header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Др Миодраг М. Петровић: "Томос љубави" ... Штампај Е-пошта
понедељак, 20 април 2009

 Др Миодраг М. Петровић 

„ТОМОС  ЉУБАВИ“  И  „ДВА  ПЛУЋНА  КРИЛА“ КАО  ПОТПОРЕ „ПАПСКОМ ПРИМАТУ" И УНИЈИ     

         Године 1965. два црквена поглавара: патријарх цариградски  Атинагора I  и папа римски Павле VI оценили су да свеукупни односи у Цркви и свету налажу да треба обострано укинути узајамно бачене анатеме 1054. године. Идеја је зачета у Цариграду, а прихваћена у Риму. Тежње двају црквених поглавара остварене су тако што је те 1965. године издат „Томос љубави“ о обостраном скидању бачених проклетстава¹.  „Томос“  је прочитан у базилици Светога Петра у Риму, у присуству обучених у богослужбене одежде 2399 римокатоличких учесника на II Ватиканском концилу који је тада приводио  крају свој рад. Међу присутнима у базилици, представници Цариградске цркве имали су почасно место. Дакле, о издавању „Томоса љубави“ са римокатолицима није одлучивао свеправославни сабор епископа свих помесних цркава, него Цариградска црква, чији представници и присуствују приликом његовог обнародовања.

Од издавања „Томоса љубави“ настају нова прилагођавања у односима између Православне цркве и Римокатоличке цркве. У склопу новонасталих прилагођавања, обојених више дипломатијом него искреним настојањем да се отклоне стварни узроци раскола, јесте и поређење тих двеју цркава са „два плућна крила“. То поређење изрекао је Власочљав Иванов, поримокатоличени Рус, а Рим радо прихватио и обилато користи. По угледу на Рим, често то користе и поједини епископи и теолози у Српској православној цркви, и не само Српској. Папа Јован Павле II  је са поносом понављао ту изреку,  уверен да се поређењем цркава са  „два плућна крила“  помаже глоба-лизацији Европе и света у којем ће унија бити на прави начин вред-нована, а „папски примат“ доћи до пуног –  свесветског изражаја².

Ако бисмо покушали да сагледамо шта су православни од  „Томоса љубави“  до данас добили или изгубили  у  односима унутар себе са-мих и, посебно, у односима са римокатолицима, оцене ће бити различите и, углавном, обесхрабрујуће. Главни разлог за  мршаву жетву  од  посејаног „Томоса љубави“ и изреке о „два  плућна  крила“ лежи  у  томе што се заобилазе узроци  раскола  и  анатеме, односно заобилази се ИСТИНА као основа  за право решење, на  коју ЉУБАВ треба да   легне  као  потка. Добра  воља  и  одушевљење  поводом  издавања   „Томоса љубави“  нису, како се показало, довољни за здраве и искрене односе између двеју цркава. Привидно одушевљење заварава и одлаже отклањање суштинских узрока и разлика које су изазвале раскол у Цркви. А разлике су многе, почев од догматских и канонских учења, па богослужбеног поретка, до оних које се односе на црквену организацију и устројство уопште.

Списак тих разлика је велики, али задржимо се на једној само – догматској, која је суштинска и свима, више или мање, позната, јер се вековима због ње гибала Европа, потресао Балкан. Реч је о јеретичком учењу римокатолика о исхођењу Духа Светог не само од Оца, како је јеванђелски (Јн 15, 26) исповедала неподељена Црква, него и од Сина3. Они то јеретичко учење исказују кварењем Символа вере. У 8. члан додали су реч „Filioque“. Први пут је тај додатак озваничен у Шпанији на Трећем помесном сабору у Толеду 589. године. Одатле је прихваћен у Француској, а убрзо, као зараза, проширен у Немачкој и даље све до Ирске и Велике Британије. Посебно је Карло Велики (768 - 814) утицао да се на литургијама у Француској чита Символ вере са додатком „Филиокве“, што је папа Лав III (795-816) одобрио. Попут Карла Великог, и немачки цар Хенрих II (1002-1024) је упорно захтевао да се Символ вере чита са том изменом као новином. Управо под његовим снажним утицајем је и сâм Рим, али последњи у римокатоличком свету, званично попустио. Било је то 1014. године, у време папе Бенедикта VIII (1012-1024) када је Хенрих II дошао у Рим да из папских руку прими царску круну. Пре тог чина цар се ставио био на страну папе Бенедикта VIII, а против наметнутог папе Григорија као ривала4.

Све до те 1014. године, која би требало, због званичног и коначног прихватања „Филиокве“ у седишту римских папа, да се сматра правом годином раскола у неподељеном до тада хришћанском свету, а не 1054. година. У Риму је,  дакле,  до 1014. године на богослужењима у употреби био неискварени Символ вере; онакав какав је утврђен и потврђен на Првом васељенском сабору у Никеји (325) и на Другом васељенском сабору у Цариграду (381), по чему је и назван Никејско-цариградски Символ вере.

Додуше,  пре те 1014. године, први је, али незванично, папа Сергије IV (1009-1012)  прихватио  исповедање  вере у складу са учењем  о „Филиокве“. Пре њега све папе су се, а посебно папа Адријан I (771-779) истицале као велики поборници неисквареног Никејско-цариградског Символа вере. Чак и поменути папа  Лав III  је  остао познат по  томе што је наредио да  се на сребрним  плочама испише и у цркви Апостола  Петра  окачи неискварени Символ вере  на  грчком  и латинском језику.

Рим није каснио да искварени Символ вере намеће и народима на Балкану, првенствено у Далмацији. Само неколико година после  коначног раскола у Цркви (1054),  састао се познати  сабор у Сплиту  (1059)  и  донео  одлуке  у  духу  нових, изопачених  учења и погледа Рима на православно  исповедање  вере и словенски богослужбени језик. На том сабору је словенски просветитељ, свети Методије, проглашен за јеретика. Овај је у Номоканон на словенском језику пренео Символ вере без латинског додатка „Filioque”. А у вези са богослужбеним словенским језиком, према казивању ђакона Томе, одлучено је: „У напријед нека се нико не усуди словенским језиком (in lingua sclavonica) служити божаствене тајне, него само на језику латинском и грчком, нити смије икакав Словенин бити приведен на свештене степене. Јер се говори да су готска писмена изнађена од неког јеретика Методија (a quodam Methodiο haeretico), који је многе ствари лажући написао на истом словенском језику противу правила католичке вере; ради чега Божји  га  је суд казнио ненаданом  смрћу“5.

