header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Бранислав В. Вујић: Капитализам је религиозни култ Штампај Е-пошта
субота, 10 јун 2017

 За Валтера Бењамина капитализам је религија. Капитализам је, сâм по себи, религиозан феномен, јер – у суштини – тежи да одговори на оне исте бриге, страхове и неспокојство људи, на које настоји да одговори и религија.

Али за разлику од Макса Вебера који је, пре њега, изнео тезу да је капитализам „религиозно условљена структура“, Бењамин је тврдио да хришћанство, из времена реформације, није подстакло појаву капитализма, него да се – временом – и сâмо претворило у капитализам. 

Капитализам се паразитски развијао на телу западног хришћанства, тако да је на крају и оно постало његов плен.

Хришћанство из доба реформације није подстакло појаву капитализма, него се под утицајем капитализма комодификовало, и под његовим притиском – постепено – и сâмо претворило у капитал.

Капитализам је чисти религиозни култ, „најекстремнији који је икада постојао“, јер представља религију без догме и теологију без било каквог трансцендентног садржаја. 

Религија капитализма нема неку посебну догму. Капитзализам је – сâм по себи – догма, тако да је сâмом себи и циљ и средство. 

То што је капитализам – истовремено – себи и циљ и средство, указује да је он резултат развоја модерне технике, одн. развоја (progressa) наше техничке цивилизације.

Није капитализам створио постојећи технички свет, него је он последња фаза – метастаза – у развоју модерне техничке цивилизације, утемељене на моћи доминације.

Капитализам је култ лишен свега што није он сâм. Капитализам има способност да у себе интегрише – рекуперира – чак и оно што му се наизглед супротставља, или му недовољно радикално супротставља. Недовољно, јер покушава да га измени (поправи), а не да га искорени.

Капитализам је прихватљив свим идеологијама, иако није подударан ни с једном, па зато греше они који капитализам сматрају идеолошким системом. Он – сâм по себи – није идеологија, него је религиозни култ, против кога је немогуће борити се уобичајеним “критичким” средствима. 

Све добија смисао само кроз непосредан однос према култу. Тај однос је у његовој „употреби“, као једином и искључивом циљу. А то значи, да је једини циљ капитализма да буде најшире прихваћен, да се што масовније усвоје његови механизми деловања. Ово је његова једина догма. Због тога капитализам – као модерни религиозни култ – нема своју теологију одн. циљ изван себе.

Капитализам је религиозни култ – сиров и „приземан“ – религиозан утолико што утилитаризму даје верску нијансу. Он је чисти капитал однос, коме је једини циљ – ефикасност. 

Капитализам је култ доминантне продуктивности, религија само једне догме – утилитарне ефикасности. 

Зато капитализам не успева да задовољи људску потребу за смислом, не омогућава људима да пронађу смисао живота виши од оног који представља пуко преживљавање. Напротив, у томе га спречава. 

Капитализам ствара амбијент који онемогућава да се дође у додир с “трансценденцијом”, чак намеће “идеју” да се до ње ни не може доћи. У том смислу, он је – као религиозни култ моћи доминације – “владавина бесмисла”, које намеће свему што се нађе на путу његовог напредовања и ширења. Све обесмишљава, да би само он био једини могући “смисао”. 

Као и свака тежња за доминацијом, капитализам жели само једно, да завлада свим оним чега може да се дочепа. Зато упорно настоји да се домогне свега и све подреди себи, па тако и све “облике религиозности”, и преуреди их по сопственој мери. Једино што заиста жели је да све капитализује. Зато је узалудно маштати о било каквом компромису између хришћанске и капиталистичке религије.

Капитализам је религија испражњена од вере, од сâме суштине религиозности. Зато, капитализам у савременом свету није једна од религија, него је Религија, са великим Р, јер је данас само она допуштена. Такав је статус себи – својим деловањем – прибавила.

Из тог разлога, прагматизам је – од самог почетка – главни механизам (“култно средство”) капитализма. Прагмазтизам је “антифилозофија” коју капитализам шири, систематским стварањем привида, који му је неопходан да би репродуковао и прогресивно јачао своју ефикасност.

Зато ми данас живимо у потпуно илузорном свету, изложени бесомучном “спиновању”, одн. беспризорном стварању смутње, криминалном медијском обмањивању, које омогућава глобално ширење капитализма, и његовог (религиозног) култа моћи доминације, који он намеће свима. 

Прагматизам није био присутан у протестантском пуританизму у оном облику у коме је присутан у капитализму. Прагматизам је главно обележје капитализма.

Капитализам је у потпуности испуњен прагматизмом. 

Независно од пуританских забрана, пуританизам – из времена реформације – у полазу је био култно средство капитализма, техника његове репродукције и ширења. Капитализам је одмах – независно од пуританских забрана – усвојио прагматизам као своју врховни, антидогматски “метод”.

Такође, капитализам је непрекидно обожавање култа капитала и беспоговорно клањање капитал односу.

