header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Никола Милованчев: Меморандум дубровачког пароха Божидара Митровића председнику владе Стојадиновићу
Никола Милованчев: Меморандум дубровачког пароха Божидара Митровића председнику владе Стојадиновићу Штампај Е-пошта
среда, 23 август 2017

 Документ који овдје доносимо – меморандум дубровачког пароха Српске православне цркве Божидара Митровића[i] Милану Стојадиновићу, првом предсједнику југословенске владе који је посјетио Дубровник, датиран 28. јула 1938, занимљив је због приказа тешког положаја дубровачких Срба у првој Југославији. Меморандум је драгоцјен документ за утврђивање пуне историјске истине, да су Срби између два рата у многим крајевима земље, а посебно у Хрватској, Славонији и Далмацији назадовали у политичком, културном, економском и демографском погледу.[ii] Та чињеница је већ уочи II свјетског рата била евидентна како онима који су јој се противили, тако и другима, који су је одобравали. Међу овим другима, споменуо бих Васу Богданова. Он је  усвом мјесечнику „Политичко искуство“, који је издавао 1940. год. у Загребу, записао:

„Некад осамнаесте толико моћни, славни, побједнички носиоци београдске владавине, данас су политички потпуно дезорганизирани те представљају жалостну једну разбијену војску, а њихова протународна, централистичка, диктаторска, главњачка концепција о држави претрпјела је потпуни пораз, тако да је и пред вањским свијетом и пред становништвом ове земље дефинитивно дескридитирала и компромитирала и себе и своје представнике.

Једина организирана и уистину стварна и моћна политичка снага данас је у овој држави Хрватска с хрватском сељачком странком, с хрватским сељачким покретом... С друге стране, непријатељи слободе и независности хрватскога народа, слуге београдских властодржаца у подјармљивању Хрвата – ликвидирани су у Хрватској потпуно, тако да ни један протухрватски режим не може више да нађе никаквог ослонца ни подршке на територију Хрватске.“[iii]

Када данас, са временске дистанце од педесет и више година анализирамо узроке слабљења Срба у Дубровнику између два рата, мислим да можемо да наведемо сљедеће разлоге:

I. Тешке посљедице Првог свјетског рата

Губици дубровачких Срба су били мање биолошки, мада и врло тешки (нпр. изгубили су др Франа Кулишића – секретара Матице српске у Дубровнику, Цвијета Јоба итд.), а пуно већи у финансијама и у психолошкој сфери – посљедица прогона за вријеме рата. Сличну ситуацију можемо  иданас ад пратимо на примјерима многих Срба у Хрватској, који иза II свјетског рата због ратних патњи и њихових рефлекса у психичкој сфери нису могли да успоставе токове нормалног породичног живота.[iv]

II. Искрена преданост Срба југословенској идеји

Чланови српских странака из времена Аустро-Угарске постају чланови југословенских странака, предратна српска друштва, часописи и друге институције се често или не обнављају или их њихови актери обнављају са југословенском концепцијом. Симболичан је један пример из Дубровника: 1920. године у Дубровнику још постоји Српска штампарија (основао ју је Антун Пасарић), у којој је преко двије деценије штампан лист „Дубровник“ али и многе друге српске публикације. Двадесетак година касније ове штампарије више нема, а Србима католицима је за штампање обновљеног „Дубровника“ и других издања преостала Југославенска штампарија.

Ову тенденцију је лијепо описао аутор текста у листу „Дубровник“ (вјероватно његов уредник Кристо П. Доминковић) 1937. год. –– „Дубровник иза пропасти републике и иза свјетскога рата“.[v] „Стављамо на срце сваком правом  исвијесном сину нашег народа  идржаве, да право рече, је ли српски дио народа и сувише толерантан и спреман на жртве и одреке у интересу заједнице народа  идржаве. У цијелој бившој Далмацији, Босни и Херцеговини, Војводини, Хрватској  иСлавонији немају ни једног истакнутог политичког листа; ни једно ново друштво ни установа са српским именом нијесу настали иза рата, а више их је својевољно и то име наспустило за љубав слоге и јединства.“

