header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В.Димитријевић: Архимандрит Рафаило (Топаловић) Штампај Е-пошта
среда, 12 јул 2017

 Многи се питају: ко је „верни Рафа“ што се помиње у „Опроштајној песми Владике Николаја“ (http://borbazaveru.info/content/view/3744/1/ ). Ово је одговор на то питање.

Будући отац Рафаило рођен је 12. новембра 1899. у селу Коњевићима код Чачка, од благочестивих родитеља Недељка и Милунке Топаловић, који су му дали име Бошко. Имао је шесторо браће и сестара. Завршио је четвороразредну основну школу, и живео бавећи се пољопривредом у породичној задрузи са својим братом од стрица Александром. Када је одслужио војску, оженио се девојком по имену Миљана, с којом је имао два сина и четири кћери. Васпитавали су их у науци и страху Господњем.

Чим се окончао Први светски рат, брат Бошко се прикључио богомолничком покрету. Његова кућа постала је тврђава поста, молитве и покајања, па су се у њој окупљали богомолници овога краја. У дом оца Рафаила свраћао је и Свети владика Николај, који је овог честитог Србина изабрао себи за помоћника и послужника. Задавао му је најделикатније задатке, а он их је испуњавао са великом радошћу и хришћанским смирењем.

Владика је умолио и његову супругу Миљану да му дозволи да оде у монаштво.

Када су сељаци Коњевића решили да подигну цркву посвећену Светима Константину и Јелени, опет се брат Бошко највише ангажовао у скупљању прилога. Ишао је по саборима и црквеним славама, свраћао у побожне куће; прилози су брзо сабрани, храм саграђен, а владика Николај га је освештао 1934. године, уз велико духовно славље. Нарочито се брат Бошко истакао у помоћи Светом Николају Жичком приликом обнављања монашког живота у манастиру Јовању у Овчарско – кабларској клисури. Ту је, из манастира Калишта у данашњој Македонији, године 1936. стигао славни архимандрит Рафаило Хиландарац. Благослов Владике Николаја је био да у Јовању живе само монахиње – девственице, и да се држи целокупно светогорско монашко правило. Бошко Топаловић се свим бићем посветио служењу јовањском сестринству. Духовно га је руководио отац Рафаило Хиландарац, по коме ће касније узети име на монашењу.

Скупљајући прилоге за Јовање, брат Бошко је помагао и обнову осталих овчарско – кабларских манастира: Преображења, Илиња, Успења. Ево како је, рецимо, изгледала обнова Илиња.

Манастир Илиње налази се на једном живописном, лепом и шумовитом вису изнад манастира Благовештења. Управо изнад самог Благовештењског тунела, а испод Мечковог Брда. До њега се долази од Благовештења успореним узбрдо ходом, кроз младу храстову и грабову шуму, за четврт сата.

Налази се на пропланку тога виса као на каквом седлу или тераси, одакле има леп поглед на околину Овчарско-кабларске клисуре, на манастир Благовештење, Свету Тројицу и Преображење. А кад погледате са запада и југа низ окомиту страну према Морави, ухвати вас језа.

Не зна се кад је настао и ко га је подигао. Пошто је близу Благовештења, вероватно је да су га благовештењски монаси у свом успону и подигли као свој метох. Вук Караџић, кад је 1820. године долазио у Благовештење, записао је: „И више овог манастира (то јест Благовештења) имају неке зидине на бријегу; калуђери мисле, да је и онђе била кула за писање књига као и више Јовање”. Народно предање говори да је манастир Илиње порушен за време Хаџи-Проданове буне.

Када је владика Николај завршавао радове на обнови Вазнесења, почео је са зидањем Преображења и Илиња. На Благовести 1939. владика Николај, видећи у младом јелендолском свештенику Миливоју Маричићу пуно ентузијазма, пуно свештеничке ревности и јаке воље на изградњи цркава, поверава му изградњу и новог манастира Илиња на старом месту. Свакако да је свештеник Маричић тада у том светом послу имао и добрих сарадника.

Духовник никољски отац игуман Рафаило Топаловић сачувао је у рукопису своје сећања из оног времена када су обнављани овчарски манастири и када је често путовао с Владиком. Он у тим својим записаним сећањима о обнови Илиња отприлике овако каже: „Кад сам (1938) пошао са Дедом (владиком Николајем) у очи Илиндана у Ивањицу и у Бајину Башту за црквену славу, прошли смо кроз Овчар Бању, а на дан славе при повратку опет свратимо у Бању и у Благовештење. Народа и ту веома много беше, јер је саборни дан. Онда Владика рече да тај толики народ долази на Илиндан ради славе манастира Илиња, па како је манастир порушен од Турака, ипак, ето, народ и даље долази у Бању и у Благовештење на службу Божју и на сабор. Зато је ту толико света и данас. Него ја мислим да погледамо то место и да на њему опет манастир подижемо”.

