header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Бранислав В. Вујић: Како нам се догодио Дарвин
Бранислав В. Вујић: Како нам се догодио Дарвин Штампај Е-пошта
понедељак, 26 јун 2017

 УМЕСТО УВОДА                                    

Свако ко је одрастао на селу са животињама, или у граду имао кућног љубимца (ја тренутно имам папагаја), зна да је Дарвинова терија чиста конструкција, која је само, као природне, пресликала социјалне прилике у Енглеској, у време када је индустриска револуција била у највећем замаху.

Ништа више од тога.

Са друге стране, ова конструкција је била идеално оправдање за сурову експлоатацију људи и стратификацију модерног, капиталистичког друштва.

Дарвин је дао савршен изговор капиталистима да социјалне прилике, које су створили, прикажу као нешто потпуно „природно“, универзално.

То није било ништа ново.

Још у античко доба, многе физичке и космолошке теорије грчких филозофа су пресликавале друштвено економске прилике околних градова-држава.

Тако је настала чак и атомистичка теорија (!)

Прочитавши Дарвиново дело О подреклу врста , Карл Маркс је Фридриху Енгелсу написао следеће: “Иако је написана неуглађеним енглеским стилом, ова књига садржи основу историје природе за наш став.”

Социјалдемократи (не само немачки) су били одушевљени дарвинизмом, сматрајући га чак потврдом сопственог погледа на свет.

Маркс је – првобитно – Комунистички манифест хтео да посвети Дарвину, али је – иако је за то био прилично загрејан – на крају, та посвета изостала.

Теорија еволуције је требало да у природи утемељи – и као универзални принцип, оправда – бруталну капиталистичку експлоатацију, и међусобну пословну конкуренцију, јер и у природи, наводно – „преживљавају најјачи“.

Али, индустријска револуција, капитализам, одн. технички (секуларни)систем има – то сада јасно идимо – геноцдни (и екоцидни) карактер. Неће преживети ни они – по либералним схватањима – „најјачи“.

Насупрот овог Дарвиновог увида, стоји Кропоткинова теорија Узајамне помоћи, која на сасвим супротан начин приказује односе међу живим светом у природи, а што је био Кропоткинов увид током вишекодишњег премеравања и мапирања до тада неистражених делова Сибира, последњих година XIX века.

Овај  текст из моје „архиве“о Дарвину, добар је као уводни текст, јер садржи низ занимљивих и непознтих података и о њему и о његовој теорији ... а о последицама Дарвиновог „дела“ – други пут ...

+ + +

У касно лето или рану јесен, 1859. године, Витвелу Евењу, угледном уреднику британског часописа Quarterly Review, природњак Чарлс Дарвин послао је примерак своје необјављене књиге.

Евењу је текст са занимањем прочитао и сложио се да је добра, али се бојао да је тема превише стручна да би привукла ширу публику. Наговарао је Дарвина да уместо тога напише књигу о голубовима. „Свакога занимају голубови“, сусретљиво је приметио.

Дарвин није прихватио овај мудар савет, па је крајем новембра 1859. објавио књигу О подреклу врста природном селекцијом или очување повлашћених пасмина у борби за живот, у оригиналу On the Origin of Species by means oj Natural Selection, or the Preservation oj Favoured Races in the Struggle for Life, по цени од 15 шилинга.

Прво издање, од 1250 примерака, било је распродато још првог дана. Од тада се ова књига непрекидно штампа и није престала да буде контраверзна, што није лоше за човека чију су пажњу заокупљале глисте и који би, да није било једне нагле одлуке да оплови свет, вероватно провео живот као анониман сеоски викар, познат једино по том свом бизарном интересовању.

+ + +

Чарлс Роберт Дарвин (Charles Robert Darwin) рођен је 12. фебруара 1809. у Шрузберију, мирном трговачком градићу на западу Енглеске, у грофовији Шропшир. Отац му је био угледан и добростојећи лекар. Мајка, која је умрла када му је било само осам година, била је черка Џосаје Веџвуда, који се прославио као произвођач порцулана. Дарвин је уживао у свим благодатима образовања, али је неславним академским постигнућима непрестано наносио бол свом оцу. „Није те брига ни за шта, осим за пуцњаву, псе и лов на пацове, бићеш срамота и самом себи и целој својој породици“, често је – током Чарлсовог одрастања – понављао Дарвин старији.