Баш ко Срба католика је ова искрена оданост југословенству, повезана са измијењеним политичким односима, често  удругој фази довела до промјене националне припадности чланова исте породице. Ти примјери су нам познати из Дубровника али и из других дијелова Далмације.[vi]

III. Демографске промјене и назадовање Срба католика

До I свјетског рата политику Српске странке у Дубровнику су углавном водили Срби – католици. Тако су нпр. на изборима 1911. године Срби у Опћинском вијећу Дубровника имали 15 од укупно 36 мјеста (42%), а од вијећника Српске странке су били само тројица православни, док су остала дванаесторица били римокатоличке вјере.[vii]

Окосницу српскога покрета су сачињавали управо чланови најугледнијих дубровачких патрицијских породица, које су полако изумирале, највише због одлуке донесене приликом наполеонове окупације Дубровника, да се неће женити, односно имати порода.[viii] Тако су нестајале чувене породице Pozza-Пуцић, Бона-Бунић, GozzeГучетић, Ghetaldi-Геталдић, Натали-Наталић, Гради-Градић, Гондола-Гундулић, Кабота, Охмучевић и др., чијим је нестанком слабио и утицај Срба католика. Исто вриједи и за друге, неплемићке, старе дубровачке породице, које у правилу нису имале веће потомство и полако су изумирале а из њихових редова је било пуно Срба католика.

Паралелно са тим, у Дубровник се од 1918. до 1941. доселио већи број становника католичке вјере али друге националне припадности и политичког увјерења, што спомиње и Б. Митровић.

Колико велике су биле демографске промјене свједочи истраживање Илије Синдика, који нам открива мали број Дубровчана и људи са подручја некадашње Дубровачке републике у структури становништва овог града двадесетих година XX вијека. Старог градског становништва и становништва околине било је тада  уГружу и Дубровнику-граду највише једна трећина![ix]

IV. Политички потези срачунати на слабљење Срба католика и понашање органа власти

Перфидне игре усмјерене на политичку дисквалификацију Срба католика, вјешто вођене и координиране за вријеме Аустро-Угарске, настављене су одмах и у новонасталој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Упозорења оних који су ову игру прозрели остајала су глас вапијућег у пустињи. Београд је био далеко географски а по политичком слуху људи који су у њему одлучивали, још пуно даљи. Цитираћу тврдње Срба католика 1921. год. у поводу тзв. „дубровачке мулијунашке афере“, којим тада нико није поклањао пажњу а које нам данас звуче скоро пророчански: „Упада у очи околност да су у овом милијунашком процесу прогоњени истражним затвором и жигосани јавном штампом као починители најсрамнијих дијела између чланова нар. Вијећа једино Срби-католици,  што би могло изгледати као да се хтјело само ове пред цијелим свијетом жигосати и оцрнити, да их се тако искључи из сваког могућег уплива у младој држави. Ово је факат који се подудара са мишљењем неких чланова Покрајинске Владе у Спљету и њиховим скромним жељама о којим се говори да су се неком приликом изразили, како схваћају да има Срба православних, али да Србе католике они не признају и да их се мора уништити.“[x]

И: „кад су почела хапшења Срба-католика из Нар. Вијећа, просто је кроз Дубровник зујао непрестано глас: нека, то им је дала њихова Србија и Краљ Петар! Гадну тендецијозност ове крилатице пуштамо поштов. читаоцу да ју докучи, и да се увјери за чиме се ишло и како је све пакленски удешено било.“[xi]

 

Систематско дјеловање, усмјерено да се промијени политички профил Дубровника уз директно оптуживање органа власти жигосано је на страницама „Дубровника“ само недјељу дана након посјете Стојадиновића и предаје меморандума пароха Митровића:[xii] „Сувише могућности да у Дубровник, – па било то и сезонски – доведу на рад велики број туђа свијета, политички оријентисаног онако како су им газде, употребљена је врло вијешто, да се та маса недубровачког елемента упрегне при свим „велебним слављима“ и разним зборовима, да својом виком, поклицима и демонстративним држањем ударе лажни печат Дубровнику, као да он то ради и тако мисли. С друге стране, резервираност већине, то јест националног Дубровника и Дубровчана, који нити су имали воље а нити хтјели, по своме одгоју и углађености, да се са сваким хватају у коштац, и напокон видећи да то и такво држање тих туђих елемената у Дубровнику ужива невјероватну слободу, њихова резервираност постала је још већа и они су пуштали да се ствари слободно развијају, ма колико да је њихов развој неприродан и намјештен. А тако резервираним држањем морали су се и на силу помирити, јер већ испочетка неке мање реакције од стране националних елемената, знало се је чак и са извесних положаја приказати не као реакцију, већ просто као провокацију, и у чему се је нажалост успијевало.“