Јеретичко учење о исхођењу Духа Светог и од Сина одвело је римокатолике у дуализам. Због тога су у средњовековној богословској књижевности, грчкој и словенској, постали познати под именима: „нови богoмили“, „духоборци“, „бабуни“, „кудугери“6 и др. Као такви, методом прекрштавања и унијаћења ширили су се на исток, силом или милом, преко православне Далмације и Босне до православне Србије и далеко на исток, север и југ.

У Босни су се правоверни хришћани, познати у средњем веку као „крстјани“, што значи – православни хришћани, одлучно вером супротстављали свакојаким налетима и мучењима од стране римокатолика језуита. Изворних података о томе има много, поред мноштва оних који су легли у Congregatio de propaganda fide, што је у Риму основао папа Гргур XV 1622. године. У пропаганди вере и наметању уније предњачили су управо језуити. Стога са разлогом Петар Кочић преноси старо и у свести правоверног народа уврежено горко сазнање о њима  да  су „црни  људи  у  бијелој  кожи“. Под  тим  подразумева,  превасходно, „језуите врхбосанског надбискупа Штадлера“. Овај је „пре доласка у Босну издавао у Загребу часопис Балкан чији је био задатак исте природе као и онај бискупа Штросмајера како га је он објаснио 1871. у свом петом говору на ватиканском концилу.  Задатак  је  био прост  и  јасан: ۥотпадни  Римۥ  намеравао  је  да  својом мисијом  међу  некатоличким  хришћанима  приведе  Балканце  у  вишу  културну сферу просвећеног Запада“ 7.

           И  данас  Рим  настоји  да  балканске „шизматике“, како  називају  правоверне хришћане источног обреда, посебно Србе, уведу у „вишу културну  сферу“. Услов за то је „заборав“, што значи да само „са заборавом“, могу себе видети у Уједињеној Европи. А у пакету „заборава“ смештена су сва насилна унијаћења Срба, са благословом римских епископа, и сва, вековима спровођена, зверска мучења и убијања слична оним у Јасеновцу за време Другог светског рата, као и оним у последњим војним операцијама Хрвата, деведесетих година минулог века, под називима „Бљесак“ и „Олуја“.

         Тешко је и  замислити број поунијаћених и поримокатоличених Срба од Латеранског сабора 1215. године, на којем су и постављени темељи уније, убрзо после пада Цариграда у руке Латина (1204). Основна начела за спровођење уније садржана су у одлуци тог сабора, којом се дозвољава поунијаћенима, односно православнима који се сједињују са римокатолицима, да на својим језицима и по свом обреду богослуже, а битно је да папу признају за првог. Унија је озваничена на унијатском сабору у Ферари и Фиренци (1438-1439) са нескривеним очекивањем да поунијаћени безрезервно признају и прихвате, између осталог, „папски примат“; учење у складу са додатком „Филиокве“ у Символу вере, као и учење о „чистилишту“. По римокатоличком виђењу унијати представљају посебни црквени ентитет; представљају узор и средство за даље унијаћење православних. Унија се, дакле, не спроводи ни међу протестантима, ни међу англиканцима, него само међу православнима.

У време када је на поменутом Латеранском сабору 1215. године зачета идеологија о унији, Свети Сава је увелико припремао предуслове за оснивање аутокефалне Српске цркве, у оквирима које ће правоверне Србе штитити од унијаћења усмераваног из Рима. Да ли из незнања или свесно, данас поједини српски теолози, расофори и лаици, прихватајући изреку о „два плућна крила“ као примењиву, погрешно Светога Саву представљају за човека који је, наводно, неговао добре односе са римским папом.

Свети Сава је познат,  између осталог,  и по многим путовањима, али у Рим није хтео да оде, а имао је шта да види тамо у вези са животом и страдањима  раних  хришћана. Тачно  је,  према  казивањима  његовог животописца  Доментијана, да је послао свог епископа Методија да однесе у Рим писмо папи Хонорију III (1216-1227), од кога је Стефан, велики жупан српски, добио 1217. године краљевску круну  и  постао  Првовенчани  краљ српски. Пошто је тај догађај  оптерећивао  државу  и  црквену  независност  Србије,  Сава  је  због тога послао свог епископа Методија, по речима Доментијана, „у Рим ка прехвалним апостолима – Петру и Павлу, и ка великом сапрестолнику светих, папи велике римске државе“. Писмом га је обавестио о томе да је и сам он (Сава) Богом венчан  неутајеном  благодаћу  архијерејства,  те  тражи  од  папе  да  му  пошаље благослове врховних  апостола Петра и Павла, и свој, „како би венчао брата свога на краљевство по првом краљевству отачаства њихова, у којем се и отац њихов по божаственом промислу родио у месту званом Диоклитија (тј. Дукља), која се одраније зове велико краљевство“8. Од тада сваки владар српски  круну  добијa из руку поглавара Српске православне цркве, а не од папе. 

Тананост исказана у писму и позитиван одзив папе нису спутавали Светога Саву да одлучно сузбија латинске мисионаре који су се у великом броју појављивали и деловали по Србији. То је чинио и његов отац Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви. Овај је сазвао сабор (не зна се тачно година и место) против богомила, званих бабуна, тј. Латина као јеретика. Колики је значај имао тај сабор за очување правоверја, види се и по томе што је у Сопоћанима иконописан  у  равни  васељенских  црквених  сабора.

Свети Сава не само да нам открива богомиле свог времена као бабуне оличене у Латинима, него у своје Законоправило уноси беспрекорно преведена три византијска списа уперена против њихових догматских и других заблуда. Тако,  49. главу Законоправила чини спис Никите монаха студитског „Латинима о опреснацима“9, а „опреснак“ је бесквасни хлеб. Од тога је остало да се каже „пресан хлеб“.

Ево неколико одељака из поменутог списа:   

          „...Људи Римљани – сви пак који сте к нама дошли, а и сви који живите у нашим  градовима... како имате заједништво са Христом, једући мртво... и пресно тесто... Онај, дакле,  ко опреснаке једе, у тами Закона ходи, и какву заједницу има са Христом?  Обратите пажњу, пак, да у опреснацима не постоји ни једна животна сила нека, јер су мртви. А у хлебу, односно у телу Христовом, три су (силе) живе, и живот дарују онима који их достојно једу: дух и вода и крв, како ми и сâм напрсник Христов, Јован, сведочи речима:  ’Tроје је што сведочи, рече: дух, вода и крв, и троје је у једном  (1. Јн 5, 8), обелодањујући тело Христово, које је у време распећа Господњег постало очигледно када  је  вода  и крв истекла  из  пречистог ребра Његовог (Јн 19, 34), када је копљем прободено тело Његово, а живи и Свети Дух је остао у обоженом телу Његовом, које – Духом у хлеб претворено и постало тело  Христово – ми,  једући,  живимо  у  Њему,  јер живо и обожено  тело једемо. Тако и крв Његову пијемо, живу и топлу. Са водом  истеклом из бесмртног ребра Његовог чистимо се од сваког греха, испуњавајући се топлим духом, пошто топлу, како видите, као из ребра Господњег, чашу пијемо. Јер из живог тела Христовог, и топлог духом, топла нам крв и вода истече онако како у оних који једу опреснаке не може да се догоди... Није добро хвалисање ваше. ۥНе знате ли, рече, да мало квасца све тесто укиселиۥ (1. Кор. 5, 6) и  хлеб тада  не  бива  пресан?  ...јер се уопште не нађе у  Божаственом  писму да опреснаке поменуше Христос и апостоли Његови када их је Он учио тајни Новог завета... не видите ли да сте чињеницама јасно  разобличени... Али о опреснацима смо вам, колико је могуће, довољно рекли, а треба рећи и о суботњем посту“.