Зато у међувремену пошаље брат Бошка (игумана Рафаила) Топаловића да изађе горе на рушевине и покуша да види гробове и темеље цркве да ли се познају. Брат Бошко вели: „Узмем будак и изађем горе на брдо закопам и приметим да темељи местимично вире из земље. Кад сам видео да су темељи од цркве, сиђем у Благовештење те јавим Владици. Владика одмах устаде и пође да их види. Са њим пође и неки пуковник Паљић. Кад је Владика изашао, видео је да је то место старог манастира Илиња.” Онда задужи брата Бошка да одмах нађе раднике и откопају темеље пазећи поред темеља и на гробове на које могу наићи. Одмах је тако и учињено. Сакупио је неколико радника из богомољачког братства, откопавали су темеље који су много већи него што је нова црква, али нигде гробова. Онда прокопају у близини темеља канал унакрст и нађу 9 гробова. У гробовима целе и жуте кости. Некима су у рукама били и крстови, што показује да су монаси и свештенослужитељи. „Онда поново одем, вели брат Бошко, у Краљево те јавим владици што смо учинили. Владика дође у Овчар са намесником из Чачка протом Милованом Милутиновићем. Кад су видели шта су радници откопали, Владика се прекрсти и поче да пева тропар светом пророку Илији. Тако се почело.” Владика затим задужи свештеника Миливоја Маричића да са братом Бошком и управом Благовештења организује одбор за изградњу и да прикупља прилог у народу. Отац Миливоје, по благослову Владичином, оде у Сарајево свом школском другу проф. Војиславу Настићу (који је одмах после рата 1947. као епископ много страдао од комуниста). Преко њега добија велики прилог од народа из Сарајева, као и преко брата Бошка и осталих приложника.

„Приликом копања темеља”, вели отац Миливоје, „нађено је доста људских костију, које смо доцније сахранили у Манастиру с десне стране како се уђе у цркву”. На Младог Светог Николу 22. В 1939. године позвао је отац Миливоје Владику да дође после подне из Никоља и освешта темеље у Илињу. Владика је то радо прихватио, дошао и освештао темеље. Тада је настављено зидање и за три месеца црква је била готова. Позвао је Владику да је исте године на Илиндан освешта, пошто је традиционални сабор ради старог манастира Илиња и у Овчар Бањи и у Благовештењу. Владика се одазвао и с народом на сам празник после Свете Литургије свечано изашао у Илиње, осветио водицу, пошкропио њоме цркву и народ и одржао лепу беседу.

Октобра 1941, док је скупљао прилоге за Јовање, Бошко Топаловић буде ухапшен од стране Немаца, који су у то време водили тешке борбе против четника и партизана. Због дуже косе и браде коју је носио, оптуже га да је четник. Претило му је стрељање. Спасиле су га молитве јовањских и љубостињских сестара, као и интервенција Владике Николаја, који је у то време био заточен у манастиру Љубостињи. Бошко Топаловић је замонашен у Јовању на Преображење 1949. године. Отац Васијан из манастира Преображења дао му је име Рафаило. Митрополит скопски Јосиф (Цвијовић), администратор жички, рукоположио га је за јеромонаха на Велику Госпојину те исте године. После рукоположења, отац Рафаило је почео да свакодневно служи Свету Литургију.

Године 1954, сестринство је прешло у манастир Никоље, јер су комунистичке власти решиле да, зарад изградње бране на Морави, поруше старо Јовање. Тако се отац Рафаило нашао у Никољу; помагао је, колико је могао, изградњу Новог Јовања. На другом месту подвизавања добио је још једно послушање – да буде парохијски свештеник за Рошце и околна села. Свакога дана је служио Свету Литургију, ишао по парохији, био духовник никољским сестрама. Оне су имале имовину, па су вредно радиле и издржавале се. Отац Рафаило се старао о строгом испуњавању типика и молитвеног правила. Кад год се која вратила из града, где је била на неком послушању, он би је исповедио. Говорио је: „Дођите да се исповедите, ко зна шта сте по граду у мислима вашариле!” Читао је и молитве за здравље. Владика Николај му је из Америке послао једну марамицу над којом је очитао молитву, и помоћу те марамице отац Рафаило је многе људе исцелио. Народ га је веома волео и поштовао, јер је био честит и побожан подвижник.