+ + +

Склон природним наукама, Дарвин је – због оца – покушао, на универзитету у Единбургу, да студира медицину, али није могао да поднесе крв и патњу. Трајно је га је истрауматизовало искуство операција, које су у то време рађене без анестетика. Уместо медицине, покушао је да студира права, али му је право било неподношљиво досадно, па је коначно на Кембриџу успео – углавном провлачењем – да стекне диплому из теологије.

+ + +

Када се чинило да га очекује досадан живот сеоског викара, изне¬нада је дошла примамљивија понуда. Дарвин је био позван на пловидбу истраживачким бродом  Бигл (Beagle), заправо само зато да прави друштво капетану Роберту Фицроју, коме је положај налагао да се дружи искључиво с господом. Фицрој је био веома чудан, па је Дарвина одабрао једним делом и зато јер му се свидео облик Дарвиновог носа. Био је убеђен да нос открива чврстину карактера. Дарвин није био Фицројев фаворит, али је добио то место када је одустао његов предходник, кога је Фицрој претходно изабрао.

Једина заједничка особина ове двојице сапутника била је њихова изузетна младост. У тренутку испловљивања, Фицрој је имао само двадесет три године, а Дарвин тек двадесет две.

+ + +

Фицројев службени задатак био је да нацрта карту обале поред које ће пловити, али његов хоби – заправо, страст – био је налажење доказа за дословно библијско тумачење стварања. Дарвиново свештеничко образовање – поред облика његовог носа – било је пресудно за Фицројеву одлуку да њега поведе на то путовање.

Накнадно се показало да је Дарвин не само особа либералних погледа, него и човек који није баш превише везан за темељена хришћанска уверења, што је био разлог њиховог сталног сукобљавања.

+ + +

Време које је Дарвин провео на Биглу, од 1831. до 1836. године, било је од пресудног значаја за цео његов живот.

Он и Фицрој су делили малу кабину, што је представљало мôру јер је капетан био склон испадима беса, након чега би следили периоди једва пригушене потиштености. Непрестано су се свађали, а неке свађе биле су –  како се касније Дарвин присећао – “на граници лудила”.

+ + +

Фицројева породица била је позната по депресивним испадима.

Његов ујак, виконт Кастерлајт, двадесетак година раније – док је био министар финансија – убио се тако што је себи пререзао врат.

На исти начин убиће се и сâм Фицрој, 1865. Године.

Чак и у својим смиренијим расположењима, Фицрој је био сасвим недокучив. Дарвин је остао затечен када је, непосредно по завршетку путовања, сазнао да је Фицрој оженио младу жену, са којом је дуго био верен. За пет година проведених у Дарвиновом друштву, ничим се није дало наслутити да према њој гаји било какву наклоност, нити је икада споменуо.

+ + +

Међутим, у сваком другом погледу, путовање Биглом било је прави тријумф. Дарвин је доживео довољно пустоловина за цео живот и скупио гомилу примерака, довољних да му изграде репутацију и годинама заокупољају пажњу. Пронашао је величанствену ризницу дивовских прадавних фосила, укључујући најделикатнијег до данас пронађеног Megatheriuma; преживео је разоран земљотрес у Чилеу; открио нову врсту делфина (коју је кротко назвао Фицројев делфин); спровео, широм Анда, вредна и корисна геолошка испитивања; изнео нову и врло цењену теорију о формирају коралних атола, која је, не случајно, тврдила да им за то било потребно најмање милион година, што је био први наговјештај његове дуготрајне привржености идеји о огромној старости процеса који су се одигравали на Земљи.

После пет година и два дана, 1836. – у својој двадесет седмој години – вратио се кући.

Више никада није напустио Енглеску.

+ + +

На том путовању Биглом, Дарвин није изнео било какву теорију о еволуцији. Еволуција је као појам била нешто старија од XIX века. Много пре него што је Чарлс рођен, његов деда Ерасмус одао је почаст еволуционим принципима у надахнутој, али осредњој песми “Храм природе”. Тек када се унук вратио у Енглеску и прочитао Оглед о начелу насељености (Essay on the Principle of Population) Томаса Малтуса – који је тврдио да повећање количине хране, из математичких разлога, никако не може да пратити пораст насељености – мисли је почела да му прожима идеја како је живот непрестана борба и да природном селекцијом неке врсте напредују, док друге пропадају.