Пре него што наставим о суботњем посту, поставићу питање: Треба ли ишта више од овога рећи православним екуменистима који су прихватили сапричешћивање православних и римокатолика (intercommunion)? Куда води то, и  више од тога – изједначавање двеју цркава прихватањем да  су  им, тобоже, свете  тајне исте, јер им је изједначено свештенство, а епископи имају исто апостолско прејемство, како је одлучено на VII Скупштини Мешовите комисије за дијалог између Православне и Римокатоличке цркве, одржаној 23. јуна 1993. године у Баламанду (Либан)? Разуме се, а и јасно се види, да све то ка унији води. Како другачије схватити учестале примере мешања светих тајни; примере који говоре о изједначавању православних са римокатолицима и унијатима? Недавно се, на пример, румунски православни епископ Баната, Николау, сапричешћивао са румунским  унијатима. Било је то 25. маја  2008. године – недеља Самарјанке.

О суботњем посту Латина говори се у 50. глави Законоправила Светога Саве10, одакле преносим овде неколико детаља:

         „Реците нам откуда сте примили да постите суботом у четрдесет дана Великог поста? Од апостола ли?  Неће бити!  Јер врховници међу апостолима у петој књизи Заповести (тј. у Апостолским установама), у којој је и о мученицима написано, у деветнаестој глави овако говоре:  ...Господ нам је заповедио да се среда и петак посте; среда, дакле, због издаје, а петак због страдања...ۥ  У седмој пак грани истих  Заповести  у  двадесет  четвртој  глави, овако рече:  ۥ...Једину пак суботу да сачувате у целој години – (суботу) погреба Господњег, у коју треба да се пости, а не да се празнује, јер колико је времена Творац под земљом, туговање за њим је снажније од радости (због) стварања (света)...ۥ               

У истој (50) глави Законоправила Светога Саве изнета је критика на Римљане због безбрачности њихових свештенослужитеља, као и других  неканонских појава, па се у закључку каже: „Откуда, дакле, и од којих, наиђоше на  вас ове зле  болести, о премудри, и  благороднији  од  свих  других, мужеви римски? Испитајте убудуће тачно, дакле, о овоме браћо, да не бисте некад (боловали) од таквих отровних болести, хоћу да кажем – опреснаци, и суботњи пост, и раскидање свештеничког брака, и то да се у Велики пост свакодневно цела служба врши – па сазнавши из свих Богонадахнутих писама за  изопаченост  тога,  избегавајте  да  творите тако нешто. Будући да су цркве Божје (мисли се на помесне православне цркве), ујединивши се са нама – са вашом браћом од које сте се, због напред реченог, отргли, да откривена лица угледамо славу Господњу, у сагласном сједињењу са православном вером... Ако ли није (тако),  онда  дајте  нам  сведочанства  из  Божаствених  писама,  која  су  вам  од помоћи. А ми, знајући да се покоравамо не крчмарској духовној речи, (него) ћутањем које вам желимо у Христу Исусу Господу нашем, коме је слава у векове векова“ (Амин).

У 51. глави  Законоправила  Светога  Саве11 пренет  је  византијски  спис који у 27 тачака излаже заблуде Латина и других римокатолика. Од тих 27 тачака овде доносим само 1.:

„Папа римски и они који су хришћани западне стране изван Јонске луке: Италијани,  Лонгобарди,  Франци  који  се  и  Германима  називају, Амалфићани, Венецијанци и остали... – сви (они) су са папом  пре много времена  ван  Саборне цркве, страни – и јеванђелским, и апостолским, и отачким предањима, због варварских обичаја којих се држе, од којих су најгори и највећи ови: 1. Светом обрасцу (Символу) вере, сложеном од јеванђелских речи, а који тако јасно говори о Светом Духу: ۥИ у Духа Светога Господа, и Животворног, који од Оца исходиۥ  – ти (тј. Латини), рђаво и погрешно додаше:  ۥИ од Синаۥ. Мислим да због скучености језика њиховог, дакле, сматрају да је исто  –  исхођење Духа Светога од Оца и послање к нама преко Сина. Варварски и незналачки смислише да се послање ни по чему не разликује од исхођења“.

Због проширеног по Србији јеретичког учења Латина о исхођењу Духа Светога и од Сина, исказаног кроз онај додатак „Филиокве“ у 8. члану Символа вере, Свети Сава је на Жичком  сабору 1221. године „исправљао“ и „обнављао“ веру, захтевајући да за њим трипут и наглас понављају члан по члан  Символа вере, владар и сав народ, без тог јеретичког додатка. „А оне који су исповедали јерес – по речима Теодосија – задржа са собом у цркви и насамо их подробније испита“12.  Теодосије нам открива, такође, кога Сава испитује и исправља, јер каже: „...А онима који су крштени у латинској јереси – такође уз проклињање њихове зле јереси, и исповедање Обрасца  (тј. Символа) вере – прочитати молитву за свето миро и тако их са тим светим миром по свим чулима помазати, и за вернике са нама имати“13.

          Поред Законоправила Светога Саве велики браник против бабунске, односно латинске јереси исказане  кривотворењем  Символа вере, јесте Душанов законик  из 1349. и 1354. године,  који у 85. члану  прописује  строге  казне  за  оне који изговарају  „бабунску реч,а та реч је „Филиокве“14.

Против  латинске  јереси у Србији отворено устају,  говоре и пишу многи умни и дубоко верујући људи – Владислав Граматик15, Никодим Химнограф16, Константин Философ – Костенечки17  и др.

           Некада се Српска православна црква једнодушно бранила од римокатоличких јереси и унијатских налета. Деспот  Ђурађ  Бранковић  (1427-1456),  на пример, за разлику од владара других православних земаља, који су подстицали па и присиљавали црквене великодостојнике да учествују и прихвате одлуке унијатског сабора у Ферари и Фиренци (1438-1439), одолева свакојаким притисцима и одбија да се тамо нађу представници Српске православне цркве. „Касније је изјављивао католичким достојанственицима да је цео свој живот провео у вери предака; ако би је сада променио, његови поданици  би  помислилида је умом пореметио, иако су  га  до тада сматрали  мудрим  човеком“18.

