header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Борис Над: Стратегија анаконде и амерички глобални хаос Штампај Е-пошта
уторак, 01 август 2017
         Хенри Кисинџер је у свом „програмском“ тексту о украјинској кризи приметио да демонизација Владимира Путина није политика, већ алиби за њено одсуство. Изгледа да у томе предњаче Хилари Клинтон и сенатор Мекејн, који су већ поредили руског председника Путина с Адолфом Хитлером. „Циљали смо комунизам а погодили Русију“, признао је својевремено Александар Солжењицин. Циљајући Путина, западна пропаганда данас поново гађа Русију, васкрсавајући прастаре клишеје русофобије. То нас враћа назад у епоху „хладног рата“, али треба имати на уму да „хладни рат“ између Русије и Америке заправо никад није ни престао.

Према неким коментаторима, „погрешна“ и агресивна америчка политика у Украјини је пука последица инерције, закаснелих пројекција хладноратовских стереотипа „старе гарде“ у вашингтонској администрацији. То је беневолентна хипотеза, која би требало да нас доведе у заблуду, погрешну процену. Додуше, уопште није јасно у чему се политика Реганове (или Обамине) администрације према Русији разликује од оне из доба Буша старијег, Клинтона или Буша млађег, сем можда по нешто тврђој реторици. „Гвоздена завеса“ је престала да постоји, линије сучељавања више не следе стриктно оне из хладноратовске епохе (сада су померене далеко на исток, ка „империји зла“), али свет због тога није постао мирније ни безбедније место. Напротив.

Зла империја против цивилизације благостања

Садашњи тренутак може да се пореди с кубанском кризом, када је свет стајао на корак до нуклеарног конфликта две идеолошке и војне суперсиле. Сукоб у Украјини је ипак неупоредиво опаснији по својим разорним потенцијалима. Констатација да свет стоји на рубу новог глобалног конфликта два геополитичка пола је очигледно погрешна: рат је у Украјини већ у току, мада се он за сад не води конвенционалним средствима. Последице су већ видљиве: државне структуре Украјине (бивше Совјетске Социјалистичке Републике Украјине) се распадају, на Југоистоку је у току права народна побуна, Запад Украјине, укључујући ту и престоницу Кијев, тоне у хаос, или се то већ догодило.

Пропаганда западних медија током сучељавања у Украјини изненађујуће је банална и своди се на низ веома једноставних бинарних опозиција. Русија, то је Путин-Хитлер, диктатура, „сила зла”, „зла империја”, „руска чизма“, КБГ, гулаг, Стаљин и Совјетски Савез, дивљаштво, технолошко и културно заостајање, претња цивилизацији, демократији и светском миру, једном речју, нешто неодређено и мрачно, што тек треба да буде ослобођено, цивилизовано и приведено познању добра и зла… Америка (Запад), то је демократија, слобода, цивилизација, благостање, прогрес; Америка је предводник „слободних нација“ и бескомпромисни борац за људска права. Треба приметити да тако упрошћена пропаганда ипак наилази на свој одзив, посебно тамо где је русофобија традиционално дубоко укорењена: у рубним католичким земљама, попут Хрватске или Пољске, које граниче с православним, у англосаксонском свету где Русија деценијама игра улогу „империје зла“ и главног геополитичког ривала, те у Немачкој, у којој медији распирују стара антируска осећања због два рата које је Немачка изгубила у прошлом веку.

Терором до хаоса. Амерички „Мајдан“

Русофобска пропаганда коју шире западни „мејнстрим“ медији је можда довитљива и ефикасна, али стварност је заправо дијаметрално супротна од тога. Афганистан, Ирак, Либија или Сирија (Сирија у делу који контролишу радикални исламисти), баш као ни земље – жртве „обојених револуција“, уопште не пружају слику обећавајућих ни просперитетних друштава.