+ + +

Све цитиране чињенице и упозорења нису наишли на разумијевање међу властодршцима у Београду. Сам меморандум проте Митровића од 28. jула 1938. Прослијеђен је политичком одјељењу Предсједништва Министарског савјета и заведен под бројем 161-М дне 12. IX. 1938. По реферисању г. начелника политичког одјељења, меморандум је врло експедитивно (још истог дана – 12. IX!) стављен ad acta.

Влада Милана Стојадиновића је пала након пет мјесеци (5. фебруара 1939), али је нова влада Драгише Цветковића наставила са распродајом државних интереса ,све до отворене националне издаје – склапања споразума Цветковић – Мачек. Важни су били лични и страначки интереси, а све друго је било споредно.

Против трговине Дубровником о којој се иза кулоара говорило – неколико мјесеци прије споразума Цветковић – Мачек – хтијући да спријечи зло, устао је и хрватски политичар југословенске оријентације др Мелко Чингрија. Он је половином 1939. Објавио брошуру „Дубровник и хрватско питање“.[xiii]

„Најприје се политичари у Фаркашићу сложили, да нијесмо један него два народа, и то се изрекло с једне стране мало другим ријечима.

Онда се кроз скупштину пустио глас, ад су Хрвати католици а Срби православни.

...Да ће се тако при првом кораку о ислам спотаћи, нико и не мисли. Кад се одредило да будемо два народа и нашао критериј да их разликујемо, логички долази да се одреде територије, јер сваки народ мора да има свој териториј.

Зато се у загребу рекло: за сада нек се споје двије бановине у Хрватску Бановину – државу, уз приложак Дубровника...

Дубровник је тако први кусур за један залутали менталитет. Зањ не вриједе ни хисторијски, ни геоплитички разлози, па ни она вајна народна воља што за босанске срезове вриједи. Примјери вуку. У историји се спомиње, да се једаред и Далмација за паре продала. Зашто се не би данас Дубровник за споразум као прилежак приметнуо?“[xiv]

Значајну пажњу М. Чингрија је поклонио и економском питању, указујући да ће одвајање Дубровника од његовог залеђа имати негативне посљедице за привредни развој овог града.

Трговина Дубровником, које се Чингрија плашио, успјешно је завршена 26. августа 1939, склапањем споразума Цветковић – Мачек.овај древни град је први пут у својој историји подређен Загребу и припојен новоствореној Бановини Хрватској, нашавши се на њеној маргини а издвојен из подручја које му гравитира. Прогони Срба и Хрвата – Југословена постали су још жешћи,[xv] но ипак је то била само увертира у стравичне догађаје након стварања НДХ, априла 1941.


ПРИЛОГ

Господине Предсједниче,

Као православни парох дубровачки, имам особиту част да у име својих парохијана поздравим вас, као претсједника Владе Његовог величанства Краља, приликом Вашег првог доласка у овај стародревни град.

Вјерујем, да Вама као претсједнику Владе а и као г. Стојадиновићу стоји ан срцу напредак мојих парохијана као националног елемента на овом значајном историјском мјесту у прошлости, а и у садашњости.

Кроз овај период од скоро 20 година од ослобођења до данас иако смо се мало бројно повећали ипак и у другим правцима нијесмо оснажили, вће напротив и у националном, и у економском и социалном погледу стојимо врло слабо.

Прије рата православни Срби са Србима католицима престављали смо једну велику цјелину тако, да се на општинској згради увијек вијала и српска застава и главну ријеч водили су Срби са националним Хрватима.