Дарвин је био једини који је уочио да се сви организми такмиче за “ресурсе”, као и да ће они који имају неку урођену предност, напредовати и да ће ту предност пренети свом потомству.

Тако се врсте непрекидно побољшавају.

Тој  ужасно простој идеји Дарвин је онда посветио свој живот.

 

***

“Био сам био глуп што се тога нисам сетио!”, узвикнуо је Томас Хенри Хаксли (Олдусов деда) прочитавши Дарвинову књигу О пореклу врста.

Та реченица се, од тада, стално цитира.

+ + +

Занимљиво је да Дарвин никада није написао синтагму 'преживљавање најсопособнијих'. Пет година после објављивања О пореклу врста, ту синтагму је 1864. сковао Херберт Спенсер, у Начелима биологије (Principles of Biology).

Дарвин је био задивљен овом формулацијом.

+ ++

Израз 'еволуција' Дарвин није употребио све до шестог издања О пореклу врста. До тада се овај израз толико проширио, да му Дарвин није могао одолети. Пре њега, рађе је користио конструкцију 'потомство уз модификације'.

+ + +

Треба рећи да најважнији Дарвинови закључци ни на који начин нису били инспирисани запажањем занимљиве разноликости кљунова зеба, коју је уочио за време боравка на острву Галапагос. Прича каже да је Дарвин, путујући с острва на острво, запазио како су кљунови зеба савршено прилагођени “искоришћавању локалних ресурса”, да су на једном острву кљунови били чврсти и кратки, добри за разбијање ораха, док су на следећем кљунови били дугачки и танки, погодни за извлачење хране из пукотина, и да га је управо то навело на закључак како птице можда нису биле створене такве, него су се на неки начин саме 'створиле'.

+ + +

Птице се јесу “саме створиле”, али то није приметио Дарвин. У време путовања Биглом, Дарвин још није био врстан познавалац природе, па зато није успео да уочи како су све те птице с Галапагоса једна иста врста. Његов пријатељ, орнитолог Џон Гулд, био је тај који је схватио да је Дарвин пронашао много истих зеба – једну исту врсту зебе – с различитим “талентима”.

+ + +

Неискусни Дарвин није прибележио које су зебе биле са ког острва. Сличну грешку је направио и с корњачама. Требале су године да се та збрка среди. Због таквих почетничких пропуста и времена потребног да разврста сандуке са узорцима пренетих са Бигла, Дарвин је тек 1842. – пет година после повратка у Енглеску – коначно почео да скицира основне поставке своје нове теорије.

После две године та “скица” је имала већ 230 страна. А затим је направио нешто сасвим необично: одложио је своје прибелешке и петнестак година се бавио другим стварима. 

+ + +

Пре него што је написао О пореклу врста, добио је десеторо деце, готово осам година посветио је писању исцрпног опуса о вајарима.

Пошто је ово истраживање привео крају, завапио је: “Мрзим све вајаре као што их нитко никада није мрзео”.

Као последица тог напора појавили су чудни поремећаји због којих је био – како је напомињао – хронично безвољан, клонуо и “сметен”. Симптоми су готово увек били ужасна мучнина, лупање срца, мигрена, исцрпљеност, грозница, мрље пред очима, задиханост, вртоглавица, па и депресија.                        

+ + +

Прави узрок болести никада није утврђен. Најромантичнија – и можда најверојатнија – од многих дијагностикованих, била је Чагасова болест, коју је можда добио, у Јужној Америци, од угриза бубе benchuca. Да је та болест само психосоматска, било је нешто прозаичније објашњење. У сваком случају, његова патња је била стварна. Могао је да ради у континуитету само двадесетак минута, понекад ни толико. Већи део преосталог времена посветио је низу све очајнијих третмана, који су се сводили на ледене купке, потапање у сирће, као и терапије с благим електрошоковима.

+ + +

Временом постао је пустињак и ретко напуштао Down Hous, свој дом у Кенту.

Када се уселио у ту кућу, једна од првих ствари коју је направио, била је да постави огледало испред прозора своје радне собе, како би могао благовремено да види посетиоце и    уколико је потребно –  да их избегне.

+ + +

Дарвин је своју теорију задржао за себе, јер је добро знао какву ће буру подићи. Када је 1844. године одложио и закључао своје белешке, објављена је књига Основе природне историје стварања (Rudiments of the Natural History of Creation), непознатог аутора, и разбеснела је највећи број мислилаца тврђењем да су се људи, без божанске помоћи — вероватно — развили од нижих примата.

