header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow “Вријеме земно и судбина људскa, два образа највише лудости”
“Вријеме земно и судбина људскa, два образа највише лудости” Штампај Е-пошта
уторак, 15 август 2017

Овако Петар II Петровић Његош пише у “Горском вијенцу” и тиме умногоме објашњава нашу људску заблуду која и до данашњег дана траје.

Човјек када пред собом у некој ближој или пак даљој будућности очекује збивање неког догађаја, њему битнога, упечатљивог више или мање (било да се ради о нечему што са задовољством и нестрпљењем исчекује или пак да је у питању неки немио догађај од кога зазире и стрепи), мисли да пуно времена треба проћи до тога тренутка наступања и осјећаја посљедице истога.

Али, сво то “вријеме” посебно ако се ради о временски удаљенијем догађају, јако брзо прође и он не буде свјестан свих фаза протока времена, ма колико је он био сконцентрисан на тај проток истога. То нам прилично говори о нашој лимитираности да будемо посве објективни када цијенимо “проток времена”. Неко ће рећи да му је нешто брзо прошло, као дланом о длан и за то ће употребити израз “вријеме лети”, док ће други за исто то реци 'да му нема краја' и да не може исчекати да оно прође.

Његош је био у потпуности управу када је тврдио да вријеме не постоји. Наиме, постоји само друштвено сагласје како и на који начин мјерити дане који пролазе, како их бројати и како тај садржај дана и ноћи изразити бројчано.

У ту сврху човјек је измислио сат. Машину, средство, помагало које му помаже “измјери вријеме”. Мада, ето и тај сат, идеална машина “мјери проток времена”, али мјери вријеме само по мјери човјека. Неко ће рећи, како другачије треба мјерити. Шта значи таква тврдња?

Човјек је тај који је ту направу измислио и њоме покушао вријеме да ограничи, укроти, оивичи.

Онима који постављају питање које је претходно написано свакако ће дјеловати да је он у томе и успио. Међутим, има пуно доказа и чињеница који такав став оповргавају. Овом приликом навешћу само пар њих.

Први детаљ који треба имати на уму када се о оваквим стварима прича и расправља је да историјски гледано сат као направа се у облику у ком данас постоји јавља у период 13 вијека, када су свештеници у сјеверној Италији исти користили да би им рачунали тзв “канонсе сате”. Наравно, сатови су и прије тога постојали, било да се ради о оним пјешчаним сатовима, оним који сунчаним, било оним који су радили по принципу протока воде, али то је све по записима било везано за период старог Египта. Рецимо нека ти моменти буду везани и за ранија историјска раздобља али шта се збива са временом прије тих раздобља људске историје. Како се тада рачунао проток времена, колико је то из нашег данашњег угла посматрања било тачно и објективно.

Самим тим поставља се питање како је могуће уопште не користећи се у прошлости сатовима који би били приближни данашњим измјерити када је настала планета Земља, живот на њој, човјек и сва бића која на њој живе.

Данас научници баратају раним цифрама и бројкама, лицитирајући да је неки догађај био прије миллион или два милиона година, да су се први људи на Земљи појавили тачније како они тврде “настали од мјамуна” прије 250.000 или 200.000 година.

Ко је и на каква начин успио да тачно израчуна и измјери овај проток времена од тих догађаја до момента обрачуна? Сам покушај да се то вријеме било како означи или идентификује је крајње и посве неозбиљан, а додао бих и немогућ.

На сва та размишљања и тврдње научне заједнице, владика Раде је у већ дао одговор у “Лући микрокозми”: “Но њихове различне доказе непостојност колеба ужасна, све њих мисли наједно сабране друго ништа не представљају ми до кроз мраке жедно тумарање, до нијемог једног нарјечја, до погледа с мраком угашена.”