Што се пак специално православних Срба тиче пре рата били су национално врло јаки. Имали су доста богату православну Цркву; имали су српске школе, у којима се одгајао српски и православни дух; имали су Српску матицу са јаким капиталом којим се ширила писменост и српска књига; имали су Српску Зору која је просвјетно и национално подизала наш подмладак и помагала да се школује; имали смо Српску Банку, која је новчано подпомагала све наше трговце и привредне установе; имали смо и Савез привредних задруга на Приморју, за привредно и економско подизање нашег елемента. Од свега наведеног остала је сада само Православна црквена општина.

Овога је свега нестало, јер се увијек говорило и поручивало одозго да се укину племенске установе, и да се ради на заједници.

Пре рата наш трговачки сталеж економски је стајао врло добро. Скоро сва текстилна и колонијална трговина била је у српским рукама. За вријеме рата скоро сви наши трговци били су затворени или интернирани. Сва је њихова имовина пропала. А кроз то вријеме подигао се и ојачао противнички трговачки елеменат. Послије рата наши су се повратили и обновили своје радње. Чак су и многи са стране били дошли. Нијесу се могли одржати усљед наступа тешке кризе а и усљед политичких прилика, које су у овом граду скоро од почетка настале врло тешке за нас Србе. Од 1920. Године до данас нестало је  уовом граду најмање 40 наших радња. Ако овако стање и даље се продужи, кроз даљних 10 година неће бити ни 10 наших трговачких фирми.

Не само што се прогоне наши трговци из овог града, но се прогоне и наши чиновници. Ако је који јачи и исправнији, против њега се изналазе било какве неистине и подвале  и тако се настоји, да га се премјести. Наши непријатељи нађу начина и кроз подземне канале провађају своје намјере код надлежних министара. Навешћу задња три случаја. Професора Новака Буквића, школског надзорника Владу Ковачевића и ветеринара при Среском начелству др. Сергија Алексића. Они су не само одлични службеници, него и угледне личности и национални радници. И успјели су да их премсјесте. Требовало је безброј разних интервенција да се два прва поврате, а за трећега није се успјело. Осим наведеног има безброј примјера, да се национални људи прогоне, а анационални штите. И зато управо и дошло се до оваквог стања у Дубровнику, да се доводи апарат са стране да се заштити живот једног претсједника народне Владе у једном некадашњем српском Дубровнику.

Ми стојимо, Господине Претсједниче, врло слабо и у социалном погледу. У погледу стања нашег радништва и занатлија. А то с тога што су скоро сва подузећа у противничким рукама. Не само оне фирме, које раде својим капиталом, већ и оне фирме које имају разне државне концесије и повластице не узимају наше националне раднике, већ довађају са стране и од њих стварају анационалну и проту државну војску с којом свако неколико приређују демонстрације против националног елемента. Руши се њихова имовина и доводи се у опасност и њихов лични живот. У овим демонстрацијама чују се сваковрси, протузаконити и увредљиви повици против државе, против Владе и против Краља. Срби се називају: лупежима, пљачкашима, крволоцима и другим погрдним називима. Опстанак националног елемента у овом граду је угрожен. Стање је за националисте данас теже но што је било за вријеме Аустрије, јер је власт нејака или се таквом преставља да нас може заштитити. Па и кад наша омладина и наши људи устану на обрану своје својине, свог живота и онога што му је најсветије, увијек су до сада од мјесних власти престављени као узрочници нереда. Ан тај начин кажњавани, глобљени и затварани. Два задња случаја демонстрација који су се збили приликом рођендана Мачека и прије доласка Г. Претсједника Владе, показали су да су Власти увијек до сада биле пристрасне, јер у задњим демонстрацијама наш национални елеменат није се показивао но мирно гледао звјерства која су се чинила.

Као што се из наведеног види стање је у овом граду за национални елеменат, а специјално за нас православне Србе врло тежак у сваком погледу.

Требовало би га поправити. Оно се да поправити. И обзиром на важност Дубровника у националном погледу мора се поправити.

