона, из раскошних европских клиника и универзитета, у градић који је својим патуљастим кућицама, ћеремидом и вијугавим сокацима још увек подсећао на турску касабу, стигла су и два Швајцарца, два Пољака, Чех, Шпањолац, још један руски Јеврејин и Румун Лазареску кога је тифис покосио, тек пошто је у варош сместио своју породицу. Од те опаке заразе, која је стигла с првим студенима и вашљивим рањеницима, страдала је већина ових давно заборављених хероја. 

 Медицинари испред зграде Гимназије 1915. године. Доле десно лежи
доктор Милутин Велимировић, тада студент. Сасвим је могуће да се
у овој групи  налази и Соломон. (Фото: Музеј Понишавља)

Соломон је у јутарњим часовима помагао Швајцарцима који су у згради Суда, вршили тешке хируршке захвате. У току дана обављао је улогу управника неког од лечилишта која су се непрестано умножавала по читавом граду. Рањенике су свакодневно допремани са западних фронтова и смештали, најпре у импровизовану војну болницу крај Градашничке реке, а потом и у зграду гимназије, школе, у црквена здања и градске механе. Доктор Милутин Велимировић у својим сећањима забележено је да су услови рада ту били ужасни и да су поједини рањеници, у агонији, искакали кроз прозоре, или пак излитали на улице и насртали, у бунилу, један на другог, као на фронту. Када би боли утихнуле, ти младићи су постајали необично мили и кротки, како доктор пише, у малом задовољни, добродушни као деца. Најтеже је било радити у основној школи на Пазару где никакве помоћи ни утехе није било за војнике оболели од дифтерије, некад већ допремане сасвим укочене, као статуе незнаних хероја. Болест је на њиховим лицима стварала језиве трзаје и грчила њихова тела те су одскакивали са постеља и извијали се у положај дуге, од најмањег шума и шкрипе, од зрачка светлости који би се, нечијим нехатом, провукао кроз замрачена стакла школских учионица. 

Звонара старе цркве по читав дан је оглашавала мртве. Крај ње, у парохијском кућерку, сада већ давно порушеном, седео је окружни прота Михајло Недић, замишљен над хрпом умрлица које су свакодевно пристизале. Били су то војни позиви са списком тек преминулих рањеника које је требало опевати у импровизованој војној капели у коју су воловским колима дотеривали мртве, најпре у дрвеним сандуцима, а потом, како се смрт множила, већ сасвим голе, покривене асурама. У тим документима, који се и данас чувају у црквеном архиву, стоје измешана имена наших и заробљених рањеника, који су једнако допремани и неговани у граду. Међу преминулим Немцима, Мађарима, Чесима, Хрватима, било је и четрдесет и пет Срба из Аустроугарске, присиљених да оружјем крену на вољену Сербију.

Епидемија тифуса је утихнула у априлу 1915. године. Болнице су почеле да се празне и ту се губи сваки траг Зеличу Соломону. Станислав Краков, у свом првом роману, пише да је Пирот тог лета био блед и суморан, као старац на самрти, иако су његови тргови и дућани оживели, као и песма виолине по загушљивим механама. Једина варошка посластичара у вечерњим часовима била је крцата пиротске младежи, војника Друге армије и понеког заосталог рањеника, на штакама, уморног од саплитања по раскопаном корзоу на главној улици коју је рат затекао у припремним радовима за калдрмисање. Тог лета град је задесила велика поплава која је прекрила читав ред доњих прозора на Старој цркви, иконе, певнице и књиге у којима стоји негде записано да велике народне жалости изазивају потопе.

Јесење слике Пирота 1915. године, тужне и дирљиве, осликали су страни путописци. Џон Рид, амерички новинар, социјалиста, затекао се на железничкој станици у гужви, приликом испраћаја војске последњег позива. Брза и еластична елоквенција јужњачког говора, записао је, сручила се у његове уши као млаз свеже воде: „То су били старци и млади дечаци, у свим варијантама импровизоване униформе, са подераним опанцима на ногама – али сви са шајкачама и сви наоружани новим пушкама. Дечак коме није могло бити више од шеснаест година... са мајком сељанком... Низ њено лице текле су сузе, обрисала му знојаво лице марамом и поправила ревере, потапшавши га двапут по грудима... Невероватно стар човек, само с једном руком, дохрамао је са штапом и дотакао једног седог џина са пушком. Овај се окренуо и пољубио га у уста. Сузе су лиле низ старчево лице. – Не пуштајте Бугаре да дођу! – викао је пискаво... – испред нас, док је воз клопарао, зачуо се велики хор из пет теретних вагона пуних војника. Певали су...“