          Данас имамо сасвим другачију појаву. Српска православна црква ћутке посматра појединце из њеног крила како се просто утркују да служе мисионарскоунијатским стремљењима римокатолика. То су они појединци који су и преко јавних гласила представљали православне и римокатолике као „два плућна крила“. Не умеју такви мисионари унијаћења да се упитају – неће ли поред тешко оболелог оног једног плућног крила, брзо да оболи и ово друго? Гледање на Цркву као на „два плућна крила“ представља атак на учење о постојању само једне Цркве – онакве какву нам је Христос основао, апостоли проширили, а свети Оци учврстили и у 9. члану Символа вере исказали веру у њу речима: „У једну, свету, саборну и апостолску цркву“.

* * *

 Од оснивања Светског савета цркава (1948) протекло је 60 година. Члан и суоснивач је и Православна црква. А од проглашења „Томоса љубави“ (1965) протекло је више од 40 година. За све то време атакује се на учење о једној Цркви – Православној. Ова је у име љубави, толеранције, демократије наметане са стране зарад екуменизма, глобализације света и јачања „папског примата“ чинила и чини многе уступке до мере да и ИСТИНУ жртвује. Бог, међутим, није Бог само  љубави  него и  истине, без које  је  љубав притворна  и  често штетна19. Од „Томоса љубави“ Римокатоличка црква има вишеструку корист. Али још  није  посве  задовољна,  јер  се  касни  са  свеопштим  признавањем  „папског примата“. Зато су додатно установљени звани, према хрватској штампи, „повјесни мостови“ – заседања Мешовите комисије за дијалог између римокатолика и православних. Од I таквог заседања (1980) на Патмосу и Родосу,  до X у Равени (2007), римокатолци дају до знања свима да ће у црквеном погледу бити попустљиви до границе коју њихови верници подносе, а православни прихватају. Сада је сва тежња усредсређена углавном на оно што је утврђено у Равени – папа је „први међу патријарсима“, а „Рим је прво седиште“. Тако је уз помоћ православних у Мешовитој комисији за дијалог озваничен „папоцентризам“ и  „римоцентризам“, што се савршено уклапа у програме Уједињене Европе и глобализације света.

Нису  ли  те тежње  одраз  враћања  императорској  идеологији  папе Николе I (858-867), за кога су савременици записали да је себе учинио императором целог света? („Nikolaus totius mundi imperatorem se fecit“)20. По истој идеологији  и папа  Гргур VII (1073-1085)  себе  види  као „апсолутног господара свесветске цркве“ и као „господара света“21.  Не представља ли таква папска идеологија, у ствари, зачетак или утемељење савременој тежњи Рима при спровођењу, помоћу „папског примата“, екуменизма и глобализације не само у Европи, него и у читавом свету? Који други него тај смисао могу да имају сверелигијски скупови и међуцрквени дијалози данас, преко којих се све подређује и усмерава ка томе да се покаже како „папски примат“ има свесветски значај? Зар садашње активности папе Бенедикта XVI нису у служби управо те идеологије? Како другачије схватити Равенски документ? Како другачије схватити позив папе да на XII генералној светској скупштини бискупа (5. до 26. октобра 2008. године), у базилици Светог Петра у Риму, по први пут у историји Римокатоличке цркве учествују: цариградски патријарх, представници Московске патријаршије, представници Српске православне цркве, Румунске православне цркве и др., као и израелски рабин Јишув Коен, члан Мешовите делегације за католичко-јеврејски дијалог?22  Како, на крају, другачије схватити заказивање, према папиној изјави, првог катoличко-муслиманског скупа у Риму од 4. до 6. новембра 2008. године?23

Без сагласности представника православних помесних цркава, чији поглавари као „први“ морају, према Равенском документу, знати и „признати првог међу њима“, „папоцентризам“ не би имао толики значај. Подразумева се да ће у служби даље разраде и наметања „папског примата“ бити и следећи – XI скуп Мешовите комисије за дијалог између римокатолика и православних, заказан да се одржи  2009. године на Кипру. Учесници са православне стране често у тим мешовитим разговорима испољавају, наспрам римокатолика, попустљивост својствену унијатима. Обично су то исте особе, добро знане и радо виђене у  римокатиличким  срединама. Зато остављају  утисак као  да  су  некакви тајни или полутајни унијати. Они су, у ствари, ти који највише помажу римокатолицима   да  поимање  о „папском  примату“  надрасте  свехришћанске оквире и добије сверелигијске или свесветске размере.

А како појединци из православних цркава служе „папоцентризму“, речит пример је беседа бачког епископа Иринеја (Буловића), коју је изрекао у Београдској  надбискупији, октобра  месеца  2003. године, поводом обележавања 25. годишњице  понтификата папе Јована Павла II: „Верујући, дакле, пре свега сви римокатолички верници у сваког епископа, а посебно у првога међу својим епископима, онога  који  је током  низа  векова, читавих  1000  година  био и први епископ читаве хришћанске васељене или екумене, док је постојала јединствена и једина хришћанска екумена, надамо се и молимо се Духу светом да ће поново кад-тад  доћи  време  постојања  јединствене  хришћанске  васељене,  када  ће,  ако се  то  у  историји  оствари, као  што  се  надамо  и  молимо, поново,  по  древном  канонском  поретку епископ града Рима бити први епископ  хришћанске васељене“24.

           Епископ бачки Иринеј је најзаслужнији за одржани у Београду, септембра месеца 2006. године, скуп Мешовите комисије за дијалог. Помагача саепископа и професора богословља за такву своју мисију има  довољно. И  као да није задовољан оним што је за протеклих скоро 30 година постигла Мешовита комисија за дијалог, додатно настоји да убрза ход ка унији. Као да су недовољни постојећи „повјесни мостови“, па додатно прибегава некаквим новим премошћавањима. Tако је, недавно, у туђој епархији – Сремској, не обазирући се на строга канонска начела о неповредивости права сваког архијереја у границама области којом управља, организовао на Фрушкој гори, „Међународни теолошко – педагошки скуп катихета (наставника веронауке)“. Скуп је одржан на  Иришком венцу, у хотелу Норцев чији је власник Хрват, „од 2. до 7. септембра 2008. године, у организацији православне Епархије бачке и римокатоличке Надбискупије београдске, а у сарадњи са Евангеличком Црквом Немачке и традиционалним Црквама Реформације у Србији, уз подршку Фондације Конрад Аденауер“.