Поправило би се овим начином:

1. Да се капитал Српске матице, који је био у Аустријским обвезницама дадне било у обвезницама ратне штете или којим другим обвезницама у еквивалентној вредности. Или до решења овог питања да се Српској Матици дава једна годишња помоћ као што је то било учињено и са Српском Матицом у Новом Саду;

2. да се на неки начин дадне српској православној црквеној општини један безкаматни зајам за подизање малих станова за раднике и занатлије;

3. да се потпомажу националне установе државним и бановинским новчаним средствима;

4. да се ове државне концесије дају националним људима и фирмама а не као до сада онима, који доводе туђе радништво и с њима угрожавају опстанак националног елемента;

5. да се по школама постављају национални професори и учитељи, који ће одгајати националну омладину, а не као до сада, да се национално прогоне, а постављају анационални који у свим демонстрацијама са забрањеним знаковима иду пред својим ученицима и тиме брукају државу пред страним свијетом;

6. да се по свим надлештвима постављају национални људи и чиновници, који ће штитити и проводити националне идеје љубав према Краљу и Држави. Ово је потребно и зато што се од извјесних проводи бојкот против националних трговаца, па ће се на овај начин исти заштитити;

7. да се постављају за управне чиновнике непристрасни и објективни људи, опробани радници, који умију и знају штитити углед Државе и власти и бранити личну и имовинску безбједност грађана. А не као до сада да чују вријеђање највећих и неприкосновених лица а да остају према свему томе пасивни. Држава и Краљ има да буду за сваког грађанина неприкосновена имена;

8. да се дадне слобода говора и збора, али прекорачење закона да се свом силом казни. Овим начином створило би се потребно мирно стање колико за национално грађанство, толико и за инострани свијет кога преко цијеле године у Дубровнику има, и који по Дубровнику стиче идеје о стању у цијелој Држави.

Изложивши у кратким чињеницама тешко стање мојих парохијана и националног елемента у овом граду, надамо се да ће Г. Претсједник узети у обзир изнешене околности и помоћи у нашем стању, које је врло тешко и критично ако му се не нађе начина санирању.

Дубровник 28. Јула 1938.

Парох дубровачки

Божидар Митровић

протој.-ставр.

  

(Објављено у: Зборник о Србима у Хрватској, књига 2, САНУ, Београд 1991, стр. 497-505)



[i] Божидар Митровић је на мјесту пароха дубровачког наслиједио Саву Барбића 1920. год. и на тој дужности остао до свог пензионисања, октобра 1952.

[ii] Овај историјски документ се налази у Архиву Југославије – фонд Милана Стојадиновића, фасц. 45, док бр. 191.

[iii] Sporazum od 26. kolovoza i naša politička stvarnost. II Nezadovoljnici kod Hrvata, Političko iskustvo I/1940, бр. 1, стр. 12-13. И док је овај, катастрофалан положај српског народа већ 1940. Био очит чак и писцима крајње антисрпске и антијугословенске оријентације, о томе се у нашој посљератној историографији (осим емигрантске) није писало. Разлог је вјероватно у томе, да се те ноторне чињенице нису уклапале у фалсификате о великосрпској хегемонији. Први прилог у којем су изречене неке досад нежељене истине је објавио пуковник Михаило Станишић, Грађански политичари о геноциду над Србима 1941-1945 („Политика Свет exclusive“ бр. 1, Београд, април 1990: Истина о геноциду над Србима, Јеврејима, Циганима  идругима, стр. 34-41). На дезинтеграционе трендове у Краљевини Југославији након 1935. као резултата одбацивања интегралног југословенства од стране владе Милана Стојадиновића (дакле баш онога од кога је парох Б. Митровић очекивао помоћ) и на драстичне посљедице такве политике по југословенске националисте у пречанским крајевима али и по српски народ и Српску православну цркву указује истраживање Николе Жутића: Идеологија југословенства и њено распадање (1929-1939) с посебним освртом на владу М. Стојадиновића, Историјски гласник, Београд 1988, бр. 1-2, 63-91.

[iv] То је један од важних разлога демографског пада Срба у Хрватској од 1945. До 1990. Потребна су компаративна истраживања овог питања, којем досад није поклањана пажња.

[v] Dubrovnik XXIV/1937 бр. 2 (13. II 1937), стр. 1-2.

