header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Протојереј Ливерије Воронов: О читању „тајних“ евхаристијских молитава у току Божанствене Литургије+ Штампај Е-пошта
среда, 09 август 2017

 Знамо да у литургији св. Василија Великог, као и у литургији св. Јована Златоустог, све молитве везане за приношење евхаристијске жртве, са изузетком заамвоне молитве, свештенослужитељ чита не гласно, тако да га чује цео народ, већ „тајно“ (мистикос), тј. полугласно, или чак нечујно, у зависности од начина на који свештенослужитељ разуме реч „тајно" назначену у Служебнику.

Неке од ових молитава, као што произилази из самог њиховог садржаја, у потпуности су намењене клирицима. Тако на пример, у молитви: „Нико од везаних телесним похотама и сластима, није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи Литургију Теби, Царе славе..." - у служебнику је на самом почетку ове молитве назначено да је свештеник тајно чита - свештеник се обраћа Господу следећом молитвом која доликује једино представницима јерархије: „...и оспособи ме силом Твога Светог Духа, да обучен у благодат свештенства, предстанем овом светом престолу Твом и свештенодејствујем свето и пречисто Тело твоје и пречасну Крв". Читав низ других молитава из свете Литургије - припремне и завршне - такође су намењене члановима свештенства. Међутим најбитније молитве, које чине део онога што се назива „евхаристијски канон", почевши од речи „Ти који јеси, Владико, Господе Боже Оче, Сведржитељу, Обожавани..." (у литургији св. Василија Великог) и „Достојно је и праведно Тебе певати, Тебе благосиљати, Тебе хвалити, Тебе благодарити..." (у литургији св. Јована Златоустог), све до речи које претходе возгласу. „И дај нам да једним устима и једним срцем славимо и хвалимо..." на основу њиховог садржаја, односе се не само на свештеника, већ и на све присутне вернике који се моле, и који се, у овом случају, сви, без изузетка, сматрају учесницима у приношењу бескрвне Жртве који се спремају да узму учешће у тајној вечери Тела и Крви Христове. Изванредно богатство садржаја и чудесна моћ надахнућа својствене овим молитвама изазивају код појединих особа, из реда оних које познају целокупан обред прослављања Божанствене Литургије, једну врсту појмиве туге и жаљења због тога што је већина верника, наиме, лишена могућности да урони у предивне речи „тајно" изговараних евхаристијских молитава, и да се духовно наслађује богатством њиховог садржаја.

У Христовој Цркви ништа није препуштено случају и ништа се не чини без разлога. Самим тим ни увођење „тајног" читања евхаристијских молитава у литургијску праксу не може бити случајно и неоправдано. Али, иако ово схватају и у потпуности се са овим слажу, поједини љубитељи црквене службе труде се већ одавно да расветле узроке који су навели Цркву да да свој пристанак „тајном" читању ових прелепих молитава покушајвајући истовремено да открију њихов садржај. Још је св. Герман, патријарх Константинопољски (684-733), писао да су „неки од оних који се налазе изван светилишта често збуњени... и да говоре: Који је циљ, смисао и важност тихо изговараних молитава, желећи да о овоме имају извесну представу" (св. Герман патр. Константинопољски, Увод у црквене службе и обреде. В. Списе Светих Отаца и Учитеља Цркве који се тичу објашњавања Литургије. Санкт Петербург 1885, том I, стр. 425).

У овом чланку проблем „тајног" изговарања евхаристијских молитава је посматран је у вези са извесним погледима православног учења о свештенству, као и у вези са проблемом онога што се назива „дисциплина аркани". Циљ ове студије је двострук. Прво да покаже догматску и пастирску основаност праксе тајног читања молитава Свете Евхаристије уведене у IV–V веку. Друго да расветли прави смисао појма „тајног" читања...