Програмом тог скупа предвиђено је између осталог:

– „Разговори међу учесницима служе неговању мира, љубави и сагласја међу народима и заједницама  у Србији“;

– „По једна Црква је надлежна за ток Конгреса за један дан. Свако јутро дотична Црква припрема литургијски део (од 08.30 часова до 09.00 часова ) и молитве  за  столом“; 

– „Гости (Министарство вера Србије, Министарство просвете Србије), по један представник Исламске и Јеврејске заједнице“;  

– „Духовно ходочашће по манастирима Фрушке горе“.

У прогласу Епархије бачке од 23. августа 2008. године најављено је да ће на скупу, поред осталих, учествовати „надбискуп београдски Станислав Хочевар, епископ бачки др Иринеј, епископ браничевски др Игнатије, епископ јегарски др Порфирије...“

Пошто је претходно утаначио све што је у вези са одржавањем „скупа катихета“ било потребно, епископ бачки Иринеј је писмом бр. 2685 од 31. јула 2008. године, и тоном надређеног, позвао епископа сремског Василија да у сопственој епархији учествује на отварању таквог скупа и, „ако буде у могућности да присуствује програму првога дана у целости, а програму осталих дана у целости или делимично...“ Колико ми је познато, епископ сремски Василије није сазвао учеснике тог скупа да се састану у његовој епархији на Фрушкој гори. Сем тога, верујем да њему ни на крај памети не би пало то – да се дрзне да у туђој епархији организује било шта, а поготово не скуп овакве врсте, за чије одржавање је требало претходно да се прибави сагласност свих архијереја Српске православне цркве. Али римокатолицима је свакако било веома важно да се скуп одржи и да буду виђени по православним фрушкогорским манастирима. Знана  је њима  улога  папиног унијатског  викара  Божичковића  у  вези са  унијаћењем  по Срему и Бачкој у XVIII веку. Као закључак за „скуп  катихета“ на Фрушкој гори, одржаног у стилу унијатског „дотираног гостољубља“, али и за сарадњу бачког епископа Иринеја са римокатоличким надбискупом  београдским  Станиславом  Хочеваром, може да се понови оно што је с краја XIX века написано: „А овакви узајамни разговори имали би чудотворну силу (mireficam vim) на духове неунитске, да  се примаме и обрате!!“25

Сва организација, дакле, односно сав програм и брижљиво одабрани учесници на том „Међународном теолошко - педагошком скупу катихета” били су такви да дијалогу о ИСТИНИ у катихизацији ту није било места.

Добро је да се дијалог води, и да сваког човека волимо као биће створено „по лику и обличју Божјем“. Јеванђелски је, па према томе и исправно то што се Православна црква  свакодневно моли „за сједињење  вере“ тако „ да  сви  једно  буду“ (Јн 17, 21). Али није добро то што је у тим и таквим дијалозима сахрањена ИСТИНА. Пренаглашено се говори о ЉУБАВИ без ИСТИНЕ. Када би љубави  заиста било, не би се о њој толико говорило. Живот нам потврђује да се о појединим појавама, стварима и догађајима највише говори онда када је нешто од тога угрожено или недостаје. О води и ваздуху, на пример, највише се говори кад су загађени. Тако и о миру – највише се говори кад га нема. Али тако и у овом случају – о љубави се много  говори зато што није искрена и стварна, јер је одвојена од ИСТИНЕ. Ради тога, требало је учеснике скупа на Фрушкој гори, посебно римокатолике, најпре подсетити на извршене пљачке, рушења и паљења по фрушкогорским православним манастирима, па на тој истини, као полазишту, покушати да се постигне искрено кајање и јавно извињење, после чега се спонтано рађа љубав. Нико се од православних српских епископа, који су тамо учествовали, није сетио да покаже стравичне слике манастира Шишатовца, на пример, а зна се ко га је у Другом светском рату унаказио. Уместо тога, друга страна тражи од правоверног српског народа непрекидна извињења, чак и за шта  није крив, јер сматра да га не треба оставити без осећаја кривца.

Жури се, дакле, бачком епископу Иринеју и неколицини још српских архијереја, од којих једни иступају отворено а други прикривено, да утопе Српску православну цркву у унију. Уосталом, све  унијатске цркве створене су од православних верника и најчешће се зову – „Источне гркокатоличке цркве“. Њих као модел за „повјесно премошћавање“ на путу до свеопштег прихватања „папског примата“  Рим упорно настоји да укључи у Мешовиту комисију за дијалог, као званичне саговорнике.

* * *

          Метод унијаћења православних данас није исти са оним у средњем веку. Онда су  папе унију наметале одозго, тј. уз помоћ  владара  земље. Византијски цареви су често на то пристајали због опасности од најезде Турака. Зато су и присиљавали црквену јерархију на потписивање уније. Преко 30 званичних покушаја је само у Византији било да се унија наметне, али сви су пропали. Нису успели зато што је верујући народ био веома просвећен догматски, канонски и литургијски, па као такав, никада не би могао да прихвати унију са Римокатоличком црквом. Данас православне вернике не красе, на жалост, довољна знања о стварним збивањима у Цркви. Навикнути су да се безрезервно, са апсолутним поверењем препуштају својим духовним пастирима, често ћутећи чак и онда кад виде да их они не воде правом стазом. То римокатолици  користе тако што у Србији, и не само у Србији, уз помоћ појединих архијереја и професора богословља мењају веру народу; мењају му вековни богослужбени поредак, на пример, под  видом „обнове литургије“. Смућује се правоверни народ, али и већи део свештенства, кад гледа да се за време богослужења не затварају царске двери и завеса; да се у заамвоној молитви свештеник окреће западу; да се сасецају „одговарања“ на Светој литургији; да се молитве у олтару, које су донедавно читане „тихо“, сада читају гласно и уз надвикивање кад саслужује више свештених лица; да се иконостас преуређује или уклања; да ђакони причешћују вернике и др. У склопу новотарских промена у Српској православној  цркви је  и  брисање одреднице „српска“, тако да  епархије више нису „српске православне“, него само „православне“. Сва звана  „литургијска обнова“ и безобзирно кршење свештених канона, као и кварење догматских учења, нису ништа друго до припремање предуслова за лакше утапање у унију под једним врховним поглаваром  –  папом. Промене, боље рећи уступци, чине се,  дакле, у прилог оне стране коју  ИСТИНА не занима, него само ЉУБАВ.

Према томе, сада се „одоздо“ припремају услови за спровођење уније, јер верујући народ све више навикава на новотарска и често импровизована богослужења, која су у појединим епархијама постала услов за благонаклоност епископа према презвитеру. Свештеници који се не повинују таквим захтевима епископа прожети су страхом због кажњавања премештајем. Одлука Светог архијерејског сабора  Српске православне цркве (АС бр. 762 / зап. 529 од 29/16. маја 2008. године) о начину Богослужења јасна је. По њој, „док се не дође до прихватљивих резултата рада Комисије, у свим епархијама Српске православне цркве у погледу служења Свете литургије и других богослужења држати се устаљеног вековног поретка наше Цркве“.