Суочен с бучним протестима, аутор је предузео све како би прикрио свој идентитет, који је следећих четрдесет година скривао чак и пред својим најближим пријатељима. Неки су се касније питали није ли то био сâм Дарвин. Други су одмах посумњали на принца Алберта.

Аутор је, заправо, био успешан и скроман шкотски издавач Роберт Чемберс, чија је неспремност да се представи јавности имала, поред личног и јак практични разлог: његова фирма била је највећи издавач Библије у Британији. Rudiments су били здушно нападани са проповедаоница широм земље, а изазвали су и гнев многих научника. Edinburg Public Library посветио је готово цео један број –  осамдесет пет страница – његовој немилосрдној критици.

Несвестан да му је аутор пријатељ, књигу је оштро напао чак и Томас Хенри Хаксли, човек који је веровао у еволуцију.

+ + +

Можда би Дарвинов рукопис остао закључан све до његове смрти, да није било узнемирујућег ударца који је – почетком лета 1858. – добио с Далеког истока, у облику пакета у коме се налазило и пријатељско писмо младог природњака Алтреда Расела Воласа и нацрта његовог есеја „О склоности варијетета ка неодређеном одмицању од почетног типа“, који је настао током две ноћи ужурбаног писања, после једног изненадног откровења, и након десетак година нагађања и пажљивог истраживања.

У том чланку Волас је изложио „теорију еволуције“ (мада не под тим именом) „путем природне селекције“ (и без коришћња тог израза), која је веома личила на теорију какву је сâм Дарвин – у то време већ истакнути природњак – развијао, али је још није објавио.

“Никада нисам видео већу подударност” – размишљао је Дарвин у неверици – “Да је Волас имао мој рукопис из 1842, не би могао да напише бољи резиме.”

Волас није упао у Дарвинов живот тако неочекивано, као што се то најчешће приказује. Њих  двојица су се, пре тога, дуже време дописивали, а Волас је Дарвину више пута – великодушно – послао примерке за које је сматрао да би могли бити занимљиви. Поводом тих размена, Дарвин је –дискретно – упозорио Воласа да тему стварања врста сматра својим ексклузивним подручјем. “Овог лета проћи ће двадесет година (!) откада сам отворио своју прву  свеску на тему како се и на који начин разликују врсте и варијанте” – писао је Воласу нешто раније. “Сада припремам свој рад за објављивање” – додао је – иако га стварно није припремао.

Волас није схватио шта Дарвин покушава да му каже. У сваком случају, није могао знати да је његова теорија била готово истоветна оној коју је двадесетак година развијао Дарвин.

+ + +

Дарвин се због Воласовог есеја нашао у шкрипцу. Био је у неугодној ситуацији. Ако пожури сa штампањем – како би очувао своје првенство – злоупотребио би простодушни “сигнал” удаљеног поштоваоца. Али, ако се повуче – као што му је налагао џентлменски кодекс – изгубио би заслуге за теорију коју је самостално развио.

Према Воласовом признању његова теорија, била је резултат тренутне визије; Дарвинова, производ дугогодишњег, пажљивог, упорног и методичног размишљања.

Све то било је поражавајуће, неприкладно и неправедно.

+ + +

Дарвинов најмлађи син, који се такође звао Чарлс, добио је шарлах и стање му се све више погоршавало. Дете је, на крају, умрло 28. јуна 1858. Упркос растресености због синовљеве болести, Дарвин је пронашао времена да, на брзину, напише писма својим пријатељима, Чарлсу Лоувелу и Џозефу Хукеру, у којима је изјавио да ће одступити, али је напоменуо да ће тиме сав његов рад, “шта год би могао значити, бити уништен”.

Лоувел и Хукер смислили су компромисно решење, да се заједно презентира резиме Дарвинове и Воладове тезе.

Договорили су се да се то уради на састанку Линеовског друштва у Лондону, које се у то време покушавало да вратити у моду, као место научног престижа.

Дарвинова и Воласова теорија објављене су свету 1.јула1858.

Дарвин није био присутан.

Тог дана су он и жена сахтрањивали малог Чарлса.

+ + +

Дарвин-Воласова презентација била је једна од седам на програму те вечери. Једна од њих је био приказ флоре Анголе .