Он је безусловно и апсолутно немилосрдан, утолико што сваког дана – без и једног дана прекида – сваког „верника капитализма“ тера, приморава да предано изводи целокупан култни ритуал, ту „свету помпу“ клањања немилосрдном идолу рада, капиталистичке производње и репродукције.

Капитализам је култ који изазива код људи „осећај кривице“ и почива – одржава се, репродукује и напредује – на њиховом „комплексу мање вредности“. Он је религија у којој нема ни говора о искупљењу. Једино је присутан „осећај кривице“ због недовољне способности „наширих радних маса“ да у потпуности одговоре његовим захтевима. 

Овај „осећај кривице“ у капитализму је свеприсутан и неискупив.

Сам капиталистички култ не оставља могућност искупљења, него само искључиво обавезу идолопоклонства, које „нема алтернативу“. Не постоји могућности искупљења, нити је капитализам – као култну модерну религију – могуће реформисати, „Добра употребе технике“ је немогућа мисија, јер је он религија „ослобођена свих моралних обзира“. Капитализам не оставља могућност моралног става – избор између добра и зла је искључен – постоји само култ ефиксасности у наметању моћи, доминције, власти. Све дуго је стварање капитализму потребног привида, „спиновања“ у функцији његовог неморалног прагматизма. 

Капитализам је створио такву ситуацију да се он не може оспоравати. 

Данас је капитализам аксиом свим „политичким мудрацима“, који и њих „критичаре капитализма“ – економским принудом, наметањем „одозго“ – претвара у идолопоклонике свог култа, невољне вернике капитализма.

Истина, они – понекад – критикују капитализам, у неким сегментима, али не и у основи. Критикују капитализам, али не и капитал, тј. капитал однос. Капитал однос је светиња и онима који су – наводно – „највећи критичари капитализма“. 

Капитализам је неуморна производња свега што доприноси његовом расту и јачању. Како се увећава и учвршћује као модерна религија, као култ, и у склади са тим, неуморно и даље производи и увећава – код својих идолопоклоника – „осећај кривице“, због неспособности да одговоре његовим све бруталнијим захтевима.

Непрекидно и прогресивно га – пропагандно, „спиновањем“ – изазива („неспособни сте и нерадни, сувишни...“), а затим се на то позива и на таквом привиду – профитира. 

Систематским стварањем привида, капитализам неуморно сугерише свима, не само својим вољним и невољним верницима, да нема излаза из капиталистичког света, који се глобално шири. Сада су сви, чак и они који се изјашњавају као као неверници капитализма, прихватили аксиом да је „капиталзам коначно дошао да ту остане заувек“. Од тога сви полазе, и у свом клањању култу и у његовој критици. 

Према томе, у њему нема излаза, нема искупљења. Овај култ, гвозденом, „невидљивом руком тржишта“, држи све у свом безизлазном „земаљском царству“ и само шири свој кавез, тако што нас „баца у бујицу глобализације“. 

Овако се капитал поуздано репродукује и напредује, све више шири. Шири се с амбицијом да на тај начин обухвати – глобализује – читав свет, све сведе на капитал однос и подреди глобалном тржишту.

„Осећање кривице“ и уверење да, у постојећим околностима, нема искупљења, окреће људе – не против него – према култу капитализма, не да би се ослободили „осећаја кривице“, него да он постане свеопште (глобално) осећање светског „масовног друштва“, које би сасвим обузело целокупно човечанство, (под)свест сваког човека и коначно да би се у себе, увукао и (хришћанског) Бога. 

Трансцендентност Бога се урушава. У срцима многих Он је “мртав”. Али Бог-Отац није умро, него је само у људским срцима – замро. Људи су се изгубили и поверовали у оно што им је сугерисано системски стварањем привида, у овој Цивилизацији, која се темељи на тежњи на моћи доминације, изгубили су веру у Бога, јер су покорно следили своју земну судбину ефикасног преживљавања.

Тај наводно “цивилизацијски progress”, то напредовање „планетарног човека“ заправо је лутање по свету потпуно усамљеног и очајног (одуховљеног) бића, какво описује Ниче. 

Та капиталистичка религиозност, идолопоклонички однос према капиталу и култ капитал односа, своје исходиште налази у Ничеовој филозофији. Идеја о Натчовеку (Übermensch-у) искључује апокалиптички „скок“ у преобраћање. 

Хришћанско спасење, кроз покајање и искупљење, је сасвим одбачено, као “религиозна лаж” у корист стално присутног “осећаја кривице” , које се све више и више увећава, што капитализам – у “чистилишту” свог религиозног култа – људе више меље, да би их само прерадио као “ресурсе”, чиме би негова ефикасност имала “перманетни раст”. 

Натчовек (Übermensch) стреми свом умишљеном циљу, да досегне земаљска „небеса“. Историјски човек стреми у том правцу, а да не мора претходно да се измени, другачије него да постане јефтини и лако измењиви ресурс, жртва положена на олтар незадрживе капиталистичке продуктивности, раста његове ефикасности.