...Од постанка Христове Цркве, у њој постоје и делују посебне уредбе, чији је смисао да код верника одржавају стање духа побожног поштовања према црквеном животу, а нарочито према Светим Тајнама које чине његово средиште. Важност и неопходност ових одредби одређене су чињеницом да би губитак побожног богопоштовања пред освештањем додељеним Цркви заслугама које је Господ Исус Христос стекао крсном смрћу значио кретање злосретним путем духовне смрти. Не можемо помирити употребу светих црквених предмета са небригом и заборавом сопственог палог стања. Приступати Светињама без „скрушеног и смерног срца", које се предаје са страхом Божијим, вером и љубављу неиспитном понору Божијег милосрђа, равно је светогрђу. „Имајући дакле, слободу за улазак у Светињу крвљу Исусовом... приступајмо истинитим срцем, у пуној вери, са срцима очишћеним од зле савести...јер ... кад неко преступи Закон Мојсејев, има да умре без милости...замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вређа?" (Јевр. 10,19,22,26,28-29).

Прописима позваним да штите и одржавају побожно поштовање Светих Дарова и других свештених радњи пожељно је придодати божанску установу јерархијског свештенства коме су додељене посебне духовне „привилегије". Издвајање у оквиру верника - у оквиру „царског свештенства" позваног да „се зида у дом духовни, свештенство свето (1. Петр. 2,5,9; уп. От-кр. 1,6; 5,10) - једног посебног реда у којем тече, на искључив и јединствен начин непрекидна река „благодати, која се изли на апостоле силаском Духа Светог, која се пружа из нараштаја у нараштај, из столећа у столеће, непрекидним полагањем руку, дар Божији који од тада, обитава у њима (1. Тим. 4,14) и тајанствено делује у Цркви" (Митрополит Филарет Московски, О посвећивања епископа у Енглеској Цркви - в. „Православни оглед", 1866, фебр., стр 86-87) - било је на првом месту неопходно да би се побудио осећај духовне одговорности и страха Божијег према највишој светости Светих Тајни у Цркви.

Побуђивање осећања духовне одговорности односи се како на мирјане, тако и на пастире. Мирјанин, свестан да од Бога и Цркве није позван да врши Свете Тајне, и знајући да би самовољан покушај човека који не поседује свештеничку благодат за вршење светих чинова установљених у Цркви ради стицања благодати Духа Светога био узалудан и да би навукао тешку казну, по примеру Датана и Авирона (Бројеви, XVI, 1-40), подстакнут је на скрушеније стање душе и побожније прихватање благодати Светих Тајни, које обављају свештеници нарочито посвећени овом циљу. Свештеник са своје стране, морално је обавезан да буде „образац вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти" (1. Тим. 4,12), и не може да се не потресе и не осети своју недостојност, сећајући се да „свештеник треба да буде чист као да је на небу међу блаженим духовима" (св. Јован Златоуст, Расправа о свештенству, књига 3).

Посебне „привилегије" свештенства не треба и обично не доводе, када се правилно схвате, до било каквог несклада у општем уређењу живота Цркве. Пре свега, у свом личном, породичном и црквено-социјалном животу, епископ или свештеник потребују исто толико благодати и помоћи Божије као и било који члан Цркве, позван да „гради спасење своје са страхом и трепетом" (Филипљ. 2,12). Чак и више од тога. Ову потребу за вишњом помоћи, епископ и свештеник осећају у још већој мери неголи њихово стадо јер душа у свештеника, по речима св. Јована Златоустог, треба да буде „чистија чак и од сунчевих зрака" (О свештенству, исто), јер „ако се свештеник задовољава тиме да сам добро живи, а не брине се са усрдношћу за живот...свих оних који су му поверени на старање, заслужиће пакао са свима развраћенима" (св. Јован Златоуст, 86. проповед на Еванђеље по Јовану).

...Свештеник као живо оруђе у рукама Божијим, Вршилац Тајни, има не само силу да обавља Свете Тајне и службе већ и дужност да скрушено служи Цркви испуњавањем ових освећујућих чинова. У непромењивом јединству тела Цркве, „ако страда један уд, с њим страдају сви удови, а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови" (1. Кор. 12,26). Стога, свака Света Тајна и сваки свештени чин, независно од онога ко их врши и у чију се корист врше, јесу свецрквено дело...

...У служењу Најстрашнијих Тајни, свештеник се моли за народ, али се и на-род моли за свештеника, јер речи: „И са духом твојим" немају друго значење...