Присутни у публици – њих тридесетак – ничим нису показали да су свесни тога да су сведоци најважнијег научног догађаја века.

Није уследила никаква расправа, нити је тај догађај привукао било чију пажњу.

Дарвин је касније весело приметио како се само једна особа, извесни професор Семјуел Хатон – са даблинског Тринити колеџа – осврнуо у штампи на та два реферата, закључком: “Све што је у њима било ново, било је погрешно, а оно што је било тачно, било је старо”.

Волас – тада још увиек на Далеком истоку – о тим дешавањима је чуо много касније, али је остао зачуђујуће равнодушан.  Чинило се да му је било драго што је уопште био поменут.

Од тада је чак и он своју теорију називао „дарвинизам“.

+ + +

Много мање вољан да прихватити Дарвиново право првенства био је шкотски баштован Патрик Метју, који је такође размишљао о принципу природне селекције и то још оне године када је Дарвин испловио на Биглу. На жалост, Метју је та разматрања објавио у књизи Поморска дрвна града и шумарство (Naval Timber and Arboriculture), коју није заобишао само Давин него и сви други. Метју се огорчено побунио у писму у Гардијану, кад је видео да Дарвин добија прознање за идеју коју је сматрао својом. Дарвин се без оклевања извинио, иако је – треба рећи – додао: „Мислим да никога не чуди да ни ја, а очигледно и други природњаци, никада нисмо чули за разматрања господина Метјуа, имајући у виду како су укратко изложена, а затим и објављена у прилогу дела Поморска дивна града и шумарство.“

+ + +

Волас је следећих педесет година наставио да делује као природњак и тероретичар, повремено веома добар, али је све више губио наклоност научника због истовремене склоности спиритуализму, и изјава о могућности да живот постоји и на другим местима у свемиру.

Тако је – стицајем околности – ова теорија постала само Дарвинова.

 

+++

Дарвина никада нису престале да муче Воласове идеје.

Себе је називао „Ђавољим капеланом“, па је признао да му је изношење теорије било „као признање убиства“. Уз све то, знао је да наноси душевне болове својој вољеној и побожној жени. Али, ипак се прихватио посла и проширио свој рукопис у дело које је имало обим књиге. Привремено га је назвао Резиме есеја о пореклу врста и варијанти кроз природну селекцију.

Наслов је био толико млак и несигуран да је његов издавач, Џон Муреј, одлучио да изда само 500 примерака. Али, када је видео рукопис и мало занимљивији наслов, О пореклу врста. Муреј се предомислио и повећао тираж на 1250 примерака.

Рукопис О пореклу врста постигао је тренутни комерцијални успех, али је имао мање успеха код критике.

+ + +

 Дарвинова теорија имала је две несавладиве тешкоће.

 Фосилни докази су је једва подржавали.

 Дарвинови пажљивији критичари питали су се где су ти прелазни облици које је његова теорија толико јасно заговарала. Ако су се нове врсте непрестано развијале, онда би међу фосилним остацима требало да буде разбацано много међуоблика, а њих није било.

Заправо, тада – и још дуго после тога – није био забележен траг никаквог живота пре тренутка славне камбријске експлозије.

+ + +

  Тако је Дарвин – без икаквих доказа – инсистирао на томе да је у претходним морима живота било у изобиљу, али да га ми још нисмо нашли, јер се из неког разлога није очувао. „Једноставно, није могло бити другачије“, тврдио је Дарвин.

„То  питање засада мора да остане неразјашњено; и заиста се може употребити као ваљан аргумент против овде изнетих ставова“, искрено је признао, али је одбио било које друго објашњење. Нагађао је – довитљиво али погрешно – да су можда прекамбријска мора била исувише бистра за таложење, па зато нису сачувала фосиле. 

+ + +

Чак је и Дарвинове најближе пријатеље мучио безбожни карактер неких његових изјава.

Адам Сеџвик, који је предавао Дарвину на Кембриџу, и водио га 1831. године на геолошку турнеју по Велсу, рекао је како му је књига пружила „више бола него уживања“.

Луј Агасиз, прослављени швајцарски палеонтолог, књигу је описао као „лоше нагађање“.

Један о њгових критичара, суморно је закључио: „Дарвин је отишао предалеко“.

+ + +

Да, Дарвин је отишао предалеко!

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 12 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.