[vi] Навешћу примјер угледне сињске породице Трипало: – У генерацији до I свјетског рата била је наглашена српска национална припадност и политичко дјеловање са тих позиција (нпр. Круно Трипало – опћински начелник за Сињ); – У генерацији између I и II свјетског рата углавном доминира интегрално југословенство, са дјеловањем у ОРЈУНИ, Демократској и Самостално-демократској странци и у мањој мјери – Радикалној странци (из тог раздобља споменимо Мирка Трипала, народног посланика); – Након II свјетског рата чланови исте породице се углавном декларишу као Хрвати.

[vii] Срби-католици: др Антон Пуљези, др Мато Грацић, Кристо Лаптало, Нико Мишић, Антон Вујиновић, Антон Јакшич, Антун Сухор, Иво Шуберт, маркиз Луко Бона, др Балдо племенити Гради, др Влахо Матијевић и Јеро племенити Натали. Срби-православни: Миће Милишић, Ђорђо Драшковић и Димитрије Бубало (Милан Ж. Живановић, Дубровник у борби за уједињење 1908-1918, Београд 1962, 64-65).

[viii] Хамид Тановић,  Племићи одлучили да се не жене. Последњи дани Дубровачке републике, „Политика“, 4. II 1962.

[ix] Илија Синдик,  Дубровник и околина. Српски етнографски зборник XXXVIII, књига 23, прво одељење: насеља и порекло становништва. СКА, Београд 1926, 89.

[x] Срби католици у Народном Вијећу, Дубровачка милијунашка афера. Накладом ЛУКА БОНА подпредсједника Одбора Народног Вијећа у Дубровнику. Дубровник 1921, 50.

[xi] Исто, уводни текст.

[xii] Dubrovnik XXV/1938, бр. 31 (6. VII 1938) стр. 1: Nakon posjete pretsjednika g. Dr. Milana Stojadinovića (с обзиром да се ради о уводном чланку аутор је вјероватно Кристо П. Доминковић).

[xiii] О штампању ове брошуре је своје читаоце обавијестио „Dubrovnik“ бр. 27 од 8. јула 1939, стр. 1: Dubrovnik i Hrvatsko pitanje. У том смислу треба кориговати навод проф. др Лаза М. Костића у расправи Католички Срби (Торонто 1963, 54-56), да су се Дубровчани побунили након склапања споразума од 26. Августа 1939. Аутор – велики ерудита и плодан писац (објавио је седамдесетак студија и написао око 2.000 новинских чланака) – није имао на располагању комплет „Дубровника“, па му је остала непозната важна чињеница ад је Чингрија Цветковића упозоравао правовремено, али узалудно. О Чингријиној брошури је „Дубровник“ поново писао у броју 29 од 22. VII 1939 (стр. 2: Opet „Dubrovnik“ i hrvat. pitanje), у поводу једног од честих „Обзорових“ напада.

[xiv] Мелко Чингрија: Dubrovnik i hrvatsko pitanje,  Dubrovnik 1939, стр. 19-20.

[xv] У чланку Povodom događaja u našoj gimnaziji, „Dubrovnik“ XXVIII/1941, бр. 7, стр. 2 износи се суморна слика тадашње ситуације у Дубровнику на примјеру гимназије – некада најтврђег упоришта Срба католика: „...Јер од 26. августа 1939. Господње године, па унапред „споразум“ је дао толиког маха улици, да су власти биле на тој улишкој распојасаности просте подређене. Јер ,што је улица тражила, власти су одобравале и тада су настала, у име „споразума“, сва она незапамћена прогонства националног елемента у Дубровнику при свим надлештвима. Том диктату улице пала је жртвом и наша гимназија. Три четвртине професорског кадра, који је био националан, који је дакле учио о братској љубави, о узајамној трпељивости, о слози, о оданости према Краљу и Југославији, морао је да сели из Дубровника и да препушти мјесто новим, млађим, управо младим колегама, тако да од некада познатог одличног професорског збора дубровачке гимназије, сада је углавном, састављен од још неискусних млађих сила, већином партијски превећ загрижених...“

Последњи пут ажурирано ( среда, 23 август 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 36 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.