Богослужбени  и  канонски поредак  у  Цркви  самовољно крше поједини епископи, дајући лош пример свештенству и верницима. Самовоља је изнедрила беспоредак до смућености и страха у редовима свештенства, монаштва и правоверног народа. Беспоредак је највише раслабио Српску православну цркву. У замену за обавезујућа црквена правила, измишљају се нова – грбава правила која грбавим чине и оно што из њих проистиче. И све то води у стање из  којег ће  се  лакше приступити унији.

Али Бог ће помоћи остатку православног стада у епархијама какве су, на пример, Жичка, Шумадијска, Браничевска, Бачка, Захумско-херцеговачка, Црногорскоприморска, да сачува  веру  и  црквени  поредак онако  како  су  то  установили Христос и Апостоли, а Свети оци утврдили и пренели; онако како је то речју и делом засведочио Свети Сава са српског Сиона који се зове Жича. У њој је подучавао свој правоверни народ да се клони новотарија и јереси Латина. Охрабрујуће је то што већина српских епископа за узор има управо Светога Саву као таквог, чију су љубав, засновану на  ИСТИНИ, увиђали и сами римокатолици.

И  ван  Српске православне  цркве, тј. у другим  помесним  православним црквама има велики број архијереја који православље држе далеко од уније и „папског примата“. То се све више показује откако је цариградски патријарх Вартоломеј I предложио папи Бенедикту XVI  да учествује на Скупу у Равени 2007. године. Уместо тога, уследио је папин изазов, односно текст на четири странице под насловом „Једина истинита црква“. У том тексту папа Бенедикт XVI понавља,  у ствари, своје раније изнете тезе и уверења о Римској цркви као „правој цркви“. Исказао их је и објавио на шеснаест страница под насловом „Dominus Jesus“, још као кардинал, 2000. године. По њему, друге цркве су мањкаве јер не признају папу као „првог“, односно као првог наследника апостола Петра, у чему види разлог што из њега (тј. папе) извире свако црквено установљење. Међутим, апостол Петар није био епископ Рима, нити је имао „примат“ над осталим апостолима.

За „мањкавости“ Православне цркве остаје као лек, према схватањима Ватикана, дијалог помоћу којег треба да се посведочи и од свих прихвати доктрина о „папском примату“ као изворишту пуноће архипастирског служења сваког архијереја. Таква папска и унијатска схватања поткрепљују се: дипломатијом о потреби нове, тобоже, евангелизације Европе која се уједињује; дипломатијом о угрожености  Цариградског трона; дипломатијом о потреби заједничке одбране од ширења Ислама; дипломатијом о хаотичном стању у читавом свету. Православни јерарси који одлазе папи на поклоњење и саветовање, почев од цариградског патријарха, падају под утицај такве дипломатије Ватикана, и нису у стању да виде колико својом попустљивошћу, чињењем или нечињењем, себе и мисију у православљу срозавају, иако су се добровољно, са заклетвом пред Богом и народом, обавезали да Црквом исправно управљају.

Свесни неуспеха и сопствене попустљивости наспрам римокатолика, православни учесници у Мешовитим комисијама за дијалог немају храбрости да вернике обавештавају о правим намерама и стварном исходу у тим разговорима. Тако, са IX по реду скупа, одржаног у Београду од 18. до 25. септембра 2006. године, чији је наставак онај X скуп у Равени, мало шта су правоверни Срби могли да сазнају. Опет ће се, како је већ речено, 2009. године састати та Мешовита комисија за дијалог, и опет ће све бити обавијено велом тајности, јер се показало да учесници Српске православне цркве у тим комисијама одлично отправљају послове у прилог „папског примата“ и припреме за наметање уније. Тако нам, у ствари, са тих скупова намећу утисак да ИСТИНА није на страни Православне цркве.

         Али за правоверне чланове Православне цркве пресудно неће бити оно што им римски епископ намеће преко дијалога у мешовитим  комисијама, или помоћу тајних и полутајних састанака са појединим  православним епископима, већ сопствени суд о ономе што Ватикан помоћу дипломатије чини, са једне стране, и оно на шта их исправни ревнитељи међу православним епископима усмере, са друге стране. За поуку и цариградском патријарху може да буде недавна преписка  између пирејског митрополита Серафима  и  римокатоличког бискупа сироског Франциска Папаманолиса. Колико овај други игром речи представља римикатоличку дипломатску доктрину жртвовања  истине  ради љубави, а колико онај први држи до истине ради љубави, нека читалац сам закључи на основу ниже наведених одељака из те њихове преписке, у преводу на српски језик:

Бискуп Франциско Папаманолис је 25. јула 2007. године написао  митрополиту Серафиму, између осталог:     

„...За оно што се догодило у прошлости, ја лично не осећам никакву одговорност а нити сматрам да ви осећате одговорност, или неко други нашег времена... осећам одговорност за садашњост и будућност, па следствено томе, чиним што могу да допринесем у делу уједињења  хришћана... На  делу ка уједињењу неопходна је љубав. Као епископ служим  Цркви  33 пуне  године;  нисам  стао да  мојим  верницима  говорим  да никада и ништа не оправдава гажење љубави, чак ни одбрана истине...“26

На то је митрополит пирејски Серафим опширно одговорио 25. октобра 2007. године, истакавши: „...Љубав без истине лишена је суштине, зато и јесте, искрен да будем, неразумно Ваше становиште ۥнисам престао да нашим верницима говорим да никад и ништа не оправдава гажење љубави, чак ни одбрана истинеۥ, зато што, ако искрено волимо, нећемо онога кога волимо оставити у ужасној превари да се заједно у њој дави и да верује да се налази у праву...“27

Наведеним детаљима из преписке поменутих личности претходило је писмо пирејског митрополита Серафима од 1. јула 2007. године, у којем овај, подстакнут постављеним питањима од стране верника, брани Православну цркву као ЈЕДНУ, СВЕТУ, САБОРНУ И АПОСТОЛСКУ, а римокатолике, као паписте, не сврстава у Цркву, већ у јеретике, од којих је поникао атеизам. Зато је захтевао да православни прекину сваки даљи теолошки дијалог са римокатолицима и другим јеретицима, као и са екуменистима уопште. У склопу свог одговора пирејски митрополит Серафим подсећа римокатоличког бискупа Франциска, између осталог, на огрешења паписта о јеванђелска, догматска и канонска учења; на безбројна убиства у име вере, почињена у крсташким ратовима и инквизицији све до оних убистава у Хрватској, где је само у Другом светском рату проливена, због вере, мученичка крв, како наводи, 8оо.ооо православних Срба. Уз све то, позива се и на чињеницу да је загребачки кардинал Алојзије Степинац, са чијим благословом су вршена та убиства, проглашен, од стране Ватикана, ۥблаженимۥ. „Ако је тај безосећајни и хладни убица ۥблаженۥ – каже митрополит Серафим – онда је тај  ۥбогۥ, који га признаје као таквог, потпуно некористан; непотребан нам је; не тиче нас се. Ето зашто сам свесно написао – наставља митрополит Серафим – то што вас је огорчило. Истину, дакле, да је Папизам одвео у атеизам...“28

Неко ће можда рећи да митрополит пирејски Серафим претерује у својим закључцима о римокатолицизму. Аутор овога текста, међутим, не може то рећи.