Америчке интервенције заиста не могу да се пореде са повратком руске армије на Крим. Као у Либији, оне почињу голим терором, а завршавају хаосом. Пуч у Кијеву је у том смислу нарочито поучан. За почетак, он је укинуо устав и оно што је још преостало од украјинске државе. Остатак сад тоне у дивљаштво, бесмислену, бесциљну и бесперспективну побуну, у отворену анархију. „Револуционарна влада“, исправније би било називати је хунтом, само је привид државне власти. То је марионетско позориште, којим управља неко други, прави редитељи „мајдана“. Украјина се, после свог наводног „ослобођења“, налази у стању шока или дубоке парализе, и отуда укази и закони које доноси хунта или немају никакве последице или се међу собом потиру. „Мајдан“ и све оно што је из њега проистекло представља прави пример политичке шизофреније. Његов једини логични исход морао би бити нови „мајдан“. Уосталом, Америка и нема никакав други програм за Украјину. Стварање хаоса у предворју Русије био је њен стварни и једини циљ. Руски геополитичар Александар Дугин с правом закључује: „У том светлу, Русија изгледа изузетно привлачно. Русија је конзервативна у томе што стоји на страни Поретка…“ Насупрот томе је хаос: „Што је више Америке, то је више хаоса… САД су своју судбину повезале са хаосом, са процесом ‘дубинске демократизације’“. Ми бисмо додали да је то неповратно. Требало би онда очекивати да исти процес „дубинске демократизације“ захвати и саме САД, а стање у коме се данас налази „последња светска суперсила“ томе несумњиво погодује.

„Дубинска демократизација“, атомизација и смрт друштва, распад свих социјалних структура и подела на завађене гомиле, то је судбина коју је Америка наменила „остатку света“ и која би закономерно морала да се оконча „америчким Мајданом“, потпуним колапсом силе која је претендовала на неограничену светску владавину.

Архитекте светског хаоса

Теза Хенрија Кисинџера да Запад (САД) не води конзистентну политику према Русији очигледно представља само вешто пласирану неистину. Кисинџер и не доводи у питање циљеве америчке хегемоније, нити предлаже нешто друго, већ се једино спори око модалитета њеног спровођења. Кад би Вашингтон наступао мање арогантно и праволинијски, по могућности са више суптилности и дипломатије, тврди Кисинџер, американоцентрични (монополарни) поредак би могао бити очуван. Та теза је дискутабилна, јер се Америка на том путу суочава с многим препрекама, од којих неке, а посебно њена унутрашња ограничења, изгледају једноставно непремостиве.

Истина је, наравно, сасвим другачија од оног што тврди Кисинџер. САД већ деценијама воде изузетно конзистентну, промишљену и доследну политику према Русији, политику у којој је „хладни рат“ Истока и Запада био тек једна од епизода. Основе те стратегије дефинисао је још „отац геополитике” Хелфорд Џон Макиндер у свом кратком предавању под насловом „Географска оса историје“ (1904). Треба подвући да Макиндер није био пуки теоретичар, нити неко ко је градио апстрактне хипотезе, већ активни учесник у политичким догађајима свог доба; Макиндер је настојао да организује подршку Антанте белогардејским вођама у борби против бољшевика и учествовао у припреми Версајског мира.

Стратегија анаконде

Своје основно геополитичко страховање Макиндер је формулисао на следећи начин: „Шта ће се десити са силама мора (Британијом и САД, прим. аутора) ако се велики (евроазијски) континент једном обједини да би постао окосница непобедиве армаде?“ Одговор британског геополитичара, који ће касније прерасти у основни постулат стратегије САД за 20. век је следећи: онемогућити консолидацију руске „Средишње земље“ и искључити сваку могућност стварања евроазијског блока. То је стална стратегија „обуздавања“ – сузбијања и потискивања Русије, њено гурање у хаос, што даље од приобалних подручја, у дубину континента – којом се касније, а посебно после пада Берлинског зида, руководио и НАТО.

Остаје да закључимо да Макиндерова русофобија нема етнички ни идеолошки карактер, већ да је мотивисана геополитичким разлозима, мада се овде геополитички термини веома једноставно преводе у идеолошке: силама мора својствена је либерална и меркантилна „демократија“; за главну силу копна, Русију, типичан је „недемократски ауторитаризам“. Море је такође хаос, одсуство поретка, имагинарна „слобода од“, копно је, насупрот томе, поредак, хијерархија, ред. Макиндеров одлучни избор био је море.