Брачни пар британских књижевника, Алис и Клод Аскју, стигао је у Пирот септембра 1915. године, скупа са британском покретном болницом, у свом „морис оксфорду“ на кога су насртали бикови по пиротској околи, те су пуним гасом бежали од њих. Смештај у вароши дуго су тражили јер се много народа већ иселило, остављајући за собом пусте и неусељиве домове. Коначно их је примила једна старице, бесплатно, као добротворе, у лепој соби са раскошним пиротским ћилимом, урамљеним породичним фотографијам и разгледницама, ручним радовима од берлинске вуне и две ужасне уљане слике, на које је старица била нарочито поносна. Записали су да је у народу владао огроман страх од Бугара, да је и њихова газдарица била престрављена, да су је тешили говорећи како се савезничка војска одавно већ упутила с југа и да је питање часа када ће стићи до Ниша. Тек су касније из грчких новина сазнали да се британски и француски војници још увек у Солуну налазе... Очекивани напад бугарске војске отпочео је средином октобра, убрзо је уследила наредба о одступању коју, како Британци бележе, „српски војник није могао да разуме. Првих дана повлачења догодило се много пута, жалосно је рећи, да је војнике убијао њихов официр зато што су одбили да прекину напад када им је наређено.“ Заједно са српском војском Алис и Клод су кренули ка граду Нишу, окићеном савезничким заставама, потом ка Албанији и Јадрану где су, заједно са својим торпедованим бродићем, утонули у плаву гробницу.

Већ из поробљеног Пирота, Катарина Клара Штурценегер из Цириха пише: „Улицама града може се ићи онолико колико дозвољава велика количина ђубрета. Виде се само бугарски војници, српске жене и деца, пар српских стараца, али нема одраслих мушакараца. Они се боре негде у Старој Србији са српском војском. /.../ Пред нашим станом стоји старији човек са младом женом. „Шта сте ви?“ Старији трепће лагано очима и каже: Ми смо Пироћанци“. Један паметан одговор који не открива да ли пред собом имам Бугарина или Србина. У том тренутку жена погледа преплашена мушкарца и одговори му гласно са страхом у гласу: „Ми смо Срби!“, затим је одвукла човека са собом не желећи више да разговара. ... Улицама града спроводе педесет српских заробљеника ухваћених код Беле Паланке. Присуствујем саслушаљу, изненада, већина јадника почиње да плаче. Случај је хтео да су већина од њих из Пирота. Сада су опет у Пироту, али под нешто другачијим околностима него што су се надали. Једна српска жена са троје деце пробија се у дворишту. Чула је да се међу заробљеницима налази и њен муж. Она га тражи и најизад налази. Њено лице обливено је сузама. Троје деце одваја се од мајке и иду у сусрет оцу озбиљног лица, клањају се пред њим и љубе му руку са страхопоштовањем. Свима се очи влаже. ...“ ... Те заробљене војнике, као и многе недужне грађане Нишавља, чекале су масовне гробнице, ломаче и радни логори. Међу њима и они крај Лом Паланке и Софије који се, због своје суровости, могу назвати претечама Аушвица и Јасеновца...

Страдање, бескрајно страдање. Као у житију једне свете жене коју су римски војници након дугог мучења, вргли у тамницу да преноћи, како би изјутра наставили свој крвави пир. Кажу да је мученица, сва модра и скрхана, вапила из те гробне таме: „О, Боже, где си био док су ме мучили?“ и да је потом чула однекуд тихи глас: „Био сам ту, сво време у твомесрцу“ што јој је дало снаге да издржи до самога краја... Соломон Зелич Пупко, једини знани Јеврејин који је у Пироту тражио да пређе у Православље, нашао је Сладчајшега Христа, те аветне 1915. године, у срцу народа који уме као Светац да страда и умире, али који до дана данашњег није научио, у миру, као човек да живи.

 

 

+ + +

Господину Окружном

Пиротском Протојереју

Одлучио сам да пређем у наручје Православне Цркве. Ова одлука је резултат моје чврсте решености на корак који сада сасвим вољно чиним. Сагледавајући свој пређашњи живот, закључио сам да никада, ни моја породица, ни окружење у коме сам васпитаван, нису у мени развили љубав ка религији мојих предака. Чак ни по спољашности, мој досадашњи живот не одговара захтевима јудејског закона. Говорни језик у мојој породици и околини одувек је био руски. Са осам година уписали су ме у Руску државну гимназију и од тад сам непрестано и једино окружен мојим руским друговима. У мени није постојала никаква тежња ка заједници којој припадам по рођењу. Напротив, међу мојим пријатељима, хришћанима, осећао сам се као у својој породици и убрзо усвајао њиховa интересовања и навике. Често сам одлазио у православне храмове, радо слушао речи молитава и отуда носио само лепа осећања. Са друговима сам радо присуствовао часовима веронауке, захваљујући њима, по први пут у животу, у мени су почела да се роје питања која су тражила тачне одговоре. Окренуо сам се књигама и из њих, као и из разговора са пријатељима, стекао високо убеђење о недостижној чистоти Хришћанског Учења. Међутим, нисам журио да исто прихватим. Увек и у свему, тражио сам потврду оправданости Хришћанске Религије као Религије Свепраштања. Ову потврду сада сам коначно и нашао.