Али то не може рећи  ни  неко други од правоверних  чланова  Христове  Цркве, уколико је бар мало упознат  са  стварношћу  која  карактерише историју непрекидних и разноврсних насртаја Ватикана  да „шизматике“,  макар и  путем уније стави под папски примат. Многобројана литература оправдава закључке митрополита Серафима; оправдавају их вековни отпори правоверних чланова ЈЕДНЕ, СВЕТЕ, САБОРНЕ И АПОСТОЛСКЕ ЦРКВЕ, пружани при одбрани од разноврснох насиља римокатолика у име њихове вере и начела: „Циљ оправдава средство“. Правоверном Србину, посебно, уколико је преживео или слушао жива сведочанства о прогонима и мучењима од стране римокатолика, а нарочито ако је уз све то и прочитао, на пример, дела Виктора Новака29 и Јована Радонића30, сасвим оправдани ће бити изнети закључци митрополита пирејског Серафима.

Свако, дакле, коме је стало до исповедања праве вере и осуде неистине, неправде и злочина, неће водити међурелигијски дијалог са римокатолицима и екуменистима у име љубави само, него и у име ИСТИНЕ. Занемаривање ИСТИНЕ и позивање искључиво на љубав није ништа друго до позив на обману, у коју је умотан „заборав“ ради лакшег наметања уније и папског примата што служи успостављању „новог поретка ствари“, тј. глобализацији света. Уједињење света погодује папи римском, чијој пропаганди нема премца. А православни се, насупрот, не баве пропагандом, нити кога насиљем преводе у своју веру. Само се бране.

Имајући све то у виду, са оправданом забринутошћу пратимо отворено нагињање појединих великодостојника Православне цркве унији, са нескривеном жељом да им папа дође у посету. Чине они то из неоправданог страха и заблуде да ће православни верници остати у мањини, те као такви, постати лак плен других вероисповести. Али снага Цркве и њених верника не лежи у броју, него у ИСТИНИ.

Према томе, задатак поглавара помесних православних цркава не треба да буде окретање Риму, него враћање сопственом јединству. Све док се суштински и у свим пројављивањима црквеног живота не постигне стварно јединство православног света, римском папи се олакшава не у размишљању о враћању на јединство Цркве из првих десет векова хришћанства, већ у разрађивању стратегије унијаћења и проширивања „папског примата“ чак и изван хришћанства.

          Данашњи цариградски патријарх Вартоломеј I, попут негдашњег патријарха Атинагоре I, својим искорацима и изјавама у прилог римске папистичке идеологије никакво добро не доноси јачању јединства међу православнима. Напротив, штету наноси првенствено цариградском патријарашком трону као установи, која у православном свету треба да служи за узор очувања и одбране  правоверја и црквено-канонског устројства. Сваки његов поступак или изјава у вези са животом у Цркви, било где испољени, ако не одражавају јединомислије свих поглавара помесних православних цркава, неизбежно га  лишавају права  да  наступа  у  свеправославно име. Цариградски патријарх, као јединка, може и да потпише унију са Римом, али то неће значити да је сва Православна црква постала унијатска, већ ће значити да је васељенски патријарашки трон, као установа, изгубио углед и улогу коју може да има у православном свету. Другим речима, цариградски епископ у очима православног света може бити поштован као епископ „васељенског трона“ само ако не нарушава свеопште догматско и канонско јединство  православних помесних цркава. У противном, сâм се своди на цариградског црквеног поглавара, и неосновано себе сматра „васељенским“. Али ако и као такав, тј. као цариградски патријарх, даје лош пример, па без сагласности свецеле Православне цркве чини нешто слично као у случају потписивања са римским епископом „Томоса љубави“, не може се сматрати да је са осталим поглаварима помесних православних цркава у служби свеправославног јединства. Јер „Томос љубави“ и теолошки дијалози представника православних и римокатоличких верника не могу да разреше међусобне бројне догматске, канонске, литургијске и, уопште, црквене разлике. Напротив. Показало се да су: „Томос љубави“, неискрени међуцрквени дијалози, неосновано представљање Источне и Западне цркве као „два плућна крила“ највише штете нанели управо цариградском црквеном трону. Ово зато што се из свих досадашњих „зближавања“ православних и римокатолика јасно показало да се ствари своде на то да цариградски патријарх, на крају, мора признати да примат, не само части него и власти, припада  римском епископу, тј. папи. А папа римски, по свему судећи, неће дозволити раздор међу римокатоличким верницима тиме што ће, на пример, осудити нејеванђелско учење о исхођењу Духа Светога и од Сина31; што се неће одрећи учења о индулгенцијама, о чистилишту, о непорочном зачећу Богородице, које је прогласио папа Пије IX 1854. године; одрећи погрешног причешћивања верника у једном само виду, тј. бесквасним хлебом, а применити Господњу заповест: „...Пијте из ње сви, јер је ово крв моја Новога завјета...“ (Мт 26, 27-28; уп. Мр 14, 23-24); или одбацити да је Алојзије Степинац „блажен“, а признати да је Марко Ефески  светитељ; укинути безбрачност фратара итд. Јер свако одрицање прихваћених заблуда у очима римокатолика значило би одрицање  вере  у  „непограшивост“ папе.

Ако цариградски патријарси желе да очувају углед „васељенског“ трона као установе, треба да се у духу љубави, саткане од ИСТИНЕ, и у духу материнске бриге за очување догматског и канонског учења о устројству ЈЕДНЕ, СВЕТЕ, САБОРНЕ И АПОСТОЛСКЕ ЦРКВЕ, више окрећу поглаварима помесних православних цркава, а мање папи. За тако нешто потребна је свест о неизмеривој  снази  Православне  цркве, зато  што она,  као  исконска  богочовечанска  установа,  почива  на  ИСТИНИ  из  које само искрена  љубав  може да  се пројављује. Потребна је свест о томе да свака  помесна православна црква  чини пуноћу ризнице јеванђелског, апостолског и светоотачког учења све дотле док одолева јересима, унијаћењу и прихватању „папског примата“, под чијим плаштом се многе заблуде представљају као истина. Према томе, и најмања помесна православна црква има у себи сву пуноћу ЈЕДНЕ, СВЕТЕ, САБОРНЕ И АПОСТОЛСКЕ ЦРКВЕ са васељенском мисијом, макар се свела и на „мало стадо“ којем Спаситељ поручује: „Не бој се 32.