Ничеов Übermensch је идолопоклоник ове капиталистичке религије, овог најекстремнијег култа, паганског жртвовања људи као жртвених животиња. Сви који су се зносили Ничеовом идејом борбе за моћ и иделаом Натчовека, као нпр. Шпенглер, прихватили су – као прогресисти и идолопоклоници моћи – капиталистичку религију и славили су је и са огромним жâром практиковали.

Од ове модернепаганске религије, од тог култа земаљске моћи, чије би „ширења очаја“ (глобализацијом) требало да обухвати цео свет, очекује се некакво (материјалистичко) „спасење“, спасење од невоља свакодневног живота, а не духовно и душевно искупљење. 

Ово није религија прочишћења и преображења, обнове људског бића, него је паганска религија духовног загађења, тровања душе, потпуног уништења свега што је у човеку и људско и божанско . 

То је један до краја негативан пагански култ, који слави оно што је Исус Христос, искушаван од ђавола, у пустињи – одбцио. 

У том смислу, капиталистички (пагански) религизни култ је, да парафразирам Маркса, „хероин за народ“, а његова чувена 11. тезу о Фојербаху – да би се покренули из ове деструктивне идолопоклоничке ситуације– треба да гласи: „Филозофи су свет само различито тумачили, али ради се о томе да се он покаје”. 

Свог бога капитализам љубоморно скрива. Он је један крајње агресиван и лажљив бог, који људе прождире у својој незаситој и све већој прождрљивости, која ће трајати „до краја света“.

Култ овог прождрљивог злочинца, захтева да буде обожаван као невидљиво божанство (прикривено маглом систематски ствараног привида), при чему свака слика, свака идеја која га разобличава, провоцира најбруталније санкције, јер обелодањује тајну његове грандиозне незрелости, која је извор крајње саможивости, непријатељства према свему и свакоме, и његове бескрајне деструктивности.

Фројд се својом теоријом – која је дубоко капиталистичка – клања овом култу и покорава се његовој власти. „Потиснута, грешна машта је истоветна капиталу. У паклу несвесног, грешна машта мора да плаћа камату за своју кривицу“ (Бењамин).

Маркс – сасвим у складу с претходним – тврди да „неизмењени капитал однос постаје социјализам с простом и сложеном каматом, као функцијама кривице.“ 

Очигледна је суштинска истоветност таквог увида.

Бењамин ове примере наводи, како би указао на то да су забринутост и страх типични за капиталистичу епоху и да је то стање толико безнадежно да је кривица постала неискупива. 

Безнадежност „духовног (не и материјалног) сиромаштва“, вагабундизам („номадизам“ – просјачење, или стална потрага за тржиштима радне снаге и послом), секуларно „монаштво“ (усамљеност у изнуђеној изолованости индивидуализма), узрок су данас широко раширених менталних болести. 

„Забринутост“ је израз тог „осећаја кривице“ – који нам је капитализам подмукло наметнуо – због безнадежности положаја у коме се налазимо. Она извире из страха због губитка наде, која потиче из заједнице, не из индивидуално-материјалног положаја човека.                                         Разумевању капитализма као религије може допринети подсећање да првобитни паганизам није у религији видео „виши морални интерес“, него је доживљавао на најнепосреднији, практичан – данас би рекли – прагматичан начин, као средство стицања земаљске моћи, као подршку ефикасном преживљавању. С „Небом“ се – даље од тога – није рачунало. 

Тај древни, пагански, човек је сигурно јасно осећао да је његова „религија“ непоуздана, чак бескорисна – неретко и злоћудна – као што то осећа и данашњи идолопоклоник капитализам, и који је и поред тога на невернике, или припаднике друге вере у својој седини, гледао исто као што модерни идолопоклоник паганског култа капитализма гледа на оне који не зарађују.

Без хришћанског искупљења, нема будућности, а без будућности ни наде за људски род. 

Капиталитам се не може реформисати, он се мора у целини одбацити.

За почетак, у нашој свести.

Али таквих гласова – нема. Посебно у овој средини.

Ко је данас против капитализма, за обнову заједнице, насупрот либералном „индивидуализму“, што подразумева залагање за неке облике „заједничке и неотуђиве личне својине“, за повратак традицији и православној религији светих отавца? 

Без тога клањаћемо се и даље култу „Златног телета“ и стајати у реду да нас жртвују Молоху капитализма 

Сетимо се Исусовог искушења у пустињи, и поступимо у скаду са оним што је Он учинио, у потпуности одбацимо незрелу тежњу ка моћи доминације, зло власти (а са тим и култ капитализма), и ако још увек не живимо са тим, обновимо у свом срцу Нови Савез са Богом, и нека нас тај Завет трајно обвезује да испуњавамо само Његове Заповести.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 12 јун 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 11 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.