...У периоду након Константина Великог (306-337), грађене су монумен-талне цркве које су могле да приме велики број верних. Ово је утицало на начин служења Литургије. Учешће свих верних - бар у црквама великих димензија - у пракси се показало као немогуће у истом облику као у претходним епохама. Сви присутни нису могли добро чути речи молитава које је епископ или свештеник читао, и гласно изговарање евхаристијских молитава упркос овоме био је више символичан израз неголи знак стварног молитваног учешћа целокупног сабора верних у евхаристијској служби. Иако је ово било одступање од обрасца из најранијих времена, штета настала у литургијском животу није погодила његову сушту дубину, тј. светотајински живот. Евхаристија је и даље била, као и одувек, свецрквено дело...

...Употреба множине у тексту евхаристијских молитава не служи само као пуко подсећање на древни начин њиховог изговарања, већ одражава, пре свега, свецрквени карактер Свете Евхаристије...

...Пад нивоа духовног живота утицао је неоспорно на став према Божан-ственој Литургији. Видимо да се јавља пракса ређег причешћивања, и мање систематичног посећивања служби. Јачина и усредсређивање на молитву такође су бледели. У оваквим условима многи пастири цркве разматрали су увођење једног новог облика discipline arcani٭٭ у виду тихог читања евхари-стијских молитава…

…У време Св. Јована Златоустог (347-407), изгледа да се, упоредо са — праксом гласног читања евхаристијских молитава која се очувала у појединим местима, јавља нова пракса тихог читања молитава, али са изражајношћу, која све више и више јача. Ово читање није било потпуно тихо, само мислено. Народ је слушао молитве, премда није разговетно чуо све речи…

…У тумачењу Литургије Теодора Мопсуестијског (350-428) постоје изричите назнаке о тихом читању евхаристијских молитава: „Када смо у тишини, у великом страхопоштовању, свештеник започиње анафору". Херувимску песму, по речима Теодора Мопсуестијског, певају сви, и „свештеник се придружује невидљивим војскама..." „Свештеник тихо чита ове молитве",., (в. Б. Сове, Евхаристија у првобитној Цркви стр. 183).

Истоветно светочанство налазимо и код несторијанског писца Нарсаја (упокојио се пре 503. г.), оснивача Нисибијске школе, који у својој 17-ој проповеди даје опис и објашњење Литургије из његовог времена: „Након возгласа: горе имајмо срца, читав сабор верних је у тишини и сви се припремају за срдачну молитву у срцима својим...Свештеник, (који је) уста Цркве, отвара усне и разговара лицем у лице са Богом као са пријатељем…

…На основу података које смо навели, видимо да се тихо читање евхари-стијских молитава практиковало већ крајем IV и почетком V века у Источној Цркви, потискујући постепено старији обичај гласног изговарања.

На основу следећег одељка из „Луга Духовног", дела Јована Мосха (550-619), можемо запазити да се тихо читање практиковало у VI-VII веку: „Како су у појединим местима свештеници навикли да гласно изговарају молитве, и деца су, чувши често како се гласно изговара, научила речи свете анафоре" (Погл. 196, О чуду које се догодило са децом у Апамеји). Али како се гласно читање практиковало само „у појединим местима", тј. како је било изузетак од правила, треба веровати да је у VI- VII веку тихо изговарање било најраспрострањеније

…Речи св. Германа: „и тајно пред Богом изговара Свете Тајне скривене вековима и нараштајима..." означавају не ћутање свештеника, него такав начин „тајног" изговарања евхаристијских молитава пуних дубоког догматског смисла који је, будући експресиван и истовремено само делимично разумљив слушаоцима, уздизао њихов дух до побожног молитвеног надахнућа које одговара величини Тајне која се у том тренутку испуњава. Али није нечујно и искључиво мисаоно изговарање могло образовати такав начин „тајног" читања евхаристијских молитава, већ тихо читање пуно проницљивости и молитвеног духа, које су присутни могли чути.

На тај начин образац који се испуњавао у црквеној пракси у IV-VIII веку - образац који ниједно посебно црквено правилр није установило, али ни забранило, - био jе тихо, такозвано „таjно (мистикос) читање евхаристијских молитава...

 

Са француског превела: Душица П.

 

+Текст професора Лењинградске (данас Петроградске) Духовне академије, део је већег чланка – прим. саст.

 

Последњи пут ажурирано ( среда, 09 август 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 6 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.