НАПОМЕНЕ:

1 Опширно о томе,  са одговарајућом  литературом,  в. Παναγιώτου ’Ι. Μπούμη, Τα  αναθέματα  Ρώμης – Κωνσταντινουπόλεως  και  κανονικότης  της  άρσεως  αύτων, ’Αθηναι  1980.  

          2 Од  мноштва  литературе о унији  и унијаћењу  православних  верника од стране Рима  в. на  пример,  Архимандрить  Іона,  Римский   папа  и  православный  востокь,  С.-Петербургь  1913;  Г. Μεταλληνός -Δ  Γόνης  и др., H  OYNIA, Χθες  και σήμερα, έκδ. ’Αρμός,  ’Αθήνα 1992; ’Αρχιμ. Γεωργίου, Καθηγουμένου ‛Ι. Μονης ‛Οσίου Γρηγορίου, ’Ορθοδοία καί ρωμαιοκαθολικισμòς (παπισμòς),  Άγιον  '`Ορος  2006.

          3  Детаље о томе, са  изворном  грађом  и  односном  литературом,  в. Σπ.  Μπιλάλη,  αρχιμανδρίτου, ‛Η αἵρεσις  του  Filioque, τόμος   Α′,  έκδ. „’Ορθοδόξου τύπου”,  ’Αθηναι  1972. ­

4 Видети М. Петровић,  Свети Сава на  Жичком сабору  1221.  године   и   латинска   јерес,  Историјски  часопис,  књ. XLV-XLVI  (1998-1999), Београд  2000,  стр. 15.  

5  Према изд. и прев. Н. Милоша, Православна  Далмација,  Нови  Сад  1901,93; в. и  стр. 94 - 96, 106-108, 122; уп. Одговор римској пропаганди на њен „Балкан  јединству  и  братској слози издао уз судјеловање многих пријатеља сједињених цркава I.“, Oдговара Синиша, Прештампано из „Србобрана“, Српска штампарија у Загребу 1896, стр. 19-22.

6  О називима римокатилика као јеретика објавио сам више наслова, од којих овде наводим само три: М. Петровић, Кудугери – богомили у византијским и српским изворима и „Црква босанска”, Београд 1998; Константин Философ – Костенечки о бабунима – богомилима у Београду у XV веку, Историјски часопис, књ. XLVIII (2001), Београд 2002, стр.73-88; „Бабунска реч” у Законику цара Стефана Душана 1349.  и 1354. године, Археографски прилози, 25, Београд   2003,  стр.  143-161.                         

7  М. Будимир, Кочићев месијанизам I, Са балканских источника, СКЗ, 1969,  коло  LXII, књ. 417, стр. 241; в. Одговор римској пропаганди, стр. 12-13, 27-28, 49-50 и др.

8  Доментијан, Живот светога Симеуна и светога Саве,  изд. Ђ. Даничић, у Биограду 1865. стр. 245-246.

Законоправило или Номоканон Светога Саве, Иловички препис, 1262. година, Приредио и прилоге написао др  Миодраг М. Петровић,  Горњи Милановац 1991, л. 255 а – 259 б.

10  Законоправило или Номоканон, л. 259 б – 262 б

11  Законоправило или Номоканон, л. 262 б – 264 б. 

12  Теодосије, Живот  светога Саве, изд. Ђ. Даничић, приредио  и  предговор  написао Ђ. Трифуновић,  Београд 1973, стр.151.

13  Исто, стр.151.

14  Опширније  о  томе в. М. Петровић, „Бабунска реч”  у Законику,  нав. дело, стр. 145.  и  даље.

15  М. Петровић, Владислав Граматик о богомилима у Сребреници у XV веку, Словенско средњовековно наслеђе, Београд  2002, стр. 437-441.

16 М. Петровић,  Нови подаци Никодима Химнографа о јереси у Србији и Босни средњега века, Историјски часопис, књ. XLVII (2000) Београд  2002, стр. 59-76.

17  Видети  напред   нап.  6.

18  М. Спремић, Први пад деспотовине, Историја српског народа, књ. 2, Београд  1982, 247 (са изворним подацима).

19  Видети, на пример, Kωv. Μουρατίδου, „Διάλογος αγάπης” εν αληθεία,  ’Απάντησις  ει̉ς τον καθηγητην κ. Εὺαγ. Θεοδώρου, ’Αθηναι 1973; јеромонах Сава (Јањић), Екуменизам и време апостасије, Призрен 1995. 

20  Β. Στεφανίδου, ’Εκκλησιαστικη ‛Iστορία,  ’Αθηναι 1959, стр. 345.

21 Уп. Β. Στεφανίδου, нав. дело, стр. 489;  Γ. Δ. Μεταλληνоυ, Ουνία (πρόσωπο και   προσωπει̃ο) у:  H  OYNIA, Χθές  και  σήμερα, έκδ.  ’Αρμός, ’Αθηνα  1992, стр. 18.

22 „Политика” од  4. и 5. октобра  2008. године.

23 ’Ορθόδοξος  τύπος ,  αρ. φύλλ. 1729  (28. 3. 2008.)   и 1749 (12. 9. 2008.)

24  Грађански лист, бр. 5271  од  22.11.2007. године.

25  Одговор  римској  пропаганди, стр. 43;  в. и  стр .41-42.

26 ’Ορθόδοξος  τύπος , αρ. φύλλ. 1710  (9.11.2007), σελ. 5.    

27  Исто.

28  Исто.

29 Viktor Novak, Magnum crimen. Pola vijeka klеrikalizma u Hrvatskoj, Zagreb 1948 (непосредно у вези са овим в. књигу др Николе Николића, Јасеновачки логор, објављену такође1948. године).

30  Јован Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, САН, Посебна издања, књ.CLV, Одељење друштвених наука, Нова серија, књ. 3, Београд 1950.

31 Јеванђелско учење гласи: „А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од  Оца  исходи, он  ће  свједочити  за  мене” (Јн 15, 26).

          32  Лк  12, 32.

          Извор: Зборник "Светосавље данас: изазови и одговорори", стр.53-74.

Приређивач: "Борба за веру"

Последњи пут ажурирано ( недеља, 28 јун 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 54 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.