Почетак рата мене је задесио у Швајцарској. Искористио сам прву прилику да дођем у Србију и укажем, сразмерно мојој снази, помоћ ратним жртвама. Овде у Србији, дошао сам и до коначног циља мојим трагањима: открио сам просту и чисту веру човечју. Јер, само човек са дубоком вером у души може тако спокојно да умире као што сада, овде, свакога часа, умире хришћанин Србин, или, као што сам то раније гледао у Русији – хришћанин Рус. Њему су сви земаљски греси опроштени, њему је лако умрети, с њим је Бог – он побеђује; с њим је Бог – он испуњава.

У Србију сам стигао у септембру. Од тад сам променио низ послова и преживео низ болести. Ни помишљао нисам на блиску смрт, чак ни као на могућност, знајући да болести којима сам изложен нису опасне. Сада сам опет оболео, иако моја бољка није тешка, непрестано ме узнемирава помисао на окружење у коме се овде налазим. Епидемија влада и смрт односи једног за другим, савршено не бирајући ред по коме се проноси. Умире болесник, рањеник и доктор. – „Ми смо сви у Божјој Руци“[1]. Зато бих сада желео да исправим своју грешку, да урадим оно што је раније требало учинити.

Овде, у Пироту, био сам неколико пута присутан у Старој православној цркви када сте ви, господине Протојереју, вршили Богослужење. Ваша проповед, ваша реч, произвели су у мени снажне утиске. Стога, решивиши да примим Учење Христа, ја се обраћам Вама с прозбом да ме обратите из Савла у Павла.


Ваш смерни Слуга

З. Пупко

Пирот 14. фебруара 1915. године

+ + +

Рођен сам 9. јуна 1891. године. На рођењу су ми дали име „Зелич“. До осмогодишњег узраста живео сам у породичном дому. У осмој години уписан сам у Слуцку државну гимназију коју сам похађао до 6. разреда. Гимназијски Курс окончао сам у Новој Александрији (Љублинска губернија). Затим сам се, изабравши медицински факултет, упутио у Базел (Швајцарска) у студентски Универзитет, где сам до сада положио 8 семестра. Мени је сада 23 године. Као пунолетан, одговарам за своје поступке и није ми потребно одобрење родитеља за промену религије.

З. Пупко

(На коверти је неко дописао на српском језику: „Соломон (Шлиома) Пупко. Рођен на пољском добру званом „Тавија“ у Лицком округу, Губерније Виленскe – Русија)

 

Пише: Жељко Перовић, "Писма из Малог Јерусалима II" (књига у припреми)

Коришћени извори:

– Збирка захтева за прелаз у Православље 1879-1940, дигитализовано из несређеног архива Храма Рождества Христово у Пироту, Ж. П. септ-дец. 2016.

– Збирка војних умлица у ратовима 1912-1919, дигитализовано из несређеног архива Храма Рождества Христово у Пироту, Ж. П. септ-дец. 2016.

– Сећање једног лекара из Пирота 1893-1918, Милутин Велимировић („До краја света и назад“), приредио Дејан Ћирић / Народна библиотека у Пироту, 2015.

– Алис и Клод Аскју, „Опустошена земља – Србија како смо је ми видели“, Платонеум, Нови Сад, 2012.

– Светислав С. Николић, „Историја града Пирота“ (Џон Рид у Пироту, фуснота др Бориславе Лилић, стр. 63), Пирот 1996.

– Владимир Стојанчевић, „Швајцаркиња Катарина Клара Штурценегер у служби Црвеног крста у Србији и о Србима (1912-1918)“, Београд 1990 / Борислава Лилић, „Пирот и околина у списима савременика од XV до почетка XX века“, Пирот 1994 (стр. 233-234)

– Предраг М. Видановић, „Пиротски крај у европском вртлогу 1912-1918“, ИАП Пирот 2015.

– Станислав Краков, „Кроз буру“ (роман), Филип Вишњић, Београд, 1994. и др.

[1] Ова реченица је написана под наводницима и на српском језику. Могуће да је у питању цитат из беседе проте Михајла коју је Соломон слушао у Старој пиротској цркви.

Извор: momcilovac.blogspot.rs

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 08 јун 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 24 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.