Сасвим независно од Макиндера, амерички адмирал Алфред Мехен је развио своју концепцију „поморске силе“, али, слично Макиндеру, ни он није био стерилни академски стручњак, већ неко ко је снажно утицао на Теодора Рузвелта. За Мехена, трговина је пуко политичко оруђе, а циљ стварање светске трговачке цивилизације под америчким вођством. Америка, према њему, има „поморску судбину“, а та „Манифест Дестинy“ („испољена судбина“) је, ни мање ни више, светска доминација. Прва и најопаснија препрека за то је Русија, као најмоћнија континентална сила, против које је адмирал предлагао „стратегију анаконде“: то је стисак морске змије око континенталне масе, путем блокаде, контроле и повезивања приобалних подручја, све док се противник (а то је у овом случају Руска империја) коначно не угуши.

Амерички глобални хаос

Савремени настављач ових аутора је, међу осталим, Збигњев Бжежински, бивши саветник председника Картера за националну безбедност и саветник Барака Обаме за спољну политику, који у својој књизи „Велика шаховска табла“ (1997) посебно апострофира значај Украјине: „Без Украјине, Русија престаје да буде евроазијска империја… Међутим, ако Москва поврати контролу над Украјином, са њених 52 милиона становника и огромним ресурсима, као и приступом Црном мору, Русија ће поново повратити средства да постане моћна империјална држава, која обухвата Европу и Азију.“

Ипак, разлика која дели стратега Бжежинског од његових даровитих, а каткад и генијалних претходника је отприлике она која дели Обаму од америчких политичких вођа који су САД уздигли на трон прве светске силе. На концепцијама Макиндера, укључујући и злогласни „санитарни кордон“ против Русије, 1919. саграђена је версајска Европа, која је потрајала до катастрофе Другог светског рата, или је непосредно довела до те катастрофе – на идејама Бжежинског и нове генерације америчких стратега очигледно није могуће саградити ништа, чак ни провизоријум који би барем за неко време продужио илузију о америчком лидерству у свету.

Занимљиво је и да је управо Бжежински први изнео поређење Путина с Хитлером, у тексту који је 3. марта објавио „Вашингтон пост“, а да су Клинтонова и Мекејн неколико дана касније само поновили његову досетку.

Али руски председник Путин данас на међународној сцени изгледа као отелотворење реда, оличење уравнотежености, рационалности, психичког и менталног здравља, а кијевска хунта, са читавим низом опскурних личности које је изнедрио „Мајдан“, као права метафора за глобални „поредак“ који САД настоје да инсталирају широм света, од Либије до Сирије, од Венецуеле до Украјине, од Ирана до Москве. Исто то важи и за западне политичке елите: Хилари Клинтон или сенатор Мекејн својим хистеричним иступима можда могу да оставе повољан утисак у својој земљи, док другде, баш као и политички лидери ЕУ, наилазе на слегање раменима или изазивају гађење, одбојност. Нема сумње да ми овде присуствујемо наглом и незадрживом процесу деградације америчких политичких елита. САД више нису у позицији да бирају ни своје савезнике и то су неки од разлога због којих се „амерички поредак“ убрзано претвара у амерички глобални хаос, коме прети да ће се урушити сам од себе.

Припремају ли нови амерички стратези на тај начин заправо џиновски „Мајдан“ или његову колосалну репризу на трговима Њујорка и Вашингтона, да ли ће то бити неминовна последица и неизбежно финале хаоса који су сејали широм планете, интервенцијама, инвазијама, бомбардовањима, „обојеним револуцијама“ и „демократизацијама“, уједињући, макар и на кратко, вехабије и салафите, либерале и неонацисте, психопате и фанатике, садисте и мазохисте, олигархе и окореле криминалце у некој врсти екстатичног мртвачког плеса?

Извор: "Трећи простор"

Последњи пут ажурирано ( уторак, 01 август 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 19 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.