Други детаљ на који се треба осврнути јесте чињеница да ми данас на планети Земљи имамо 24 временске зоне. Оваква пракса рачунања времена је установљена 1883 године. За почетни меридијан је тада узет Гринич, наравно јер су тада браћа Енглези били велесила, ведирили и облачили и морало је бити само тако и никако другачије. Према тим измјенама рачунања времена, почело се мјерити тако што је у односу на Гринич вријеме у одређеним државама и обласитма планете Земље било мјерено плус односно минус један до дванаест часова истоцно или западно.

До поменуте 1883 године свака држава и област је имала своје засебно рачуњане времена, које је рачунала по свом сопственом нахођењу без оријентира и правила која су данас на снази.

Простом дедукцијом може се доћи до закључка, да одређени догађај који се збио пуно прије те 1883. године никако није могао бити једнако представљен у погледу времена и дана из перспективе мјеста гдје се десио и мјеста или државе која га интерпретира као историјску чињеницу.

Овдје ваља додати да ту често пута није грешка у дану већ у мјесецу када се нешто десило, а то с разлога јер ако немамо исто рачунање времена, онда се и преступна година и дан који се у њој додаје почиње погрешно рачунанти, а то већ протеком пар стотина година даје закашњене у извјесном броју дана.

Од посебног значаја и у непосредној вези са свим овим чињеницама је и догађај из 1582 године када је почео са примјеном Грегоријански календар и рачунање времена, а све у циљу да би се “недостаци” јулијанског календара исправили. Тада је папа Гргур XIII, папском булом обзнанио употребу новог календара, а све у циљу сталног поклапања прољећне равнодневице са тропском годином јер је јулиански календар имао тај поменути “недостатак” да протоком времена се прољећна равнодневица помјерала уназад.

Па зар и овај догађај није више него потврда потпуне конфузије и нејасноће у рачунању времена? Како сада бити сигуран када су се заиста догађаји прије 1582. године у удаљеним крајевима Русије, Јапана, Аустралије, Јужне Америке заиста и одиграли?

Како је онда могуће тачно и исправно, како то научници већ данас раде, процијенити збивање догађаја у прошлости и рачунати их на стотине хиљада година и тврдити да је баш тада то нешто се збило?

Све горе наведено ми даје за право да утврдим да ми у нашој прошлости не можемо бити посве тачни у процјени одређених догађаја, а посебно не може се рећи да су се они заиста десили у оно вријеме у које то историја тврди.

Трећи занимљив детаљ је онај који у последњих 50 година фигурира. То је детаљ рачунања времена у васиони. Наиме, од 1961. године када је Јуриј Гагарин био у космосу, па до данашњих дана, људи су почели да шаљу летјелице и бројне посаде у свјетску космичку станицу. Све у циљу истраживања свемира и спознаје свега око нас. Но, поставља се сада питање, како се тамо, у космосу, вријеме рачуна и према којем меридијану, тј према којој временској зони се исто управља?

Па немојте ми рећи да се користи било који од њих као параметер за рачунање времена. Зар космос није област, простор или пак несто треће потпуно различитих карактеристика у односу на планету Земљу. Ако је то тако, а сигурни смо да јесте онда тамо, дакле ван орбите планете Земље не важе, ни правила нити закономјерности физике као науке, а камо ли наша људска правила која су посљедица консензуса, базираног на праву јачега, да не кажем сили.
Међутим око једног догађаја нема двојбе!Тај догађај је ујединио све људе.То је догађај рођења Исуса Христа Сина Божијег!
Тај датум је довео до корјените промјене у човјечанству. Довео је до тога да се године рачунају од тога дана на овамо позитивним низом те да се вријеме прије тога догађаја третира као период “прије нове ере”, а све након рођења Христовог као “нова ера”.

Епилог свега је да је Његош био посве управу када је написао реченицу са почетка текста. Вријеме не постоји, то је само варка и само обмана људска, а Бог нам је исту обману дао да нам на земаљском шару вријеме земног живота прође брже и да нечим одредимо наше успомене да животне догађаје, гријехове, добра дјела до тренутка нашег коначног сусрета из изласка пред Господа Бога.

Предраг

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 11 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.