У своје свеске бележио је и сећања на Владику Николаја, кога је највише волео и поштовао; ево неких бележака: „Један богомољац упита владику Николаја после вечерње у Саборној цркви у Београду: „Преосвећени, нас ово интересује: Зашто наша црква не преведе богослужбене књиге са црквенословенског језика на српски па да све лепо разумемо шта се чита?” На то ће Владика рећи: „Многи су ме питали за то. Црквенословенски језик везује све словенске народе тим језиком. И Руси и Бугари и ми Срби свима су исте богослужбене књиге и то нас везује. Затим, ако би се богослужбене књиге преводиле, а наш језик говорни мењао се и реформисао, то значи: требало би сваких сто година па да се поново преводе богослужбене књиге. Тако би се удаљили од оригиналног црквенословенског текста који је тако богат и савршен, да се не може превести свака реч на српски језик који је много сиромашнији од њега. Затим, ми на нашем језику слушамо обичне разговоре, псовки и клетву, па се свађамо и грдимо на том нашем језику. Зато је словенски језик свет и он мора остати за разговор са Богом. И ко воли цркву и Богу се моли долазећи често у цркву, он ће све на богослужењу брзо свићи и све разумети. Црквенословенски језик је мост који повезује све словенске народе”.

Отац Рафаило је волео свој народ, и народ је волео њега. То је било сасвим у складу са оним чему га је учио Николај: „Народу се мора одазивати, народ је наш добар и још би бољи био да су вође боље. Прошао сам много света и учио многе школе али побожност сам нашао у нашем народу”… „Које је најважније питање? Најважније је питање: да ли мислиш са Црквом, да ли осећаш са Црквом, да ли се молиш Богу са Црквом, да ли живиш са Црквом? На земљи Цркву Божију у главном чини Божји народ, који с муком живи. Ко не мисли и не осећа и не моли се и не живи са Црквом, тај не мисли и не осећа и не моли се и не живи са народом. Одсечен је од народа, одсечен је од Цркве, као грана од стабла. А то је данас без мало сав школовани сталеж у свету. Јер је школа одсечена од Цркве и од народа”.

У својим записима, отац Рафаило је забележио и како се Богу обратио отац Јаков Арсовић: „Био је врло образован човек и имао два доктората. Зато су га сви, почев од Владике, звали доктор. Имао је и сестру Иванку у Чачку. Она је била жена једног богатог гостионичара Рајка Кривокуће. Тај је једини гостионичар био у Чачку који је примао путнике с колима и воловима, зване рабаџије. Кад је Рајко умро др Радоје му је дошао на сахрану, а био је и на осталим његовим подушјима. Брат Бошко је запамтио Радоја Арсовића са те четрдесетнице као модерног, одважног и лепо обученог господина. Била је недеља, а он је онако горд и поносан, доктор наука, посматраше богомољце који су се у народном оделу са дугом косом и брадом окупљали ту ради парастоса. За њега се говорило да је био неверник и социјалиста, па је ваљда зато тако упитно и посматрао богомољце. И најзад, запитао је сестру: „Ко су ови људи са дугом косом и брадама, у сељачком оделу, а нису ни попови ни калуђери?” Она одговори да су то богомољци из народа, које води владика Николај и који проповедају веру у народу. Тако је сестра Радојева упознала и Бошка с њим, па како се др Радоје дуже задржао у Чачку, јер је Владика тад боравио у Чачку, то је он имао прилике да више разговара и с Владиком и са братом Бошком и другим богомољцима. Тако је др Радоје почео и сам носити браду и косу и виђати се често у чачанској цркви на богослужењу. Вероватно да су владика Николај и богомољачки покрет на њега извршили велики утицај, и он је почео ићи по црквеним саборима и богомољачким скуповима, носио књиге побожне, распродавао и поклањао народу. Учествовао је на молитви и проповеди, и чинио сиротињи велику милостињу. Више се и сам није носио онако модерно и отмено, већ скромно и у тако похабаном оделу, да је Владика дао брат Бошку новаца да му купи ново одело: капут, панталоне, веш и обућу. Он носи то одело неколико дана па га даде другоме, кога су виђали с тим оделом, а он и даље носи оно његово похабано одело. Сестра му Иванка, веле, такође купи ново одело, а он га даде првом сиромаху на кога наиђе. Тако га оставе да довршава свој подвиг у сиротињи.”

Због искрене побожности, код оца Рафаила исповедали су се многи: од мирјана, преко монаштва, до епископа. Нарочито се старао о мајци Светог владике Николаја, монахињи Катарини, и мајци владике Јована (Велимировића), Николајевог синовца, монахињи Пелагији.

У Господу је уснуо 18. јуна 1982, за време проскомидије у олтару цркве манастира Никоље.

Последњи пут ажурирано ( среда, 12 јул 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 10 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.